Dakle: Amfilohije Radović osjetio je potrebu da s bine odsluži molitvu za ‘upokojenje duše’ Skupštini i Vladi Srbije. Atanasije je podsjetio premijera Dačića da je i Zoran Đinđić, poput njega, ‘odabrao carstvo zemaljsko umjesto carstva nebeskog’ – pa kako je završio. Obojica su pritom izgledali veselo i zadovoljno, a mitingaši su bili oduševljeni.

Naravno da je nastalo opće zgražanje, pa je čak i patrijarh Irinej osjetio potrebu da se ogradi od te dvojice, na način, doduše, donekle mlak: da je to ‘njihov lični stav’ te da Crkva iza njega ne stoji, itd. Aleksandar Vučić, dopredsjednik Vlade, ministar obrane i sve ostalo, hladno je izjavio da ga s europskoga puta ništa neće skrenuti; Ivica Dačić naljutio se ljudski i normalno. Uostalom, on je Crkvi rekao što je spada odavno: da su 1690. otišli s Kosova, a sada dijele lekcije iz Beograda.

Moralnih i političkih skandala nagledali smo se u ovih tridesetak godina dovoljno, hvala lijepa. Teološki skandali nešto su rjeđi, ali idemo redom. Kao prvo, ne priliči crkvenim knezovima da prijete i da pakosno podsjećaju na sudbinu Zorana Đinđića ili bilo koje druge žrtve mučkog umorstva. Ne priliči to nikome, ako ćemo pravo, ali od vladika se ipak očekuje da se koliko-toliko drže Isusova nauka. Riječ je o moralnom skandalu koji se opravdati ne može; o nedostatku odgoja i dobrog ukusa, takta, kinderštube i to.

Miješanje Crkve u politiku nešto je na što smo se već navikli, ali nam od toga nije lakše. Ako je država riješila normalizirati tu blesavu i nepotrebnu kosovsku situaciju, učinila je to razmotrivši prethodno sve opcije na raspolaganju; savjetovala se tjednima s kosovskim Srbima s obje strane mutnoga Ibra. Neka, dakle, car radi carevo, a Bog božje; uostalom – nije li svaka vlast od Boga?

Tu dolazimo do najskandaloznijeg od ta tri skandala: teološkog. Molitva za upokojenje duše moli se isključivo za mrtve, nikada za žive i to zna svaki seoski svećenik. Mogao se Amfilohije (kojega u Crnoj Gori zovu ‘Risto sotona‘) pomoliti Bogu da urazumi Skupšinu i Vladu; da ih vrati na put krijeposti s puta grijeha, itd. Ne znamo je li ga ponijelo oduševljenje tih par tisuća pristaša i njihova dreka. Možda, jer sklon je širokom zamahu i velikoj gesti.

Tjedan dana kasnije Amfilohije će na nekoj Dodikovoj televiziji u Banjoj Luci izjaviti da ‘nije mogao odoljeti’; bilo je to jače od njega, eto mu je došlo, a sve zbog tog zlosretnog Kosova koje zemaljska vlast Srbije predaje i izdaje din-dušmanu. Uz stanovito razumijevanje za njegove osjećaje, ipak ne možemo razumjeti tako skandalozno kršenje kanonskih i liturgijskih pravila. Bila je to fetva dostojna rahmetli ajatolaha Homeinija, mada preuranjena. Na svu sreću Skupštine i Vlade, snaga te fetve srazmjerna je snazi Srpske pravoslavne crkve, pak će Amfilohije malo sačekati.

Atanasije Jevtić je, međutim, zagazio nešto dublje. On očito drži da je ‘carstvo nebesko’ vrijednost neupitna pred kojom je ‘carstvo zemaljsko’ tek neka vrsta budističkog privida, ‘maje’. I eto nas natrag u guslarskom univerzumu u kojemu se valja jednome ‘prikloniti carstvu’: izbor je apsolutan i neizbježan. Ostavimo li po strani antropološku činjenicu da je riječ o relativno novoj produkciji ‘kosovskog mita’ (slično je i s famoznim ‘svetosavljem’, koje je izum tridesetih godina XX. stoljeća), nitko nema pravo od nas, pukih grješnika, tražiti herojski ‘Lazarov izbor’, fenomen inače povijesno sumnjiv i nikada dokazan; ipak je prošlo preko šest stoljeća… Atanasije očito zamjera Srbljima (na čelu sa Skupštinom i Vladom koje su sami birali) to što bi oni, jadni, radije živjeli nego da mru. Ta je zamjerka teološki (i moralno) kriva i podla. Odabir ‘carstva nebeskoga’ u ovome kontekstu znači odabrati smrt umjesto života; nešto što svećenik ne smije ni savjetovati, a kamoli tražiti od pastve; ni po koju cijenu, jer je suprotno Isusovom nauku. Bog treba žive ljude, a oni će već naći svoj put do carstva nebeskoga ispravnim životom, milosrđem i ljubavlju prema bližnjem.

Kao da ti nesretni Srbi nisu do sada uludo ginuli u ciničnim i pokvarenim planovima svojih vođa, sve blagoslivljani i škropljeni svetom vodicom tih istih mrakobjesnih popova kojima smrti nikada nije dosta.

Na neki način nije ni čudno što sada podliježu panici: na suhom su ih ostavili bivši saveznici – Šešeljevi bivši radikali i Miloševićevi bivši socijalisti, sve sami euromanijaci sada. Praf im budi, rekli bi Zagorci: trebali ste misliti na vrijeme, dobri oci episkopi. Da ste tada, 1988-1989. digli svoj moćni glas u ime Isusova nauka, danas bi stvari bile drugačije.

(Tportal)

Šalu na stranu, „autorski tekst“ je izgleda postao neka nova, zgodna forma da poneko od pismenijih političara obznani urbi et orbi kakvo je trenutno stanje njegovog inače nezaustavljivog duhovnog razvitka, i uopšte, kakvo mu je prolazno vreme na Putu Spoznaje. Dobro, kažem, nećemo to očekivati od (daleko bilo) Nikolić Tomislava ili od gg. Velje i Mrke, ali ovi mlađaniji školci i to mogu… Tako nam je premijer Dačić Ivica nedavno baš u toj formi u NIN-u saopštio da je blagoizvoleo otkriti kako smo (se) oko Kosova lagali i zamajavali dugi niz godina, dočim je sada krajnje vreme da pogledamo istini u oči (e sad, ko je vama kriv ako ste to znali i pre Dačića, pa vas on i slični zarad toga prglašavali za izdajnike?), a sada je evo i proporcionalno najmoćniji potpredsednik vlade na svetu Vučić Aleksandar eto napisao za „Danas“ pozamašan tekst (mali izlet u priče partizanke: eh, kad se setim kako smo u jesen ‘98. tamo u Jagićevoj svojim sitnim telašcima branili taj isti „Danas“ od tog istog Vučića…) o tome kako je spoznao da Srbija naprosto „mora u Evropu“, nema joj druge pa da je još tolika! Eh, ali nije li taj isti… nas… kad smo onomad… (znate već ceo tekst). Ali, nije to najvažnije: bolje ikad nego nikad. Nego, nešto drugo tu mene zanima glede Vučićevog diskursa, a nešto ne vidim da se bilo ko drugi time pozabavio. Mora da onda nije ni važno…

Elem, šta je to sa Vučićem i jakim emocijama u politici?! Ima tu nešto dosta čudno, što me pomalo uznemirava. Nije bilo tome tako davno, tek par godinica, kada je onaj prethodni, radikalski, nevaljali Vučić mrtav ozbiljan objašnjavao kako on, eto „mrzi Hrvate“ i kako je to „njegovo pravo“, što je brutalan verbalni iskaz kakav sebi nikada nisu dopustili ni mnogo gori i živopisniji politički probisveti, ekscentrici i ekstremisti. Zbog toga sam ga vo vremja ono (v. „Vreme“ br. 889) nazvao političarem „s posebnim emotivnim potrebama“. A sada se, evo, ljubi s Vesnom Pusić… Okej, koje bi to muško odbilo da poljubi Vesnu Pusić, ama ipak?!

Ali, nije ni to vučićevsko „pravo na mržnju“ moja glavna tema, nego baš nešto suprotno od toga. To je reč – ljubav, s kojom Vučić izgleda ima neke čudne odnose, što u mene, ovako paranoičnog, unosi dodatnu zebnju. Prvo je, pri formiranju ove vlade, Vučić stalno ponavljao kako partneri (čitaj: SNS i SPS pre svega) ne moraju da se mnogo vole i da se ljube u usta, nego je važno da rade posao oko kojeg su se okupili. Pa dobro, ljubav i politika stvarno ne spavaju u istom krevetu, ali malo je to ipak bilo prenapadno distanciranje od koalicionih simpatija… No, u aktuelnom Vučićevom tekstu u „Danasu“ ima i nešto što je za opšti interes mnogo važnije od toga u šta se on i Dačić ljube ili ne ljube.

Kaže, naime, Aleksandar Vučić, sveže promovisani „najevropljanin“, kako „mi“ u tu „Evropu“ doduše fakat moramo (ali sa svojim identitetom, dodao bi predostrožno Tadić!), ali takođe i pripominje da smo mi u toj vezi isključivo iz koristoljublja, pa u tu Evropu uopšte ne moramo emotivno da investiramo: „Ne moramo ni da ih volimo, što nam svakako neće teško pasti.“ Dakle, Vučić Srbiji preporučuje – i nameran je da je u tom pravcu lično povede – svojevrsni brak iz računa s tom bogatom, razmaženom udavačom, koju ne samo da „ne mora“ da voli, nego Vučić zapravo drži da je posve normalno ne voleti je, imati prema njoj emotivni otpor, gotovo pa gađenje… Ali, kako obljubiti nevestu koja ti je tako neprivlačna? Pojma nemam, ali nema veze, ta nisam ja prvi potpredsednik vlade. A uostalom, ja „volim“ Evropu, i kao svoj kontinent i kao set vrednosti, dakle, ne pitajte mene…

Ova Vućićeva preporuka može se nazvati logika Vase Ladačkog. Sećate se, nesrećni Vasa je „voleo lepu, al sirotu“, ama ga je pusta pohlepa naterala da tu svoju ljubav zanemari i oženi se „jedinicom ćerkom nekog gazde“, što ga je oteralo u nesreću jer je prekasno spoznao da u tim stvarima „ne bira pamet nego srce“. Pa dobro, ali ko je ta lepotica-sirotica u Ace Ladačkog? Ta, Rusija naravno: „Rusiju ćemo poštovati i voleti“, kaže Aca L., što znači da se autor nije odrekao emotivnog investiranja, samo je u ovoj životnoj turi dao prednost šlajpiku…

Zašto je sve ovo važno? Samo i jedino zato što ovakvi iskazi govore najviše i najtačnije moguće o sistemu vrednosti za koji se neko zalaže. Ljubav za ljubav, a ta je u Kremlju, ali dajte malo sira i mesa iz Evrope! Hoće se reći: dotle je, dakle, došao evolutivni razvoj nove srpske političke misli Aleksandra Vučića. Blago onome koga to može da impresionira, taj sada proživljava Srećne Dane. Mi ostali pomalo zebemo, da prostiš: šta ako se Vasa u bilo kojem trenutku okrene svojoj prvovoljenoj?!

(Vreme)

I time otvorili nekoliko pitanja.

Prvo, da li su oni zaista predstavnici tek jedne od nevladinih organizacija? Ako jesu, hoće li onda ovaj njihov ulični performans biti okarakterisan kao govor mržnje, upućivanje pretnji, pozivanje na nasilje…? Ili će imati imunitet jer će se i to, kao Amfilohijeve neprimerene reči na sahrani premijera Đinđića, podvesti pod neprikosnovenu slobodu govora kod bogosluženja?

Drugo, ako obojica primaju novac od države, jedan kroz penziju, a drugi kroz platu, da li se oni vode kao državni službenici? I hoće li se onda na njih primeniti pravilo koje se, na primer, primenilo na Sretena Ugričića? On je, kao uspešan upravnik Narodne biblioteke, dobio otkaz samo zato što je potpisao jednu peticiju. Pritom, peticiju koja ni na koji način nije bila pretnja državnim organima, za razliku od istupa Amfilohija i Atanasija. Naprotiv, peticijom je samo traženo da se objavi ceo Nikolaidisov tekst umesto tek jedne, iz konteksta izvađene rečenice, ali je čak i u javnosti preovladao stav da, dok primaš platu od države, država može da ti da otkaz ako joj se ne dopada tvoj javni nastup.

Hoće li onda i oni za kaznu biti skinuti sa državne kase? Čak i ako se potegne onaj izanđali argument da je crkva odvojena od države te da se država ne sme mešati u to ko treba da dobije otkaz, mogao bi makar penzioner Atanasije da izgubi penziju. Ako je država to mogla da učini Evi Ras, glumici, samo zato što je primila autorski honorar, čime je valjda dokazano da je radno aktivna te joj treba ukinuti muževljevu penziju, zašto ne bi i vladici čija radna aktivnost nanosi veću štetu državi?

Ali, da bi to učinila, država mora da pođe od jednog težeg pitanja – zašto, dođavola, uopšte plaća plate i penzije jednoj ustanovi koja je po Ustavu odvojena od države?

(Peščanik)

(Bosanska narodna iz zrelog XX veka)

Goran Bregović, Željko Bebek, Zoran Redžić, Vlado Pravdić, Ipe Ivandić. Ako se ne varam, ova „najklasičnija“ postava Bijelog dugmeta snimila je sredinom sedamdesetih godina XX veka ovu poskočicu i tako postala jedan od instant-fenomena kraja mog detinjstva: većeg i svraširenijeg hita teško da je bilo u Es Ef Er Jotu, bar godinu-dve nije se moglo živet niti dihat od ovog songa, čak su i onima koji su inače bili alergični na dernjajuće se čupavce s električnim gitarama veselo poigravale virtuelne tor-bir-gir-gir-gice dok su pocupkivali i pevušili refren o vižljastom Bosancu, ljubavnom vragolanu bez premca. Pošto je to bilo doba pre tiranije identitetluka, niko se kanda nije pitao u dugim i besanim noćima da ko li je uopšte taj opevani faking Bosanac, kako li se zove te kako se i kojem bogu moli ili ne moli.

Svi su, naime, znali da taj delija, osim što je Bosanac, može biti i Srbin, Hrvat, Musliman, Jevrejin, poštar, inkasator TV pretplate, individualni poljoprivredni proizvođač, kontrolor leta, valjač kugličnih ležajeva, navijač Želje, Borca, Hajduka ili Zvezde, ljubitelj japraka, tufahija ili šatobrijana za 2 osobe, genije, drkadžija, car, stipsa ili šta god već. Kao i bilo koji drugi čovek, je l’ tako. Samo što je, eto, da prostite, Bosanac a ne, recimo, Štajerac ili Topličanin.

Prošlo je od tada mnogo vremena, i pokazalo se da su rupe u opštem obrazovanju kod izvesnog sloja ljudi rezultirale kobnim posledicama. Evo, na primer, građaninu Nikolić Tomislavu, trenutno zaposlenom u Predsedništvu Srbije, trebalo je dobrih šezdesetak godina života da otkrije Bosance. To je mašala dug period, i čovek se nekako nužno zapita šta li je taj nekadašnji zaposlenik komunalnog preduzeća radio dok su svi slušali Bosanca (valjda je bio prezauzet skidanjem onog rifa tan-tan-taan-tan-tan-ta-naaaan od Deep Purple, šta li?), ali dobro, bolje ikad nego nikad: u nedavnom je intervjuu BH televiziji Nikolić otkrio javnosti da zna za postojanje te fele i da u njoj ne vidi ništa sporno, štaviše, da on i svoje srpske sunarodnike iz Bosne naziva, zamislite – Bosancima. A ne Šumadincima ili Banaćanima.

Dragan Đilas je mlađi čovek od Nikolića, pa možda zato još nije otkrio Bosance, nego misli da u Bosni žive neki drugi ljudi, možda bismo mogli da ih nazovemo Nebosanci. Pa je i zemlja u kojoj oni žive možda Nebosna i Nehercegovina, ko zna?

Okej, evo sam se sve do sada pokušavao da našalim, jer ne znam kako drugačije da se izborim sa ovim. Ali na ovoj tački odustajem. Sve je to previše mučno, deprimirajuće, beznadno. Odavno sam napisao da je blagosloven svaki dan u kojem Nikolić Tomislav ne izjavi ništa. Pa dobro, čovek je kakav takav je, znamo mu i istoriju i mogućnosti, i šta sad? Srećom, postoji i opozicija, pa još demokratska! Međutim, šta da se radi i u koga građanin kojem je samo do nešto malo elementarnog razuma da se uzda kada „šef opozicije“ (predsednik vodeće opozicione stranke) krene da na pasja kola kritikuje predsednika države zbog jedne od njegovih retkih suvislih izjava, zbog koje niko iole priseban nije imao razloga da se zacrveni od stida? Prvo je Đilas na RTS-u ukorio Nikolića zbog toga što je neke Bosance (OOUR Srbi) nazvao Bosancima; intenzivno sam se nadao da je to pogrešno preneseno i protumačeno, ili barem da je Đilasa uhvatila žuta minuta, ali će evo odmah i da ga pusti, čim se skloni s jakog sunca. Međutim – ne: eno Đilasa kako u Blicu ponavlja, varira i razrađuje svoju tezu da je uvredljivo, a valjda i nepatriotski, nazvati čoveka iz Bosne – Bosancem. Ili makar u slučaju da je dotični po nacionalnosti Srbin. Pri čemu nikada i nikako i nigde nije bilo sporno (pa ni u Nikolićevim rečima) da „Bosanac“ nije etnička kategorija nego zemaljsko-zavičajna.

Nikolić Tomislav sudelovao je u polituičkom i vojnom pokretu čija je svrha, između ostalog, bila i eliminacija „Bosanaca“. Zvuči bizarno, ali ti ljudi su inače obožavali da ratuju s geografijom, istorijom, klimom, jezikom (setimo se mrtvorođene Karadžićeve direktivne „ekavizacije“ bosanskih Srba), pa se tome i nije čuditi. Đilas Dragan bio je, ili smo mislili da jeste, na drugoj strani od Karadžićevih ili Nikolićevih poduhvata. Dve decenije kasnije, Nikolić priznaje poraz: da, Bosanci postoje, a oni mogu da budu i Srbi (i to i jesu otprilike u trećini slučajeva). Đilas, međutim, kaže: ne, neće moći! Bosanci ima da nestanu u dubinama ropotarnice istorije i jedne stare pop-poskočice!

Eto, to je depresivno. Na to je spala Demokratska stranka, do toga je dovelo dvadeset godina naših pokušaja da pokondirenom „urbanom“ malograđaninu koji bi trebalo da je predstavnik „zlatnog srednjeg sloja“ objasnimo elementarne stvari. Jad, čemer, sramota. Meni je neprijatno kad god čujem da se Dragan Đilas sprema da nešto izjavi. Ja strepim kad god Dragan Đilas priđe mikrofonu. Ja uzalud vapim da čujem šta recimo Bojan Pajtić (Srbin i Vojvođanin…) misli o ovakvim postiđujućim eskapadama đilasovskim, ili Dragoljub Mićunović, recimo? Može li neko da ili nečemu nauči tog čoveka ili da ga na normalan i demokratski način spreči da pravi ruglo od stranke koja je Srbiji potrebna – to jest, možda više i nije? Dokle ćete da mislite da ćutnja rešava sve? Tamo gde bilo koji predsednik Demokratske stranke ubedljivo nadsramoti jednog Nikolić Tomislava, tamo neko treba da ugasi svetlo, da polegamo više, i basta.

(Vreme)

No, ovih dana se vratilo. Ne afera, nego mleko. Umesto pitanjima, sada smo preplavljeni reklamnom kampanjom koja treba da nam ulije ranije poljuljano poverenje u mleko. Da li je mleko u međuvremenu postalo zdravije? Da li su uzgajivači dobili obećanu pomoć da izbace aflatoksin iz stočne hrane i krava? Pa naravno da to ne znamo, ovo je Srbija. (Mada, baš zato što je ovo Srbija, možemo sa priličnom sigurnošću da pretpostavimo i odgovor: ne, mleko nije poboljšano.)

I, zato što je ovo Srbija, ne znamo ni ko stoji iza kampanje, odnosno ko je finansira. Da li je finansira neko udruženje proizvođača mleka o svom trošku ili ministarstvo poljoprivrede o našem trošku? Budući da je ovo Srbija, sasvim bi bilo moguće da neko ministarstvo, umesto da novac uloži u zdravlje i bezbednost građana, odluči da ga troši na reklamu.

Dobro, svuda u svetu je praksa da se prave analize koje, prevedene sa visokoparnih termina na srpski znače: da li mi dođe jeftinije da povučem proizvod (lek, automobil, bankarsku uslugu…) sa tržišta i ispravim manu koju ima ili da plaćam odštetu? Ali, pošto je ovo Srbija, možemo sasvim osnovano da sumnjamo da je makar i takva računica pravljena, tim pre što o eventualnoj odšteti možemo samo da sanjamo.

Takođe je praksa i da se prave reklame kojima se podstiče potrošnja mleka. U Americi je, na primer, još ranih devedesetih počela kultna “Got Milk?” kampanja koja je bila toliko zapažena i dobro prihvaćena da su je godinama kasnije pominjali, parafrazirali, parodirali. Kod nas je počela sada, ne zato što tek treba da steknemo naviku pijenja mleka, već zato što smo se, naplašeni od aflatoksina, od mleka gotovo odvikli. A rasplašiće nas jednostavnom strategijom koja se po naški zove “more, ima da ga piješ kad ti ja kažem”. U tu svrhu, između ostalih manje ili više poznatih ličnosti, angažovana je i sudski osuđivana osoba. Jer, kome bi Srbi više verovali nego nekome ko je robijao? (Doduše u kućnom pritvoru, ali robija je robija.) Pa kad ona samouvereno kaže “najbolje je srpsko mleko” da vidimo ko će joj se suprotstaviti. (Oni koji bi pitali da li je mleko srpsko ili kravlje sigurno neće.)

Sad se očekuje početak sledeće kampanje pod stručnim nazivom “Jer kak’i ste ni za di ste niste”.

(Peščanik)

Ova se tema nametnula sama po sebi posle izjave Tomislava Nikolića da on sve ljude iz Bosne vidi kao Bosance. Izjava je opšte mesto i nesporna je svakome – osim nekih. Ti neki digli su graju zbog Tomine bezazlene izjave o Bosancima: da oni nisu Bosanci, nego da su oni Srbi i da neće da ih se naziva Bosancima, jer da je to – ako sam ih razumeo – za njih uvredljivo, valjda. Pa niko im nije rekao da nisu Srbi. Razumem da neko Srbe iz Hrvatske nazove Hrvatima, pa da ga svi pljunu: to jednostavno nije istina. Bosanac je, kažem, geografska i mentalitetska kategorija; Hrvat je etnička. Niko im nije rekao da su Bošnjaci ili Muslimani, pa da ga ispravljaju. Bosanac je vazda bio Bosanac (Bosančero, kako smo im tepali), a tek posle smo ih pitali koje su pasmine – ako smo ih uopšte pitali, a najčešće nismo.

Ovi koji su se sada digli na zadnje noge i ljute se na Tomu neka su novija vrsta. To su oni koji su prekrštavali toponime (ne dao Bog da ostane pridev Bosanski), koji su Foču nazvali „Srbinje“, koji su rušili džamije, punili logore i grobnice telima svojih komšija, koji su Srbe iz Bosne, Bosance dakle, pokušali da nateraju da govore i pišu ekavicom (što je bio zločin protiv čovečnosti). To su oni koji su poverovali Biljani Plavšić da su superiornija biološka vrsta od ostalih Bosanaca, ukratko. Oni koji su komšiji rekli da ne mogu da žive zajedno; komšija je jadan (Bosanac…) pitao: a zašto ne može, kad mu komšija ne smeta? E, videćeš zašto ne možeš, rekao je komšija i zatvorio ga u logor ili još gore. Onaj ko prvo opljačka, pa onda ubije ili protera komšiju samo zato što je druge vere ili nacije poslednji je i najniži nesoj; dublje nema.

Iz svega gore izloženog javlja se osnovana sumnja da je Tomislav Nikolić postao sumnjiv takvima. Kao da od njega tako nešto nisu očekivali – da ih nazove Bosancima, to jest. Čekaj, kao da misle, a šta je Mile Dodik do sada radio za vas iz Srbije, majke naše? Zar mi nismo kvalitetniji Srbi od vas Srbijanaca, kaže Bilja Carica? I već možete misliti…
Tomina izjava o Bosancima dade se tumačiti i politički, naravno: zaboravite na simetriju Kosovo – Republika Srpska, jer tu nikakve uzročno-posledične veze nema, niti će je biti. Zaboravite na „i opet će, ako bude sreće“; neće jer nema ko i nema su čim. Je li lepo Toma rekao da zaboravite na Karlobag, Ogulin, Karlovac i – naročito – Viroviticu? Treba li i da vam nacrta? Gotovo je s Velikom Srbijom; kome se ne sviđa, neka se požali ispod one lipe ili u Sheveningenu.

(Danas)

Zato bi možda, umesto što će nas pitati da li prihvatamo načelni sporazum koji se odnosi samo na ljude koji žive na Kosovu, referendumsko pitanje trebalo zapravo da glasi: ”Da li želite Srbiju takvu kakva je danas?”. To ne samo da bi osiguralo maksimalnu izlaznost pa ne bi morali da je dopisuju, kao kod prošlog referenduma, nego bi vlast dobila neoborivu argumentaciju. Jer, ako bi se ispostavilo da većina žitelja Srbije nije zadovoljna životom u njoj, mogli bi sa punim pravom da pitaju pobunjene predsednike kosovskih opština – koji su im stvarni razlozi da zahtevaju da i njima vlada Srbija kad lepo vide da ni nas ostale koji živimo severno od Ibra ne može da usreći?

Možda bi vlast tako mogla i da ih navede da se bolje zagledaju u sporazum. Makar u samu reč: ”sporazum”, pa ne bi, kao sada, na transparentima crvenom bojom u njoj naglasili ”poraz” nego bi videli da se u toj reči može čitati i drugi pojam – ”razum”. (Ovdašnja opozicija je takođe izdvojila jedan pojam u istoj reči – ”spor”, pa jedni tvrde da je proces normalizacije suviše spor, dok bi drugi da zbog normalizacije povedu sudski spor, ali vlast nije zabrinuta ni zbog jednih ni zbog drugih jer oni, za razliku od pobunjenih predsednika kosovskih opština, ne mogu da ometu dobijanje čuvenog Datuma.)

No, koju god reč da je neko izdvojio – bio je u pravu. Jer sve one, i ”spor” i ”poraz” i ”razum” i ”um” dobro nas opisuju. Ovde je razum uvek spor, poraz je uvek sporan, um retko kad caruje, ali zato snaga klade valja.

(Peščanik)

Istoga trenutka, u četvrtak u 11 sati, u središte EU u Bruxellesu ušlo je srbijansko tehničko i upravno izaslanstvo i susrelo se tamo s odgovarajućim izaslanstvima Republike Kosovo i Europske komisije. Tema razgovora bili su vremenska dinamika i detaljni modaliteti primjene tog istog Sporazuma, usklađivanje mjera i izmjena raznih propisa, pravilnika i ostalog što spada.

Iz Patrijaršije su ljutiti predstavnici četiriju općina sa sjevera otišli u Vladu Srbije i tamo proveli četiri uzbudljiva sata s premijerom Dačićem i prvim dopredsjednikom Vlade Vučićem. Izašli su ogorčeni i još ljući: Vlada nije pokazala ni najmanju namjeru da Sporazum otkaže niti da odustane od parlamentarne debate o njemu u petak. Predstavnici su onda zahtijevali da parlament Sporazum odbije, a ako ga ne odbije (a sva je prilika da će ga podržati) – da se raspiše referendum, pak da vidimo čija nana crnu vunu prede.

U petak se parlament sastao i krenula je debata koja traje dok se ovi redovi pišu. Ispred zgrade Skupštine okupilo se nekoliko stotina desnih ekstremista i Šešeljevih radikala; čitaju imena svih narodnih poslanika i pozdravljaju ih uvredama, nazivajući ih ‘izdajnicima’. Debata se uglavnom ograničila na sukob Koštuničine Demokratske stranke Srbije i premijera Dačića, uz topničku podršku poslanika obaju strana; scena uglavnom standardna i očekivana. U toj debati, međutim, čulo se i nekoliko zanimljivih ideja.

Naime, Sporazum – kao što znamo – predviđa relativno široke ovlasti buduće autonomije kosovskih Srba; nešto, ‘ajmo reći, nalik na onaj nesretni plan Z-4 iz ljeta 1995. Kako stvari stoje, kakav je odnos snaga na terenu i kakva je međunarodna situacija – reklo bi se da su kosovski Srbi dobro i prošli. E, tu je Bojan Kostreš, zastupnik Čankove Lige socijaldemokrata Vojvodine, postavio logično pitanje: ako će kosovski Srbi Sporazumom dobiti pravo da sebi postavljaju ravnatelja policije za Sjever, ali i načelnike i komandire u općinama južno od Ibra – zašto se to pravo uskraćuje Srbima iz Vojvodine, Niša, Kragujevca i ostalih gradova i općina diljem Srbije? Podsjetit ću da u onoj Jugoslaviji (SFRJ) niste mogli postaviti načelnika OUP-a (Odjel unutarnjih poslova) i komandira milicije bez konzultacije s lokalnom samoupravom. Ta ih je usputna primjedba ujela za srce, pak su preko toga prešli šutke.

Nema natrag

No, vratimo se nastaloj situaciji. Kakve su šanse desničarske oporbe, parlamentarne i izvanparlamentarne, da ovaj Sporazum spriječi? Ustav Srbije izričito zabranjuje raspisivanje referenduma čija bi tema bila međunarodni sporazumi i još neke – ovdje nebitne – stvari. Je li Sporazum s Kosovom i EU međunarodni? Oko toga će se voditi sitničave fiškalske debate; naravno, sve i da protivnici Sporazuma skupe potrebnih sto tisuća potpisa građana za referendum, šansa da dobiju 126 glasova u Skupštini nije vjerojatna. Ako vlast ustvrdi da je Sporazum ‘međunarodni’, bit će odmah optužena za ‘izdaju i kršenje Ustava’, jer da je Kosovo, kao što lijepo piše u čuvenoj preambuli Ustava, ‘dio Srbije’ i točka. To bi bilo ono čuveno ‘priznanje nezavisnosti Kosova’ kojim se prijeti svakome tko ne zavija u njihovu čoporu. Sporni Sporazum je, međutim, tripartitni, trostrani, jer je tu i EU kao strana-potpisnica – i što ćemo onda? Ništa: ova vladajuća koalicija, nadmena i samouvjerena kakva jest, riješit će stvar silom. Pa neće valjda dopustiti da joj ulica poništi mjesece bolnih i teških pregovora; da joj upropasti jedini argument za opstanak na vlasti, obećani datum početka pristupnih pregovora s EU, obećan donekle dvosmisleno za kobni 28. lipnja, Vidovdan? Vidimo u petak da se Štefan Füle, povjerenik za proširenje EU, javno raznježio nad napretkom Srbije i dao svu potporu Dačiću i Vučiću; Jelko Kacin je tu odmah iza njega.

Stvar je – kako sada stoji – očito odrezana, izmjerena i spakirana. Natrag nema. Čak je i premijer Ivica Dačić u jednome trenutku upitao narodne poslanike: hoće li od Srbije napraviti Sjevernu Koreju? Voli on Rusiju, naravno; ali – ‘oko nas su sve države već članice ili na putu za NATO i EU… Nama nije mjesto u euroazijskim integracijama ili među zemljama BRIK-a’, podsjetio je premijer. Uostalom, dodao je, Putin i Medvjedev su mu lijepo rekli da oni Srbiju vole, ali da je Kosovo stvar Srbije, pak kako ona to riješi – njima odgovara. Još je ona bena od Miloševića mislila da će na Kosovu izazvati Treći svjetski rat, pa mu nije uspjelo. Moskva je daleko, a ni suzama ne vjeruje, kao što znamo oduvijek.

Kada budete ovo čitali, možda će se znati ishod debate u Skupštini Srbije; možda i ishod glasanja o Sporazumu (mada ovi na vlasti rado odugovlače). Protivnicima Sporazuma, prije svega onima sa sjevera Kosova, ne preostaje mnogo opcija. Zabavi koja traje već 23 godine došao je kraj, fajrunt; eto konobara s pitanjem ‘Što smo imali’ i spremnom bilježnicom. Nema više dvostruke plaće (iz Srbije i iz Prištine), nema više šverca bez kontrole, nema više ‘neformalnih organa sigurnosti’. Predsjednik Skupštine Srbije, uzgred, epohalno se poskliznuo prije neki dan u TV intervjuu. ‘Sada će naši neformalni sigurnosni organi na Kosovu obući uniforme i postati formalni’, kazao je, sav sretan. Dan prije toga Srbija je uporno i zvanično tvrdila da nikakvih njenih ‘neformalnih organa bezbednosti’ na Kosovu nema.

(Tportal)

Separatizma u Vojvodini nema i, koliko je poznato, do sada se nijedan od značajnijih političara iz Vojvodine nikada nije zalagao za takvu opciju. Ujedno, ako je tačna činjenica (a nije) da Vojvodina, u kojoj (za razliku od Kosova) živi otprilike 70 odsto Srba, želi da se odvoji od Srbije, onda je Srbija u velikom problemu.

Međutim, ako u Vojvodini nema separatizma, ima opravdanog nezadovoljstva položajem ove Pokrajine u Srbiji. Ona je, naime, od nekadašnje lokomotive razvoja, kako su je nekada nazivali, došla do toga da je sa indeksom 98 u odnosu na ostale delove Srbije klasifikovana u nerazvijena područja.

Godina za verifikaciju

Po stopi nezaposlenosti od 22 odsto ona ja samo iza juga Srbije, gde ta stopa iznosi 24 odsto. Čini se da su varničenja na relaciji Beograd-Novi Sad počela nakon majskih izbora 2012. godine, kada je u Beogradu formirana nova vladajuća većina, čiju okosnicu čine Srpska napredna stranka i Socijalistička partija Srbije, dok su u Novom Sadu Demokrate i dalje ostale najjača stranka i u koaliciji sa Ligom socijaldemokrata Vojvodine i Savezom Vojvođanskih Mađara sa 67 odsto poslanika ima dvotrećinsku većinu.

Međutim, nesporazuma je bilo i u vreme kada je i u Beogradu i Novom Sadu bila ista vladajuća većina. Još 2009. godine je, nakon usvajanja teksta Statuta Vojvodine, ovaj najviši pokrajinski akt čekao godinu dana na verifikaciju od strane Skupštine Srbije, čime su probijeni svi ustavni rokovi za njegovo donošenje. Ne čude optužbe za separatizam koje su u to vreme stizale od takozvanih patriotskih snaga, ali čudi što su za sve to vreme od pojedinaca iz stranaka tadašnje vladajuće većine u Beogradu, pa čak i od tadašnjeg predsednika Srbije Tadića, stizale optužbe za pojave separatizma u Vojvodini i to samo zbog nekoliko odredbi u ponuđenom tekstu Statuta, koje se nalaze u simboličnoj ravni, a Vojvodina je i u to vreme bila redovno zakidana za onih sedam odsto predviđenih Ustavom, koji se iz budžeta Srbije odvajaju za budžet Vojvodine.

Nakon formiranja nove vladajuće većine posle majskih izbora, u julu prošle godine je Ustavni sud Srbije osporio preko 20 odredbi Zakona o nadležnostima Pokrajine (i onako svedenih na minimum), čime je došlo u pitanje funkcionisanje Pokrajine u mnogim oblastima.

Iz Beograda je nagoveštavano da će se ovaj problem rešiti političkim pregovorima između Beograda i Novog Sada, ali se to do danas nije desilo, tako da ovaj ustavno-pravni vakum traje već skoro godinu dana, a da nema nagoveštaja njegovog raspleta. To polu ili međustanje bi možda potrajalo još neko vreme da se nisu desile dve stvari bitne za vladajuću većinu u Beogradu, pre svega Srpsku naprednu stranku.

Ta stranka, koja je još od radikalskih vremena svoj imidž gradila na turbopatriotizmu i nacionalizmu, odjednom je od strane svojih nekadašnjih političkih saveznika i ekstremističkih grupa i pokreta, koji su u određenim situacijama (proglašenje nezavisnosti Kosova, hapšenje Radovana Karadžića) bili njihova udarna pesnica u protestima koje su organizovali u Beogradu i drugim gradovima Srbije, počeli da budu optuživani za izdaju nacionalnih interesa zbog pregovora sa Kosovom i mogućnosti zaključivanja sporazuma sa Prištinom.

Što je još gore, slične optužbe su počele da stižu i od strane lidera Srba sa severa Kosova, što je za njih imalo dodatnu težinu. Dakle, prvi razlog za skretanje pažnje na tobožnji vojvođanski secesionizam bio je da se taj deficit patriotizma u odnosu na Kosovo nadomesti preko leđa Vojvođana, gde su se oni odjednom pojavili kao žestoki zaštitnici državnog jedinstva i borci protiv separatizma.

Drugi razlog što se baš sada ovako žestoko atakuje na Vojvodinu leži u ambiciji Srpske napredne stranke da, raspisivanjem vanrednih izbora, u neko skorije vreme kapitalizuje svoj sadašnji visoki rejting, koji je stekla u javnosti zahvaljujući stečenom imidžu njenog predsednika Aleksandra Vučića kao beskompromisnog borca protiv korupcije (mada se već sada na nekoliko slučajeva potvrdilo da je ta borba uglavnom selektivna).

U slučaju vanrednih izbora naprednjaci bi želeli da na tom talasu popularnosti osvoje većinu i u Vojvodini, ali, da bi se to desilo, moraju se pre toga isposlovati i vanredni pokrajinski izbori, što vladajućim pokrajinskim strankama ne pada na pamet, jer imaju komotnu većinu u pokrajinskom parlamentu.

Greška u koracima demokrata  

Od kako su osvojile vlast na republičkom nivou stranke vladajuće većine, ali najviše naprednjaci, činili su sve da se i na drugim nivoima – opštinskim i pokrajinskim, gde god je za to bilo i najmanje šanse, stvori ista vladajuća većina kao i na republičkom. Tako je, što milom što silom, prekomponovana već stvorena nova vlast u mnogim opštinama u Srbiji i to po meri vladajuće većine u Beogradu. Tvrd orah im je ostala još samo Vojvodina.

Da bi isposlovali vanredne izbore u Vojvodini, naprednjaci su počeli kampanju osporavanja legitimiteta pokrajinske vlasti koristeći dva argumenta. Prvi, koji apsolutno ne drži vodu, jeste gubljenje jednog mesta u pokrajinskom parlamentu na vanrednim izborima, koji su nedavno održani u Kovinu. Drugi se odnosio na optužbe za korupciju ključnih nosilaca vlasti u pokrajini iz redova demokrata.

Tu su, pre svega, spominjane zloupotrebe u vezi s Razvojnom bankom Vojvodine, koja je nedavno otišla pod stečaj, kao i potencijalne zloupotrebe u Fondu za razvoj pokrajine. Međutim, ni u jednom od ovih slučajeva nadležni organi nisu preduzeli nikakve mere protiv bilo kojeg od pokrajinskih čelnika, pa se sve svelo samo na političku kampanju bez konkretnog pokrića.

Nijedan od dva navedena argumenta nije im davao alibi za bilo kakve ulične proteste, jer bi se na njih malo ko odazvao. Zato im je, narodski rečeno, kao kec na desetku došla najava predsednika pokrajinske vlade Bojana Pajtića u vezi s donošenjem Deklaracije o zaštiti ustavnih i zakonskih prava Autonomne pokrajine Vojvodine. Iako je sama Deklaracija sasvim beningni dokument, neki komentatori su ga okarakterisali da je čak kao „bogojavljenska vodica“. To je naprednjacima dalo i treći, ključni argument za ostavku premijera Pajtića i raspisivanje vanrednih izbora u Vojvodini, a to je separatizam, što posle odlaska Crne Gore i gubitka Kosova mnogima još deluje kao crvena krpa pred bikom.

Prosto je neverovatno da jedan tako iskusan političar kao što je Bojan Pajtić u isto vreme napravi nekoliko teških gafova i time da naprednjacima, ali i drugim „patriotskim snagama“, argumente za organizovanje mitinga po uzoru na nekadašnju „jogurt-revoluciju“ u cilju rušenja pokrajinske vlasti.

Prvi gaf je da je izašao sa predlogom, a da pre toga nije konsultovao svoje koalicione partnere LSV i SVM, koji su se maltene ogradili od ovog dokumenta. Drugi, ključni gaf, jeste momenat u kojem je izašao sa ovim predlogom koji se poklopio sa trenutkom donošenja presudne odluke u vezi s pregovorima sa Prištinom, što je okarakterisano kao zabijanje noža u leđa našem pregovaračkom timu.

Jer, kao što je već rečeno, bilo je niz drugih ranijih prilika kada je trebalo reagovati, a nije, nego je izabran baš ovaj momenat. Zašto, to zna samo sam Pajtić.

I tako sad više nisu tema ni Kosovo ni nezaposlenost ni socijalna beda, nego vojvođanski separatizam. To ne može dugo da traje, bar ne koliko je trajalo u Miloševićevo vreme, ali, dok traje, može naneti ogromne štete ne samo Vojvodini nego i celoj Srbiji, pa se čak loše odraziti i na odnose u regionu, jer se, po pravilu, nestabilnost u jednoj državi po sistemu spojenih sudova preliva u najbliži komšiluk.

(Al Jazeera)

Te, 2013. godine, još smo verovali da život jednom mora da počne.

U iščekivanju istorijskog sporazuma sa Kosovom koje je nazvano Prištinom, u UN je održana praistorijska rasprava o haškom Tribunalu koji je nazvan inkvizicijom. Vlada Vojvodine nazvana je takozvanom, doduše drugom prigodom. Tako ju je nazvao Nikolić koji inače ima baš tu titulu – titulu vojvode. Četničkog doduše. No, predsednik je ipak pokazao da je predsednik svih građana Srbije. Na raspravi u UN zdušno je branio Šešelja, svog nekadašnjeg predsednika (partije, ne države, mada su tada imali neke državotvorne ambicije poznate pod nazivom Velika Srbija).

Te, 2013. godine, ozvaničen je izraz ”državni vrh”; po ko zna koji put aktiviran je slogan ”Proleće je, a ja živim u Srbiji”; Srbija je iz inostranstva dobila još jedno polovično rešenje – stigao je dugo obećavani PayPal, ali samo da preko njega plaćamo, a ne i da nam bude uplaćeno.

Srbe na Kosovu branili smo u Briselu, Srbe u Vojvodini autobusima Srba iz ostatka Srbije, dok je Srbija ostala nebranjena.

U Vojvodini je pokušano ”događanje naroda”. Izostao je samo jogurt, po nekima jer je narod osiromašen, po drugima jer je jogurt obogaćen aflatoksinom. Neuspelo događanje organizovala je vlast ne bi li postala vlast umesto da bude opozicija jer oni koji su im inače opozicija neće da siđu sa vlasti. Iznogud (u originalu: ”Is No Good”) oboleo je od šizofrenije (u originalu: schizophrenia).

Održan je 26. Beogradski maraton. Znak za start dao je premijer Dačić (za promenu – u društvu svetski poznatog sportiste umesto svetski poznatog glumca). Neki od prisutnih glasno su ga optuživali za izdaju, neki od odsutnih optuživali su ga da pokušava da prigrabi sve ceremonijalne funkcije. Predsednik Nikolić, inače maratonac ali u trkama za predsednika, nije se pojavio. Ni njegov prethodnik Tadić ove godine nije trčao maraton jer, za razliku od prošle, ove nije raspisao tender za predsednika. Nije trčao ni Trku zadovoljstva jer je i ove, kao i prošle godine, zadovoljstvo tražio na drugim mestima.

Medijsku blokadu na trenutak je probila seks afera iz crkvenih dvora. Da je potrajala možda bi joj tabloidi nadenuli neko manje banalno ime od ranijih ”kofer”, ”banana”, ”diploma”… Možda nešto što više dolikuje duhovnim poslovima, nešto iz Isusovih priča, možda ”Suze sina razmetnoga” kao kod Gundulića ili ”Povratak bludnog sina” kao kod Rembranta, ali pošto je za te nazive neophodno da se sin ponizno pokaje svestan težine svojih dela, afera je ostala bez imena. I bez epiloga.

Te, 2013. godine, državni vrh, koji je dobio mandat da uredi Srbiju, a trošio ga u pokušajima da uredi Kosovo, najzad se vratio kući. Sa sobom je doneo stidljivi paraf na Prvom sporazumu o normalizaciji odnosa sa Prištinom. A onda nije znao šta sa njim da radi. Ni sa sporazumom ni sa parafom. Premijeru D.I, koji je taj paraf stavio, parafrazirali su njegovu sopstvenu izjavu i poručuli mu: Uzmi sporazum pod ruku i sa njim idi u P.M.

(Peščanik)