Autonomija » Seminari http://www.autonomija.info Vojvodina lažima ne veruje. Thu, 29 Jul 2010 18:08:52 +0000 http://wordpress.org/?v=2.9.2 en hourly 1 MIRKO ĐORĐEVIĆ: Mediji i religija – primeri manipulacije i diskriminacije http://www.autonomija.info/mirko-dordevic-mediji-i-religija-%e2%80%93-primeri-manipulacije-i-diskriminacije.html http://www.autonomija.info/mirko-dordevic-mediji-i-religija-%e2%80%93-primeri-manipulacije-i-diskriminacije.html#comments Tue, 15 Apr 2008 00:18:25 +0000 admin http://www.autonomija.info/mirko-dordevic-mediji-i-religija-%e2%80%93-primeri-manipulacije-i-diskriminacije.html Mirko ĐorđevićDobro, dame i gospodo, sad ćemo mi malo da porazgovaramo, ne bojte se, neće to biti baš ubitačno dosadno. Nema, mislim, potrebe da se ja predstavljam, poznat sam ja, istina, više po zlu nego po dobru, ali šta da radim. Ja sam u vaš posao, novinarski, „ubačen“; po struci nisam novinar, mene su tu priveli u taj posao, i mogu vam reći – izazovno je, čudno. Znate vi, dabome, ja se bavim ovim problemima religijskim i odmah da vam kažem – pokušala je gospođa (Sanja Ćosić) malopre da vam kaže šta je novinarstvo i šta znači biti novinar i ona je to dobro objasnila. Ja bih dodao, da ne dužim – novinar biti i novinarstvom se baviti to je, čini mi se, hrabrost. Po zanimanju se mora biti hrabar čovek. To je veliki izazov i prihvatanje velikog rizika.
Vi znate, stotine i stotine novinara u Evropi godišnje strada, biva ubijeno. U Rusiji Putin to radi kudikamo veštije. Doista, ovo čime se vi bavite, pa evo i ja, veliki je rizik i potrebno je tu ispuniti tri uslova, najmanje tri. Prvo, mora se znati ono o čemu se izveštava, radi, piše. Drugo, mora se do kraja ne samo pisati izveštaj (to je rutina, to se nauči), nego novinar pravi mora da svedoči o onome šta je i kako je, upravo da oseća odgovornost kako da izvesti i da preuzme na sebe tu odgovornost pa ću vam ja, dakle, nešto na tu temu reći, ali samo još jedna napomena – ništa lakše nego održati predavanje, izložiti neke principe, to je ovo, to je ono, ali ja ću se ograničiti na nešto drugo; ja ću to uraditi kratko, ali nabolje bi bilo da drugi deo bude što više vaših pitanja sa najosetljivijim akcentima oko ovih stvari, jer ova oblast o kojoj ću ja govoriti je doista specifična, vrlo specifična. To drugde u svetu nije tako.
Ako pažljivo čitate jutrošnje italijanske ili bečke novine i nedeljnike, videćete da su sva crkvena i verska zbivanja tamo negde na devetoj strani. Kod nas je ova tema, kao što znate, na udarnim mestima u novinama, to su čitavi blokovi novinskih izveštaja, to je često i naslovna strana iz dana u dan, zbog toga što kod nas, u Srbiji, a to poodavno traje, religija, crkve, zajednice i politika do te su se mere ispreplitali da to više nije tek rutinsko religijsko izveštavanje o nekom verskom skupu, nego je to bukvalno politički događaj. To se (a nećemo danas o tome) stručno zove klerikalizacija – naše je društvo poslednjih petnaestak godina, izrazito poslednjih petnaestak godina, apsolutno klerikalizovano. Crkva i verske zajednice uvedene su u društveni život, u sve pore društvenog života i, što je najinteresantnije, i tamo gde im je mesto i gde im nije mesto. Vi svakodnevno gledate, eto o tome treba i da izveštavate (ja ne pitah ima li neko među vama ko se baš ovim bavi) – vi svakodnevno gledate kako se političari guraju da se slikaju sa patrijarhom, sa vladikama, kako vladike govore ne znam o čemu sve, kako svakog dana neki crkveni velikodostojnik nešto osveštava, a najčešće osveštava ono što nite je kad bilo sveto niti će ikad biti sveto.
Delovaće vam čudno, to sve treba znati, u Sinodu naše crkve (a tako je i drugde, tako je i u islamskoj zajednici) postoje čak vladike koje su posebno zadužene za određene sektore, pa postoji vladika čija je specijalnost, to vi znate bolje od mene, da sedi u Republičkoj radiodifuznoj agenciji. Da, da, da! Evo, to je njemu posao, da vama novinarima kroji kapu, da, da, da! To je neki tu, nedaleko od Novog Sada, Porfirije se zove, a titula mu je vrlo čudna, muke s tom njegovom titulom! Titula mu je – episkop jegerski. Jegerski! Sad se svi pitaju… ajde da je neko episkop požarevački, beogradski, to mu je jasno, ali gde je ta Jegra ili šta! Naše vladike vole te neke titule istorijske koje odavno ništa ne znače, ali oni uporno to i dalje drže na pečatu. To je neko selo u istočnoj Mađarskoj, gore prema Rusiji, u kome od sredine 16. veka nema nijednog Srbina da živi, ali svejedno – nekad ih je tu bilo i oni još drže tu titulu i titulom pokrivaju i taj teren. Nevolje s tim njihovim titulama! Za vas novinare, to je prava muka!
Mene su, znate, nedavno digli u ponoć iz neke televizije i traže pomoć. Doputovao je u posetu Srbiji (prošle godine je to bilo) aleksandrijski patrijarh Petar VII (nedavno je poginuo, nesretnik, u nekoj nesreći helikopterom) – i u čemu je bio problem? Taj Petar VII, inače sjajno obrazovan čovek, i mlad čovek, ima titulu koja iznosi pola stranice kucanog teksta. Da, da, da! I pitaju, zapomažu – Šta da radimo sa tom njegovom titulom? – Treba da objave vest da je doputovao visoki gost. Ta titula glasi, da vas ja sad ne gnjavim – Petar VII, episkop Aleksandrije, učitelj ovog-onog, silne se zemlje pominju nad kojima on, navodno, vlada (u svim tim zemljama nema ni 1.500 hrišćana) i na kraju te njegove titule ide – papa i sudija vaseljene. Da, da da! Sad panika među novinarima – otkud sad on papa?! Da, da, i on je papa! I on ima titulu papa! I sudija vaseljene! Kosmosa! Ni manje ni više.
Nedavno je raško-prizrenski arhiepiskop Artemije čak svoju titulu proširio, zvaničnu, i tako mu pečat glasi sada (muke opet s novinarima!) – Artemije, episkop raško-prizrenski i kosovsko-metohijski – to je u poslednje vreme on dodao kako je postao politički aktuelan. Nije kasnio za njim ni crnogorski mitropolit Amfilohije, neponovljivi. Njegova titula glasi – mitropolit crnogorsko-primorski i skenderijski (to vam je Skadar, u Alabaniji) i arhiepiskop cetinjski. To je nevolja. Ovime sam hteo da kažem (tu ima puno zanimljivih detalja) koliko su se crkva i politika isprepletale, ali ne smete pogrešiti nigde u tim titulama, ne smete to nikako pogrešiti, propade ceo izveštaj, ništa ne znači.
Pa šta da radim, da se vratim ja na ovog nesretnog Petra VII – visoki gost je sleteo na aerodrom i treba da javimo vest, i šta sad? Da čitamo celu titulu? A morate čitati ako je zvanična vest. A, kažem, pitaju otkud je on papa i sve to. Jeste, on je i papa, apsolutno.
Hteo sam ovim da kažem kako je u ovom poslu zaista potrebno veliko znanje, ali ne bojte se, to se lako vidi, nauči, ali nevolja je u nečem drugom – što crkve i verske zajednice igraju izrazito političku ulogu. Iako su po Ustavu odvojene od države i lepo piše u Ustavu i Srbije i Crne Gore i ne znam gde sve da su crkva i država potpuno odvojene i da između sebe održavaju zvanične odnose, u praksi, toj vašoj praksi u svakodnevnom poslu vašem, ni govora da su odvojene, i te kako je to isprepletano. Zato ću vam ja ovde tek nekoliko primera navesti, primera koji su aktuelni i koji su vrlo karakteristični.
Pogledajte ovo sa islamskom verskom zajednicom – prava nevolja mesecima u medijima, videli ste na televiziji rasprave. Imamo Ustav Republike Srbije u kojem lepo piše da su crkva i država odvojene, imamo Zakon o crkvama i verskim zajednicama, da zakon imamo, donet u Narodnoj skupštini. U tom zakonu piše doslovce ovo (tri godine smo vodili, setite se, rasprave sa onim nesretnim ministrom, zvao se Radulović, svašta je tu bilo u prednacrtima, i na kraju je prošao zakon, i sad je na snazi, moramo ga poštovati) – u Republici Srbiji može postojati samo Srpska pravoslavna crkva i nijedna druga pravoslvana crkva ne može uopšte postojati, čak ne može biti registrovana ni ako sadrži sličan naziv ili makar deo naziva. Isto važi i za islamsku zajednicu.
I otvorila se nevolja – Crnogorci u Vojvodini hoće da imaju svoju crkvu u Vojvodini i zove im se Crnogorska pravoslavna crkva. Pazite – ne može! Čitava gužva se stvorila, ali ne može. Odbijen im je zahtev tu, u Lovćencu, i sad ste se vi, novinari, našli pred nemogućim zadatkom. Zaista! Zato svi novinari beže od ove teme. To što Crnogorci traže, traže i Makedonci u Srbiji i da imaju ove svoju crkvu – zvala bi se Makedonska pravoslavna crkva, ima četrdesetak hiljada Makedonaca u Srbiji, a toliko ima i Srba u Makedoniji. I sad, pazite, njihov zahtev je po Ustavu, sasvim u redu. Po Ustavu imaju pravo, je li tako? Građani su po Ustavu, slobodni da se organizuju kako hoće, da veruju kako hoće, ali po zakonu nemaju pravo. Pogledajte, nešto može biti po Ustavu u redu, a po zakonu nije u redu! Šta sad novinari jadni da rade, kako da rešimo ovo pitanje?! Trebalo bi, u normalnoj državi, zakoni da budu u saglasnosti sa ustavom, lepo je to, i to je tačna teza. Ali kad će Srbija biti normalna država – ja, hvala bogu, to neću dočekati. Vi neke šanse i imate pošto vidim da ste nešto mlađi od mene, par decenija (šta je to naspram večnosti – ništa!). To je jako komplikovano pitanje… prava zbrka u medijima, u novinama. Otkud sad to u Ustavu piše da svak ima pravo da bude musliman, ili šta znam, imaju pravo građani Srbije da budu budisti ako hoće, protestanti, katolici, ima Srba katolika, protestanata… Nekad smo mi, Srbi, imali usred Beograda, kod Cvetkove pijace, budističku bogomolju, da, da, da, do Drugog svetskog rata. Da, da, da, budisti! Imali su bogomolju svoju. Međutim, po Ustavu je to moguće i danas, ali po zakonu ne možete ništa uraditi. Nemaju prava, po zakonu, kod nas ni Crnogorci da imaju svoju crkvu, ni Makedonci, a mi smo sebi dali za pravo da na terenu Republike Makedonije ne priznajemo Makedonsku pravoslavnu crkvu. Da li razumete? To je vrlo, vrlo komplikovano! Da vas ne gnjavim sad i sa time.
Ustvari, ja uopšte ne krivim medije. Lako je to u medijima – savestan novinar će vrlo brzo otvoriti priručnike, enciklopedije, naći čoveka koji to zna, pa će videti šta je šta, nego nevolja je što ovde politika određuje crkveni život i obrnuto. To je problem ovde i tu postoji pravi pravcati haos da su neke stvari ostale takve kakve jesu i zato je malo novinara koji se ovim pitanjem bave. To je velika šteta. Lako ćemo za one titule i to, to sam rekao, to se da rešiti, ali ovde su stvari nedefinisane do te mere da po Ustavu mi smo laička republika i crkva je odvojena od države, a po zakonu imamo pravo da uvodimo veronauku u škole. Uvođenje veronauke u škole, bilo da je reč o islamskoj veronauci, o katoličkoj, pravoslavnoj, nije po Ustavu, pa čak nema ni zakona. Veronauka je uvedena na temelju jedne uredbe vlade Srbije pokojnog Zorana Đinđića, on je bio predsednik vlade. Dakle, na temelju jedne uredbe, ad hoc donete, situacija je bila takva, tako da još nema ni zakona. Nećemo se sad baviti tom veronaukom u školama.
Vi naravno znate, pratite štampu – veronauka u školama, građanskim, potpuni je debakl. Tri pune godine već nema izveštaja godišnjeg od strane prosvetno-pedagoških službi, nema izveštaja i ne može ga ni biti. Potpuni debakl! I za islamsku decu, i pravoslavnu… neuspelo potpuno. To se i očekivalo, zato što nisu hteli da prihvate jedan model koji smo mi nudili pokojnom premijeru – ruski model. Po tom modelu, veronauka je dozvoljena u Rusiji danas, ali u crkvi i pri crkvama, uz obilatu pomoć države i društva, ali u školama je zabranjena u Rusiji. Ni u Francuskoj, ni u Italiji, nigde nema, nigde nema veronauke u građanskim školama. Zato je to i propalo. Kad smo kod toga, vi znate da je Francuska velika država, atomska sila – ona ima vladu, vlada ima 16 ministara, a uopšte nema ministra vera ni ministarstvo vera. Ni u Rusiji nema ni ministra vera ni ministarstvo vera. Ovde kod nas ministarstvo vera je napravljeno iz političkih razloga, čisto iz političkih razloga. Prvo što bi jedna normalna vlada trebalo da uradi, trebalo bi da ukine ministarstvo vera i da se cela stvar vrati u ustavni okvir. U Ustavu piše da su građani slobodni da veruju kako hoće ili da ne veruju, a država je dužna da ih štiti. U Francuskoj ni u Rusiji ne postoji zakon o crkvama i verskim zajednicama, ne! U ustavu lepo piše, republika, štiti, i ja nigde nisam video bogatije pravoslavne zajednice nego u Francuskoj. Slobodni su, republika je dužna da štiti vašu slobodu, ali nemaju ministra vera.
Znam da sam vas ja malo poplašio ovim mojim primerima, ali ne bojte se. Najteže pitanje ovde je znate, što, malopre smo rekli, a to već nije vaša krivica, nešto može biti po ustavu, ali ne može po zakonu, i obrnuto. Zabraniti Makedoncima i Crnogorcima da imaju crkvu u Srbiji, ta zabrana je potpuno zakonita, jer takav zakon postoji, zakon u kome to piše, ali je protivustavno. Evo nas pred dilemom boli glava! Kakva je to zemlja u kojoj se zakoni i ustav ne poklapaju! To je, vidite, velika, velika nevolja.
Da bih vam pokazao kako to izgleda komplikovano, a znam da ovo o čemu govorim može da vam unese i straha i nesigurnosti, navešću vam jedan primer, vrlo zanimljiv primer, kojim se malo ko bavio (koliko ja znam, postoji samo jedan novinar koji se usudio da to pomene – gospođo Ćosić, ima prezime kao i vi, ne znam da li ste u srodstvu ili niste) – vi znate da u svakoj zemlji postoji tajna policija, svugde, i u Rusiji, i u Engleskoj, i u Americi, tajna politička policija, to su sve službe bezbednosti, i znate naravno da šefovi tajnih policija retko kad u javnosti govore i daju intervjue, to je takav posao. Kod nas se ta tajna služba zove BIA, njen šef je neki ćelav gospodin, kako mu bejaše ime, Crnogorac je naravno, pa šta bi drugo bio. On je nedavno dao jednu ovakvu izjavu, šef tajne policije Srbije (evo ja ću vam citirati tu izjavu da vidite šta da radite s njom, s tom izjavom), on kaže –Od 2000. godine naovamo, otkad je oboren Miloševićev režim – to on govori javno, otelo mu se – nekoliko crkvenih velikodostojnika ukralo je svoje dosijee i sad tragamo za njima. Sad tragamo, ušli smo u trag koje su to vladike ili muftije pokrale svoje dosijee o svojoj saradnji sa tajnom policijom, sad tragamo za tim. – Pazite to! Ni manje ni više, šef tajne policije to priznaje.
Vidite kakva je to sprega. I otuda sad, evo, dve verske zajednice, islamske, pa jedna drugu optužuju – da ih je policija izmislila i osnovala. I koliko je to ozbiljan problem, kad sam pomenuo tu islamsku zajednicu, vidite da dole traju tuče među vernicima i jedne i druge zajednice, poteže se oružje, hvala bogu još nema mrtvih, ali ranjenih ima dosta (Tutin, Novi Pazar…). Državi je bilo malo da ima jednu islamsku zajednicu Srbije pa je napravila još jednu, pa jedna pripada dole strukturama moći koje kontroliše neki Sulejman Ugljanin, a druga pripada strukturama moći koje kontroliše dole u Novom Pazaru Rasim Ljajić, i one se sukobe. Umesto da država vodi računa o javnom redu i miru, mi smo dobili, vidite, jednu takvu situaciju. To su vrlo komplikovana pitanja, i što se mediji tu ne snalaze najbolje – moram opet na to da se vratim – nije krivica toliko na medijima i novinarima koliko su to osetljiva politička pitanja, jer deo tih pitanja nije čisto versko pitanje.
Evo sad da vam navedem još jedan primer – još nije okončana ta afera, ako se sećate, slali su čak i mene iako sam ja hrišćanin, pravoslavac, da probamo nešto u Novom Pazaru, na onim njihovim televizijama – vehabije, čuli ste za to. Evo u zatvoru su, još se vodi istraga. Zapela je istraga, teško ide, poslednje vesti govore da će teško biti neke izvesti na sud, jer nema dovoljno dokaza. A ko su vehabije, sećate se? Uhapšena dole neka grupa muslimana koji su malo drugačiji muslimani, drugačije se oblače, koji su posedovali oružje, bombe, čitave arsenale. Otkud sad to, pitate se. Verska organizacija je u pitanju, terorizam. Šta će biti, to će sud valjda videti šta će, ali to su jednostavno neki mladi ljudi iz Novog Pazara i okoline, vaših godina ljudi, ja ih znam, muslimani koji su muslimani na neki malo drugačiji način. Oni tvrde da treba drugačije da se oblače, drugačije da se klanja, ne znam… Tih vehabija ima U Saudijskoj Arabiji, ima ih u Evropi, eto i kod nas neka grupa, ali problem je ovo oružje. Kao što vidite, i ta verska pitanja nisu uopšte tako naivna. Po zakonu, svako ima pravo da bude musliman, ima čak i Srba muslimana, kao što znate, ali vidite, ovde se postavlja pitanje sada gde je granica između vere, religije i terorizma, otkud sad to da se vera širi i oružjem. Šta će biti, rekoh, o tome će sud odlučivati pa ćemo videti.
Pa onda imate kod nas pravoslavaca, eto tu na Fruškoj gori, nije daleko od nas, jednu grupu pravoslavaca, imaju manastir svoj eto tu kod Vrdnika, ziloti, dabome. Na njihovom manastiru vije se zastava, ogromna, na kojoj piše „Pravoslavlje ili smrt“. Da, da, da! „Pravoslavlje ili smrt“! To su ziloti takozvani, to je stara jedna reč, jevrejska, pa preko Grka je mi izgovaramo tako, a to bi prevedeno na srpski, značilo revnitelj; oni tvrde da pravoslavlje treba da se propoveda silom. Naša ih crkva ne priznaje, ali odnekud su oni sve više i više jaki, ti ziloti. Ima ih tu na Fruškoj gori, ima ih u Smederevu, u Beogradu, na Avali imaju čak jedan manastir, ženski (zanimljivo; devojke vaših godina baš su njihove pristalice). Pokušala je država da ih uguši, država i crkva zajedno, kod Čačka tamo, pa to nije išlo lako, pa je vladika izgubio bitku; pa su išli i specijalci, ali njihova deviza i dalje ostaje da se vera mora nametati silom. Imaju vrlo stroga pravila. Ne priznaju oni Srpsku pravoslavnu crkvu, ne priznaju. Registrovani su pod nazivom Istinska pravoslavna crkva Srbije. Da, registrovani su, po zakonu to može, ali kad se pojave na ulicama, sa svojim crnim zastavama i sa tučom i sa oružjem, to već otvara ozbiljan problem. Ima i u islamu toga, ima i kod hrišćana. Vidite, to su vrlo, vrlo komplikovana pitanja i nijedno od njih nije dovoljno raspravljano, a novine su svakodnevno pune tih stvari. To sa vehabijama, izgleda, policija vodi istragu, ali oni se opet brane da su to njihova uverenja, Treba imati dokaza odakle oružje, i to ne tek bilo kakvo oružje nego bombe itd.
Stalno se ja, kao što vidite, vraćam sa mojom napomenom vama da pomognem u tome da ovde u Srbiji uopšte ne postoje čisto religijska pitanja, uopšte ne postoje, nego je to ispreplitano i sa policijom, i sa tajnim službama, i sa vojskom, i sa političarima. prosto rečeno. Mi koji se time bavimo, zovu nas sociolozima religije (svako ko se temeljnije bavi bavi religiijom u društvu, on je po definiciji to) znamo, naravno, to da Koštunica manipuliše crkvom i verskim zajednicama. Manipuliše. I tako manipuliše, i on to tako radi loše kao što sve drugo loše radi, da mu posao ne ide. Eto, napravio je još jednu islamsku versku zajednicu i mislio je da je time rešio – biće svi muslimani Srbije pod njegovom kapom. Međutim, kad su stigli dole u Novi Pazar, pogledajte, iz dana u dan, traju krvavi neredi, eno u Tutinu ima i ranjenih, u Sjenici, u Novom Pazaru… Ta manipulacija je ovde, dabome… poslednjih dvadesetak godina to je radio Milošević, instrumentalizovao ih je pa smo imali i vladike na tenkovima. Imamo mi jednog vladiku koji sedi na prestolu svetoga Save u Mileševi, njegova titula je vladika mileševski, Filaret, on se, kao što znate, javno slikao sa oružjem u ruci, na tenku. Ta slika je obišla svet. To je, vidite, nevolja kod nas. Crkva ne bi trebalo da se bavi politkom, tako stoji i u Ustavu i u zakonu, ali crkva je obema nogama u politici.
Da vas ja sad ne davim apstraktnim primerima, uzeću jedan noviji primer, koji će vas kao novinare živo ineteresovati, evo još se vrti po novinama iz dana u dan. Pomenuo sam malopre vladiku raško-prizrenskog i kosovsko-metohijskog, Artemija. Stalno ga gledate, to je jedan nizak čovek sa sedom bradom. Da vam ne nabrajam pet njegovih izjava od početka februara do prekjuče, pomenuću vam samo jednu njegovu nedavnu izjavu. Objavio je tu izjavu „Blic“, „Danas“, objavila je „Politika“, i ta izjava glasi ovako – S obzirom na situaciju na Kosovu (ovo što se dešava, Albanci proglašavaju državu, mi to ne priznajemo), ja se, kao – kaže on – vladika, izjašnjavam – i to javno tvrdi – za Srspku radikalnu stranku i za Demokratsku stranku Srbije. – Da, da, da! Time on krši i crkveni ustav u kome izričito piše da crkva ne sme da se meša u poslove države, a krši i Ustav države Srbije, ali on se nije zaustavio na tome. Dan iza toga, taj vladika je dao sledeću izjavu – Što se tiče Demokratske stranke i G17 plus i LDP, njima ne treba birači – poziva on – da poklone nikakvo poverenje i treba voditi računa da se oni nikako ne primaknu nekoj vlasti. – Kao što vidite, crkva se direktno sad meša u politiku i dobijamo jednu komplikovanu situaciju, koja nije od juče. Kao što nije dobro da se država meša u poslove crkve, to je zabranjeno Ustavom i zakonom, još veće je zlo kad se crkve i verske zajednice mešaju u poslove države. Vidite kako je to komplikovano, ta pitanja, i ona neće skoro biti razrešena, sve dok se ne reši jedno pitanje, po mom mišljenju jako važno, a to bi pitanje moralo i vama da bude važno – kakav je to realni odnos, ne na papiru, između države i crkve jer, kao što rekoh, po Ustavu one su odvojene, ali de facto, ni govora o nekoj odvojenosti, ni govora! Ovako su prožete.
Da vas ne bih gnjavio time, vreme odmiče a ja nemam sat pa me vi opomenite, navešću vam jedan primer, skorašnji, da vidite o čemu se radi, gde su mediji totalno zatajili, od Tanjuga i državnih agencija do vodećih listova u Beogradu, čak ni iskusni novnari nisu znali šta da rade, a mislim na to kad su Albanci jednostrano, na svoju volju, proglasili nezavisnost Kosova. Šef Demokratske stranke Srbije, Koštunica, koji je… trenutna je, valjda, njegova titula Vrhovni Tehničar (ta vlada je u ostavci, tehnička vlada pa valjda je Vrhovni Tehničar – ovo „t“ morate pisati velikim slovom; jer, on predsednik vlade nije, vlada je ostavci) – taj gospodin koji vodi neku partiju, zove se Demokrtaska stranka Srbije, koja je u stvari kombi-stranka, malo ih ima, mogu da stanu, preterujem kad kažem kombi, ali u jedan autobus da, tu im je nedge toliki broj, i šef jedne masovne partije, Srpske radikalne stranke, kome Srbija tepa iz milošte „grobar“ (to je kod nas kad nekom tepate, to komunalno zanimanje je omiljeno kod Srba, znate; šef te moćne stranke ni manje ni više nego – grobar! – i u stranoj štampi tako stoji; novinari u Francuskoj i Italiji, oni vas pitaju – Monsieur Boža Đelić, Derikoža? – ili – Monsieur Tomislav Nikolić, Grobar? – tako ga oslovljavaju; na kraju, gospodin Nikolić, kad ga već pominjem, pred parlamentom je rekao da mu je to bilo zanimanje; nije to njemu niko prišio nego je on sam pred parlamentom rekao da po zanimanju u Kragujevcu bio grobar; i ne treba se tome smejati, to je pošten posao, meni će taj posao uskoro trebati, vama ne), oni su, dakle, njih dvojica, kao što se sećate, sutradan valjda, sazvali miting protesta u Beogradu. Protesta! Pravo je političkih stranaka i građana da izađu na protest i da se usprotive jednostranoj volji Alabanaca da proglase nezavisnost, to je njihovo pravo. Pravo je i gospodina Koštunice i Nikolića da organizuju miting i da govore, ničeg tu spornog nema. Međutim, šta biste vi radili (malopre smo slušali vrlo inspirativno tumačenje šta je izveštavanje sa demonstracija, ja sam to vrlo pažljivo pratio i duboko sam se zamislio nad nekim stvarima – gospođa je to vama lepo objasnila) – sećate li se kako je taj miting te noći protekao? Prvo je govorio Vrhovni Tehničar, gospodin Koštunica – doduše, on nije govorio, on nema, siromah, govorničkog dara, nego je vadio neki sastav iz džepa, stavio naočari i to pročitao. Tri minuta je prošlo, on već nije kontrolisao sebe, da li ste to primetili? Vi ste novinari, vi morate pažljivo slušati te njegove govore. Zbunila se štampa! U drugom minutu on je počeo patetično da se obraća ogromnoj masi od stotine hiljada ljudi – Ima li ovde nekog ko sme da kaže da nije rodom s Kosova? – Iako sam se zatekao u taksiju, prepao sam se, jer ja nisam rodom s Kosova, slučajno nisam rodom s Kosova, blizu sam ali nisam s Kosova. Cela stvar se otela kontroli, i Beograd je zapaljen, napali smo strane teritorije stranih država (ambasade su teritorije stranih država, nisu naše), zapaljene su ambasade, nekog su nesrećnog mladića (njegovog se imena više niko ne seća) prineli na žrtvu, bacili su ga: Dok je trajao moleban u crkvi – to mu je nešto kao molitva za spas države, nešto tako (reč je došla preko Rusa, te prakse nije bilo u našoj crkvi, to su na brzinu izmislili Amfilohije i Koštunica, te molebane, jer to se jednostavno zvalo molitva) – i dok su se oni tako molili Beograd je opljačkan. Prema izveštajima, 98 srpskih prodavnica je razoreno i do temelja opljačkano; pustimo one patike, ja sam odmah ustao u odbranu onih devojaka, javno sam ustao i mislim da sam nešto uspeo u tome – pa gde nađoste vi njih da krivite što su uzele patike; devojke nisu imale patike, skupo je to. Toliko je opljačkano skupih stvari te noći, a vi od patika pravite problem. Pljačkali su radnje, dragocenosti, ambasade su razarane sa sve kolima, čak su nesrećnog mladića bacili na žrtvenik tog ludila, izgoreo je tako da su i patolozi imali problema da identifikuju telo, tri dana je trajao pokušaj da ga identifikuju, do te mere je izgoreo. Šta sad raditi? Jeste li stavljali sebe u tu situaciju? Ako niste, a malopre vam je sve to lepo protumačeno, zamislite sebe da izveštavate sa tog skupa, te noći. Šta da radite? Sem jednog malog izveštaja negde, ja mislim da je to Tanjug taj izveštaj pustio, ostali novinari su, izveštavajući sa tog skupa te noći, poptuno zatajili, ništa nisu umeli da urade i uopšte nisu krivi za to. Stvar je potpuno izmakla kontroli, razumete. Šta da kažete – nije mogao novinar da uleti u američku ambasadu gde gori sve unutra, vatra plamti, tri metra plamen, bacaju onog mladića u vatru… To je problem, vidite. Vrlo je teško u takvim situacijama, ja navodim primer od te noći, niko od novinara tu nije položio ispit i neki pošteni, savesni novinari to i priznaju. Nije zato što živimo u dosta neredovnim, nenormalnim prilikama, ali u drugim zemljama to je lakše. Vi niste mogli te noći, kao savestan novinar, a pretrpeli su neuspeh i strani novinari te noći u Beogradu, apsolutno nisu znali šta da jave za štampu, italijansku, rusku itd. Kaže mi jedan slavni ruski novinar te noći, ime u novinarstvu – Ja sam se mučio do pet ujutru i nisam uspeo svojoj agenciji da pošaljem ni tri rečenice. – Za boga miloga, kako nije, čovek zna i naš jezik, poznaje prilike. – Pa nisam – kaže – uspeo da dođem ni do koga. Predsednik vlade je na molebanu, crkveni ljudi su na molebanu, nema ih nigde, drže sveće, a Beograd gori. Nisam uspeo ni do koga da dođem! Došao sam – kaže – do šefa policije srpske – došao je do nekih šefova – ispostavilo se – čovek kaže – policijom srpskom te noći komandovala je jedna simpatična devojka. – Jočić je povređen i na lečenju je, ali po dužnosti njega je zamenila neka… mlada žena neka – koja nije znala ništa da mi kaže osim što je plakala. Ništa nisam znao šta da napišem šta se te noći dogodilo u Beogradu. – I zaista, bilo je dramatično, svi su novinari bili matirani. Neki obrt je nastupio (to sam od novinarā čuo) tek negde oko četiri ujutro, kada je neki američki, ako ne državni sekretar nego neki drugi čovek, okrenuo telefon Koštuničin i našao ga, da li kod kuće, da li u kancelariji, i rekao – Za boga miloga, pa Beograd gori, tamo ljude bacaju u vatru, pljačka se Beograd! Ili zavodi red ili ćemo mi zavesti red na našoj teritoriji, jer je naša teritorija zapaljena u Beogradu! – Onda je valjda ovaj… Veliki Tehničar valjda malo došao sebi, probudio se napokon, a ne budi se on ni po podne a kamoli tako rano, ali ovaj ga je uplašio. Šta biste vi radili, da se vratim na ovo, da izveštavate sa takvog događaja, šta biste radili? Nije to tek tako jednostavno! Mogli ste ući u crkvu, svetosavsku gore, i čuti da traje moleban. Novinari su to probali te noći. Ali, gle jada! Ušli su, moleban traje, služba traje, ali na staroslovenskom jeziku. Sada baš naši novinari, i strani, tečno govore i znaju taj jezik! Neće biti! Kako to da prevedete i na srpski, a kamoli na engleski. Nikog nema. Vrlo je teško doći do nekog, a vi morate imati verodostojan izvor. I šefa policije! Zašto? Da odgovori koliko se pljačka, je li neko uhapšen, dovedeni specijalci, šta se radi… preti opasnost da tu zapalite neku školu… a nigde nemate nikog! Vidite li koliko je vaš posao, ne težak, nego opasan! Opasan! I jedva da su tek rano ujutro neki novinari (ko bi drugi nego Francuzi) uspeli da pošalju pravi izveštaj, ali je to jedna francuska novinarka, mlada neka, zamalo platila opekotinom velikom, a kosa ode, ajde, kosu ćemo da joj namestimo drugu – uspela je da pošalje izveštaj.
To je rizičan i opasan posao u uslovima u kojima mi živimo i zato su ova verska pitanja koliko god vam nekad uzgledala čak i smešna, pa možda i nevažna, neki odmahuju rukom, ali kad vidite kad stvari ovako krenu, bogami nikako nije nevažno. Šta da radite vi, evo stavite se u situaciju… malopre sam vam rekao šta tvrdi član Sinoda (to je crkvena vlast; crkva ima skupštinu, zove se Arhijerejski sabor, ima vladu…), šta biste vi radili da treba da intervjuišete Artemija? I, navešću vam sad jedan dobar primer: iz nekih novina, ne znam da li su bile „Novosti“ ili „Glas“ ili nešto treće, sila je tih novina kod nas, neka je novinarka uspela da dođe do njega i uradila je posao. Taj primer treba da sledite. Ona je došla do Artemija i rekla – Molim vas, čitala sam vaše izjave, vi tvrdite da ste za Srpsku radikalnu stranku, je li tačno? – Tačno je. – Da ste protiv Demokratske stranke, da ste protiv Tadića? – ( Artemije je, inače, u tom izveštaju rekao da su Tadić i Šutanovac izdajnici.) – Potvrđujete li vi to? – pita ona njega. – Potvrđujem – kaže – to je moje mišljenje. – I ona je poslala takav izveštaj. Tako treba raditi. Da se vidi kako je to mišljenje ludo i besmisleno, to je druga stvar. Kako sad šef Srbije, šef države se zove neki Boris Tadić, meni nije posebno simpatičan, ali on je šef države, šta da radimo, on ima pravo da uvede vanredno stanje, razumete, da proglasi rat ako treba.
Šta biste vi radili da treba da izveštavate… treba u ovom vašem poslu (sad da počnem ja da popujem malo vama), treba u ovom vašem poslu da se držite sledećih pravila – jedno je ono da treba znati o čemu se govori, ako je u pitanju islam, ako su u pitanju Jevreji, ako je u pitanju bilo ko. Dobro, to je lako, to je možda najlakše. Pogledate, obavestite se. Treba u ovom poslu na vreme stići, a to već podrazumeva rizik, podrazumeva ogroman rizik. I treći uslov, koji je najteži, treba u tom izveštaju biti pošten, što je gotovo ravno herojstvu..
Niste mi odgovorili na pitanje ima li neko ko se za ovu temu baš zanima? Izgleda da sam vas ja dosta poplašio ovim. Da vidite kako to ide, tu ima toliko stvari… Ima još jedna stvar da vam napomenem – vama se čini, novinari ste, pratite zbivanja, pa otvorite „Danas“, tamo su saopštenja Sinoda, ovo, ono, crkve, islam, Jevreji, praznici – i vama se čini da je to dovoljno. Nije dovoljno. Mali broj naših novinara, a gledajte da se vama to ne desi, prati uoppšte crkvene i verske medije. To niko ne prati. To su ostavili nama, tzv. stručnjacima da čitamo. Crkva i sve verske zajednice imaju svoje novine, radio, televiziju, časopise. Malo ko to prati. Ako hoćete (ovim sam hteo da kažem) da znate punu istinu o tome koja je politička uloga naše Srpske pravoslavne crkve vi morate čitati ne samo „Pravoslavlje“ nego i sajt Srpske pravoslavne crkve. Sad je to vama lakše, zahvaljujući tehnologiji sad je to vama malo lakše. Oni imaju sajt svoj pa ćete makar videti tu osnovne stvari. Kad je reč o tim crkvanim medijima, i uopšte verskim, da li islamskim, jevrejskim, katolici u Srbiji imaju svoje novine, časopise, radio-stanice, čak imaju jednu moćnu radio stanicu koja ima evropske frekvencije, slušana je, to je Radio Marija. Verska štampa ima dve osobine. Prvo, svaka crkva ili verska zajednica koja izdaje svoj list ili časopis ne zanima se za onu drugu, suprotnu, razumete? Uopšte ih ne zanima. Kad vi čitate novine pravoslavne crkve, zovu se „Pravoslavlje“ – to inače nije zvanični crkveni organ, to su novine srpske patrijaršije (zvaničan organ srpske crkve se zove „Glasnik“, izlazi jedanput mesečno i to, sem nas koji se time bavimo, niko živi ne čita), dakle ono što čitate u „Pravoslavlju“ nije zvanični stav crkve, to su novine. List „Pravoslavlje“ je inače uglavnom, gledano iz vaše perpektive, uglavnom loš. Malo prati društvena zbivanja i crkvu u društvu, a komentari su na nivou – optužićemo sve koji ne misle kao mi i radikali, tako nekako. Nije bolji ni list naših katolika koji žive u Beogradu – zove se „Blagovest“. I to je dosta loše. „Glas islama“… kad čitate „Glas islama“, prodaje se i u Beogradu, i dole, ima ga, videćete da je kod njih druga nevolja – podeljeni su pa sad i ovi drugi imaju svoje novine. Šta vi, kao novinar, da radite, kome da verujete od njih? Kako? Komplikovano pitanje.
I treću dimenziju imate, a to je – kod nas ne postoje samo crkva i verske zajednice pravoslavna crkva, katolička crkva, pa islamska, jevrejska zajednica, nego postoji ogromno mnoštvo malih verskih zajednica. U Vojvodini je registrovano 86 malih verskih zajednica, samo u Vojvodini, prema registru koji ja imam (ali to je samo registar na temelju onog koje su prijavljene, znate, ali računa se da ih još toliko ima). Da tu raščistimo dve stvari. Najčešće ćete sresti izraz „sekte“. Morate praviti razliku između sekti i malih verskih zajednica. Velika je razlika. Reč sekta – mi, Srbi, nemamo reč sekta – ima izrazito negativno značenje pa je taj ministar nedavno za silna ubistva i porast nasilja u Srbiji izjavio da su za to krive sekte (i za ono u Banovcima). Kakve sekte? Ekspertiza je pokazala da se radi o psihopati.
Reč „sekta“ inače, izvorno, nema negativno značenje. Pa i mi, hrišćani, sa Isusom Hristom, počeli smo kao mala verska zajednica, bilo nas je 12 i jedan izdajnik, Juda. U početku nas je bilo svega 12. Treba razlikovati reč sekta – Hrvati imaju za to reč, sledba – ali mi nemamo i upotrebljavamo ovaj novolatinski izraz sekta, koji uopšte nema negativno značenje, i znači mala verska zajednica. Oni su uredno prijavljeni, imate ih raznih – nazareni, subotari… Od njih treba razlikovati sekte kao male verske zajednice, nazareni, pentekostalci… – imate ih koliko hoćete ovde u Vojvodini, možda ih u komšiluku imate…
Ovaj podatak kojim ja raspolažem o broju malih verskih zajednica sadržan je registru, a mnogo je veći, ali zvanično računa se da ima 62 ili 44. O čemu se radi ovo što vi kažete? Zapravo, nije regulisano jedno pitanje – ko registruje verske oragnizacije. Tu nastupa problem, znate. Formalno, po zakonu, grupa građana ima pravo da se prijavi organima unutrašnjih poslova. Međutim, tu nisu rešene dve stvari i otuda ta razlika u tim brojevima. To pravo niko nam ne može osporiti, ja mogu naći vas nekoliko i bićemo budisti, bramanisti, nećemo jesti kravlje meso, itd. Zakon mi to ne brani. Međutim, svaka verska zajednica mora da prijavi svoje učenje, u šta veruje, da ima svoj pečat, a polovina njih uopšte to nemaju, uopšte to nemaju. Otuda te cifre, znate, 38, 64, 85.
Zbog čega je to važno? Evo zbog čega je važno – da ne dužimo od tome koliko ih ima, mnogo ih ima i iz dana u dan ih je sve više i više, a tih malih zajednica u Evropi ima još i više, tamo nema problema s tim (samo među protestantima ih ima koliko hoćete) – vi ste čuli da postoji jedna mala verska zajednica – Jehovini svedoci. Ima ih puno kod nas, izdaju onaj list „Kula stražara“, tako se zove njihov medij, njihov list. To morate čitati. Izdaju oni i druge publikacije. Oni su prijavljeni, ima ih svuda, pun ih je Beograd. Oni su vam neka mešavina hrišćanstva i judaizma. Oni su registrovani kod nas, to je u redu, ali oni u svom učenju imaju jednu stavku – ne priznaju transfuziju krvi, mešanje krvi. Da li me razumete? Razboli se neki njihov član, operacija, treba mu krv, a oni to ne prihvataju. Imaju li oni to pravo zakonu? Nemaju. Ne mogu ja zbog moje vere da ugrožavam nekoga, da osudim nekog da umre, ako mu se ne da krv. To su veoma naopaka shvatanja. Imate i sa ovim nazarenima problem. U njihovom učenju zabranjeno je piti, pušiti, psovati, lagati, ali zabranjeno je i uzimati oružje u ruke. Pod bilo kojim izgovorom, nemate pravo oružje da uzmete u ruke. I pre rata (vi ste mladi), kad dođe vreme da služe vojsku, njih na robiju šalju. Posle rata, isto je tako bilo. Kad dođe vreme da idu u vojsku, neće da uzimaju oružje, i na robiju isto. Kao što znate, posle pod Titom… sad je to rešeno… Znate kako je rešeno? Sad postoji i civilno služenje vojnog roka i, hvala bogu, nema više problema. Inače, njihovo učenje je… savršeno. Oni ne priznaju crkvu, popove, imaju svoju skupštinu i nemaju uopšte hijerarhiju.
Hteo sam ovo da kažem (ne vidim koliko je sati), morate pratiti i tu stranu, sve to morate pratiti, a to nije jednostavan posao i ko se prihvati ovoga, on bi doista morao da uzme … kad vi otvorite neke ozbiljne italijanske novine, sve one imaju prave stručnjake za to… Ako imate pitanje, slobodno recite. Vi svakodnevno imate pojave vezane za ovo. Svaki dan, kad otvorite novine, naći ćete nešto, evo i danas: negde su razbili kamenicama, u Somboru ili u Smederevu, adventisitčku bogomalju, a negde kod Subotice oskrnavljeno je pravoslavno groblje, upali su neki, počupali krstove i pobacali. Pa se pitate otkud to nasilje. Mi imamo nasilja i na verskoj osnovi. Tu nastupa problem, ko su sad ti adventisti, šta je sad to. Oni su jedna mala verska zajednica, čak su nama, pravoslavnima, potpuno bliski. Adventus znači ponovni dolazak Isusa Hrista. Ali, hteo sam ovo da naglasim, ne samo da se ne trpe crkve između sebe, nego se i male verske zajednice glože između sebe i ne priznaju se. Kada su u pitanju male verske zajednice, tu će vas čekati jedan vrlo ozbiljan problem sa njima, kakva god bila – suočićete se sa tim ljudima koji veruju u… ne znam šta… oni su zatvoreni u sebe, zatvoreni su. Dovoljni su sebi, potpuno su zatvoreni u sebe. A ima ih koliko hoćete, niko više ne zna koji je broj, oni u komisiji za registarciju kažu da više nisu sigurni koliko ih je. Pomenuo sam adventiste a njih, recimo, ima raznih – adventisti kalvinskog obreda, pa adventisti sedmoga dana (njih zovu subotari)…
Eto vidite kako je to osetljiva oblast. Složićete se da ona nije nezanimljiva ali da je puna iskušenja.

(Transkript predavanja sociologa relgije Mirka Đorđevića na seminaru „Osnove novinarstva“ u organizaciji Medija centra Vojvodine. Predavanje je održano 13. aprila 2008.)

]]> http://www.autonomija.info/mirko-dordevic-mediji-i-religija-%e2%80%93-primeri-manipulacije-i-diskriminacije.html/feed 0 ŽUŽANA SERENČEŠ: Multietnički incidenti ili 2004. godina http://www.autonomija.info/zuzana-serences-multietnicki-incidenti-ili-2004-godina.html http://www.autonomija.info/zuzana-serences-multietnicki-incidenti-ili-2004-godina.html#comments Sun, 30 Dec 2007 11:32:55 +0000 admin http://www.autonomija.info/zuzana-serences-multietnicki-incidenti-ili-2004-godina.html Žužana Serenčeš Ozbiljno se pribojavam i mislim, a postoje mnogi signali već sada, da bi odluka o nezavisnosti Kosova, ta frustrirajuća odluka za veliki deo građana Srbije, mogla da proizvede slične reakcije, slične događaje u Vojvodini. Sa jedne strane, kada je reč o etnički rezličitim ljudima u odnosu na većinu, dakle u odnosu prema nacionalnim manjinama i tim kolektivitetima a, sa druge strane, i u odnosu ukupno prema nečemu što zovemo drugost i različitost, dakle i u ideološkom smislu

Dobar dan, lep pozdrav. Znam da je vreme posle ručka, po pravilu, najteže. Sa druge strane, ja za razliku od, koliko znam, vaših prepodnevnih sagovornika, nisam profesor nego smo kolege, pa bih vas zamolila da to ne bude neko, uslovno rečeno, klasično predavanje niti sam ja sklona tome. Koliko sam videla i na spisku, dolazite iz različitih sredina i možda bi bilo dragoceno da zajednički promislimo ovu temu.
Pitanje je, naravno, zašto sad da pričamo u o 2004. godini. Ja bih možda Nedima i dopunila – ne samo o onom, nama već poznatom martu 2004. godine koji je, bez sumnje, bio vrh talasa te incidentne godine u međuetničkim odnosima u Vojvodini nego, zapravo, da pričamo o celoj toj 2004, pa i, jednim delom, doduše u nešto smanjenom intenzitetu, i o 2005. godini. Razlog je, dakle, sledeći – ja mislim da je to posebno važno u ovom trenutku, i verujem da ćemo se složiti, u vremenu iščekivanja, hajde da to nazovemo delikatnim trenutkom, kada je reč o sudbini Kosova. Svi mi koji umemo da čitamo vesti i novine (pretpostavljam da je to jedna od bazičnih stvari koje novinar mora da čini) zaista sad već možemo prepoznati da mimo toga ko šta misli, sada više nije pitanje šta nas očekuje i kakav događaj u vezi sa sudbinom, odnosno odlukom o statusu Kosova nego da je, praktično, ostalo samo pitanje – kada. Tu se neki dogovori očekuju pa čak već, recimo, današnja vest pominje i neku najavu da bi to bio 6. februar. Dakle, hoću da kažem, izvesno je da nas čeka jedan buran događaj, koji će, čini mi se, bez sumnje biti izuzetno frustrirajući za mnoge građane Srbije.
Sada se postavlja pitanje zašto posebno o tome pričati u kontekstu Vojvodine, u kontekstu njene multietničnosti i, dakle, zašto se vredi podsetiti zajednički svih onih zbivanja 2004. i delom 2005. Evo zbog čega – ja se ozbiljno pribojavam i mislim, a postoje mnogi signali već sada, da bi odluka o nezavisnosti Kosova, ta frustrirajuća odluka za veliki deo građana Srbije mogao da proizvede slične reakcije, slične događaje, pre svega u Vojvodini. Sa jedne strane, kada je reč o etnički rezličitim ljudima u odnosu na većinu, dakle u odnosu prema nacionalnim manjinama i tim kolektivitetima a, sa druge strane, i u odnosu ukupno prema nečemu što zovemo drugost i različitost, dakle i u ideološkom smislu. U toj situaciji može biti izgledno da će na meti biti upravo ljudi koji se razlikuju da li po tome kako se zovu i koji jezik govore ili po tome kako razmišljaju i kakvog su političkog i ideološkog opredeljenja. Naravno, kad se spominju Vojvodina i Kosovo, obično je najčešća floskula da su to potpuno različite situacije, potpuno različiti problemi i da prosto nije uputno dovoditi u vezu te dve stvari. I to je, mislim tačno, verujem da se i vi slažete, ali isto tako – i to, nažalost, sada već jako dugi niz godina potvrđuje – i pored te razlike postoji neka vrste sistema spojenih sudova i, kao reakcija na neke događaje u vezi sa Kosovom ili na Kosovu, vrlo lako, zapravo, u Vojvodini može da dođe do izvesnih reakcija. Čovek pokušava da razume, da analizira šta se zapravi i zašto se dogodilo. Evo kako ja otprilike gledam na stvar, i mislim da bi bilo dobro vratiti se na 2000. godinu i na očekivane promene 5. oktobra, odnosno je l’, 6. oktobra i zapitati se tada, kada je došla nova demokratska vlast u Srbiji, zapitati se a zašto baš 2004. Dakle, da se razumemo, naravno da znamo da sporadičnih incidenata, pa i na etničkoj osnovi, u principu, uvek ima ili mogu da se dogode, ali zašto su 2004. godine ti incidenti bili tako intenzivni. Svedoci ste da, negde u periodu od oktobra 2000. do 2003. i ubistva premijera Đinđića i neposredno onih događaja i tog šoka koji su usledili nakon toga, ako razmislite, možete primetiti da je prosto došlo do neke vrste preokreta. Čini mi se da su one političke snage koje su nakon oktobra 2000. prosto – one su opstale ali su zaista bile pritajene – a ako imamo u vidu da prethodni režim definišemo kao ideologiju vladajuću militantnog nacionalizma, možemo da uočimo da je, dakle, nakon oktobra 2000. ta vrsta vladajućeg ideološkog diskursa prosto bila potisnuta. Možda su mnogi mislili ili se nadali da je on i prosto nestao ili više nije u toj meri snažno prisutan, i verovatno da je to bila jedna od, rekla bih, mnogih naših postpetooktobarskih zabluda i iluzija. Očigledno da su te snage ostale, prosto su samo bile utihnule i prijatene.
Dakle, ono kako ja razumem zašto je došlo do te incidentne 2004. čini mi se da objašnjenje možemo tražiti upravo, dakle, u događajima koje sam pominjala 2003, kada je došlo do jednog obrta i kada su odjednom te, dakle pritajene snage sa snažnim nacionalističkim diskursom i isključivošću nacionalnom, prosto ponovo digle glavu. Setite se da su krajem 2003. bili izbori, i setite se šokantnog uspona snage upravo tih političkih diskursa. Ja mislim da bi jedno od objašnjenja zbog čega je sve to bilo – čak je poneki incident bio i uoči Nove godine 2003. ali snažno i masovnije počinju da se pojavljuju upravo u januaru 2004. – dakle, nekako kao da je tako snažnim prisustvom pre svega Srpske radikalne stranke a i, naravno, Socijalističke partije Srbije u novom sazivu parlamenta Srbije, da je to prosto na neki način dalo krila da ponovo takav nacionalistički, isključivi diskurs prema svakoj drugosti, a u Vojvodini se to najčešće svodi na drugost u smislu nacionalne pripadnosti, da prosto digne glavu i dobije zamah.
Šta je tu bio problem? Setite se odmah koliko ste i kada saznavali o tome i na koji način. Dakle, trajalo je to u januaru i februaru, i dolazi mart 2004. i poznati datum 17, kad se desilo nasilje na Kosovu i gotovo istovremene reakcije na to nasilje u mnogim, mnogim gradovima Vojvodine. Na meti su, pre svega, bili pripadnici hrvatske i mađarske zajednice. Marta 2004, uglavnom u tih tri-četiri dana tog agresivnog nastupa i agresivnog buđenja takve nacionalističke i isključive ideologije, na meti su uglavnom ljudi koje su verovatno oni koji su prouzrokovali incidente smatrali na neki način krivcima ili pogodnim adresama za neku vrstu, uslovno rečeno, odmazde. Dakle, napad je, pre svega, bio u tim danima usmeren ka Albancima, Romima, Aškalijama. Setite se agresivnog nastupa kada je u mnogim gradovima – Novi Sad je bio tu bez premca – krenuo taj rušilački talas, kada su razbijani izlozi na pekarama ako je vlasnik imao albansko ime; na Novosadskom pozorištu, koje igra predstave na mađarskom jeziku, razbijana su stakla, krenulo se u pravi obračun, da ne kažem krenulo se u linč prema naseljima Adice, Mali Rit u Novom Sadu, na Klisi gde su, poznato je, upravo naselja Alabanaca, Roma, Aškalija. Dešava se da su incidenti nastavljeni i u aprilu, da mi i dalje…
Ovaj talas je smanjen, ali ponovo imamo napade i na mađarsku manjinu i, praktično, to sve traje negde do juna meseca. Ključno je pitanje i krucijalno, kako su se državni organi ponašali u toj situaciji. Imate milion saopštenja, milion upozorenja iz redova manjinskih zajednica koji su prozivali i pozivali, molili čak predstavnike države i predstavnike političke elite da reaguju, ukazivali i upozoravali šta se dešava na terenu, pozivali državne organe da rade svoj posao, policiju, tužilaštva i manje-više smo svedoci da smo zapravo, sasvim negde do početka leta imali u javnosti, u manjoj ili većoj meri, ali generalno bi se moglo reći, ignorisanje čitave te pojave incidenata. Državni organi prosto nisu radili svoj posao kako bi bilo u opisu njihovih obaveza i zadataka.
Zanimljivo je analizirati kako su se mediji ponašali u tom trenutku. Ako se sećate ili ako prelistate novine iz tog perioda, možete zaključiti da pitanje nacionalno motivisanih incidenata zapravo skoro da nije postojalo ili nije uopšte postojalo u medijima na većinskom jeziku, dakle srpskom, izvan Vojvodine. Dakle, i tu je zanimljivo posmatrati tu uzajamnu vezu – na isti način kako se ponašala politička elita, dakle ignorišući te apele, ta upozorenja, te pozive da se reaguje, da se spreči, da državni organi urade ono što treba da urade, na isti način su se odnosili mediji – jednostavno su prećutkivali, jednostavno ignorisali. Naravno da je to dovelo do dodatnog jaza i do, rekla bih, povećanja nepoverenja na nivou nacionalnih kolektiviteta.
Početkom leta 2004. godine, sada već polako, pre svega kroz angažovanje Mađarske, imajući u vidu da su pripadnici mađarske manjine bili u velikom broju izloženi tim incidentima, Mađarska se kao tada nova članica EU zaista angažovala na međunarodnom planu, i to je ono što je dosta nazivano internacionalizacijom tog problema. I polako to pitanje nacionalno motivisanih incidenata u Vojvodini dovodi se pred EU i od celog pitanja pravi, da tako kažem, međunarodno pitanje. To je taj prvi trenutak kada je politička elita u Srbiji iole ozbiljnije počela da se bavi tom temom, dakle tek, rekla bih, na tu vrstu pritiska ili svršenog čina, kada je to pitanje postalo pitanje koje postoji na stolu i izvan Srbije. To je i trenutak kada je i premijer prvi put reagovao, a prošlo je i pola godine od uzaludnih upozorenja. To je i pitanje kada i mediji, mislim opet pre svega na medije izvan Vojvodine, konačno počinju da se bave tom temom.
Ako govorimo o medijima, imali ste još jednu zanimljivu situaciju – dakle, pitanjem incidenata bavili su se uglavnom mediji na manjinskom jeziku, uz svetle izuzetke nekih medija, ako bi generalizovali, u Pokrajini ako je reč o medijima na srpskom jeziku. Tu pre svega se sećam, recimo, da je i «Dnevnik» ipak izveštavao više nego što su mediji na srpskom jeziku van Vojvodine, i tu i tamo poneki medij sa ponekom informacijom iz Beograda. Ali generalno smo imali jedno zastrašujuće prećutkivanje i jedno zastrašujuće ignorisanje prema celoj toj pojavi. Sama internacionalizacija pitanja međuetničkih incidenata kao da je dovela do povećanog, rekla bih, besa i polititčke elite a imali smo toga i u medijima, i setite se da je to zapravo i bio rezlog, da je to doživljeno u tim elitama ili u tim medijima kao neka vrsta izdajstva ili, prosto, manjinski kolektivitetei i njihovi politički predstavnici, naravno, na njih mislim, su prozivani da, eto, idu okolo po svetu i tužakaju se na sopstvenu zemlju. To je onaj drugi momenat koji je karakterističan kada govorimo o čestom odnosu prema manjinama, kada su manjine uvek sumnjivije, uvek se proveravaju, uvek je pod sumnjom njihova lojalnost prema državi u kojoj žive i uvek, dakle po tom većinskom nacionalističkom diskursu, uvek su više skloni da budu nelojalniji prema svojoj državi nego što su drugi građani.
Stižemo i do jeseni 2004. godine, ponovo incidenti. Setite se da su na redu ponovo bili izbori, ponovo dolazi do jačanja ove tendencije incidenata. EU se još jače angažuje, stiže odluka o dolasku posmatračke misije EU. To još dodatno proizvodi tu reakciju, dakle međusobne sumnje i podozrenja. I sad ste u toj situaciji mogli sjajno da pratite i kroz medije na koji način su nacionalne zajednice međusobno komunicirale ili nisu komunicirale, kada je reč o toj temi. S jedne strane ste imali priliku da, prateći medije na manjinskom jeziku, da vidite da su prosto iznenađeni, frapirani činjenicom da je javnost u Srbiji mnje-više bila nezainteresovana za ono što se dogodilo prema jednom broju pripadnika tih manjinskih zajednica, da prosto su se oglušivali čak i o apele i da ih, jednostavno, kratko rečeno, ne zanima njihova sudbina. Sa druge strane su bili frapirani činjenicom da su državni organi nikako, slabi ili promenljivo radili svoj posao koji su imali u tom trenutku, a to je da sprovode zakone i da rade na sprečavanju takvih pojava. I sad odjednom, u manjinskim medijima vidite, čitate, da oni jednostavno smatraju da većinska zajednica nije zainteresovana za ono što se njima dešava. Sa druge strane, u najvećem broju medija na srpskom jeziku, a naravno da znamo – a to je tema za posebnu priču – da je naša medijska scena u izuzetno velikoj meri tabloidizovana, i vidite prosto jedan nekad čak i agresivan bes usmeren ka političkim predstavnicima manjinskih zajednica koji su, da tako kažem, sve preduzeli zarad nekih svojih drugih računa i političkih interesa da, tužakajući sopstvenu zemlju pred mađunarodnom zajednicom, da je dodatno obrukaju, da je dovedu u teži položaj, sve zarad postizanja nekih svojih kratkoročnih političkih ili izbornih ciljeva. I mislim da je to momenat koji vredi analizirati ne samo sa medijskog stanovišta i u nešem poslu nego i generalno kada promišljamo ono što se zove nacionalni odnosi, koji se na nivou floskule uvek, po pravilu i najčešće, ističu kao jedna posebna i izuzetna vrednost i bogatstvo u Vojvodini, a sa druge strane, vi imate jednu ponekad potpuno drugu stvarnost koju počesto većina neće, ne može ili ne želi da vidi. Po mom osećanju stvari, ključni problem je upravo naš odnos prema postojanju te dve paralelne stvarnosti kada, s jedne strane, imate ono što je floskula, što je norma, što je zakon, što je politička demagogija često a, sa druge strane, ono što je život i što se stvarno dešava među nama. Zanimljivo je to posmatrati i kroz ovaj paralelizam kada promišljate pitanje poverenja ili nepoverenja među etničkim kolektivitetima što je, naravno, za Vojvodinu od sudbonosnog, rekla bih, značaja. Pitanje poverenja među ljudima uvek postoji ili ne postoji, i to je posebna priča, ali ono što se meni čini da je i možda u toj godini, kritičnoj zbog tih incidenata, da je dovelo do neke vrste promene upravo zbog tako različitog odnosa prema tim događajima da mi se čini da je pitanje podozrivosti, nepoverenja između različitih etničkih kolektiviteta, sada iz neke imaginarne, individualne sfere prešlo na javnu scenu u smislu ozbiljnog postojanja podozrivosti, sumnje, nepoverenja ili nedovoljne iskrenosti ili, prosto, nedovoljne komunikacije u smislu kolektiviteta – dakle, sa individualnog stupnja to je sad prešlo u fazu nepoverenja među kolektivitetima. Ima upozoravajućih signala o tome, postoje istraživanja koja ukazuju na to – setite se samo priča koliko u svakodnevnom životu, posebno među mladima danas u Vojvodini, da se zapravo žive neki paralelni životi sa nedovoljno ili nikako ili, jednostavno, malo međusobne komunikacije. Dakle, kada se govori da su međunacionalni odnosi u Vojvodini stabilni i dobri, to je sigurno činjenica ali, istovremeno, ima signala koji mogu da upozore i na to da se ta stabilnost i kvalitet tih odnosa zapravo u dobroj meri, u mnogim sredinama, svodi na uzajamnu trpeljivost među kolektivitetima i na, ponekad zastrašujući, izostanak uzajamne komunikacije ili razumevanja i poverenja.
Da ne dužimo priču, sećate se da je posle svega usledio i dolazak posmatračke misije i Evropskog parlamenta, odnosno njihovog izveštaja Evropskom parlamentu, da bi u jesen 2005. bila doneta i posebna rezolucija u odbrani multietničnosti Vojvodine, tako joj je i bio naziv, što je ponovo izazvalo žestoke reakcije u Srbiji i političkih elita a i najvećeg broja medija. Srećom incidenata je u 2005. bilo znatno manje nego 2004. i to se može objasniti, pre svega, delotvornijim angažmanom državnih organa kojima je to i posao, jer šta se dešava? – vi incidente možete imati pa imati, ali ukoliko vi vidite da država ne radi svoj posao, da politička vladajuća elita ne reaguje na njih na pravi način, to prosto predstavlja neku prećutnu legitimaciju ili prećutno odobravanje ili, jednostavno, samo daje krila nacionalistima da rade i dalje, odnosno, da mogu i dalje nekažnjeno da rade ono što rade. I tu je zapravo ključni problem, ako analizirate i ponašanje medija u tom periodu – i o tome možemo razmišljati – da su se i mediji ponašali manje-više slično kao vlast, sad generalizujem ali govorili smo da je većina, uslovno rečeno, beogradskih medija najpre ignorisala a posle se prilično obrušila na, uslovno rečeno, nelojalnost onih koji su smeli da se potuže na problem. Naravno, 2005. sad vi već u smislu političkih ciljeva imate i drugu vrstu političkog korišćenja tih incidenata pa su nekad bile i situacije da su poneki incidenti bili proglašavani etničkim a da se ispostavilo da to i nisu. I sad, kad nešto promišljamu celu tu 2004. i 2005. skoro da bi, ja sam se nešto sabirala i razmišljala, skoro da bi se moglo postaviti na nekom kvizu nagradno pitanje – evo, vi ste novinari – da li iko od vas zna koliko je u toj godini bilo etničkih incidenata u Vojvodini? Ne zato što ja mislim da je ključni problem incidetanta brojka, jer brojka je bila velika pa velika nego sam vam to rekla prosto da vas podsetim da mi, evo krajem 2007 godine, dan-danas nemamo taj podatak za koji bezrezervno možemo da kažemo da je to taj podatak da je u toj godini bilo toliko incidenata. Hoću da vas podsetim da su se u to vreme, a naravno reč je pre svega o političkoj eliti, svi gađali nekim brojkama, procenama, podacima, činjenicama, svi su se nešto pozivali na neke sopstvene izvore da je to prosto bilo… ne znam, Ljajić je, tadašnji ministar za manjine, govorio 88, nakon svega je skupštinski odbor u Vojvodini rekao da je bilo 178, čini mi se da je iz policijskih izvora Srbije govoreno da je bilo devedeset i nešto pa do licitiranja da ih je bilo i preko dve pa i tri stotine. Podsećam vas na to iz razloga što je za mene i to signal koliko smo se zapravo nedovoljno ozbiljno bavili tim pitanjem jer, mislim, ne može to biti stvar licitiranja koliko ih je bilo, s jedne strane, a s druge strane čini mi se da to može biti i dobar signal u ozbiljnosti kada govorimo o odnosu države i vlasti prema tom pitanju. A tek bi pitanje za super nagradu na tom imaginarnom kvizu moglo biti pitanje – a koliko je, bez obzira na to složili se oko jednog od tih silnih brojeva kojima su se gađali, od tog broja procesuirano, koliko je bilo prekršajnih prijava, koliko je bilo krivičnih prijava, koliko je ljudi kažnjeno zbog toga. Tek taj podatak nemamo, nemam ga ni ja ni vi, nemaju ga ni novinari, nemaju ga ni državni organi što je činjenica koja govori za sebe. Podsetiću vas na apsurdnost situacije da su čak i u ta vremena predstavnici državnih organa pozivali medije – pa eto, mi nemamo taj podatak, pa bilo bi dobro da novinari istraže zbog čega su počesto tužioci u tim slučajevima odustajali od krivičnih prijava i krivičnog gonjenja u izvesnim slučajevima. O tome, zapravo, svedoči ta vrsta ponašanja.
Drugo pitanje – u koj meri smo, posle svega, uspeli da priču dovedemo do analize šta se zapravo tada dogodilo, da li su to zaista bili sporadični incidenti (incident po prirodi stvari ima u korenu reči značenje nečeg što je sporadično, incidentno, nečeg što odudara) ili je reč o pojavi. Ja ću vas podsetiti da na uporno insisiranje države da nije reč o pojavi, da je reč samo o incidentima, mi zapravo nismo dobili nikada jednu analizu šta se dogodilo. Setite se samo kada je licitirano razlozima i motivima za te događaje, ponajčešće objašnjenje je bilo da je reč o alkoholisanim mladim ljudima, u 80-90% slučajeva i da je to razlog tih incidenata, da je reč o ekonomskoj situaciji i nezaposlenosti i toj vrsi frustracije. Dakle, nijednog trenutka, ja bar nisam videla da je neko ozbiljno seo – izuzev možda vlasti u Vojvodini koja je docnije pokrenula neke projekte, sve želeći da porade nešto na negovanju tolerancije – ali niste imali jednu ozbiljnu sistemsku ni analizu a ni docnije bavljenje tim problemom. Sve mi se to čini da bi danas vredelo imati na umu kada… evo vam događaji oko „Peščanika“ i zabrane, dakle kada evidentno postoji jedna agresivna militantna ideologija na javnoj sceni. Setite se odnosa prema učesnicima antifašističkog marša u Novom Sadu, setite se niza sličnih pojava kada smo, čini mi se, sve više u situaciji da primetimo da te snage postoje i da zapravo vlast sve ovo vreme ništa ne čini da se zaista obračuna sa njima, da u velikom broju slučajeva i sprovede zakone koje je donela, nego da ih nekako pušta da tu opstaju i levitiraju na javnoj sceni, i to čini vešto svojim odnosom prema konkretnim događajima (pa ih nekad puste da rade to što rade, drugi put sa većom strogošću primenjuju sopstvene propise), dakle u nekom ponašanju toplo-hladno pušta ih da tu budu prisutni, manipulišući na taj način i gledajući da ih iskoristi za sopstvene političke ili ideološke ciljeve, kako kad bude zatrebalo.
Bez sumnje da će, da se vratimo na neki aktuelan trenutak i da… bez obzira na neka nagađanja datumska, frustrirajuća odluka za ovu sredinu po pitanju Kosova mogla bi ponovo, čini mi se, da dovede do jedne atmosfere koja bi možda mogla da bude slična, da dovede do tenzija, da dovede čak i do incidenata, pri čemu je opet ključan – sad več poučeni onim što je bilo – način na koji će se ili bi se mediji u toj situaciji ponašali i, naravno, ključno je kako će se vlast, odnosno država ponašati u toj situaciji.
Ima ljudi koji govore, iznose, strepe, strahuju, postoji taj strah i to već samo po sebi nije dobro, kada ljudi strahuju (mislim pre svega na mnjinske zajednice) da bi moglo opet doći do jednog takvog talasa. Ono što možemo izvući kao pouku iz te 2004 i 2005. to je da je najgora stvar i nedopustiva za naš posao, to je da prosto ignorišemo da se to dogodilo i, sa druge strane, treba da prozivamo one koji su odgovorni da reaguju i rade svoj posao. Imate li kakvih saznanja kako je u vašim sredinama? Hajde da popričamo o tome. Postoji li neka pretnja šta i kako će se dogoditi, da li će se u Vojvodini nešto dogoditi?
Ako već poredimo sadašnji trenutak i te protekle godine, meni se čini da bi još nekoliko stvari moglo da utiče, u negativnom smislu ili u pogoršavajućem smislu. Dakle šta je ono što je, za razliku od 2004. i 2005. sada već novi momenat koji bi takođe mogao imati neke reperkusije na opštu atmosferu u Vojvodini? Vi znate da su pripadnici tri, pa i brojčano, najveća manjinska kolektiviteta u Vojvodini, da su njihove matične države članice EU, dakle Mađarska, Rumunija i Slovačka. Ima, naravno, vesti da ovog trenutka još ima i nekog različitog odnosa među 27 članica EU kada je reč o pitanju Kosova i načini njegovog rešavanja, ali nekako politička realnost i neko ranije iskustvo, mene bar lično, teško može da uveri da se na kraju EU, kada i kako bude odlučila i nastupila, da će dozvoliti sebi da bude u velikoj meri jedinstvena. Sve vam ovo pominjem da bi, dakle, po pretpostavljenom negativnom ishodu za većinski deo ovde u Srbiji, u smislu neke odluke ili stava EU,da bi to u percepciji ovih ljudi i ovih frustrirajućih tenzija vrlo lako (čini mi se da je to lako razumeti) moglo da dovede i do negativne reakcije upravo prema pripadnicima tih kolektiviteta…

Transkript izlaganja na seminaru „Izveštavanje o Vojvodini“ u organizaciji Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Seminar je održan u hotelu „Božić“ u Beškoj 21, 22. i 23 decembra 2007. godine, uz podršku fondacije National Endowment for Democracy.

Žužana Serenčeš je dopisnica Radija Slobodna Evropa iz Vojvodine.

]]> http://www.autonomija.info/zuzana-serences-multietnicki-incidenti-ili-2004-godina.html/feed 0 RADIVOJ STEPANOV: Politika i Vojvodina http://www.autonomija.info/radivoj-stepanov-politika-i-vojvodina.html http://www.autonomija.info/radivoj-stepanov-politika-i-vojvodina.html#comments Fri, 28 Dec 2007 12:26:30 +0000 admin http://www.autonomija.info/radivoj-stepanov-politika-i-vojvodina.html Radivoj StepanovŠta (sve) obuhvata politika (ili unutrašnja politika), koja su najčešća „politička pitanja“ danas, kakav je medijski angažman u političkom ambijentu Vojvodine?

Unutrašnja politika obuhvata par excellance tri osnovna značenja politike u savremenom političkom sistemu/modernoj političkoj zajednici: politi (polity), politiks (politics), polisi (policy).

Politi (polity) opisuje/iznosi/predstavlja institucionalni aspekt (dimenziju) politike, državu, osnovna i druga ljudska prava, političku kulturu, politički sistem, političke institucije, ustav, ustavni i pravni poredak, zakonodavstvo, političku kulturu, ali i spoljni/internacionalni/međunarodni aspekt politike.

Politiks (politics) /mi ovaj aspekt politike uobičajeno nazivamo politika/, izražava proceduralni aspekt (dimenziju) politike: političke interese, konflikte, kompromise, politički legitimitet, ispoljavanja političke moći, delovanje političkih aktera u političkom sistemu, traženje kompromisa, postizanje konsenzusa, artikulacija interesa, izbore i sl. “Politika – politics se odnosi na područje na kojem se nadmeću ili jedni drugima suprotstavljaju različite politike (u smislu policy). Politika – područje je čitava oblast u kojoj se bore pojedinci ili grupe od kojih svaki, odnosno svaka, ima svoju politiku (policy), to jest svoje ciljeve, svoje interese, a katkad i neku svoju filozofiju” (R.Aron).

Polisi (policy) obuhvata sadržinski/normativni aspekt politike: političke subjekte (partije, lobi grupe, građane), partijske programe, partijsko delovanje, pokrete, političke zadatke, političke ciljeve, političke probleme, politička rešenja, političke događaje, političke vrednosti i sl. “Rečju policy označava se određeno shvatanje, određen program za akciju ili sama akcija nekog pojedinca, grupe ili vlade” (R.Aron).

To znači da unutrašnja politika u informativnom/medijskom opsegu u Vojvodini može biti “sve” ili “gotovo sve” jer ona obuhvata:
Ustav odn. ustavna rešenja i primenu Ustava,
Statut AP Vojvodine,
Republički parlament odn. rad Skupštine,
Pokrajinski Parlament,
Vladu odn. rad Vlade,
Ministarstva odn. Sekretarijate,
rad parlamentarnih tela,
referendum odn. ustavni referendum,
izbore,
lobi grupe,
pokrajinske partije i koalicije,
bolonjski sistem studiranja,
koncesije za autoput Horgoš – Požega,
rad RRA (Republičke radio-difuzne agencije),
ne/primenjivanje zakona o lustraciji,
blage osude novosadskih neofašista,
korupciju (u kojoj se davimo),
ljudska prava,
kršenje prava nacionalnih manjina u Vojvodini,
multikulturalnost,
Vojvođanski identitet,
Vojvođansko NE Ustavu Srbije,
regionalizacija,
autonomija,
itd., itd.,

Dakle, politički ambijent Vojvodine čini sve što prozvodi “život” jedne složene zajednice, regije ili države a nalazi se pretežno u unutrašnjem “agregatnom” stanju.

Ali kako ja vidim ovu problematiku, politika, ili ako hoćete, unutrašnja politika u medijskoj ravni (u socijalnom prostoru medijskog delovanja) dobija posebno u dinamizmu! Drugim rečima, unutrašnjoj politici je veoma teško precizno odrediti zonu domašaja – “polja prostiranja”, iz prostog razloga što stavljanjem pojedinih problema pod jaku medijsku svetlost sami mediji obogaćuju politički meni – tj. prirodu i strukturu političkog diskursa i značajno formiraju javno mnenje – odn. interes javnosti (masovna javnost /70%-90%/, pažljiva javnost /10%-30%/, lidere javnosti /1%-2%/, – Gabriel Almond, Džejms Rozenau).

Ili, da kažem to krajnje jednostavno, sve što mediji dohvate (kao kralj Midas) može postati politički diskurs, tj. može postati tematika koja sa poslednjeg mesta može skočiti na prvo mesto interesa javnosti, sa dna na vrh političke aktuelnosti!

Naravno, neka pitanja zbog svoje “objektivne” aktuelnosti dolaze pre nekih drugih, ali isto tako “aktuelizaciji” nekih pitanja mediji mogu sami značajno doprineti.

Ova tvrdnju može se vrlo lako ilustrovati na problemu ustavnog položaja Vojvodine, dakle, kroz polity!!!

Od kada postoji problem ustavnog položaja Vojvodine?
Objektivno, problem ustavnog položaja Vojvodine postoji od 1990., dakle od donošenja tzv. “Miloševićevog Ustava”, i zapravo nešto pre toga, neposredno pred razbijanje/raspad Druge Jugoslavije!

Hoću da kažem da sam još 10. septembra 2000. u Novom Sadu na Savetovanju veća za demokratske promene: Srbija država regiona svoj referat završio napomenom da Vojvodina pored zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, mora imati i sva druga ovlašćenja koja će stajati u rangu “male državnosti”!

Najznačajnije izvode iz mog referata (u afirmativnom smilu) prenela je (tek) 1. marta 2001. “Politika” (novinarka B. Čpajak) ali to nije izazvalo neku posebnu pažnju budući da je, s jedne strane, celo društvo bilo u iščekivanju značajnih reformskih promena, a sa druge strane, “teritorijalno pitanje” nije preterano žuljalo Srbiju!

Sve pokrajine, činilo se, još su bile na okupu! (Na Kumanovski sporazum i Rezoluciju SB 12 44 se nije mislilo. Kosovo je bilo u okviru našeg ustavnog sistema, kako je to naročito isticao jedan političar koji sada sedi u Hagu!!!).

Nedavno sam, 25 oktobra na tribini Vojvođanskog kluba, na godišnjicu Vojvođanskog NE Ustavu Srbije, a Beta je to prenela 26. oktobra 2007. izrekao nešto slično (kao one 2001.godine).
Naime, rekao sam da će “Srbija svojom ‘već viđenom’ rigidnom centralizacijom i generalno restriktivnom politikom prema autonomijama /koju sistematično ispoljava i Ustavom iz 1990. i još više Ustavom iz 2006./ pre ili kasnije, brže ili sporije primorati Vojvodinu na državnost”!

Ovog puta (sada) su reagovanja bila brojna (neka odobravajuća, neka osporavajuća), a medijski interes za moju izjavu bio je izuzetno velik! (O razlozima koji vode Vojvodinu u državnost i koliko je Vojvodina već “bila država”, prihvatio sam da govorim jedino u intervjuu sa Nedimom Sejdinovićem za “Građanski list”).

Šta se to u međuvremenu promenilo?

Hronologija promena (grosso modo) išla je sledećim tokom:
5. oktobra 2000. bila je eksplozija revolucionarnog uzleta građana;
12. marta 2003. ubijen je pred vratima Vlade Premijer Srbije na štakama;
7. oktobar 2007. fašisti marširaju Novim Sadom.

Posle samo šest godina, postalo je očigledno
- da od reformi nema ništa,
- da je moderna rekonstrukcija političkog sistema odložena na neodređeno,
- da je Srbija bez ikakve aktivne vizije o svom mestu i ulozi u evropskim integracijama.
(Pokazalo se da je Srbija još u Kantovom “stanju maloletstva”, nesposobna da korisno politički misli, zarobljena u čauru prošlosti, omamljena nacionalnom mitologijom, dakle, takva Srbija nespremna je da se suoči i sa neočekivanom ulogom sukcesora i državnom samostalnošću koju su joj doneli Crnogorci na svom referendumu).

Stanje evidentne državne, institucionalne, političke i ustavne krize postalo je “materijalizovano”/”opipljivo” samo šest godina posle 5. oktobra 2000.!

Bukvalno preko noći, izlaz iz takve sveobuhvatne krize potražen je u donošenju novog Ustava Srbije!
Za 28. i 29 oktobar 2006. bio je raspisan ustavni referendum u Srbiji.

Šta je (u suštini) bio refrendum?

Minuli ustavni referendum u Srbiji ni izdaleka nije podsećao na ono što je referendum u Švajcarskoj (koja se smatra “kolevkom” referenduma), niti ono što je referendum u Italiji ili nekoj drugoj modernoj demokratskoj državi! Švajcarska, inače, poznaje dva tipa referenduma: obligatorni i fakultativni referendum a Italija poznaje čak tri oblika refrenduma: abrogativni (opozivajući), konsultativni (savetodavni) i konfirmativni (potvrdni) referendum.

Ustavni referendum u Srbiji nije bio ono što je ontološko svojstvo svakog referenduma: Referendum je (treba da bude) kočnica u ruci naroda (Die Bremse in der Hand des Volkes)!

Referendum je u Srbiji, u suštini, bio jedna nezapamćena, besomučna lavina laganja!

Od usvajanja teksta Ustava do referenduma, ustavni harlekini su štedro po zemlji Srbiji obećavali bajkoliku postustavnu stvarnost! (Te priče su me podsetile na jednu satiričnu pesmicu iz Ježa 1968. godine).

U tom združenom “falsifikovanju ustava i stvarnosti” od stranaka su, po mome sudu, prednjačile DSS, DS i G 17+, SRS i SPS sve što im odgovaralo dobili su “novim” Ustavom Srbije!

(Posebno je teško bilo razumeti odricanje Tadića od ustava koji je njegova stranka pripremala i lobiranje za Koštuničin-Radikalski ustav).

Uprkos orkestriranom pritisku sa svih strana,
- od brojnih medija,
- preko sms poruka i interneta,
- pritisku koji se pojačavao iz sata u sat,
- uprkos dramatičnim pozivima gotovo svih političkih lidera,
- pozivu Vlade, Predsednika Republike,
- uprkos najavljenoj globalnoj apokalipsi ako referendum doživi fijasko,
- uprkos tom jedinstvenom “referendumskom maratonu”,

Novi Ustav Srbije na referendumu jedva je prošao “kroz iglene uši”:
- u celoj Srbiji je dobio samo 51,4%,
- dok u Vojvodini Ustav uopšte nije prošao!

Naime, cela dva dana referenduma samo 42,7% Vojvođana reklo je DA Ustavu Srbije! (Prvog dana do 20 časova na izbore je izašlo 14,8% Vojvođana)!
Vojvođani su iz svog “gorkog taloga iskustva” (D. Kiš)
višegodišnjeg vazalnog položaja u Srbiji
nepogrešivo prepoznali šta je istina i šta je laž
Vojvođani su prepoznali veliku podvalu “ustavnih profitera”
i rekli NE Ustavu Srbije!

Ova okolnost nije, ili gotovo uopšte nije kapitalisana u medijima i u politici!!!

Politička sociologija upućuje na sledeći (pred/post) referendumski scenario:

Vlada je Parlamentu isporučila Ustav koji je spravljen tajno, pod uticajem političkih partija (više ili manje) jakog nacionalnog zadaha: SRS, DSS, DS, SPS, uz asistenciju kameleonske partije G 17+ i uz (setite se) nesumnjiv blagoslov SPC i SANU. Tako je porođen bez jauka, jednoglasno sa 246 glasova ZA, ”vampirski ustav” u noći 30. sept. na 1. okt. u srpskom parlamentu.
(Za to vreme narod je spavao snom pravednika).

Tom prilikom Parlament je doneo odluku da će se Republički referendum sprovesti/sprovoditi DVA DANA na dane 28. i 29. oktobra 2006. godine, u vremenu od 7,00 do 20,00 časova!

Praktično je (već) tada Srbija dobila arkanski, oktroisani, nedemokratski i nacionalistički dizajniran ustav.

Zašto arkanski ustav?
Zato što javne rasprave o ustavu nije bilo!
Za ”ustavnu nameštaljku” znala je samo politička, verujem crkvena i akademska vrhuška!
Pretežni deo republičkog parlamenta o tome nije ništa znao i nije se pitao.
O tome pokrajinski parlament nije imao pojma.
Sve je rađeno ”daleko od očiju javnosti”, od građana, čitav scenario imao je obeležja nekog ”ustavnog puča”, ustavnog prepada uz saradnju Vlade i parlamenta, tj. izvršne i zakonodavne vlasti. Taj ustav je donet “kriomice”, po postupku bez presedana u istoriji pisane ustavnosti.

Ustav nastaje iz problematične ad hoc političke saradnje, političke sprege ”legislative i egzekutive” i političkog dogovora bicefalnog vrha izvršne vlasti, tj. predsednika Vlade i Predsednika Republike!

Ne mogu da prećutim, nekoliko dobrih modela ustava Srbije koji su nastali od 2002. do 2006. Vlada ili parlament su bacili u koš, a postojeći Ustav Srbije ”poslužen” je narodu u ”gluvo doba, kad dusi zemlji govore a zemlja kune svoje pokore” (Đ. Jakšić).

Zašto oktroisani ustav?
Drugim rečima, zašto je Ustav Srbije ”nametnuti ustav”?
Zbog toga što je taj ustav ”po svaku cenu” morao proći na referendumu i to baš takav kakav je!
Na ustavu tokom jednomesečnog iščekivanja referenduma nisu bile dopuštene (ni minimalne) intervencije (izmene ili dopune teksta ustava).

Tu, dakle, nije bilo nikakve alternative.
Alternativa nije bila čak ni uzmi ili ostavi. Bilo je: uzmi milom ili ćeš uzeti ‘’silom”, tj. i ako nećeš!

Zašto nedemokratski ustav?
Zbog toga što je čitav set važnih pitanja ostao bez rasprave, i naravno, bez odgovora!
Naprimer:
Na kojim pitanjima je uopšte postignut konstitucionalni konsenzus?
Kako će se definisati država?
Kako će izgledati katalog osnovnih prava, ljudskih prava i zaštita manjinskih prava?
Da li će ustav garantovati pozitivnu diskriminaciju za predpolitičke manjine?
Na koji način će ustav garantovati socijalna prava? Koliko smo uopšte blizu ili daleko od koncepta države blagostanja (welfare state)?
Kako će se ostvarivati “socijalna pravda”?
Kakav oblik državne vlasti Ustav predviđa?
Da li će se zadržati postojeći polupredsednički sistem ili ćemo dobiti parlamentarnu vlast?
Kako će se birati šef države?
Kako će biti definisani načini izbora, položaj i ovlašćenja Ustavnog suda? Kako će biti organizovano redovno sudstvo?
Da li će ustav predvideti mehanizme usaglašavanja sa pravnim, političkim i ekonomskim sistemom Evropske unije?
Kakav će biti oblik teritorijalno-političke organizacije države, a posebno kakav će biti položaj Vojvodine?
Itd.

Zašto nacionalistički intoniran ustav?
Zbog toga, što u svom institucionalnom korpusu Ustav Srbije ima u vidu samo nacionalnu državu sa nizom monističkih nacionalnih atributa:
- što prepoznaje/detektuje samo jednu/većinsku naciju,
- što priznaje samo jedno pismo,
- samo jedan jezik;
- samo jednu crkvu,
- samo jednu pokrajinu, itd.,
- uprkos multi etničkom/verskom/kulturnom/lingvističkom ambijentu Srbije u kojem je pravno lociran!

Pokazalo se da je propuštanje “ključnog trenutka” za donošenje novog Ustava fatalno za Srbiju, da to, zapravo, predstavlja trajno ”ograničavajući faktor”?

U kom smislu?
Zašto?

Prvo, zbog toga, što je udaljavanje od 5. oktobra 2000. i (trajno) uklanjanje nekih političkih lidera kao nosilaca reformskih ideja omogućilo zadržavanje državno-pravnog provizorijuma opterećenog višestrukim nasleđem prošlosti.
Drugo, matrica centralističkog organizovanja države Ustava iz 1990. nije dokrajčena. Naprotiv, ona je preneta iz ranijeg režima, ojačana novim autoritarnim impulsima i u dobroj meri totalitarizovana, tj. dovedena je do krajnjih konsekvenci u Ustavu iz 2006.

Treće, Ustav iz 2006. nastavio je strategiju odbrane/afirmacije pravno-političkog okvira koji legitimiše ličnu/autoritarnu vlast i njenu praksu dobro poznatu i prepoznatljivu u Miloševićevom ustavu.

Četvrto, sadašnji Ustav Srbije odlikuje se ksenofobijom na sistemskom nivou koja je instalirana još u Miloševićevom ustavu. Mi se najbolje osećamo kad nas svi napuštaju!

Peto, taj Ustav je negacija vladavine prava (Rule of law) i otvoreno je praktikovanje/upražnjavanje vladavine pomoću prava (Rule by Law)!

Na osnovu svega toga, u intervjuu “Danasu” 21. i 22. oktobra, nedelju dana pre referenduma, rekao sam da je Ustav Srbije iz 2006. zapravo “radikalski redizajniran Miloševićev ustav iz 1990. godine”.
I pri toj konstataciji ostajem!

Srbija je ušla u ustavnu istoriju po tome što je ISTI USTAV donosila dva puta: prvi put 1990. a drugi put 2006. godine.

Prvi put to je bilo Miloševićevim “populističkim trudovima” a drugi put “Koštuničinim radikalskim rezom”.
Prvi put su ustav pisali jugomrsci, a drugi put rodoljupci (N. Dimitrijević).
Prvi put je ustav Srbije razbijao Jugoslaviju, ovog puta Koštuničin Ustav može dokrajčiti i samu Srbiju.

Odmah nakon donošenja postalo je savršeno jasno:
da Ustav nije u stanju da reši ni jedan problem koji je postojao,
da ustav nema valjan odgovor ni na jedno ranije postavljeno pitanje,
da ustav stvara nove konfuzije u pravnom i političkom sistemu!!!

Šta je novi Ustav Srbije?
Najkraće:
TO JE MAKIJAVELISTIČKI TRAKTAT O VLASTI – KAKO VLAST DRŽATI I NE DATI!!!

Koje i kakve to konfuzije Ustav stvara u političkom i pravnom sistemu?

Da krenemo redom od same Preambule:

§ I.
Ustav Srbije u Preambuli startuje je iz klasičnog stanovišta o državi i državnom suverenitetu!

Naglašeno “rodoljubivo” intonirana Preambula novog Ustava zaklinje se da je Kosovo bilo i da će zauvek ostati “sastavni deo teritorije Srbije”. (Na taj način Ustav Srbije se opasno približava doktrini “Blut und Boden” kasnog XIX veka koja je docnije predstavljala centralno uporište nacionalsocijalističke ideologije).

Nadalje, Preambula nedvosmisleno ističe “obavezu svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu”.

Stvari su otišle toliko daleko da je u Predlogu za izmenu i dopunu zakona o Vladi, uneta zakletva koju moraju položiti članovi Vlade.
Tekst zakletve u čl. 4. glasi ovako:

“Zaklinjem se na odanost Republici Srbiji i svojom čašću obavezujem da ću poštovati Ustav i zakon, da ću dužnost člana Vlade vršiti savesno, odgovorno i predano i biti posvećen očuvanju Kosova i Metohije unutar Republike Srbije.”

Ustavna preambula postala je javna objava da Srbija ulazi u ustavni, državni, politički, pravoslavni “džihad” za Kosovo.

Danas za Kosovo, ali sutra, po toj logici i za teritorije koje su nam oteli Mađari, Rumuni, za granice do Karlobaga-Virovitice-Ogulina, za ono što su nam otkinuli Makedonci, za more što su nam drpila dojučerašnja braća Crnogorci i ko sve ne.

Evo, pre neki dan Predsednik Vlade Srbije rekao je da su očuvanje Kosova i Republike Srpske sada najpreči ciljevi državne i nacionalne politike. “Obavestio sam Dodika da može da računa na punu podršku Srbije i mi ćemo zajedno sa istom odlučnošću braniti i Rezoluciju 1244 i Dejtonski sporazum”.

Šta to znači?
Umesto da dobijemo ono što se zove “ustavni patriotizam” nama se dogodio ostrašćeni “ustavni srbijalizam” u nekoj kloniranoj fundamentalističkoj balkanskoj nacionalističkoj varijanti.
(Posledica toga je ta da je Novi Sad juče ili pre neki dan dobio fašizam koji ohrabruje nacionalizam a nacionalizam ojačava fašizam i tako u spiralu uzlazno…!!!)

Ustavna Preambula (n.l. prembulum-uvod, predgovor, uvertira) je neka vrsta ustavnog prologa, ona treba da “otkrije” osnovni motiv i sve druge “ubedljive” civilizacijske razloge upuštanja u složen politički i pravni “koristan” posao da se donese ustave jedne zemlje.

(Međutim) Postojeća preambula Ustava Srbije nema ispred sebe modernost, ona se okreće kosovskom mitu, mitu o državnoj suverenosti i mitu o očuvanju teritorijalnog integriteta.

U odbranu tog mita izrečene su svakakve gluposti i neistine.
Citiram jednu fusnotu gospodina Desimira Tošića iz “Peščanika”, koji kaže:

Naš predsednik Vlade u referendumskoj kampanji izrekao je o Kosovu jednu potpunu neistinu i jednu divnu besmislicu!

“Rekao je potpunu laž da je Kosovo uvek bilo sa Srbima i da su Srbi uvek bili na Kosovu (što je netačno i za srednji i za novi vek).
I izrekao je jednu divnu besmislicu da smo svi rođeni sa Kosovom u glavi i kad dođe vreme umiranja u nama će opet biti Kosovo”.

Ustavna preambula, sa svojim mitskim i arhajskim kategorijama, suštinski je veoma daleko od preambule ustava koji je radio Forum iuris. U ovom projektu ustava preambula kaže da su građani i građanke Srbije odlučni:
- da organizuju društveni i politički život na način koji će garantovati ljudsko dostojanstvo, slobodu, jednakost, nacionalnu ravnopravnost, demokratiju i socijalnu pravdu;
- da uspostave mir i ravnopravne odnosa sa susednim državama i narodima koji u njima žive;
- da budu prihvaćeni kao ravnopravni članovi međunarodne zajednice;
- da spreče svaku buduću akciju koja bi bila usmerena na protivustavnu uzurpaciju javne vlasti ili monopolsku koncentraciju vlasti u rukama jedne partije ili u ime jedne ideologije;

§ II.
Zašto ustavni srbijalizam?
Odgovor je u čl. 1. Načela Ustava.
Tu je, naime, ustavopisac “otklonio svaku sumnju” u pogledu karaktera države i naroda/nacije kome/kojoj ta država pripada. “Republika Srbija je država srpskog naroda…” Ustav je normirao “republiku netolerancije”!

Ovo načelo Ustava konstituiše “zavičajnu” državu i priznaje “zavičajni” narod kao narod prvog reda i “one druge” kao pridodati narod ili narod drugog reda. “Srpski narod” je taj zavičajni narod, a građani su narod bez zavičaja, građani su “oni drugi”, “ostali”, “izlišni i ničiji”, zapravo – nepotrebni!

Takve odredbe nemaju moderni evropski ustavi, ni oni u unitarnim, ni oni u federalnim, ni oni u jednonacionalnim ni oni u multinacionalnim državama.
Takve odredbe se ne mogu naći u Ustavu Danske (čak ni Hamletovo vreme kada je bilo “nešto trulo u državi Danskoj”), niti u Ustavu Slovenije, ni u Ustavu Belgije, takođe ni Italije, ni u Ustavu Rusije (na koju se u poslednje vreme tako često pozivamo) koji svoju Preambulu započinje marcijalnom odom o međunacionalnoj toleranciji:
“Mi, višenacionalni narod Ruske Federacije, povezani zajedničkom sudbinom na svojoj zemlji, potvrđujući prava i slobode čoveka, građanski mir i slogu…donosimo Ustav Rusije”

Majorizacijom jednog naroda – srpskog u odnosu prema svim drugim narodima koji žive u Srbiji, a svaki od tih naroda je stariji od ove srpske države, povređen je univerzalni princip ravnopravnosti naroda, samoopredeljenja naroda i čvrstina demokratske osnove države.

Ustav naprosto “stavlja na znanje” da građani više ne stanuju ovde, građanima nije mesto u “zemlji jedno/mono/nacionanih čuda”, oni su subjekti drugog reda, oni spadaju u kategoriju “politički prekobrojnih”.
Ustav je narod očistio od atributa građanstva, populus je poništio cives.

§ III.
Zašto opet potreba za vojskom?
Odgovor na ovo pitanje trebalo je da dobijemo u javnoj raspravi Ustava u javnom diskursu i u medijskoj ravni!

Kuda i kako sa mastodontom zvanim “vojska”?
Kakav će biti staus vojske?
Smemo li se mi, bez straha od mogućih posledica, zapitati treba li uopšte ovoj zemlji vojska, treba li joj vojna sila, hoće li ova zemlja i dalje voditi politiku rata ili će voditi politiku mira? (Inače, reč “mir” se nigde ne pojavljuje u sadašnjem Ustavu Srbije).

Zašto u našem mentalnom sklopu ne postoji pojam demilitarizacije (a na tom pitanju braća Crnogorci ubiraju pohvale i sve veću popularnost u Evropi).
Kolika je nas do sada “koštala” Vojska i da li se vojska nama isplatila?

U ovoj zemlji se (od 90.) živi, govori i peva o ratu!
Mira se stidimo kao venerične bolesti.

(Ne treba da Vas podsećam na poznate reči S. Miloševića “mi ne znamo da radimo,ali znamo da se bijemo”.
Mi jedini imamo opevane nostalgije za ratom: Nije mala, nije mala triput ratovala, i opet će, i opet će ako Bog da sreće…

Donošenje novog ustava Srbije bilo je pravo vreme za demitologiju vojske i demistifikaciju njenih tajnih službi/servisa.

Vojska je dobila skromna tri člana Ustava (čl. 139-141.) u četiri rečenice!
Pre neki dan dobili smo i dva zakona: Zakon o odbrani i Zakon o vojsci.

Palo je mnogo kritike na tekst ovih zakona, a mi u osnovi ne znamo šta su nam ovi zakone doneli i šta nam uskraćuju – od građanskih sloboda i ljudskih prava, šta nam eksproprišu od života, udobnosti i sreće?!

Znamo samo to da se naš vojnik zaklinje (svojom) čašću (sve bih rekao: i životom) u tri imaginarne i nedefinisane kategorije: suverenitet, nezavisnost i teritorijalnu celovitost!

On mora da kaže: ”Ja ( ime i prezime), zaklinjem se svojom čašću, da ću čuvati i braniti nezavisnost, suverenost i teritorijalnu celovitost Republike Srbije” (čl. 15. ZOV).
Tako smo sa vojskom opet na početku, ali ovog puta na gorem početku!
Češka (i Crna Gora) su se uz rok koncert razveli od vojske, mi se uz turbo folk i dan danas venčavamo sa Vojskom (Srbije)!

§ IV.
Svi ustavi, i raniji i savremeni, nikad ne ostavljaju polovično rešena ili nerešena pitanja “horizontalne” i “teritorijalne” ili vertikalne organizacije vlasti.
Upravo taj “propust” se “smišljeno” događa (u) novom Ustavu Srbije.
Nerešena teritorijalna organizacija vlasti prepoznatljiva je naročito na pitanju autonomije!

Novi Ustav Srbije instalira tri oblika autonomije i na taj način stvara opasne ustavne nejasnoće/konfuzije.
Koja tri oblika autonomije?
To je, prvo, nesuštinska autonomija; drugo, suštinska autonomija; treće, nadsuštinska autonomija (“od autonomije do nezavisnosti”).
Nesuštinska autonomija (ili ograničena, restriktivna, adolescentna, “autonomija pod starateljstvom” T. Korhec) predviđena je za Vojvodinu a tu autonomiju Vojvodina niti želi niti zaslužuje.
Suštinska autonomija namenjena je za Kosovo ali Kosovo takvu autonomiju ne prihvata.
Nadsuštinska autonomija (ili: “buduća nezavisnost”) je stvarno stanje Kosova za koju srpske vlasti neće ni da čuju.

Pitam: po kojoj logici Kosovu više autonomije, a Vojvodini manje autonomije?
Jel zato što svet pripada onima koji se bune a ne onima koji ćute i rade? (B. Šo).
Pitam: po kojoj logici Srbija ima pravo da Vojvodini “dozira” autonomiji kad je svoju državnu samostalnost stekla crnogorskim referendumom!?
Pitam sledeće: ako je prestanakom važenja Ustavne povelje Srbija postala sukcesor zašto po istom aktu/osnovu to pravo nije pripalo i pokrajinama (koje stoje u Preambuli Povelje)?
Da možda to nije bio razlog tolikoj žurbi u donošenju Ustava Srbije?
Pitam: koji to prirodno pravni/ili pozitivno pravni osnov daje Srbiji “paternalističko pravo” prema Vojvodini, da Srbija “ima”, tj. da Srbija “poseduje” AP Vojvodinu?
Da li to znači da kada Srbija “ima” AP Vojvodinu, može i da je “nema”, tj. da kada Srbija ima pravo da osniva pokrajine može i da ukine AP Vojvodinu?
Odredbe o teritorijalnom uređenju u suštini su kaznene odredbe novog Ustava za AP Vojvodine.
Autonomija Vojvodine Miloševićevim Ustavom bila je, što reče jedan akademik tada, “ošišana na nulu”. Ovaj Ustav je u tome mnogo radikalniji.
Istorijska prošlost Vojvodine i njen sadašnji autonomni status brisan je iz memorije sadašnjeg Ustava Srbije!

Vojvodina prema novom Ustavu Srbije
- nema zakonodavnu,
- nema administrativno-upravnu,
- nema sudsku
- nema kulturnu
- nema političku
- nema ekonomsku autonomiju
Vojvodina nema ništa!
(Čl. 184 Ustava RS je čisto podsmevanje Vojvođanima i tzv. “finansijskoj” autonomiji pkrajine!
Da je Srbija ozbiljno razmišljala o tome morala je kao primer uzeti čl. 106 Ustava (Osnovnog zakona SRN).
Mislim da ova pitanja nisu dobila odgovarajuću analitičku pažnju ni u elektronskim ni u štampanim medijima!!!

Da zaključim:
NI JEDAN PROBLEM ZBOG KOJEG JE USTAV DONOŠEN -NIJE REŠEN!
(Ljudska i manjinska prava, zaštita manjinskih prava, horizontalna organizacija vlasti, teritorijalna organizacija vlasti, ustavni sud, socijalna pravda, promena ustava, Evropske integracije, “Haško” pitanje….) Pitam Koštunicu: Koba zašto Ti je to trebalo?

USTAVNI ZAKON O SPROVOĐENJU USTAVA POSTAO JE AKT IZNAD SAMOG USTAVA!
(Ustav je pravno nefunkcionalan/beživotan akt, to je akt drugorazrednog značaja! Svoju životnost Ustav crpi iz Ustavnog zakona o sprovođenju Ustava! On je praktično suspendovan nižim pravnim aktom od sebe!)

OD SAMOG DONOŠENJA, VRHOVNI TUMAČ USTAVA JE VLADA SRBIJE – BOLJE REĆI PREDSEDNIK VLADE!
(Ustavnom hermeneutikom čak ni u Miloševićevo vreme nisu se bavili izvršni organi vlasti.)

USTAV JE NACIONALISTIČKI LEGITIMIRANO BEZAKONJE: PRAVNA DRŽAVA VIŠE NE STANUJE OVDE!

USTAV SRBIJE JE EHO PROŠLOSTI, POLITIČKOG AUTIZMA I POLITIČKE UOBRAZILJE!

Realnost od koje se tako uporno beži kaže da je Srbija danas jedna mala, zapuštena, nesrećna, i ne bez vlastitih zasluga, poražena, ponižena i podeljena zemlja.
Srbija je zemlja koja u svom mazohističkom trčanju unazad i udaljavanju od civilizacije još ne poseduje vrednosni sistem, u kojoj ne postoje izgrađene institucije, pravila ponašanja ─ o poštovanju zakona i demokratskim procedurama da i ne govorimo.

U Srbiji se ne znaju sadašnji državni prioriteti (ja nisam znao da je to: Kuba), ne znaju se bitni principi vladajuće politike i ne zna se ima li sutrašnjica prioritet u odnosu na prošlost.
(Mi) U Srbiji još nagađamo:
jesu li bitniji ljudi ili teritorije, država ili društvo, politika ili ekonomija, nacija ili građanin?!

U vremenu koje je pred nama, postavlja se pitanje da li Vojvodina može oživeti novi sistem vrednosti i novu viziju političke realnosti ovde i u Srbiji. Neophodna je mentalna revolucija, koja će se baviti političkom edukacijom i emancipacijom ovog nesrećnog društva koje je još uvek opterećeno mitomanskim samoobmanama (u koje uzgred, više ne veruju čak ni oni koji ih izgovaraju).
Mislim da mediji tu mogu da odigraju gotovo ključnu ulogu!!!
Umesto lamentiranja nad vlastitom sudbinom, ohrabrivanja i gojenja nacionalnih frustracija, neophodno je u Vojvodini afirmisati novu svest o prednostima uređenog građanskog društva.

Normalnost treba da pobedi iracionalnost, a praktični (životni) interesi svaku (nacionalističku) demagogiju.
Evropska unija je jedini prostor u kome bi ekonomske veze,
stabilne institucije i
pravno uređeno društvo
omogućilo punu afirmaciju komparativnih prednosti Vojvodine!
Možda je ovo pravi trenutak da Vojvodina ozbiljno testira svoje građanske potencijale/kapacitete i svoju građansku kulturu i na taj način (zbog sadašnjih i budućih generacija) dođe do povoljnijeg teritorijalnog statusa od onog koji sada ima?!?!

Ili da prihvati istinu da je ovo maksimum onoga što joj realno pripada!

II. Sve što je ovde rečeno ne može da se odigrava bez medija i bez jakog profesionalnog novinarstva!

Kakvo nam novinarstvo treba?

Uopšte ne pretendujem da na ovo pitanje dam sada odgovor i da on bude potpun.
Treba nam sigurno kritičko novinarstvo, treba nam analitičko novinarstvo!

Šta je “kritičko” novinarstvo?
Najkraće, ja kritičko novinarstvo vidim kao dosledan profesionalni napor (novinara) da istakne razliku između istinitog i lažnog, da označi etičku i praktičnu razlika između ispravnog i neispravnog, dobrog i rđavog, pravednog i nepravednog, “glupog” od “pametnog”.

Ta kritička sposobnost treba da pokaže da se novinar ne ustručava da (javno) iznese svoj sud i mišljenje, da on ne priznaje tabue, lažne bogove i kumire. Novinarska kritika nije nikakav egzibicioni već neophodan civilizacijski čin kultivisanja politike i njenih privremenih predstavnika. Otuda novinarska kritika ne može biti bezlična (anonimna) i “frizirana”, upućena “prema nikom” i “prema nevažnom”, ona mora biti sasvim konkretna, konkretizovana i argumentovana.
U jednom modernom, demokratskom i civilnom društvu, novinarska kritika predstavlja kulturni čin demistifikacije politike i ljudi zalutali u nju. Ona surovo razbija čarobno ogledalce u kojem oni vide svoje moćne faluse od kojih drhti sav običan svet. Novinarska/medijska kritika je (svojevrstan) pokret, pravo i sloboda medija, ona je eksplozija kritičkog duha (stava), neka vrsta “životne metode” bez koje se ne može i bez koje postaje zagušljivo.
Novinari treba da neguju slobodnu kritiku koja se ne privezuje uz vladajuće političke olupine ili moćnike, da pišu kritika koja nije mandarinska, kritiku koja ne laže, kritiku koja ne pristaje na prikrivanje pune istine i intelektualno moralni komoditet, kritiku bez lobotomijskog reza. Kada ledeni dah politike zaustavi puls kritike, budi se avet nacionalizama, fašizma, dogmatizama, ekstremizama, isključivosti i primitivizma svih vrsta i boja… To još kako osećamo…

Šta je “analitičko” novinarstvo?

Prema Kodeksu, analitički žanr je “sve ostalo što je malo viši profesionalni angažman”!
Ipak, analitički žanr, ja vidim, kao veoma zahtevna formu i sadržinu novinskih, a posebno radio ili tv priloga.
On predstavlja temeljan razložan, logički, studiozan, kritički pristup problemu i njegovo konzistentno izlaganje. Analitički žanr je i “lični” stav novinara. To je kolumna koja je profesionalno korektno odrađena, sine ira et studio, koja ima smisla samo ako ima određen odjek, i koja se postepeno pojavljuje kao medijska, kulturna potreba korisnika medija. Analitički žanr je mali esej koji novinar pravi koristeći uz svoju stručnost i sve audio vizuelne prednosti u svom mediju. Analitičkim žanrom novinar “dočeka” ili “isprati”, u svakom slučaju komentariše neki unutrašnje politički događaj ili pojavu, predizbornu kampanju i sl.
Analitičkog žanra nema u novinama, u informativnim blokovima tv i radio emisija uprkos tome što za njim postoji preka potreba.

Izlaganje na seminaru „Izveštavanje o Vojvodini“ u organizaciji Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Seminar je održan u hotelu „Božić“ u Beškoj 21, 22. i 23 decembra 2007. godine, uz podršku fondacije National Endowment for Democracy.

Prof. dr Radivoj Stepanov je profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu

]]> http://www.autonomija.info/radivoj-stepanov-politika-i-vojvodina.html/feed 8 MARIJANA PAJVANČIĆ: Evropski standardi o regijama i novi Ustav Srbije http://www.autonomija.info/marijana-pajvancic-evropski-standardi-o-regijama-i-novi-ustav-srbije.html http://www.autonomija.info/marijana-pajvancic-evropski-standardi-o-regijama-i-novi-ustav-srbije.html#comments Wed, 26 Dec 2007 13:13:32 +0000 admin http://www.autonomija.info/marijana-pajvancic-evropski-standardi-o-regijama-i-novi-ustav-srbije.html Marijana PajvančićDosadašnja ustavna debata pokazuje da je vertikalna podela vlasti pitanje o kome su mišljenja podeljena, a rešenja izneta u različitim predlozima za novi Ustav Srbije o ovom pitanju različita. Naša pažnja u ovom radu biće okrenuta ka pitanjima na koja će se, prema našem mišljenju, koncentrisati rasprava o vertikalnoj podeli vlasti, i u okviru nje naročito diskusija o ustavnom statusu autonomnih pokrajina. Između više projekata novog Ustava Srbije izdvojili smo dva – nacrt Ustava koji je pripremila Vlada Srbije i predlog Ustava Srbije koji predstavlja rad grupe eksperata koju je obrazovao predsednik Republike čija ćemo rešenja analizirati. Razlog što će biti upoređeni samo ovi projekti Ustava Srbije leži u tome što su ovi predlozi podržani od strane subjekata koji, prema odredbama aktuelnog Ustava, imaju pravo da predlože promenu Ustava Srbije i po tome se razlikuju od svih ostalih. Kako među ovim predlozima postoje razlike komparacijom neće biti obuhvaćeno samo identifikovanje pitanja u pogledu kojih se beleže razlike, već će ona biti sagledana u kontekstu standarda sadržanih u evropskim dokumenatima o regijama. Neophodno je pri tom ukazati na načelan karakter ovih dokumenata koji otvara mogućnost prihvatanja različitih rešenja u okvirima načelnog koncepta regionalizma. Iz mnoštva zanimljivih pitanja izdvojili smo, pored toga i pitanja u pogledu kojih se rešenja u ovim predlozima razlikuju ili su pitanja uređena načelno, bez neophodnog preciziranja koje bi otklonilo ili barem smanjilo prostor različitim interpretacijama prilikom primene načelnog pravila. Da bi bile primenjljive okvirne i načelne odredbe će zahtevati dodatnu interpretaciju. Ona može pokazati razlike pri preciziranju načelnog pravila. Saglasje na načelnom nivou biće u tom slučaju samo prividno ukoliko ne bude praćeno i saglasnošću prilikom interpretacije i praktične primene načelnog pravila. Naposletku predmet analize neće biti sva već samo najvažnija pitanja.

1. Formiranje autonomnih pokrajina

Nekoliko pitanja vezanih za formiranje autonomnih pokrajina zaslužuju da budu bliže osvetljena: kriterijumi za formiranje autonomnih pokrajina, postupak odlučivanja o obrazovanju autonomne pokrajine, ustavni status autonomnih pokrajina (monotipske ili politipske) i status postojećih autonomnih pokrajina.
Evropskim dokumentima o regijama ustanovljeni su osnovni kriterijumi za formiranje regiona kao i principi na kojima počiva procedura odlučivanja o formiranju regiona, području na kome se prostire region kao i o promeni granica regiona.
Kriterijumi za formiranje regiona bliže su definisani u preambuli Deklaracije skupštine evropskih regiona. Među kriterijumima koji bliže određuju regionalni identitet, prirodu regiona i njegov status u ustavnom sistemu navode se: istorijske, jezičke, kulturne, društvene, ekonomske i geografske veze stanovništva na određenom području; različito poreklo i funkcija koju regioni imaju u okviru određene državne zajednice; poseban politički identitet koji može imati različite političke oblike.
Predlozi ustava koji su bili predmet analize razlikuju se u ovom pogledu. Oba predloga polaze načelno od prava građana na pokrajinsku autonomiju i lokalnu samoupravu, izričito pominju dve postojeće autonomne pokrajine i dopuštaju mogućnost formiranja novih autonomnih pokrajina. Ovaj načelni pristup je, međutim, različito operacionalizovan u daljim ustavnim rešenjima. Najznačajnije razlike se odnose na ustavno definisanje uslova kloji moraju biti ispunjeni i kriterijuma pod kojima se mogu obrazovati nove autonomne pokrajine, postupak odlučivanja o formiranju novih autonomnih pokrajina i na ustavni položaj i način ustavn og određenja postojećih autonomnih pokrajina.
Nacrt Ustava Vlade Srbije ne uređuje kriterijume na osnovu kojih se mogu formirati nove autonomne pokrajine. Načelno garantovano pravo građana na pokrajinsku autonomiju i lokalnu samoupravu bliže je određeno definisanjem autonomne pokrajine kao »autonomne teritorijalne zajednice osnovane Ustavom«, u kojima građani ostvaruju svoje pravo na pokrajinsku autonomiju. Ustav ne sadrži odredbe o kriterijumima za formiranje novih autonomnih pokrajina, niti delegira zakonodavcu da on ih on uredi Kako se prema ovom predlogu nove autonomne pokrajine osnivaju u postupku promene ustava može se samo pretpostaviti da će se u postupku promene ustava ustanoviti i kriterijumi za formiranje autonomnih pokrajina.
Model Ustava pripremiljen od strane grupe stručnjaka koju je formirao predsednik Republike, polazi od ustavom garantovanog »prava građanki i građana na decentralizovanu državu, koje uključuje pravo na lokalnu samoupravu i autonomiju« i precizira tri osnovna kriterijuma za formiranje novih autonomnih pokrajina, a koja moraju biti ispunjena u momentu formiranja autonomne pokrajine. To su broj stanovnika koji živi na području na kome se formira autonomna pokrajina (najmanje jedan, a najviše dva miliona stanovnika), teritorija (autonomna pokrajina se može obrazovati na području više opština koje su međusobno teritorijalno povezane) i stepen ekonomskog razvoja (područje na kome se formira autonomna pokrajina mora zadovoljiti kriterijum prema kome se može samostalno finansirati). Navode se, kao što se može zapaziti, objektivizirani kriterijumi (broj stanovnika, teritorijalna poveraznost opština, samostalno finansiranje). Među kriterijumima za formiranje novih autonomnih pokrajina nema onih koji se odnose na regionalni identitet (kultura, poreklo, geografski položaj, istorija) koji omogućuje ljudima da se identifikuju sa svojom zajednicom.
Deklaracija skupštine evropskih regiona govori o ovim kriterijumima u svojoj preambuli. Principi regionalne samouprave, među kojima su nesumnjivo i najvažniji kriterijumi za obrazovanje regiona, trebalo bi da budu utvrđeni ustavom, na šta upućuje i načelno pravilo Evropske povelje o regionalnoj samoupravi.
Postupak odlučivanja o statusu regiona i području na kome se obrazuje region uređen je načelno Evropskom poveljom o regionalnoj samoupravi. Povelja ne uređuje posebno postupak formiranja novih regija, ali bi se na ovaj postupak po analogiji mogla primeniti osnovna načela na kojima počiva postupak odlučivanja o statusu regiona, području na kome se on prostire i promeni njegovih granica. Ova načela postupka uključuju:
- Saglasnost zainteresovanog regiona kao uslov za donošenje odluke o promeni područja na kome se region prostire (promena granica).
- Učešće regiona u odlučivanju o području na kome se region prostire, a koje uključuje više mogućnosti, od »procedura neposredne demokratije« u kojima sudeluju građani koji žive na području regiona, procedura koje obezbeđuju »konsutovanje svih zainteresovanih regiona«, ili »izričitu saglasnost svakog regiona«.
- Prednost procedura koje omogućuju neposredno odlučivanje građana, nad drugim procedurama.
Predlozi koje smo analizirali i rešenja sadržana u njima razlikuju se i u pogledu procedure predviđene za odlučivanje o formiranju novih autonomnih pokrajina. Razlika se u prvom redu odnosi na pitanje da li se područje budućih autonomnih pokrajina utvrđuje u samom ustavu prilikom njegovog donošenja (ili naknadne revizije), ili o ovom pitanju odlučuju subjekti (lokalne zajednice i građani) koji žive na odgovarajućem području i imaju interes da se to područje organizuje kao autonomna pokrajina i na koji način autonomne pokrajine (odnosno građani sa područja autonomne pokrajine) sudeluju u donošenju odluke o formiranju autonomne pokrajine?
Prema rešenjima Nacrta Ustava Vlade nove autonomne pokrajine formiraju se po postupku predviđenom za promenu ustava. Postupak promene ustava, međutim ne predviđa uključivanje regija u ustavni proces (predlaganje ili učešće u odlučivanju o reviziji ustava) bilo u formi konsutovanja, bilo u formi davanja saglasnosti. O promeni ustava odlučuje Narodna skupština dvotrećinskom većinom narodnih poslanika. Predviđen je i fakultativni referendum koji se raspisuje na zahtev većine narodnih poslanika ili 150 000 birača (pod uslovom da predlog za promenu ustava nije potekao od birača). Odluka na referendumu donosi se većinom glasova birača koji su glasali na referendumu uz uslov da je na referendum izašla većina birača.
Prema drugom predlogu postupak po kome se donosi odluka o formiranju nove autonomne pokrajine uređen je ustavom. Odluku donose građani na referendumu koji se organizuje na području na kome se predlaže obrazovanje nove autonomne pokrajine. Odluka se donosi većinom glasova birača koji su glasali na referendumu uz uslov da je na referendum izašla najmanje polovina ukuonog broja birača.
Ustavom bi, sledeći evropske dokumente o regionima, trebalo urediti kriterijume formiranja autonomnih pokrajina i proceduru po kojoj se odlučuje o njihovom obrazovanju. Procedura po kojoj se donosi odluka o formiranju nove autonomne pokrajine morala bi obezbediti mogućnost učešća građana u postupku sa područja na kome se obrazuje autonomna pokrajina. To moće biti neposredno učešće građana u ovom procesu ili konsultovanje, odnosno saglasnost odgovarajućih organa sa područja na kome se formira nova autonomna pokrajina.
Ukoliko bi ustavotvorac dao prednost demokratskim procedurama koje uključuju i neposredno odlučivanje građana, na šta upućuju i evropski dokumenti o regionima ustavom bi moralo biti uređeno na koji način se obezbeđuje učešće građana koji žive na području na kome se obrazuje autonomna pokrajina u procesu formiranja novih autonomnih pokrajina. Da li to je to forma referenduma (ili neki drugi vid neposrednog učešća građana, npr. pravo da pokrenu proces formiranja autonomne pokrajine) i ako jeste kakve je prirode i kakvo je dejstvo odluke usvojene na referendumu. Da li je referendum prethodni ili naknadni, obavezni ili fakultativni? Ako se prihvati rešenje prema kome se u procesu formiranja nove autonomne pokrajine konsultuju ili daju svoju saglasnost ustavom bi se moralo urediti ko sudeluje i na koji način u procesu konsultovanja, odnosno ko daje saglasnost na formiranje nove autonomne pokrajine? Da li su to građani sa određenog područja ili možda organi lokalnih zajednica (npr. skupštine kao predstavnička tela) na čijem se području formira nova autonomna pokrajina?
Naposletku ostaje pitanje da li se autonomne pokrajine obrazuju kao monotipske ili politipske i kakav je ustavni status postojećih autonomnih pokrajina?
Deklaracija skupštine evropskih regiona izričito utvrđuje da »regioni koji se nalaze u istoj državi mogu imati različit status, u skladu sa svojim istorijskim, političkim, kulturnim i socijalnim razlikama«, a kao »izraz posebnog političkog identiteta« može imati i »različit politički oblik«.
U regionalno uređenoj državi mogu se obrazovati monotipske regije, ali je takođe moguće obrazovati regije različitog statusa (asimetrični regionalizam). Ako se kao kriterijum razlikovanja regiona uzmu u obzir osnovna svojstva koja određuju regionalni identitet pojedinog regiona, tada razlike među regionima nastaju, zavisno od faktora koji su presudno uticali i utiču na oblikovanje političkog identiteta regiona. To mogu biti: geografski položaj (Alandska ostrva, Grenland); zajednička istorijska, kulturna i privredna obeležja (Španija, Italija); specifičan kulturni identitet oblikovan multietničkim sastavom stanovništva (Španija, Italija); osoben etnički sastav stanovništva (Škotska, Vels). Najčešće politički identitet regiona oblikuje više faktora.
Predlozi ustava Srbije koji su bili predmet analize indirektno upućuju na zaključak o prihvatanju koncepta asimetričnog regionalizma. To se posebno ogleda u odredbama koje se odnose na status dve postojeće autonomne pokrajine, kao i na poseban status autonomne pokrajine Kosovo i Metohija. U oba predloga poimenično se navode postojeće autonomne pokrajine – Autonomna pokrajina Vojvodina i Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija. Položaj Atonomne pokrajine Kosova i Metohije, prema ovim predlozima, posebno se uređuje. U Nacrtu Ustava Vlade precizira se i akt kojim se uređuje poseban status ove autonomne pokrajine. Status Kosova i Metohije uređuje se organskim zakonom koji se donosi dvotrećinskom većinom glasova narodnih poslanika.

2. Pravna priroda i status najvišeg pravnog akta autonomne pokrajine

Suštinska pitanja u ovom domenu o kojima je potrebno postići saglasnost, budući da predlozi sadrže različita rešenja o ovim pitanjima.
Da li najviši pravni akt autonomne pokrajine pokrajine donosi autonomna pokrajina u okviru svojih izvornih nadležnosti, na osnovu samog ustava, po postupku i na način propisan ovim aktom, ili se on donosi uz prethodnu ili naknadnu potvrdu od strane Narodne skupštine? Odgovor na ovo pitanje odrediće i njegovo mesto u pravnom sistemu. Ukoliko bi se prihvatilo rešenje prema kome najviši pravni akt podleže potvrdi od strane Narodne skupštine, koje recimo i to, postoji u komparativnoj praksi regionalnih država, u ustavnom sistemu bi postojao moćan instrument kojim bi parlamentarna većina mogla sprečiti donošenje ovog akta ili ograničiti sadržaj izvornih ovlašćenja autonomnih pokrajina, posebno ukoliko u samom ustavu ne bi bile eksplicitno navedene izvorne nadležnosti autonomne pokrajine.
Da li najviši pravni akt autonomne pokrajine podleže kontroli zakonitosti ili instrumenti kontrole ustavnosti ovog akta predstavljaju pouzdan instrument njegovog usklađivanja sa ustavom? Ukoliko se prihvati rešenje prema kome autonomna pokrajina raspolaže izvornim pravom da na osnovu ustava donosi svoj najviši pravni akt, koje sadrži predlog grupe eksperata koju je formirao predsednik Republike, sledilo bi da najviši pravni akt autonomne pokrajine podleže kontroli ustavnosti koja osigurava neophodnu hijerarhiju propisa unutar jedinstvenog pravnog sistema, ali ne i kontroli zakonitosti.
Naposletku, ostaje otvoreno i pitanje naziva ovog pravnog akta – osnovni zakon ili statut?
Autonomija regiona pretpostavlja garantovanje određenog nivoa i sadržaja samouprave stanovništva na područjima koja odlikuju specifičnosti koje oblikuju poseban identitet. Poseban identitet regiona iskazuje se i kroz pravo na regionalnu samoorganizovanje. Region ima pravo da aktom samoorganizovanja (konstitutivni akt) uredi sopstvenu organizaciju i nadležnost. Po svom obliku konstitutivni akt regiona može biti ustav, statut ili neki drugi zakonski akt. Bitno svojstvo tog akta, nezavisno od njegovog naziva, je njegov status u pravnom sistemu. Konstitutivni akt regiona čini »deo pravnog poretka države na najvišem nivou«, a donosi ga region samostalno ili uz saglasnost organa centralne vlasti.

3. Odlučivanje o području na kome se prostire autonomna pokrajina

Sledeća pitanja, po našem mišljenju zaslužuju diskusiju, kada je reč o odlučivanju o području na kome se prostire autonomna pokrajina (teritorija autonomne pokrajine).
Prvo se odnosi na propise kojima se ovo pitanje uređuje. Da li se ovo pitanje uređuje u samom ustavu, kako je to predloženo od strane grupe eksperata ili se »teritorija autonomne pokrajine i uslove pod kojima se može promeniti granica između autonomnih pokrajina, određuje organskim zakonom« kako predviđa Nacrt Ustava Vlade Srbije?
Drugo pitanje odnosi se na postupak donošenja ovih propisa i procedure koje obezbeđuju, ili ne obezbeđuju učešće autonomnih pokrajina prilikom odlučivanja o ovom pitanju. Predložena rešenja se razlikuju. Prema jednom (predlog Vlade) ustav ne govori posebno o ovom pitanju već njegovo uređivanje prepušta zakonodavcu, dok prema drugom (predlog grupe eksperata) ustav predviđa proseduru po kojoj autonomne pokrajine sudeluju u odlučivanju o promeni teritorije.
Treće, da li o promeni područja na kome se prostire autonomna pokrajina odlučuju neposredno na referendumu građani sa tog područja ili su oni isključeni iz tog procesa? I u ovom pogledu predlozi se razlikuju. Predlog Vlade delegira zakonodavcu da uredi ovo pitanje, dok predlog grupe eksperata sadrži eksplicitnu odredbu prema kojoj se »teritorija opštine, grada i autonomne pokrajine ne može menjati bez saglasnosti građana sa područja odgovarajuće zajednice«, kao i da građani o tome odlučuju neposredno »na referendumu većinom glasova birača, pod uslovom da je na referendum izašla najmanje polovina od ukupnog broja upisanih birača«.
Evropska povelja o regionalnoj samoupravi utvrđuje da se područje na kome se prostire region (teritorija i granice regiona) ne može menjati bez saglasnosti zainteresovanog regiona. Uključivanje regiona u odlučivanje o promeni područja na kome se region prostire može biti putem regionalnih organa ili uz neposredno učešće građana koji žive na području regiona. Uslovi i način ostvarivanja ovog prava bliže se uređuju ustavom.

4. Načelo subsidijernosti i raspodela nadležnosti

Sadržaj principa supsidijernosti, od koga načelno polaze predlozi ustava kao osnovnog principa na kome počiva raspodela nadležnosti između Republike, autonomne pokrajine i lokalnih zajednica kako u domenu uređivanja odnosa tako i u oblasti izvršavanja propisa, različito je operacionalizovan u predlozima.
Pitanje koje u ovom pogledu zaslužuje pažnju je sledeće. Koje od dva osnovna ponuđena rešenja odgovara međunarodnim standardima u ovoj oblasti? Da li ono sadržano u predlogu Vlade prema kome su »jedinice lokalne samouprave nadležne u pitanjima kojima se ostvaruju potrebe građana od lokalnog značaja, a autonomne pokrajine u pitanjima od šireg značaja od lokalnog« dok je opšta pretpostavka nadležnosti ustanovljena u korist centralne vlasti, a sadržaj pitanja od »pokrajinskog, republičkog i lokalnog značaja« definiše organski zakon. Ili je evropskim standardima bliže rešenje prema kome se u samom ustavu precizno uređuje nadležnost centralne vlasti i nadležnosti autonomnih pokrajina, a opšta pretpostavka nadležnosti ustanovljena je u korist lokalne zajednice, kako je ovo pitanje uređeno u predlogu grupe eksperata koju je formirao predsednik Republike?
Nadležnosti regiona garantuju se propisima koje donosi centralna vlast koji u ustavnom sistemu imaju status najvišeg akta (ustavom ili posebnim zakonom) kao i konstitutivnim aktom regije (ustav ili statut) kao i aktima međunarodnog prava. Raspodela nadležnosti između države i regiona počiva na dva osnovna principa koji se primenjuju kumulativno: principu političke decentralizacije i principu supsidijarnosti. Primeri komparativne konstitucionalne prakse to ilustruju.
Politička decentralizacija, što je smisao regionalizacije, predstavlja podelu vlasti između različitih nivoa vlasti. Ujedno, ova vertikalna podela vlasti je i oblik uzajamnog ograničavanja vlasti obrazovanih na različitim nivoima.
Princip supsidijarnosti definiše se kao opšta pretpostavka nadležnosti u korist nižih oblika vertikalne organizacije vlasti, pre svega lokalne zajednice kao primarnog oblika samouprave građana. U lokalnoj zajednici se obavljaju svi poslovi koji izričito nisu stavljeni u nadležnost drugim nivoima vlasti, uz taksativno navođenje nadležnosti kojima raspolažu viši nivoi vlasti. Primena ovog principa pri raspodeli nadležnosti nalaže da se nadležnosti svih drugih nivoa vlasti utvrđuju metodom enumeracije (taksativnim navođenjem). Nadležnosti regiona ne smeju ograničiti niti zadirati u izvorne nadležnosti lokalnih vlasti.
Cilj koji se nastoji ostvariti uvažavanjem načela političke decentzralizacije i načela supsidijarnosti pri raspodeli nadležnosti između države i regiona je demokratizacija. U ovom slučaju to znači takvu raspodelu nadležnosti koja omogućuje da se na svim nivoima vlasti u proces odlučivanja neposredno uključe građani, da građani mogu ostvarivati demokratsku kontrolu vlasti kao i da se odluke donose na nivou koji je najbliži građanima. Ovi principi garantuju se ustavom ili posebnim zakonima koji uređuju regionalnu organizaciju.
Izvorne nadležnosti čine skup ovlašćenja i poslova koje regioni obavljaju samostalno i koje »ne mogu biti pod uticajem ili ograničene ustavom, nacionalnim ili međunarodnim zakonom«. Izvorne nadležnosti regiona obuhvataju poslove koji omogućavaju da se njihovim obavljanjem praktično ostvaruju »politike specifične za svaki region«. Regioni uživaju finansijsku samostalnost i imaju sopstvene izvore prihoda za finansiranje izvornih nadležnosti. Izvorne nadležnosti regiona utvrđuju se i garantuju ustavom ili odgovarajućim zakonom kao i konstitutivnim aktom regiona.
Konkurentne nadležnosti obuhvataju skup poslova u oblastima u kojima država zadržava određene kompetencije uz garantovanje prava regiona da u istim materijama ostvaruju deo nadležnosti. Centralna vlast za sebe zadržava najčešće pravo da uređuje osnovna pitanja u određenom domenu (osnove sistema, principe ili načela i sl.) dok regionalnim vlastima pripada pravo da u okvirima postavljenim nacionalnim zakonodavstvom bliže uređuju određena pitanja saglasno svojim potrebama.
Okvirni sadržaj nadležnosti na regionalnom niovou definiše princip da »region odgovara za sve nadležnosti koje imaju pretežno regionalnu dimenziju«. Oblasti u kojima se prostire nadležnost regiona obuhvataju: regionalne ekonomske politike, regionalno planiranje, izgradnju i stambenu politiku, telekomunikacije i saobraćajnu strukturu, energiju i životnu sredinu, poljoprivredu i ribolov, obrazovanje na svim nivoima, univerzitete i istraživački rad, kulturu i informisanje, zdravstvo, turizam, razonodu i sport, policiju i javni red.
Institucionalna organizacija regiona počiva na garantovanju punog pravnog statusa regiona, pravu regiona da uredi svoju institucionalnu organizaciju »uz dužno poštovanje ustava i zakona«, autonomnosti regionalnih organa u obavljanju poslova iz domena njihove nadležnosti što isključuje »superviziju od strane centralne vlasti« koja bi se odnosila na članove regionalnih organa« ili »mere centralne vlasti koje zadiru u slobodno izvršavanje nadležnosti regiona«. Ovako koncipiran okvirni sadržaj prava na samoorganizovanje regiona govori da je pravo regiona na samoorganizovanje »takvog tipa koji je uobičajen ili svojstven centralnoj vlasti« (A. Simić).

5. Propisi koji ustanovljavaju izvornu nadležnosti autonomnih pokrajina

Suštinsko pitanje koje se postavlja jeste na koji način su ustavom garantovane izvorne nadležnosti autonomnih pokrajina koje govore o sadržaju i kvalitetu autonomije? Da li se to čini okvirnim navođenjem osnovnih oblasti u kojima se prostire izvorna nadležnost, kako je to učinjeno u predlogu Vlade ili taksativnim navođenjem ne samo oblasti u kojima se proteže izvorna nadležnost autonomne pokrajine, već i dimenzioniranjem sadržaja, kvaliteta i obima nadležnosti u svakoj od oblasti iz domena izvorne nadležnosti, kako je postupljeno u predlogu grupe eksperata?
Načelo subsidijariteta nalagalo bi da se izvorne nadležnosti svih viših nivoa vlasti, pa dakle i izvorne nadležnosti autonomne pokrajine utvde ustavom, primenom metoda enumeracje. Ovo pitanje posebno dobija na značaju prilikom dimenzionisanja sadržaja, kvaliteta i obima nadležnosti u domenu tzv. konkurentnih nadležnosti. Ukoliko kvalitet, sadržaj i obim nadležnosti nisu precizno određeni mogu u primeni nastati problemi koji će zahtevati interpretaciju, jer ustavne norme nisu dovoljno jasne.
Međunarodni dokumenti utvrđuju da se propisima centralne vlasti (ustav ili zakon) garantuje se regionalna autonomija, regionalni identitet, nadležnosti regiona i osnovne institucionalne strukture vlasti na regionalnom nivou.

6. Ovlašćenja autonomne pokrajine u domenu sudske vlasti

U dosadašnjoj ustavnoj raspravi mišljenja o ovom pitanju su polarizovana. Od negiranja bilo kakvih nadležnosti autonomne pokrajine u domenu sudske vlasti, pozivom na princip jedinstva pravosudnog sistema kao i komparativnu praksu većeg broja regionalno uređenih zemalja, do zalaganja za uspostavljanje Vrhovnog suda autonomne pokrajine, pozivom na iskustva iz ranijeg perioda ustavnog razvoja, kao i nužnost decentralizacije i ove grane vlasti. I rešenja ovog pitanja izneta u predlozima ustava su različita.
Prema predlogu Vlade autonomne pokrajine nemaju nadležnosti u domenu sudske vlasti, na nivou autonomne pokrajine nema posebnog sudskog organa u bilo kojoj formi niti autonomne pokrajine na bilo koji način učestvuju u postavljanju sudskih organa koji rešavaju sukob nadležnosti između centralne vlasti i autonomne pokrajine.
Prema predlogu grupe eksperata autonomna pokrajina ima neke nadležnosti u domenu sudske vlasti. One se prvenstveno odnose na učešće autonomnih pokrajina u izboru organa koji rešavaju sporove između centralne vlasti i autonomne pokrajine. Skupštine autonomnih pokrajina imaju pravo da predlaže 5 od 15 sudija Ustavnog suda koji je nadležan da odlučuje o ovim sporovima, kao i da odlučuje o povredi ustavom i zakonom utvrđenog položaja autonomne pokrajine. U autonomnim pokrajinama obrazuje se Odeljenje Vrhovnog suda. Autonomne pokrajine učestvuju i u izboru sudija sa područja autonomne pokrajine.
Budući da su razlike među predlozima znatne, pitanja iz domena sudske vlasti zaslužuju pažljivo razmatranje i diskusiju kako bi se našla rešenja koja uvažavaju iskustvo iz dosadašnjeg ustavnog razvoja kao i evropske standarde u ovoj oblasti.
Prvo pitanje na koje treba odgovoriti, da li autonomna pokrajine ima nadležnosti u domenu sudske vlasti?
Drugo, kakva je priroda ove nadležnost i šta čini njen sadržaj? Da li se ona kreće samo u domenu izvornih ovlašćenja autonomne pokrajine i njene zakonodavne nadležnosti ili je njen sadržaj širi?
Treće, da li se obezbeđuje učešće autonomnih pokrajina »u postavljanju sudskih organa odgovornih za rešavanje sporova između države i regiona« i na koji način autonomne pokrajine sudeluju u postavljanju sudskih organa koji rešavaju sukob nadležnosti između centralne vlasti i autonomne pokrajine?
Četvrto, da li se u pokrajini obrazuje Vrhovni sud i kakve su njegove nadležnosti, ili Odeljenje Vrhovnog suda ili ni jedno ni drugo?
U regionalno uređenoj državi zadržava se načelo jedinstva sudskog sistema što ne isključuje i mogućnost organizovanja sudskih organa na regionalnom nivou (npr.Španija).
Od opšteg pravila da članovi skupštine regiona i izvršnih organa regiona ne podležu merama centralne vlasti u domenima izvornih nadležnosti regiona, izuzetak su sudski postupci u kojima centralna vlast zadržava pravo preduzimanja mera. Regioni uživaju, u ograničenom okviru, pravo uticaja i na sudsku vlast. To se ogleda u postavljanju sudskih organa odgovornih za rešavanje sporova oko podele vlasti između države i regiona.

7. Izvršavanje propisa centralne vlasti

Nadležnosti koje se odnose na izvršavanje propisa koje donosi Republika uređene su različito u predlozima. Prema predlogu Vlade izvršavanje republičkih propisa može biti povereno autonomnoj pokrajini, dok predlog grupe eksperata ne uređuje ovo pitanje.
U domenu izvršne vlasti pretpostavku nadležnosti regiona potvrđuju Deklaracija skupštine evropskih regija koja dopušta odstupanje u slučaju vanrednih okolnosti u kojima administrativnu vlast preuzima država. Princip odgovornosti regija za izvršavanje nacionalnog zakonodavstva »trebalo bi da bude opšte pravilo« u regionalno uređenim državama.
Saglasno opštem načelu da izvršavanje zakona (direktno ili dodeljivanjem) »treba da bude nadležnost regiona«, izvršnim organima regiona poverava se i izvršavanje zakona donetih od strane centralne vlasti. Organi centralne vlasti zadržavaju pravo nadzora nad ostvarivanjem ovih nadležnosti regiona. U domenima u kojima centralna vlast zadržava »kontrolu nad regionima ona se uređuje ustavom ili odgovarajućim zakonom«.

8. Instrumenti koji obezbeđuju jedinstvo pravnog poretka

U pogledu instrumenata koji obezbeđuju jedinstvo pravnog poretka izdvaja se nekoliko pitanja u pogledu kojih beležimo razlike među predlozima
Prvo pitanje koje je različito rešeno u predlozima, odnosi se na ocenu zakonitosti najvišeg pravnog akta autonomne pokrajine i pokrajinskih zakona.
Predlog Vlade sadrži rešenje prema kome najviši pravni akt podleže oceni zakonitosti, a pokrajinski zakoni podležu prethodnoj oceni ustavnosti. Postupak prethodne ocene ustavnosti pokrajinskih zakona pred Ustavnim sudom može pokrenuti Vlada. Predlog grupe eksperata koju je formirao predsednik Republike predviđa samo ustavnosudsku kontrolu najvišeg pravnog akta autonomne pokrajine kao i ustavnosudsku kontrolu zakonitosti pokrajinskih zakona.
Drugo pitanje odnosi se na pravo organa centralne vlasti da raspuste skupštinu autonomne pokrajine. Prema predlogu Vlade organi centralne vlasti, konkretno Vlada Republike Srbije, raspolažu ovim pravom ali nije bliže uređen postupak odlučivanja o ovom osetljivom pitanju. U predlogu grupe eksperata centralna vlast ne raspolaže pravom da raspusti skupštinu autonomne pokrajine.
Međunarodni dokumenti o evropskim regionima definišu okvir nadležnosti centralnih vlasti u ostvarivanju nadzora nad regionalnim vlastima. Evropska povelja o regionalnoj samoupravi utvrđuje načelno pravilo da ovlašćenja centralnih vlasti u kontroli regionalnih vlasti i postupak po kome se ona ostvaruju moraju biti propisani ustavom ili zakonom. Sadržaj ovih ovlašćenja centralne vlasti odnosi se na kontrolu zakonitosti koja je po svom obliku naknadna i ostvaruje se u postupku koji je propisan za usvajanje osnovnog akta regiona, dok je nadzor i ocena celishodnosti moguća samo u okviru nadležnosti koje su regionima prenete, dakle, ne i njihovih izvornih nadležnosti koje podležu samo kontroli zakonitosti.

9. Učešće autonomnih pokrajina u vršenju poslova iz nadležnosti Republike

Učešće autonomnih pokrajina u vršenju poslova iz domena nadležnosti Republike, posebno u pitanjima koja se odnose na obim regionalne samouprave i interese regiona samo je delom uređeno u predlozima koje smo analizirali.
Nisu bliže uređene ni procedure koje obezbeđuju uključivanje autonomnih pokrajina u proces odlučivanja.
Saglasnost autonomne pokrajine na odluke ili mere centralne vlasti koje imaju uticaja na nadležnost ili interese regiona ili se odnose na »promenu granica regiona« nije bliže uređena, izuzev kada je reč o promeni granica regiona o kojoj prema predlogu grupe eksperata odlučuju građani autonomne pokrajine na referendumu.
Evropski dokumenti o regionima definišu principe i okvir za učešće region a u obavljanju poslova iz domena nadležnosti centralne vlasti. Osnovni principi na kojima počivaju odnosi između države i regiona su međusobno poštovanje, saradnja i solidarnost. Oni definišu okvir i predstavljaju osnovu na kojoj se, u regionalno uređenoj državi, izgrađuju odnosi između države i regiona.
Regioni imaju pravo da sudeluju u vršenju državnih poslova koji predstavljaju nadležnosti centralne vlasti. Oblici u kojima regioni ostvaruju ovo pravo su različiti kao što je različit i sadržaj u kome se pravo regiona da učestvuje u poslovima iz domena nadležnosti centralne vlasti iskazuje na institucionalnoj ravni (organizacija, instrumenti i procedure). Regioni participiraju u zakonodavnoj, izvršnoj i sudskoj vlasti države, ali na različite načine, u različitim oblicima i sa različitim sadržajem.
Evropska povelja o regionalnoj samoupravi utvrđuje princip učešća regiona u donošenju odluka centralnih vlasti, osobito u slučaju kada regulativa centralne vlasti »može promeniti obim regionalne samouprave ili uticati na interese regiona«. Oblici učešća regiona u poslovima centralne vlasti uključuju više mogućnostimeđu kojima su: reprezentovanje regiona u organima centralne vlasti – (»odgovarajuće predstavništvo regiona u zakonodavnim i administrativnim organima«); procedure uključivanja regiona u proces odlučivanja na nivou centralne vlasti (»procedure rasprave i konsultovanja između organa države i svakog zainteresovanog regiona«); saradnju organa centralne vlasti i regionalnih tela (»konsultovanje između organa centralne vlasti i struktura koje predstavljaju regione«).
Principi utvrđeni Evropskom poveljom o regionalnoj samoupravi potvrđeni su i bliže određeni u Deklaraciji skupštine evropskih regiona u kojoj su istaknuti oblici uključivanja regiona u centralni državni nivo. Precizira se da će regioni imati »odgovarajuću ulogu u zakonodavnim telima države«. Nalaže državama da »u okviru svojih nadležnosti obezbede koordinaciju učešća regionalnih institucija u državnim procesima odlučivanja, u slučajevima kada se te odluke odnose na nadležnosti regiona«. Predviđa učešće regiona »u postavljanje sudskih organa odgovornih za rešavanje sporova oko podele vlasti između države i regiona« i utvrđuje institucionalne okvire rešavanja sporova između regiona i države. Ovi sporovi rešavaju se u sudskom postupku ili arbitražom. Učešće regiona u državnim poslovima ima svoj organizacioni i proceduralni vid. Oni su povezani, komplementarni i međusobno se dopunjuju. Pomenućemo značajnije.
Učešće regiona u ostvarivanju zakonodavne vlasti koja se ostvaruje na nivou centralnih organa državne vlasti realizuje se izborom predstavnika regiona u zakonodavno telo i procedurama konsultovanja regionalnih organa prilikom odlučivanja. Način i oblici ostvarivanja prava autonomnih pokrajina na reprezentovanje ne samo u zakonodavnim već i u administrativnim organima samo je delom uređeno u predlogu grupe eksperata. Dva pitanja u ovom kontekstu zaslužuju pažnju. Prvo se odnosi na kriterijume i način reprezentovanja autonomnih pokrajina u Narodnoj skupštini. Ovo pitanje samo je načelno uređeno u predlogu grupe eksperata. Drugo pitanje su kriterijumi i način reprezentovanja autonomnih pokrajina u administrativnim telima što u predlozima nije uređeno. Princip reprezentovanja regiona u zakonodavnom telu centralne vlasti ostvaruje se u različitim oblicima u komparativnoj ustavoj praksi.
Pored neposrednog reprezentovanja regija u zakonodavnom telu centralne vlasti učešće regija u ostvarivanju poslova iz nadležnosti centralne vlasti obezbeđuje se i uspostavljanjem različitih procedura konsultovanja regija o određenim pitanjima o kojima odlučuju organi centralne vlasti. Predlozi koje smo analizirali samo delimično uređuju ova pitanja.
Evropski dokumenti o regionima ovom pitanju poklanjaju dužnu pažnju. U određenim oblastima država može donositi odluke ili preduzimati određene mere samo uz prethodnu saglasnost regiona. Saglasnost regiona potrebna je prilikom donošenja odluka koje »imaju uticaja na nadležnost ili interese regiona«. To se posebno odnosi na odluke koje utiču na finansiranje regiona ili »obim njihovih zakonodavnih nadležnosti«, kao i prilikom odlučivanja o promeni granica regiona. Najzad, promena statusa regiona, garantovanog ustavom ili odgovarajućim zakonima najvišeg ranga u pravnom sistemu, kao i konstitutivnim aktima regiona, moguće je menjati samo u saradnji sa tim regionom. Regioni, takođe, imaju pravo da budu konsultovani ili da učestvuju u procesu izrade i zaključivanja međunarodnih sporazuma čiji je država potpisnik, kada se oni odnose na suštinske interese regiona ili njihove nadležnosti.

10. Koja pitanja predlozi ne uređuju, a trebalo bi ih urediti

Skrećemo pažnju na nekoliko pitanja koja nisu uređena u predlozima ili su uređena samo načelno. Evropski dokumenti o regijama sadrže standarde i u ovim materijama koji bi mogli biti putokaz i za uređivanje ovih pitanja.

10.1 Operacionalizacija principa solidarnosti

Bliža razrada sadržaja principa solidarnosti koji predstavlja dopunu principa finansijske autonomije je izostala ili je uređena na nivou opšteg načela.
Princip fiskalne autonomije dopunjuje princip solidarnosti kako međuregionalne, tako i unutar regija. Ovaj princip uvažava činjenucu da se regije obrazuju u okviru jedne državne zajednice kao i da postoji opšti interes za njihovim ujednačenim razvojem. Princip međuregionalne solidarnosti pretpostavlja uspostavljanje instrumenata za finansijsko ujednačavanje. Cilj finansijskog ujednačavanja je »harmonizacija standarda života stanovnika različitih regija« kako bi se smanjile međuregionalne nejednakosti kako unutar određene državne zajednice tako i u okviru širih asocijacija (npr. Evropska unija) među regionima sa područja različitih država. Princip solidarnosti proteže se i na lokalne zajednice na području jednog regiona. To podrazumeva obavezu regiona da »obezbede finansijsko ujednačavanje između lokalnih vlasti unutar njihovih granica«. Princip solidarnosti uređuje se bliže ustavom o čemu govore i primeri komparativne ustavne prakse.

10.2 Načelo harmonizacije

Načelo harmonizacije kojim se regionalne vlasti rukovode prilikom ostvarivanja izvornih ovlašćenja nije posebno uređeno u predlozima.
Iako regioni uživaju samostalnost u obavljanju izvornih nadležnosti, oni su dužni da se prilikom ostvarivanja ovih nadležnosti rukovode načelom harmonizacije. Načelo harmonizacije nalaže regionalnim vlastima da međusobno sarađuju i sporazumevaju se i kada ostvaruju svoje izvorne nadležnosti. Smisao ovog načela, o kome govori komparativna ustavna praksa, je da se aktivnosti koje se odvijaju na nivou regiona sporazumno usklađuju.

10.3 Načelo prilagođavanja prenetih nadležnosti

Načelo prilagođavanja prenetih nadležnosti konkretnim uslovima u svakom regionu nije bliže uređeno u predlozima.
Međunarodni dokumenti postavljaju okvir i za uređivanje ovog pitanja u unutrašnjem pravu, a komparativna ustavnost pruža konkretne primere. Pored izvornih nadležnosti region može obavljati i druge poslove koji su na regionalne organe vlasti delegirani od strane centralne vlasti ili organa lokalne samouprave. Ovlašćenja regiona su u tom slučaju definisana u obimu i sadržaju koji utvrđuju organi koji su na region preneli deo svojih nadležnosti. Prenete nadležnosti definišu se na takav način da regionalnim organima ostavljaju slobodu odlučivanja koja im omogućuje da »u granicama zakona… prilagode rad uslovima koji su specifični u regionu«, da prilagode ostvarivanje ovih nadležnosti organizacionoj strukturi regiona, efikasnosti, kao i potrebama i željama stanovnika regiona.
Načelo prilagođavanja prenetih nadležnosti omogućuje izvestan stupanj samostalnosti pri njihovom ostvarivanju na regionalnom nivou zavisno od regionalnih prilika i potreba stanovnika regiona. Aktom o prenošenju nadležnosti utvrđuju se, takođe, i finansijska sredstva (izvori i obim) koja su neophodna za ostvarivanje prenetih nadležnosti.
Načelo harmonizacije pri ostvarivanju izvornih nadležnosti i načelo prilagođavanja prenetih nadležnosti konkretnim potrebama i prilikama u regionu su dva kompatibilna principa. Oni uvažavaju i omogućavaju iskazivanje regionalnih posebnosti uz očuvanje neophodne povezanosti između regiona u okviru određene državne zajednice.

Registar pitanja koja smo izdvojili, upoređujući dva ustavna projekta i evropske dokumente o regionima upućuje na tri osnovna zapažanja.
Prvo, neka važna pitanja nisu uređena u predlozima ustava ili su uređena samo na načelnom nivou.
Drugo, komparativna analiza je pokazala da neka rešenja sadržana u predlozima ne uvažavaju evropske standarde (npr. princip subsidijarnosti; procedure kosultovanja regiona u pitanjima o kojima odlučuje centralna vlast, a koja su značajna za regione; reprezentovanje regiona u predstavničkim i administrativnim telima centralne vlasti; načelo solidarnosti; načelo harmonizacije i dr.).
Treće, uprkos čestom upućivanju na komparativnu ustavnu praksu regionalno uređenih država, posebno Španije i Italije, mogućnosti implementacije ovih iskustava nisu iskorišćene.

*

Nakon detaljne analize predloga za novi Ustav Srbije ostaje još da se kratko izlože rešenja o statusu autonomonih pokrajina u novom Ustavu Srbije.
Pored Preambule u kojoj se eksplicitno pominje samo autonomna pokrajina Kosovo i Metohija i njena »suštinska autonomija u okviru suverene države Srbije«, Ustav u svojim načelnim odredbama garantuje pravo građana na pokrajinsku autonomiju zajedno sa pravom građana na lokalnu samoupravu. Oba prava Ustav definiše kao faktore ograničenja državne vlasti. Pravo građana na pokrajinsku autonomiju kao i pravo građana na lokalnu samoupravu, prema izričitoj ustavnoj odredbi podležu kontroli (u Ustavu se koristi termin »nadzor«) ustavnosti i zakonitosti.
Odredbe o teritorijalnoj autonomiji sistematizovane su u Sedmom delu Ustava koji nosi naslov Teritorijalno uređenje i pored opštih odredbi koje se podjednako odnose na autonomne pokrajine kao i na lokalnu samoupravu, sadrži u ovom poglavlju još dve tačke: jednu u kojoj su sistematizovane odredbe o autonomnim pokrajinama i drugu koja sadrži odredbe o lokalnoj samoupravi.
U opštim odredbama koje se podjednako odnose kako na autonomne pokrajine tako i na lokalne zajednice, Ustav bliže definiše način ostvarivanja prava na pokrajinsku autonomiju koje građani ostvaruju neposredno ili preko svojih slobodno izabranih predstavnika. Autonomnim pokrajinama se garantuje status pravnog lica.
Kao osnovni princip raspodele nadležnosti između centralne vlasti i autonomnih pokrajina i lokalne samouprave, Ustav ističe princip subsidijarnosti preuzimajući izvornu definiciju ovog načela iz odgovarajućih međunarodnih dokumenata, ali izbegava da precizira sadržaj načela subsidijarnosti u Ustavu već to pitanje delegira zakonodavcu i tako ostavlja neizvesnost u pogledu sadržaja i kvaliteta nadležnosti koje se ostvaruju na nivou autonomne pokrajine.
U opštim odredbama o teritorijalnom uređenju normirana je mogućnost da Republika zakonom poveri pojedina pitanja iz svoje nadležnosti autonomim pokrajinama, uz obavezu da ujedno obezbedi i finansijska sredstva za obavljanje poverenih nadležnosti. Republički organi imaju pravo nadzora nad obavljanjem poverenih poslova, a sadržaj ovog prava bliže se uređuje zakonom. I autonomne pokrajine, takođe imaju pravo, da obavljanje pojedinih poslova iz domena svoje nadležnosti povere lokalnim zajednicama, kao i obavezu da za obavljanje tih poslove obebzede finansijska sredstva.
Autonomnim pokrajinama garantuje se pravo da samostalno uređuju svoje organe, njihovu nadležnost, organizaciju i način rada kao i javne službe. Prilikom regulisanja ovih pitanja organi autonomne pokrajine su vezani Ustavom, a akt kojim uređuju ova pitanja na koja Ustav izričito upućuje je statut autonomne pokrajine.
Ustav posebno navodi samo skupštinu autonomne pokrajine kao najviši organ autonomne pokrajine. Pokrajinsku skupštinu čine poslanici izabrani na četiri godine na neposrednim izborima, tajnim glasanjem, a način njihovog izbora propisuje samostalno autonomna pokrajina svojim aktom koji dopnosi u formi odluke (odluka o izboru poslanika). Ustav propisuje da se u autonomnim pokrajinama u kojima živi stanovništvo nacionalno mešovitog sastava obezbeđuje srazmerna zastupljenost nacionalnih manjina u skupštini.
Među opštim odredbama koje se odnose kako na autonomne pokrajine tako i na jedinice lokalne samouprave su i odredbe o pravu na ostvartivanje saradnje sa odgovarajućim teritorijalnim zajednicama drugih država, uz obavezu da se saradnja ostvaruje u okviru spoljne politke Republike Srbije i uz poštovanje teritorijalnog jedinstva i pravnog poretka Republike Srbije.
Pored opštih odredbi Ustav sadrži i nekoliko članova koji se posebno odnose na autonomne pokrajine i njihov status u ustavnom sistemu.
Autonomnu pokrajinu Ustav definiše kao teritorijalnu zajednicu, koja se osniva Ustavom, a u kojoj građani ostvaruju pravo na pokrajinsku autonomiju. Ustav prihvata koncept autonomne pokrajine kao teritorijalne zajednice, ali ne i kao političko teritorijalne zajednice.
Eksplicitno se u Ustavu navode dve postojeće autonomne pokrajine, ali se samo za autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohiju rezerviše u samom Ustavu pozicija »suštinske autonomije« čiji sadržaj Ustav ne definiše bliže, već uređivanje tog pitanja prepušta zakonodavcu. Pored toga, Ustav prihvata mogućnost formiranja novih autonomnih pokrajina, kao i mogućnost da one, već osnovane budu ukinute ili spojene. O osnivanju novih autonomnih pokrajina kao i o ukidanju ili spajanju postojećih odlučuje se u postupku propisanom za reviziju Ustava. Predlog ovih promena utvrđuju građani na referendumu i u skladu sa zakonom. Način na koji je ustavotvorac uredio ova pitanja ostavlja niz dilema kao npr. koji postupak revizije ustava će biti primenjen u ovom slučaju budući da Ustav propisuje u osnovi dve različite procedure za promenu ustava; da li se u postupku odlučivanja o promeni statusa autonomnih pokrajina uvažavaju međunarodni standardi; koji oblik referenduma se primenjuje prilikom odlučivanja o statusu autonomne pokrajine i dr.
Ustav posebno uređuje odlučivanje o teritoriji na kojoj se prostire autonomna pokrajina. Promena teritorije autonomnih pokrajina je materija koja se uređuje zakonom, budući da Ustav izričito propisuje da se teritorija autonomne pokrajine kao i uslovi pod kojima se može menjati granica između autonomnih pokrajina uređuju zakonom. Ustav jedino postavlja uslov da se teritorija autonomne pokrajine ne može menjati bez saglasnosti građana izražene na referendumu, ali ne precizira bliže o kom obliku referenduma je reč, već ovo pitanje delegira zakonodavcu da ga on uredi. Nesporno je da je u pitanju obavezni referendum, kao i da stav koju građani na njemu iskažu obavezuje, ali mnoga pitanja ostaju otvorena i prepuštena zakonskoj razradi (npr. kada se referendum raspisuje – da li kao prethodni ili naknadni; ko ima pravo da zatraži njegovo raspisivanje ili ko je na osnovu Ustava obavezan da ga raspiše i kakve su posledice ako referendum ne bude raspisan i dr.).
Svakako najvažniji deo ustavne regulative koji se odnosi na ustavni status autonomne pokrajine jesu njene nadležnosti kojima je u Ustavu Republike Srbije posvećen jedan član. Ustav izričito ne govori o kvalitetu i prirodi ovih nadležnosti, tako da ostaje da se na bazi analize zaključuje o tome kakva je priroda i kvalitet nadležnosti autonomnih pokrajina.
Nadležnosti koje autonomna pokrajina ostvaruje na osnovu samog Ustava i statuta autonomne pokrajine kao svog osnovnog akta obuhvataju pravo autonomne pokrajine da uređuju nadležnost, izbor, organizaciju i rad organa i službi koje osnivaju, kao i da utvrđuje simbole autonomne pokrajine i način njihovog korišćenja. Ako se pri tom ima u vidu da se statut autonomne pokrajine donosi uz prethodnu saglasnost Narodne skupštine Republike Srbije, kao i da statut i svi ostali akti autonomne pokrajine podležu oceni ustavnosti i zakonitosti opravdano se može postaviti pitanje da li su odista u pitanju izvorne nadležnosti koje autonomna pokrajina samostalno ostvaruje na osnovu samog Ustava?
U drugoj grupi su nadležnosti koje autonomne pokrajine ostvaruju uređujući pitanja u oblastima koje Ustav navodi, u skladu i u okviriuma koje postavi zakonodavac. Među ovim nadležnostima su i prava autonomne pokrajine da, u skladu sa zakonom, uređuju pitanja od pokrajinskog značaja u oblastima:
- prostornog planiranja i razvoja;
- poljoprivrede, vodoprivrede, šumarstva, lova, ribolova, turizma, banja i lečilišta, zaštite životne sredine, industrije i zanatstva, drumskog, rečnog i železničkog saobraćaja kao i uređivanje puteva, privređivanja, sajmova i drugih privrednih manifestacija;
- prosvete, sporta, kulture, zdravstvene i socijalne zaštite i javnog informisanja na pokrajinskom nivou.
Ustav stavlja u nadležnost autonomnim pokrajinama da se staraju o ostvarivanju ljudskih i manjinskih prava, ali ne definiše bliže sadržaj i kvalitet ovih ovlašćenja već to pitanje delegira zakonodavcu da ga on uredi.
Naposletku, Ustav reguliše i neka prava u vezi sa njenom finansijskom autonomijom autonomne pokrajine. To je pravo autonomne pokrajine da upravlja pokrajinskom imovinom na način koji propisuje zakon, kao i njeno pravo na izvorne prihode, budžet i završni račun, uz obavezu da obezbede sredstva jedinicama lokalne samouprave za finansiranje onih poslova čije obavljanje autonomna pokrajina prenese na lokalnu zajednicu.
Finansijsku autonomiju autonomnih pokrajina Ustav posebno reguliše načelnom odredbom o pravu autonomne pokrajine na izvorne prihode kojima finansira svoje nadležnosti, ali vrste i visinu prihoda autonomne pokrajine definiše zakonodavac, koji definiše i učešće autonomnih pokrajina u delu prihoda Republike Srbije. Svakako neobičan ustavni presedan predstavlja odredba Ustava o budžetu autonomne pokrajine iskazana kao minimalno procentualno učešće (7%) u budžetu Republike Srbije, uz ustavno preciziranje namene (finansiranje kapitalnih investicija) procentualno izraženog dela ovih sredstava (3% od ukupno 7%).
Uvid u ustavne odredbe koje definišu nadležnosti autonomne pokrajina upučuje na jedan opšti zaključak koji bi sažeto mogao da glasi: Ustav nije odredio sadržaj i kvalitet prava građana na pokrajinsku autonomiju, već je prepustio zakonodavcu da reguliše ta pitanja. Autonomija pokrajina, dakle, nije garantovana Ustavom, već je redukovana na zakonski okvir.
Ustav reguliše i koje pravne akte donosi autonomna pokrajina. Kao najviši pravni akt autonomne pokrajine Ustav navodi statut. Statut se usvaja u postupku koji uključuje prethodnu saglasnost Narodne skupštine Republike Srbije. Pored statuta autonomna pokrajina donosi i odluke i druge pravne akte. Pravni akti autonomne pokrajine podležu oceni ustavnosti i zakonitosti, o kojoj odlučuje Ustavni sud Republike Srbije u čijem su sastavu i sudije sa područja autonomnih pokrajina.
U okviru prava nadzora nad radom organa autonomne pokrajine Vlada ima pravo da, pred Ustavnim sudom, pokrene postupak prethodne ocene ustavnosti ili zakonitosti odluke autonomne pokrajine, koji ima pravo da odloži stupanje na snagu osporene odluke sve dok ne donese svoju odluku u toj stvari. Ovo ustavno rešenje je primer izuzetno širokih ovlašćenja organa centralne izvršne vlasti prema neposredno biranim najvišim organima autonomne pokrajine (skupštini autonomne pokrajine), koja mogu onemogućiti ostvarivanje već i onako veoma uskih Ustavom definisanih kompetencija autonomne pokrajine.
Naposletku, predmet ustavne regulative je i zaštita pokrajinske autonomije. Odlučivanje o zaštiti pokrajinske autonomije povereno je Ustavnom sudu Republike Srbije koji o zaštiti pokrajinske autonomije odlučuje u tri slučaja.
Prvi, kada rešava spor o sukobu nadležnosti između organa centralne vlasti i organa autonomne pokrajine sa jedne strane kao i organa autonomne pokrajine i organa lokalnih zajednica sa druge.
Drugi, kada, na predlog organa određenog statutom autonomne pokrajine, odlučuje u postupku po žalbi na pojedinačni akt ili radnju državnog organa ili organa jedinica lokalne samouprave koji onemogućava obavljanje nadležnosti autonomne pokrajine. Treći, kada, na predlog organa određenog statutom autonomne pokrajine, odlučuje o oceni ustavnosti i zakonitosti zakona ili drugog opšteg akta Republike Srbije ili opšteg akta jedinice lokalne samouprave kojima se povređuje pravo na pokrajinsku autonomiju.

SAŽETAK

Pored Preambule u kojoj se eksplicitno pominje samo autonomna pokrajina Kosovo i Metohija i njena »suštinska autonomija u okviru suverene države Srbije«, Ustav u načelnim odredbama garantuje pravo građana na pokrajinsku autonomiju zajedno sa pravom na lokalnu samoupravu. Oba prava Ustav definiše kao faktore ograničenja državne vlasti. Pravo građana na pokrajinsku autonomiju i pravo na lokalnu samoupravu, prema izričitoj ustavnoj odredbi podležu kontroli ustavnosti i zakonitosti.
Odredbe o teritorijalnoj autonomiji sistematizovane su u delu Ustava o teritorijalnom uređenju. Pored opštih odredbi koje se odnose na autonomne pokrajine i na lokalnu samoupravu, sadrži u ovom poglavlju još dve tačke: jednu u kojoj su sistematizovane odredbe o autonomnim pokrajinama i drugu koja sadrži odredbe o lokalnoj samoupravi.
U opštim odredbama Ustav definiše način ostvarivanja prava na pokrajinsku autonomiju koje građani ostvaruju neposredno ili preko svojih slobodno izabranih predstavnika. Autonomnim pokrajinama se garantuje status pravnog lica.
Kao osnovni princip raspodele nadležnosti između centralne vlasti i autonomnih pokrajina i lokalne samouprave, Ustav ističe princip subsidijarnosti preuzimajući izvornu definiciju ovog načela iz odgovarajućih međunarodnih dokumenata, ali izbegava da precizira sadržaj ovog načela u Ustavu već to pitanje delegira zakonodavcu i tako ostavlja neizvesnost u pogledu sadržaja i kvaliteta nadležnosti autonomne pokrajine.
U opštim odredbama o teritorijalnom uređenju normirana je mogućnost da Republika zakonom poveri pojedina pitanja iz svoje nadležnosti autonomim pokrajinama, uz obavezu da obezbedi i finansijska sredstva za njihovo obavljanje. Republički organi imaju pravo nadzora nad obavljanjem poverenih poslova, a sadržaj ovog prava bliže se uređuje zakonom. I autonomne pokrajine, takođe imaju pravo, da obavljanje pojedinih poslova iz domena svoje nadležnosti povere lokalnim zajednicama, ali i obavezu da za obavljanje tih poslove obebzede finansijska sredstva.
Autonomnim pokrajinama garantuje se pravo da samostalno uređuju svoje organe, njihovu nadležnost, organizaciju i način rada kao i javne službe. Prilikom regulisanja ovih pitanja organi autonomne pokrajine su vezani Ustavom. Akt koji uređuje ova pitanja na koja Ustav izričito upućuje je statut autonomne pokrajine. Ustav posebno navodi samo skupštinu autonomne pokrajine kao najviši organ autonomne pokrajine. Pokrajinsku skupštinu čine poslanici izabrani na četiri godine na neposrednim izborima, tajnim glasanjem. Način njihovog izbora reguliše samostalno autonomna pokrajina svojim aktom koji dopnosi u formi odluke. Ustav propisuje da se u autonomnim pokrajinama u kojima živi stanovništvo nacionalno mešovitog sastava obezbeđuje srazmerna zastupljenost nacionalnih manjina u skupštini.
Među opštim odredbama su i odredbe o pravu na ostvartivanje saradnje sa odgovarajućim teritorijalnim zajednicama drugih država, uz obavezu da se saradnja ostvaruje u okviru spoljne politke Republike Srbije i uz poštovanje teritorijalnog jedinstva i pravnog poretka Republike Srbije.
Pored opštih odredbi Ustav sadrži i nekoliko članova koji se posebno odnose status autonomnih pokrajina u ustavnom sistemu.
Autonomnu pokrajinu Ustav definiše kao teritorijalnu zajednicu, koja se osniva Ustavom, a u kojoj građani ostvaruju pravo na pokrajinsku autonomiju. Ustav prihvata koncept autonomne pokrajine kao teritorijalne zajednice, ali ne i kao političko teritorijalne zajednice.
Eksplicitno se navode dve postojeće autonomne pokrajine, ali se samo za autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohiju rezerviše u Ustavu pozicija »suštinske autonomije« čiji sadržaj Ustav ne definiše bliže, već uređivanje tog pitanja prepušta zakonodavcu. Ustav prihvata mogućnost formiranja novih autonomnih pokrajina, kao i mogućnost da one, već osnovane budu ukinute ili spojene. O osnivanju novih autonomnih pokrajina kao i o ukidanju ili spajanju postojećih odlučuje se u postupku propisanom za reviziju Ustava. Predlog ovih promena utvrđuju građani na referendumu i u skladu sa zakonom. Način na koji je ustavotvorac uredio ova pitanja ostavlja neke dileme kao npr. koji postupak revizije ustava će biti primenjen u ovom slučaju budući da Ustav propisuje u osnovi dve različite procedure za promenu ustava; da li se u postupku odlučivanja o promeni statusa autonomnih pokrajina uvažavaju međunarodni standardi; koji oblik referenduma se primenjuje prilikom odlučivanja o statusu autonomne pokrajine i dr.
Ustav propisuje da se teritorija autonomne pokrajine i uslovi pod kojima se može menjati granica između autonomnih pokrajina uređuju zakonom. Ustav jedino postavlja uslov da se teritorija autonomne pokrajine ne može menjati bez saglasnosti građana izražene na referendumu, ali ne precizira o kom obliku referenduma je reč, već to pitanje delegira zakonodavcu da ga on uredi. Nesporno je da je u pitanju obavezni referendum, kao i da stav koju građani na njemu iskažu obavezuje, ali više pitanja ostaje otvoreno i prepušteno zakonskoj razradi (npr. kada se referendum raspisuje – da li kao prethodni ili naknadni; ko ima pravo da zatraži njegovo raspisivanje ili ko je na osnovu Ustava obavezan da ga raspiše i kakve su posledice ako referendum ne bude raspisan i dr.).
Najvažniji deo regulative koji se odnosi na ustavni status autonomne pokrajine su njene nadležnosti. Ustav izričito ne govori o kvalitetu i prirodi ovih nadležnosti, pa ostaje da se na bazi analize zaključuje o tome.
Nadležnosti koje autonomna pokrajina ostvaruje na osnovu samog Ustava i statuta autonomne pokrajine kao svog osnovnog akta obuhvataju pravo autonomne pokrajine da uređuje nadležnost, izbor, organizaciju i rad organa i službi koje osniva, kao i da utvrđuje simbole autonomne pokrajine i način njihovog korišćenja. Ako se ima u vidu da se statut autonomne pokrajine donosi uz prethodnu saglasnost Narodne skupštine, kao i da statut i drugi akti autonomne pokrajine podležu oceni ustavnosti i zakonitosti postavlja se pitanje da li je reč o izvornim nadležnostima koje autonomna pokrajina samostalno ostvaruje na osnovu samog Ustava?
U drugoj grupi su nadležnosti koje autonomne pokrajine ostvaruju uređujući pitanja u oblastima koje Ustav navodi, u skladu i u okvirima koje postavi zakonodavac. Među ovim nadležnostima su i prava autonomne pokrajine da, u skladu sa zakonom, uređuju pitanja od pokrajinskog značaja u oblastima: prostornog planiranja i razvoja; poljoprivrede, vodoprivrede, šumarstva, lova, ribolova, turizma, banja i lečilišta, zaštite životne sredine, industrije i zanatstva, drumskog, rečnog i železničkog saobraćaja kao i uređivanje puteva, privređivanja, sajmova i drugih privrednih manifestacija; prosvete, sporta, kulture, zdravstvene i socijalne zaštite i javnog informisanja na pokrajinskom nivou.
Ustav stavlja u nadležnost autonomnim pokrajinama da se staraju o ostvarivanju ljudskih i manjinskih prava, ali ne definiše bliže sadržaj i kvalitet ovih ovlašćenja već delegira zakonodavcu da uredi to pitanje.
Naposletku, Ustav reguliše i neka prava u vezi sa njenom finansijskom autonomijom autonomne pokrajine. To je pravo autonomne pokrajine da upravlja pokrajinskom imovinom na način koji propisuje zakon, kao i njeno pravo na izvorne prihode, budžet i završni račun, uz obavezu da obezbedi sredstva jedinicama lokalne samouprave za finansiranje onih poslova čije obavljanje prenese na lokalnu zajednicu.
Finansijsku autonomiju Ustav reguliše načelnom odredbom o pravu autonomne pokrajine na izvorne prihode kojima finansira svoje nadležnosti. Vrste i visinu prihoda autonomne pokrajine definiše zakonodavac, koji definiše i učešće autonomnih pokrajina u delu prihoda Republike Srbije. Presedan predstavlja odredba Ustava o budžetu autonomne pokrajine iskazana kao minimalno procentualno učešće u budžetu Republike Srbije, uz ustavno preciziranje namene procentualno izraženog dela ovih sredstava.
Uvid u odredbe koje definišu nadležnosti autonomne pokrajina upućuje na zaključak da Ustav nije odredio sadržaj i kvalitet prava građana na pokrajinsku autonomiju, već je prepustio zakonodavcu da reguliše ta pitanja. Autonomija pokrajina, dakle, nije garantovana Ustavom, već je redukovana na zakonski okvir.
Ustav reguliše koje pravne akte donosi autonomna pokrajina. Najviši pravni akt autonomne pokrajine je statut koji se usvaja u postupku koji uključuje prethodnu saglasnost Narodne skupštine. Pored statuta autonomna pokrajina donosi i odluke i druge pravne akte. Pravni akti autonomne pokrajine podležu oceni ustavnosti i zakonitosti, o kojoj odlučuje Ustavni sud Republike Srbije u čijem su sastavu i sudije sa područja autonomnih pokrajina.
U okviru prava nadzora nad radom organa autonomne pokrajine Vlada ima pravo da, pred Ustavnim sudom, pokrene postupak prethodne ocene ustavnosti ili zakonitosti odluke autonomne pokrajine. Ustavni sud ima pravo da odloži stupanje na snagu osporene odluke sve dok ne donese odluku u toj stvari. Ovo rešenje je primer širokih ovlašćenja organa centralne izvršne vlasti prema neposredno biranim najvišim organima autonomne pokrajine, koja mogu onemogućiti ostvarivanje Ustavom definisanih kompetencija autonomne pokrajine.
Naposletku, predmet ustavne regulative je i zaštita pokrajinske autonomije. Odlučivanje o zaštiti pokrajinske autonomije povereno je Ustavnom sudu Republike Srbije koji o zaštiti pokrajinske autonomije odlučuje u tri slučaja. Prvi, kada rešava spor o sukobu nadležnosti između organa centralne vlasti i organa autonomne pokrajine sa jedne strane kao i organa autonomne pokrajine i organa lokalnih zajednica sa druge. Drugi, kada, na predlog organa određenog statutom autonomne pokrajine, odlučuje u postupku po žalbi na pojedinačni akt ili radnju državnog organa ili organa jedinica lokalne samouprave koji onemogućava obavljanje nadležnosti autonomne pokrajine. Treći, kada, na predlog organa određenog statutom autonomne pokrajine, odlučuje o oceni ustavnosti i zakonitosti zakona ili drugog opšteg akta Republike Srbije ili opšteg akta jedinice lokalne samouprave kojima se povređuje pravo na pokrajinsku autonomiju.

Izlaganje na seminaru „Izveštavanje o Vojvodini“ u organizaciji Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Seminar je održan u hotelu „Božić“ u Beškoj 21, 22. i 23 decembra 2007. godine, uz podršku fondacije National Endowment for Democracy.

Marijana Pajvančić je profesorka na Pravnom fakultetu u Novom Sadu i jedna od velikih kritičarki načina donošenja i sadržine novog Ustava Srbije.

]]> http://www.autonomija.info/marijana-pajvancic-evropski-standardi-o-regijama-i-novi-ustav-srbije.html/feed 0 SLOBODAN BUDAKOV: Vojvodina, Srbija (i Kosovo) http://www.autonomija.info/slobodan-budakov-vojvodina-srbija-i-kosovo.html http://www.autonomija.info/slobodan-budakov-vojvodina-srbija-i-kosovo.html#comments Wed, 26 Dec 2007 12:51:23 +0000 admin http://www.autonomija.info/slobodan-budakov-vojvodina-srbija-i-kosovo.html budakov.jpgMoj pristup ovoj temi danas zasnovan je na uverenju, pre svega, da politika nije «umetnost mogućeg», kako to tvrde danas mnogi savremeni politikolozi. Za mene se time definiše politikanstvo a ne politika. Ja politiku shvatam u smislu kako je definisala klasična grčka filozofija: «Politika je umeće života u zajednici». Na ovo skrećem pažnju utoliko pre što je područje na kojem živimo, mislim u okvirima današnje Republike Srbije, veoma složeno – i etnički, i socijalno, i ekonomski, i kulturno, i civilizacijski. Ta složenost, naravno, rezultat je istrorijskih okolnosti i zakonitosti neravnomernog razvoja. Faktički su se na ovom području formirala tri entiteta: Srbija, Vojvodina i Kosovo. Evidentne su razlike među tim entitetima i u pogledu materijalne i duhovne razvijenosti, i u pogledu političkih i ekonomskih tekovina. Zbog tih razlika nije bilo, a nije ni sada lako uobličiti političku zajednicu na ovom području jer bitnog uticaja na njeno konstituisanje ima stanje društvene svesti, a ta svest se drukčije formirala u delovima današnje Srbije. Moglo bi se reći da, bez obzira na državnu prinudu u smislu stvaranja jedinstvene države, u toj društvenoj svesti zadržalo se i ono plemensko, i ono nacionalno, i ono građansko. Među Albancima još uvek preovlađuje plemenska svest, među Srbima nacionalna, a među Vojvođanima građanska. Dodaću da se plemenska svest odlikuje težnjom da se eliminišu, unište ili barem oteraju oni koji nisu «naši» da bi nama ostalo više prirode i njenih darova. Nacionalna svest odlikuje se priznavanjem osnovnih prava i drugim građanima ali država je, pre svega, organizovana nacija. Građanska svest znači priznavanje prava svim građanima na ravnopravnost bez obzira na nacionalnu i konfesionalnu pripadnost, vladavinu prava, jednakost pred zakonom i pravo da svi građani na slobodnim izborima biraju svoje predstavnike u vlasti i da ih kontrolišu. Ove tri svesti, naravno, međusobno se prepliću, jedna ulazi u drugu, druga se vraća u prvu, imaju dugoročnu tendenciju da se preoblikuju i da plemenska svest preraste u nacionalnu, a nacionalna u građansku. To jeste dugoročna tendencija ali ona je usporavana, obično i ozbiljno, usporavana opterećenjima iz prošlosti.
U dokazivanju ovih teza neću vas mnogo gnjaviti istorijskim podacima osim onoliko koliko je to neophodno. Podsećam vas da je Srbija, ne računajući na njenu srednjovekovnu feudalnu državnost, koja je nastala silom, novovekovna srpska država nastala je kao rezultat ustanka 1804. i 1815. protiv turskih osvajača. U početku su ti ustanci, naročito prvi, više bili pobuna raje protiv aga i begova, da bi prerasli postepeno u borbu za nacionalnu emancipaciju što je rezultiralo formiranjem države. To je još više ojačalo nacionalnu svest, ali je nije do kraja oslobodilo petovekovne tradicije da postoje sultan, age i begovi s jedne strane, i raja s druge strane, dakle sluge i gospodari.
Vojvodina je nastala u drugim okolnostima: van Otomanske imperije, u Evropi kao istorijska pokrajina koja se, u odnosu na svoje okruženje, uvek razlikovala i bila prepoznatljiva po svojim geografskim, etničkim, ekonomskim, kulturnim i civilizacijskim osobenostima. Zato je Vojvodina uvek shvatana kao autonomna celina, bez obzira na to da li je pravno i politički, manjim ili većim delom, priznavana kao u Socijalističkoj Jugoslaviji ili potpuno negirana kao u Kraljevini Jugoslaviji, odnosno formalno osnivana kao u Miloševićevoj i današnjoj Srbiji.
Kosovo kao entitet nastaje tek posle Drugog svetskog rata zahvaljujući promenama u nacionalnoj strukturi stanovništva, koje su nastajale delom velikim prirodnim priraštajem Albanaca a delom iseljavanjem Srba, bilo pod pritiskom bilo zbog ekonomskog interesa.
U svemu tome vidim razloge što se konstituisanje države Srbije javlja kao veoma komplikovano i teško, i dokle god se to bude pokušavalo rešavati silom, nametanjem i uniformnošću, neće biti rezultata. Ovo područje će biti stalno nestabilno i, nekad više a nekad manje, postajati krizno žarište, suprotno interesima građana. Naročito je važno ono o uniformnom rešavanju – mora se znati da ne idu iste cipele na različite noge jer će biti gadnih žuljeva.
Podsećam vas još da je prva Jugoslavija i Srbija u njoj nastala 1918. godine kao unitarna država, bez obzira na različit nacionalni sastav stanovništva, različite istorijske puteve razvoja delova koji su ulazili u njen sastav, različite pravne poretke i tradicije i različite mentalitet čitavih naroda i njihovih delova. Bez obzira na te razlike nametnut je unitarni centralistički sistem državnog uređenja. Pored brojnih drugih slabosti, taj centralizam, nespreman da uvaži bilo kakve teritorijalne, etničke, kulturne i druge različitosti, favorizovao je izrazito ispoljavanje prevlasti većinskog naroda – srpska dinastija, srpski generalštab, srpska većina u parlamentu i vladi, u vojsci, u policiji, u administraciji – to su bili osnovni razlozi potkopavanja njenog integriteta i kasnijih katastrofalnih posledica prilikom njenog sloma u toku okupacije i oslobodilačkog rata. Istorijska pouka bi bila da takav sistem, centralizam, a naročito metod kojim je taj sistem uvođen, nametanje, nisu dobili istorijsku potvrdu i ne bi ih trebalo ponavljati.
Druga Jugoslavija i Srbija u njoj, nastala je na drugi način. Pošlo se od zajedničke borbe svih naroda Jugoslavije protiv okupatora i od njihovog prirodnog prava na ravnopravnost koje se izrazilo kao federativno uređenje. Skoro 50 godina zajedničkog života potvrdile su po mnogo čemu, iako uz mnoge primedbe, da je okvir SFRJ bio povoljna solucija za nacionalni i socijalni razvoj (bez obzira, kažem, na mnoge zamerke koje se i tu mogu staviti). I pored reformi i promena ustava, dva osnovna potporna stuba druge Jugoslavije, monopol vladajuće partije i državna svojina kao ekonomska osnova tog monopola, ostali su do kraja njen karakteristike. Pored drugih uzroka, baš ta dva potporna stuba dovela su do njene propasti i do razdruživanja međuetničkim ratom. Istorijska pouka bi bila da ni taj sistem, jednopartijski monopol i državna svojina, nisu dobili istorijsku potvrdu i ne bi ih trebalo ponavljati.
Treća Jugoslavija i Srbija u njoj, međutim, kao da potpuno negiraju iskustva prve i druge Jugoslavije, uzimaju iz njih baš ono što se istorijski nije potvrdilo, i time zatvara perspektive za demokratizaciju društva. Partijski pluralizam utvrđen je kao ustavna kategorija, ali zbog ostatka državne svojine potpuno deformisan. Političke partije izrodile su se u interesne grupacije čiji je cilj da se osvajanjem udela u vlasti obezbedi i prisvajanje delova državne svojine kroz privatizaciju, špekulacije i organizovani kriminal.
Srbija za sebe, koja je zaslugom Crne Gore postala samostalna i međunarodno priznata država, nastavila je na tom putu, a Ustavom iz 2006. godine postala je još centralističkija i još više partitokratska država u kojoj ustav oktroišu međusobnim dogovrom tri moćnika, koji čak prisvajaju pravo da osnivaju ili ukidaju autonomne pokrajine, bez obzira na volju građana. O tome vam je verovatno detaljnije govorio profesor Stepanov, a govoriće i dr Marijana Pajvančić pa se ja na tom Ustavu, u smislu današnje situacije u Srbiji, Vojvodini i Kosovu ne bih zadržavao. Uglavnom, stvari su dovedene do apsurda, mada mogu biti i gore.
Zato mislim da optimalno rešenje za konstituisanje državne zajednice na ovom prostoru treba tražiti u novom istorijskom dogovoru. Iskustvo nam govori da Srbija koja nije htela Vlasija, dobila je Rugovu, kad nije htela Rugovu, dobila je Tačija. Kad kažem novi istorijski dogovor, podsetiću da je 1918. i 1945. Vojvodina kao celina odlučila da se pripoji Srbiji, odnosno Jugoslaviji. Bilo bi bolje da to nije urađeno na brzinu. Po zaključku – ovo je malo poznata činjenica – po zaključku Politbiroa Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije na Visu 1943. godine, po tom zaključku trebalo je da se održi, da se sazove Zemaljsko antifašističko veće narodnog oslobođenja Vojvodine, kao što je to bilo u Hrvatskoj, Sloveniji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Srbiji. Međutim, Aleksandar Ranković je tu odluku bacio u koš i ona nikad nije stigla u Vojvodinu, osim u usmenoj informaciji inženjera Nikole Petrovića koji je prisustvovao tom sastanku Politbiroa, a samo na osnovu te usmene informacije, odluka nije mogla biti sprovedena. Šta bi Zemaljsko veće Vojvodine odlučilo, može se samo pretpostaviti. Ovako, propušteno je, kao i 1918. godine, da se definišu uslovi pod kojima se Vojvodina priključuje Srbiji, odnosno Jugoslaviji. Sa Kosovom nije bilo tako. Zato se ono u početku i formiralo kao autonomna kosovsko-metohijska oblast, kao oblast koju osniva Srbija. Tek Ustavom 1974. godine i Kosovu je priznat status pokrajine.
Danas se može proceniti da trijaloga o novom istorijskom dogovoru Srbija-Vojvodina-Kosovo, sudeći po rezultatu razgovora između Beograda i Prištine, posredstvom međunarodne trojke, najverovatnije ne može biti. Pre 20 godina možda je to i bilo moguće, danas više to nije moguće. Ostaje, dakle, ravnopravni dijalog između Srbije i Vojvodine o novom državno-pravnom ustrojstvu Republike. To bi značilo da se Srbija samokonstituiše u skladu sa svojom nacionalnom svešću i tradicijom državnosti, da se Vojvodina samokonstituiše u skladu sa svojom građanskom svešću i tradicijom autonomnosti kao i orijentacijom na Evropu i Srbiju. Potom bi se uredila zajednička država. Razume se da to zahteva donošenje potpuno novog ustava a ne nekakvo poboljšavanje ovog, koji je nametnut i građanima Srbije a pogotovu građanima Vojvodine, što je naravno rezultiralo time da su Vojvođani vrlo odlučno kazali svoje «NE» na referendumu i faktički odbili taj Ustav.
U postojećoj Narodnoj skupštini, mislim na republičku skupštinu, takva promena o kojoj ja govorim nije moguća ne samo zbog odnosa snaga, jer po tom odnosu snaga Ustav se može promeniti i nagore, nego zato što je ustav stvar svih građana a ne samo političkih stranaka i njihovih vrhuški. Zato treba raspisati izbore za Ustavotvornu skupštinu i njoj poveriti da, posle serije javnih tribina, pogotovu stručne javnosti ali i nevladinih organizacija kao i partija, donese novi ustav. S obzirom da su partije ovim Ustavom ustoličile partitokratsku a ne demokratsku vladavinu, što znači da dogovori između partijskih, odnosno njihovih čelnika, postaju nadustavna i nadzakonska kategorija, do izbora za Ustavotvornu skupštinu bi moglo doći samo na jedan način, a to je javnim pritiskom svih onih organizacija i eksperata koji su se javno protivili i ovakvom načinu donošenja ustava i ovakvoj njegovoj sadržini, organizovanim pritiskom u obliku ustavotvornog pokreta. To nisu male organizacije – tu je Centar za ljudska prava, Helsinški odbor za ljudska prava, Centar za unapređenje pravnih studija, Forum Yuris, Centar za reginalizam, Centar za demokratsku kulturu, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Fond za humanitarno pravo, Centar za demokratiju, Savez antifašista, Nezavisno društvo novinara Vojvodine, Evropski pokret i tako dalje. Zajedničkom akcijom, koja ne mora organizovano da se uobliči kao nekakva suprastruktura, moguće je, po mom mišljenju, izboriti promenu političke volje u pravcu raspisivanja izbora za Ustavotvornu skupštinu. Takav organizovani pritisak na politčku elitu na vlasti ne bi mogao biti ignorisan kao što je bilo sa projketima drukčijeg ustava koji su lansirale nevladine organizacije, grupe eksperata i pojedinci, stručnjaci za ustavno pravo. Takvih projekata bilo je devet, među njima sedam dobrih, ali nijedan nije razmatran u Skupštini koja je donela novi ustav. Potpuno je ignorisano jer su sve ove grupacije koje su imale te projekte i koje su se zalagale za drukčiji metod, način donošenja ustava i drukčiju sadržinu, svaka radila za sebe, za svoj račun, a ne zajedno.
Najzad, kad se radi o izveštavanju o političkim zbivanjima u Vojvodini, veoma je važno da se uvažava njena veoma složena društvena struktura, to jest da u njoj postoje i politički deluju ne samo političke partije nego i veliki broj nevladinih organizacija, udruženja građana i naučnih institucija, i na taj način uvaže činjenicu da je ustav, kao i ukupna politika, stvar svih građana a ne samo političkih partija, jer ako se ona poveri isključivo partijama onda se vrlo brzo dolazi do partitokratske vladavine u kojoj se političke elite i njihovi vrhovi dogovaraju o svemu što žele da postignu, da dele između sebe i vlast, i prihode, i privilegije, i mnogo štošta drugo, čak bez obzira na zakone i na ustav. Interesantno je da je čitav niz institucija koje su formirane da bi kontrolisale poslovanje vlade, a demokratija se ogleda, između ostalog, i u tome što vlada sama sebe ograničava na određeni način u postupcima, i to čini preko ovakvih institucija – te institucije danas praktično ne žive. Savez za borbu protiv korupcije, Direkcija (ili kako se već zove) za kontrolu trošenja budžeta, Direkcija za javne nabavke i čitav niz drugih institucija koje su formalno formirane, zakonom regulisane, praktično ne funkcionišu, jer ih ista ta vlada koja ih je formirala na određeni način onemogućava da prorade, bilo tako što im ne odobrava sredstva, ne odobrava prostorije, ne odobrava zapošljavanje osoblja ili na neki treći način. Dakle, bilo bi veoma važno da se u vašem izveštavanju shvati da na politiku, na ustavna rešenja, na zakonska rešenja, mogu da utiču i građani preko svojih organizovanih institucija, a to nisu samo političke partije. Nažalost, do sada je zastupljenost tih nevladinih organizacija, ekspertskih udruženja u štampi, na radiju, na televiziji, bila dosta slaba, dosta mršava. Dobro bi bilo, u ime društvenog napretka, bez obzira na ideološko opredeljanje, na političke pristrasnosti, obaveštavati objektivno i o funkcionisanju tih institucija jer one treba i mogu da utiču na ponašanje vlasti.
Hvala vam lepo na pažnji, pokušao sam da budem što kraći da bih ostavio vremena za vaša pitanja i vaše komentare o ovome o o čemu sam govorio. Hvala vam na pažnji.
Ja jesam novinar po profesiji, novinar u penziji, ali namerno nisam govorio šire i opširnije o samom izveštavanju iz Vojvodine. Očekujem da će o tome govoriti sledeći govornici na ovom seminaru – i Teofil Pančić, i Žužana Serenčeš, i još neki drugi pa nisam hteo da se zadržavam. Inače sam zamoljen da o mojoj temi koja je prvi naslov, radni naslov, imala «Vojvođanski identitet», da tu temu proširim i na ove odnose sa Kosovom i sa Srbijom i ja sam to i učinio, evo na ovakav način, kako ja to mislim da treba komentarisati. Izvolite, pitajte.

Pitanje polaznika da li novinar u potpunosti može biti objektivan.

Mislim da ne može, ne može novinar biti u potpunosti objektivan. Novinar se, u stvari, tokom celog svog života na određeni način ispoveda, govori o sebi, odnosno o tome kako on vidi neke stvari. Ako je to tačno, a mislim da jeste, onda on ne može biti objektivan.
Međutim, biti objektivan ne znači u svakom pojedinačnom novinaru i svakom pojedinačnom tekstu videti objektivnost, ali u ukupnom dešavanju, ukupnom zbivanju, ukupnom izveštavanju putem štampe, radija i televizije, trebalo bi da dobijemo objektivnu sliku društvenog stanja. To znači da će biti i navijača i onih koji su protiv jednih ili drugih mišljenja, svima treba dati mesta i prostora i, naravno, onda doći do nečega što bi se moglo zvati objektivnim prikazom stanja.
Druga stvar koju bih hteo da kažem, to je da danas verovatno u Evropi nema novina sa toliko kolumni koliko imaju naše novine. Maltene na svakoj stranici je po jedna kolumna. Ja kolumnu cenim kao novinarski izraz, veoma je cenim, međutim ovde se ne radi o kolumni u novinarskom smislu reči, ovde je često više u pitanju jedan esejistički prikaz o određenoj temi, šta to ja smatram, šta to ja mislim o tome. To je lepo, to ima mesto u novinama, to se čak i rado čita ali, po mom mišljenju, to nije u pravom smislu reči kolumna. Kolumna koja nema u svom sadržaju određenu tezu, određeno ime, prezime, naziv institucije, događaj, to nije kolumna. To je onda slobodno razmišljanje o nekim pitanjima, malo filozofskog, malo etičkog karaktera, koje se, kažem, rado i čita i prima ali to nije kolumna. U tim tekstovima pogotovu nema objektivnosti jer je sam naziv i sam sadržaj kolumne vrlo subjektivan. Naravno, on može biti progresivan, može biti degresivan, može biti drukčiji od drugih kolumni, drukčijih shvatanja, opet kažem, može i rado da se čita, ali to nije to. Dakle, ne verujem u objektivnost jednog novinara, mada svaki kaže – ja hoću da budem objektivan. Ja sam i sam novinar i tvrdio sam da sam objektivan u prikazivanju čitavog niza događaja, iznosio i konkretne primere da dokažem tu svoju objektivnost, kao član Komunističke partije prošao sam sve stepene kazni, od drugarske kritike i opomene do brisanja sa evidencije, neke od tih kazni i dva puta, a najčešći razlog za te kazne bio je moj trud da prikažem sebe kao objektivnog.

Pitanje polaznika o odnosu medija, politike i ideologije.

Pa znate šta, kao bivši direktor Radio televizije Vojvodine, moram da kažem sledeće: mi smo otvoreno govorili da smo mi komunistička radio televizija jer smo propovedali jednu određenu ideologiju. Danas, u ovom sistemu, kada krećemo putem demokratizacije društva, višepartijskom sistemu onda bi, naravno, polazište programatskog delovanja radija i televizije trebalo da bude zalaganje za više demokratije. Demokratije nikad dovoljno. Jedan od istaknutih američkih filozofa, Džon Djui, kaže da je najbolji lek, ako neka demokratija ima mnogo mana, uvesti više demokratija. Ako se novinari budu za to zalagali onda bi se moglo reći da daju doprinos društvenom progresu. Nisam siguran da Radio televizija Vojvodine to danas radi na pravi način. U pokušajima da bude zaista javni servis svih građana, ne mislim da su još uspeli; nešto su počeli, nešto i rade dobro, trude se ljudi, ne može im se to poreći. Nažalost, postoji jedan period u funkcionisanju te radio televizije u kojem je strahovito narušen profesionalizam, rođena je jedna generacija novinara koji nisu bili, u pravom smislu reči, profesionalci, nekad i vrlo pismeni, nekad čak i obrazovani, ali koji su se ponašali na jedan način koji se ne bi mogao nazvati profesionalnim, ali je ta grupacija u Radio televiziji Novi Sad stvorila nova pravila koja su narušila pravila profesionalizma, počev od načina pisanja vesti pa preko čitavog niza drugih stvari. Danas se to na neki način pomalo popravlja, ali još uvek se nije dostiglo to što se zove funkcijom javnog servisa svih građana, između ostalog i zato, što sam malopre spomenuo, što se o političkom životu Vojvodine piše pre svega o partijama i vlasti a manje o čitavom nizu drugih institucija, ili se one beleže u okviru nekakvih kulturnih emisija, kulturnih priredbi, a ne kao politički faktori. Neće biti lako u Radio televiziji Novi Sad savladati tu inerciju iz perioda miloševićevske vladavine i beogradskih uzurpacija nad ovim medijima u Vojvodini, neće biti lako, ali nadam se da će nove generacije, mlade generacije novinara koje dolaze (a zapošljavaju ih, i to je dobro), da će doprineti tome. Najgore će biti ako i ti novi mladi podlegnu narušenim pravilima profesionalnosti. Videćemo kako će se stvari razvijati.
Imao sam prilike, 2000. godine, kada je promenjena garnitura u Radio televiziji Novi Sad, pozvali su me i pokušao sam mesec dana da nešto učinim, u televiziji pre svega, mada i u radiju, da reafirmišem profesionalna pravila novinarstva, naravno u novim političkim uslovima, u političkim uslovima u kojima postoji više partija a ne jedan monopol, u uslovima kada ta stanica nije više komunistička nego bi trebalo da bude demokratska. Mislim da nisam uspeo; mesec dana sam se trudio, pokušavao, svaki dan sam bio u toj kući, održavao dogovore i razgovore sa urednicima i drugima… mislim da nisam uspeo. Došlo je do ove promene zakona, odnosno donet je zakon o radio-difuziji na osnovu kojeg je osnovan Javni servis Vojvodine, radio-televizijski servis Vojvodine, i sad se kreće putem da se u skladu sa tim zakonom nešto i uradi. Da li će uraditi i koliko će postići … nemam visoko mišljenje o sadašnjem funkcionisanju Radio televizije Novi Sad, ali mislim da se može primetiti trud, napor da se dostigne taj nivo koji se zove javni servis. Ne mogu da govorim detaljnije jer nemam dovoljno informacija.

Pitanje polaznika da li u izveštavanju o Kosovu u Srbiji postoji objektivnost i profesionalnost.

Rekao sam da objektivnog novinarstva, odnosno da objektivnih novinara nema. I u izveštavanju sa Kosova pogotovu je to teško postići, jer kad je Kosovo u pitanju onda se vrlo često susrećete sa elementima iracionalne svesti. To je nacionalni naboj, to je plemenski naboj o kom sam malopre govorio, i koji je jako teško diskvalifikovati jer vrlo često ima i opravdanog osnova u praksi koja se tamo dešava, a teško ih je i forsirati da se stvari ne bi pogoršavale. Zaoštravanjem međunacionalnih odnosa na Kosovu stvari se ne mogu rešiti, silom se ne mogu rešiti. Naravno, proglašenje Kosova nezavisnim, bilo bi suprotno međunarodnom pravu, ali pored klauzula međunarodnog prava koje govore o nenarušivosti integriteta zemalja i njihovoj teritorijalnoj celovitosti, postoje i druge odredbe međunarodnog prava koje se tiču prava nacija na samoopredeljenje, i na Kosovu je problem, pre svega, nacionalno pitanje. To nije slučaj u Vojvodini. U Vojvodini je pitanje autonomije građansko i demokratsko pitanje. I razvojno pitanje. Na Kosovu je to, pre svega, nacionalno pitanje. Uticanje nacionalne svesti redovno znači i zahtev za zaokruživanjem nacije na određenoj teritoriji. To je zahtev Albanaca danas, a razume se da taj zahtev ne može da prihvati država Srbija a da ne naruši svoj sopstveni teritorijalni integritet. Nažalost, isuviše malo se govori o ljudima na Kosovu, ograđenima, a više o teritoriji. Zanimljive su neke teze koje se pojave ovako da će Srbi na teritoriji Kosova imati sva prava koja imaju i građani Srbije, ali ako je Kosovo sastavni deo srpske teritorije, odnosno srpske države, kako se onda mogu ne spominjati i Albanci na toj teritoriji, da uživaju sva prava koja uživaju građani u Srbiji. Tu nešto ne štima. Tako da je veoma teško, veoma složeno izveštavati o zbivanjima na Kosovu. Vidite kako se međunarodna zajednica ponaša – njoj je stalo do stabilnosti, svejedno im je da li će Kosovo biti nezavisno ili neće biti nezavisno, njima je stalo do stabilnosti. Pošto Albanci prete nestabilnošću ukoliko ne budu dobili nezavisnost, međunarodna zajednica pred tim popušta. Naravno, time narušava odredbe međunarodnog prava o teritorijalnom integritetu i teritorijalnoj celovitosti države Srbije, ali međunarodna zajednica ima svoje norme ponašanja koje nisu uvek ni demokratske ni pravedne, ali se postižu nekakvim dogovorom, nekakvim konsenzusom, i stupaju na snagu.

Pitanje polaznika o tome u kojoj meri mediji imaju ulogu u podizanju građanske svesti.

Pa znate šta, mediji u Srbiji su u dosta nezahvalnom položaju. S obzirom na društvene tokove prepušteni su sebi, pre svega u materijalnom pogledu i naravno, da bi mogli da opstanu u materijalnom pogledu, onda smo dobili ne samo žutu štampu nego i ozbiljnu štampu koja ponekad «požuti», tiraža radi i oglasa radi. Rekao bih da su i mediji odraz društvenog stanja u kome se nalazimo i dotle dok je društveno stanje ovakvo kakvo jeste, a to je ovo što sam rekao, partitokratija uz organizovani kriminal i ovakva privatizacija, i mediji teško mogu do kraja da se oslobode toga, i to će biti proces koji će dosta trajati. Mi još nismo društvo zrele pluralističke demokratije i to je ono što se odražava i u medijima, bez obzira o kom mediju se radi, radiju, televiziji ili novinama. U nekim je to jače, više dolazi do izražaja, u nekima manje, neki su sasvim pristrasni, postali su maltene, iako ne sasvim otvoreno, partijski organi, neki su to nešto drugo, ali neće biti lako. Imate novina koje se ozbiljno trude da postignu to objektivno izveštavanje i delovanje u pravcu društvenog progresa, a neki put i ti mediji podlegnu nekakvim, pa možda čak deformisanim tržišnim zakonima jer ovo društvo karakteriše, jednim delom, proces prvobitne akumulacije, to je vreme s kraja 17. i početka 18. veka kada se govorilo – ne pitajte me kako sam stekao prvi milion, sve ove ostale ću pravdati. To je i danas ovde slučaj i, naravno, ima svog odraza i na medije.

Pitanje polaznika da li novinar treba da bude dobar psiholog.

Znate šta, psihologija je nauka i od novinara ne treba tražiti da budu psiholozi, po mom mišljenju, jer ako počnu novinari da se bave psihologijom, ako želi novinar da bude dobar psiholog, da procenjuje ličnosti, onda će on neminovno kliznuti u neke vode koje počinju da manevrišu ljudima, da ocenjuju ljude a ne događaje. Šta znači biti novinar-psiholog? Proceniti da li je neko pošten ili nije pošten, da li je napredan ili nije napredan i tako dalje – to mislim da nije posao novinara. Novinar mora biti obrazovan, mora biti zreo, mora biti blizak onoj ravni intelektualnog nivoa na kojoj se nalazi sagovornik ili događaj o kome želi da piše i da onda, naravno, procenjuje stvari. Kad kažem da procenjuje, to znači da selektira, da ume da odvoji bitno od nebitnog, važno od nevažnog i da to onda saopštava. Čitav proces novinarskog rada i jeste neka vrsta selekcije. Prisustvujete čitavom nizu sastanaka, čujete čitav niz ljudi, naravno, selektirate, ne objavljujete sve. Šta ćete od toga objaviti, to je stvar vaše procene. Ja mislim da to nije samo psihologija, to je stvar obrazovanosti i profesionalnosti novinara.

Pitanje novinara o međunarodnoj zajednici i konačnom statusu Kosova.

Bude li proglašena nezavisnost Kosova, Srbija će biti nezadovoljna, a Srbija je ravnopravni član međunarodne zajednice, međunarodno priznata država i ima pravo da bude nezadovoljna, a koliko će to svoje nezadovoljstvo uspeti da izrazi, da realizuje, to će biti stvar čitavog niza konkretnih poteza. Ukoliko Albanci ne dobiju nezavisnost, problem će biti u samoj Srbiji, Alabanci će ostati nezadovoljni. Albanci su violentan narod, za razliku od nas Vojvođana koji to nismo, violenatan narod sa, kažem, velikim ostacima te plemenske svesti koja se karakteriše time da treba odstraniti, ako ne uništiti barem oterati onog koji nije «naš». Ta svest postoji među kosovskim Albancima, nama se ona može ne dopadati, možemo je ne podržavati, možemo je osuđivati, ali je ne možemo ukunuti, ona faktički postoji. I to nezadovoljstvo može takođe da proizvodi čitav niz problema i Srbiji i međunarodnoj zajednici. Interesantno je da se jako malo govori o tome šta faktički znači suštinska autonomija za Kosovo. Ona se spominje, postala je ustavna kategorija na neki način, ali kad dođete do proveravanja koji sadržaj se iza toga krije, ako ste došli do nekakvih materijala sa ovih sednica sa međunarodnom trojkom oko toga šta je sve Srbija nudila, onda ćete videti da su to neka rešenja koja su bliska rešenjima Ustava iz 1974. godine, a tim ustavom Srbija nikad nije bila zadovoljna, zbog autonomije Vojvodine i zbog autonomije Kosova. Sad oni to nude, Srbija sad to nudi Kosovu. Kosovo to, naravno, ne prihvata i ja sam zato i rekao možda bi takav trilateralni dogovor bio moguć pre 20 godina, ali stvari su eskalirale. Rekao sam, niste hteli Vlasija, dobili ste Rugovu, nista hteli Rugovu, dobili ste Tačija. To je eskalacija koja onda ukazuje da će veoma, veoma teško biti naći rešenje, to će trajati kao proces deset, možda i više godina da se konačno stvari slegnu, srede, smire dok ne ovlada, u pravom smislu reči, građanska svest i evropska integracija pa da se onda nešto reši.

Pitanje polaznika o vezi novinarstva i politike i da li je vidljiva u skorije vreme neka povoljnija klima za nezavisnost medija u Srbiji.

Pa to je ovo što sam malopre rekao, to je sastavni deo društvenog procesa. Ide se nešto napred, nalaze se nekakva rešenje, ne naročito uspešna i ne naročito mnogo, ali ima izvesnog pomaka. Partije će uvek hteti, pokušavati da dominiraju novinarstvom. To je njihov posao, njihova borba za osvajanje pozicija u vlasti i uvek će vršiti pritisak na novine. Koliko će novine uspevati da se odupru tim pritiscima zavisi od sastava redakcije i, naravno, od materijalnih mogućnosti. E sad, neki traže rešenje u tome što se, kažem, malo «požuti» pa se ide na malo senzacionalističkog novinarstva, malo i pornografije, političke pornografije, ne samo ove druge, prave nego i političke pornografije pa dobijete ovakav rezultat kakv imate danas. To je proces koji će trajati i neće biti lako doći do … nemojte očekivati nikakvo pomirenje između politike i novinarstva. Ako to pokušavate postići onda ste unapred osuđeni na neuspeh, nema tu pomirenja. Novinarstvo, ako hoće da bude profesionalno, onda mora biti kritičko novinarstvo prema svim potezima politike, i opozicije, i vlasti, kritička jedna distanca. Prema tome, komentarišu se, izveštavaju o događajima i ta će tenzija nekakve između politike i novinara, odnosno novinarstva uopšte, uvek postojati. Ona postoji danas i u najrazvijenijim zemljama. Možda je najmanje izražena u Švedskoj, ali u Americi, Francuskoj, Nemačkoj, Španiji, bilo kojoj drugoj zemlji, to su i te kako zategnuti odnosi između novinarstva i politike i to će trajati još dosta dugo.
Ako nema više pitanja, da vam zahvalim na pažnji. Nismo prekardašili vreme. Hvala lepo.

Transkript izlaganja na seminaru „Izveštavanje o Vojvodini“ u organizaciji Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Seminar je održan u hotelu „Božić“ u Beškoj 21, 22. i 23 decembra 2007. godine, uz podršku fondacije National Endowment for Democracy.

Slobodan Budakov, poznati borac za političku autonomiju Vojvodine i dugogodišnji direktor Radio televizije Novi Sad.

]]> http://www.autonomija.info/slobodan-budakov-vojvodina-srbija-i-kosovo.html/feed 0 TEOFIL PANČIĆ: Kulturni identitet Vojvodine http://www.autonomija.info/teofil-pancic-kulturni-identitet-vojvodine.html http://www.autonomija.info/teofil-pancic-kulturni-identitet-vojvodine.html#comments Mon, 24 Dec 2007 12:16:08 +0000 admin http://www.autonomija.info/teofil-pancic-kulturni-identitet-vojvodine.html Teofil PančićBeogradski mediji imaju svoje dopisnike u Novom Sadu i u drugim većim gradovima, koji izveštavaju da se, ne znam, tu i tu desilo to i to, da tu i tu ima to i to. Međutim, sve je tretirano kao jedna vrsta gotovo, kako bih rekao, komunalnog pitanja, tu nema nikakvog ozbiljnog zahvata, to se ne tretira kao nešto što će neko odavde ozbiljno promisliti o tome, pisati ozbiljne analitičke tekstove i praviti takve televizijske ili radio priloge nego se isključivo svodi na nivo izveštavanja, a ako treba da se radi nešto šire, onda ćemo mi da pošaljemo nekog čoveka iz Beograda koji, kao što vam kažem, uglavnom nema pojma ni gde je došao ni s kim razgovara, niti može za dva minuta da shvati neke stvari

Hajde da jednu stvar odmah demistifikujemo u startu – dakle ovaj… ljubazni organizatori su aproksimativno stavili ovu temu temu za moje predavanje, očekujući od mene da ću ja u međuvremenu da tu temu malo suzim i preciziram, ali kako sam ja bio u velikim poslovima svih mogućih vrsta, ja to nisam uradio, tako da je ostalo da piše „Kulturni identitet Vojvodine.
Meni se čini da bi bilo najbolje da ovaj razgovor – jer ja insistiram na razgovoru pošto ja nisam profesor, nisam predavač, ne mislim preterano dugo da držim ovo slovo jer nisam čovek teorije nego sam čovek prakse – dakle, mislim da bi trebalo osmisliti, pre svega, u kontekstu onoga što mi se čini da je jako veliki problem kada je u pitanju izveštavanje o Vojvodini, kada je u pitanju pisanje pa, ako hoćete, i mišljenje o Vojvodini, i to čak i iz same Vojvodine, dakle, kada su u pitanju vojvođanski mediji a kamoli kada su u pitanju mediji koji o Vojvodini izveštavaju, tako da kažem, spolja. Naravno, u slučaju ove zemlje, mislim pre svega, razume se, na takozvane prestoničke, beogradske medije koji često pišu o Vojvodini, očigledno ne poznavajući nikakve ili gotovo nikakve činjenice i ništa o složenoj strukturi šta uopšte Vojvodina znači – njima je Vojvodina otprilike: gulaš, paprikaš, tamburaši, razvučen način govora i tu se otprilike završava… i nedostatak pejzaža, da, kako to kažu ljudi iz brdsko-planinskih krajeva. Sad, da li smo mi uopšte, kao ljudi koji rade manje ili više u nekim vojvođanskim medijima, da li smo mi uradili dovoljno da to ne bude tako i da li mi sami razumemo, da parafraziram Rejmonda Karvera, o čemu govorimo kad govorimo o Vojvodini.
Dakle, postoji neka vrsta, kako bih rekao, neka vrsta stereotipa – stereotipi ne moraju nužno da imaju negativnu odrednicu, mogu da imaju i pozitivnu – postoji neka vrsta sterotipa o Vojvodini koji je manje ili više opšteprihvaćen i koji takođe dominira i nekim medijskim izveštavanjem o Vojvodini, promišljanjem o Vojvodini i promišljanjem vojvođanske situacije. On ide za time da u Vojvodini postoji neka multikulturalnost koja ne znamo tačno šta znači i kako se ispoljava, ali znamo da je tu negde i da se na nju podseća. Postoji jedan određeni stil života koji se donekle razlikuje od stila života u drugim delovima zemlje i postoji, samim tim, i neka politička i društvena scena koja je u neku ruku komplikovanija od one u ostatku zemlje; osim svih onih aktera koji postoje i svugde, postoje i neki specifični, da li regionalistički, da li manjinski politički subjekti, od političkih stranaka preko nevladinih organizacija, građanskih udruženja i tako dalje, a tu su,naravno, i mediji na manjinskim jezticima, kao i regionalni mediji koji donekle usložnjavaju tu sliku. Međutim, ne bih rekao, prateći veoma pozorno izveštavanje o tim specifičnostima, ne bih rekao da je bog zna šta shvaćemo o tome šta se zapravo dešava. Često ćete čuti – ja navodim primer, recimo, zato što mi je bio strašno karakterističan – pre recimo dve-tri godine, kada je bila pojačana pažnja na neke međuetničke incidente, pogotovo na severu Vojvodine, i onda se tu nešto pokrenulo, neka velika priča, sećate se, mnogo se govorilo o internacionalizaciji tog pitanja i to je onda strašno uzburkalo neke duhove u Beogradu, i onda je jedan veoma ugledni beogradski nedeljnik doneo reportažu iz Subotice i okoline.
Ja sam čitao taj tekst i bio sam potpuno fasciniran kako novinarka koja je pisala o tome nijedno ime sagovornika nije uspela pravilno da napiše, nijedno ime sela koja je spominjala nije umela pravilno da napiše, sve je pogrešno shvatila i apsolutno na najelementarnijem činjeničnom nivou je taj tekst bio potpuno skandalozan. A ponavljam, taj tekst nije objavljen u nekom tabloidu nego je objavljen u jednom uglednom listu. I to nije nikakav izuzetak. Čega je to posledica? Lako je reći – pa to je posledica te, mislim, nekakve arogancije prestoničke itd. Naravno da to jeste i to ali, s druge strane, čini mi se da ni u samoj Vojvodini nije dovoljno… da ni ljudi koji rade u medijima, kao i nekakva intelektualna, ako hoćete, infrastruktura Vojvodine, akademska struktura nije dovoljno, zapravo, nametnula jednu kompleksniju, složeniju priču o tome šta je Vojvodina, zašto su u Vojvodini neke stvari tako bitne, tako osetljive, zašto se neke stvari ne mogu raditi na taj način na koji se mogu raditi, ne znam, u Kragujevcu. Ovde se zapravo, može se reći, svodi priča na to šta mediji uopšte serviraju odavde, šta prolazi taj neki filter i ulazi u jednu sivu medijsku sliku. Zapravo se može reći da se sve svodi na ono najelementarnije, činjenično izveštavanje.
Dakle, beogradski mediji imaju svoje dopisnike u Novom Sadu i u drugim većim gradovima, koji izveštavaju da se, ne znam, tu i tu desilo to i to, da tu i tu ima to i to. Međutim, to je tretirano kao jedna vrsta gotovo, kako bih rekao, komunalnog pitanja, tu nema nikakvog ozbiljnog zahvata, to se ne tretira kao nešto što će neko odavde ozbiljno promisliti o tome, pisati ozbiljne analitičke tekstove i praviti takve telvizijske ili radio priloge nego se isključivo svodi na nivo izveštavanja, a ako treba da se radi nešto šire onda ćemo mi da pošaljemo nekog čoveka iz Beograda koji, kao što vam kažem, uglavnom nema pojma ni gde je došao ni s kim razgovara niti može za dva minuta da shvati neke stvari. To je otprilike kao ono, sećate se, za vreme onih ratova često su se naši ljudi bunili – kako sad to, dođe neko s drugog kraja sveta i sad će on za nedelju dana da pohvata sve konce; pa on ne razume ono, on ne razume ovo, pa on nije ovo uzeo u obzir, pa on nije ono uzeo u obzir – pa to se isto nama dešava, iste stvari se dešavaju kada vi pokušate, gledajući sa nekog makroplana, da se spustite na jednu mikrosredinu, da zavirite u njene specifične probleme, a da zapravo, u najboljem slučaju, čak i ako ste najdobronamerniji, sve što uspete je da negde malo zagrebete po površini i da napravite nešto što će biti, tako, možda neka senzacija od dva-tri dana, i dalje od toga zapravo neće ići. Mi imamo tu strahovito veliki problem. Dakle, prosto kao neko ko prati sve te medije, mogu reći da, ako bih sad izolovao, na primer, i mesec dana proučavao, skupljao, sistematizovao samo tekstove koji pišu u beogradskim medijima o specifičnim političkim, društvenim i ostalim problemima, fenomenima, izazovima itd. vojvođankog društva, mogao bih reći da je toga: a) jako malo, b) to je jako loše, jako površno i c) veoma često, jako pogrešno i čak, u izvesnom delu medija, i nedobronamerno intonirano.
E sad, zašto je došlo do toga da sama Vojvodina (naravno da govorim o vojvođanskoj medijskoj strukturi), kako je došlo do toga da ona ne može o samoj sebi zapravo da proizvede neku sliku koja će čak i u samoj Vojvodini biti dominantna, a kamoli da će prodirati izvan nje. Hoću da vam kažem da imam dojam da većina građana Vojvodine, kada želi da se informiše o tome šta se dešava, ipak će prevashodno gledati neke beogradske televizije i čitati neke beogradske novine; tek ako je u pitanju nešto onako krajnje lokalno, ono tako da kažem, komunalne naravi je li, onda će se tek okrenuti medijima koji su tu negde u okruženju. Kako je došlo do toga da je Vojvodina, dakle drugim rečima, postala medijska, i nesamo medijska, drugorazredna provincija. I da li je to nužno, da li je moglo da bude drugačije? I da li možda još može da bude drugačije? Meni se čini da je to, između ostalog, s jedne strane i rezultat naravi ovog društva. Srbija je, bar od kraja osamdesetih godina izrazito centralizovano društvo. Toliko centralizovano društvo kakvo je Srbija ćete retko gde naći danas u Evropi. To je zaista jedan fenomen. Vi dobro znate da ni neka lokalna samouprava ne može da kupi dve hemijske olovke a da za to ne dobije nekakvo pismeno odobrenje od nekog ministarstva iz Beograda. Dakle, s jedne strane to je rezultat te centraliztacije i centralizacije moći, a centralizacija moći je ujedno i centralizacija novca, resursa svake moguće vrste. S druge strane, mislim da je to, nekako, i posledica nekave vrste neambicioznosti i same neke vojvođanske medijske scene. Dakle, ona kao da je nekako… kao da je pristala na taj neki podređeni položaj, na to da bude neka vrsta servisa takozvanih velikih medija ili, ako pravi neki svoj medij, da onda taj medij zapravo dobacuje, onako, veoma… ima veoma kratak domet u geografskom smislu, u tiražnom smislu, u kojem god hoćete smislu, ima jedan domet koji ne prevazilazi nekakve lokalne ili, u najboljem slučaju, regionalne okvire. Dakle, ja bih vam mogao reći da postoji čak samo jedan jedini – ja se ne mogu setiti drugog – da postoji samo jedan jedini izuzetak u tom smislu, a to je potpuno paradoksalno – medijska imperija Roberta Čobana – dakle čoveka koji pravi novine hiperkomercijalne, estradne itd. koje mene lično uopšte ne zanimaju i koje ne volim da čitam, mislim potpuno je to neki drugi svet. Hoću da kažem, on je krenuo u svoju tržišnu ekspanziju ne sa namerom da bude glavni u Novom Sadu nego je krenuo sa namerom da pokori srpsko tržište, i to je u velikoj meri i uspeo. Ta njegova izdanja, ima ih već ne znam milijardu je li, zapravo su veoma… ima jedan vaoma bitan deo kolača unutar tržišta cele Republike Srbije, a bogami i nekog ex YU okruženja u nekoj meri, što je dokaz da se takve stvari ne moraju raditi samo u Beogradu, da se takve stvari mogu raditi i u Novom Sadu ili već gde god. Dakle, potrebno je usuditi se, potrebno je, naravno, imati određene kadrovske, finansijske i ne znam koje resurse ili ih, na ovaj ili onaj način, naprosto stvoriti je li, i to je jedan od mogućih načina. Znači, može se čak i od nekoga od koga ne biste možda to očekivali, i od njega možda može nešto da se nauči. Meni tu, nekako, izgleda kao da je glavni problem to što zapravo, kada jednom uđete u tu kolotečinu (a ta kolotečina traje 15-20 godina) vi ćete iz toga onda jako teško izaći, jako teško. Kažem vam, ne možete očekivati da se razume šta je to složenost i specifičnost Vojvodine ako se o tome ne piše i ne govori, ne izveštava, ne nalizira itd. na način koji će biti kompetentan, ozbiljan, utemeljen na ozbiljnom promišljanju činjenica, a istovremeno biti i na neki način grassroots, biti insajderski, tako da kažem, dakle dolaziti odavde i pisati o ovdašnjim problemima na način koji će biti razumljiv svakome ko je u stanju da prati iole složeniji tekst. Toga je zapanjujuće malo u svim medijima, uključujući i same novosadske, na tome insistiram. Zanimljivo je da ćete često biti prinuđeni da o stvarima koje se dešavaju ovde i koje se tiču svih, da ćete veće i, možda ne dovoljno dobre, ali ipak nekakve ambicioznije tekstove češće nalaziti u nekim beogradskim dnevnim novinama na primer ili, u najmanju ruku, regionalnim izdanjima beogradskih novina nego u novinama, časopisima, radio stanicama, televizijskim stanicama iz Novog Sad i drugih gradova Vojvodine.
S druge strane, čini mi se da smo možda, za razliku od nekog vremena koje ja, onako, pamtim kao klinac (a koje je, doduše, imalo neka svoja druga ograničenja, pre svega ideološke naravi, nimalo bezazlena ograničenja, da se ne zavaravamo), čini mi se da je ono što je veliki problem ovde to što je došlo do svojevrsne etničke fragmentizacije Vojvodine. To, između ostalog, znači i etničku fragmentizaciju slike o Vojvodini. Jedna je slika koju ima takozvana većina unutar Vojvodine, druga je slika koju ima većina izvan Vojvodine, treća je slika, pa onda četvrta peta, deseta, ona koju imaju manjine etničke, jezičke, pre svega one, svaka unutar nekog svog kruga koji proizvodi neke svoje reči, neka svoja značenja koja opstaju samo unutar tog kruga i koja uopšte ne prodiru napolje. Mene fascinira, pod navodnicima, dakle u negativnom smislu, još od devedesetih godina kako je moguće da, recimo, nikome nije palo na pamet ili niko nije ništa ozbiljno uradio još od devedesetih godina kada je, recimo, bio ne znam… Magyar Szó je bio tada, s obzirom na okolnosti, veoma slobodan list, mislim veoma slobodniji od listova pokrajinskih na srpskom jeziku – a dolazilo je do tih etničkih tenzija jer je, na kraju krajeva, vladao taj nekakav srpski nacionalizam kao dominantna ideološka potka samog Miloševićevog režima – kako je moguće da nikome nije palo na pamet da, na primer, pravi neku vrstu nedeljnog digesta Magyar Szóa na srpskom jeziku koji bi naprosto, dakle da ne bi dolazilo do gluvih telefona, koji bi rečnikom samih mađarskih vojvođanskih novinara, intelektualaca, pisaca, naučnika, ono što bi se reklo je li, akademika, prikazivao probleme mađarskog vojvođanskog društva na srpskom jeziku, dakle na jeziku koji je neka vrsta lingue france u ovom delu sveta (prosto, hteli mi to ili ne, to je tako). Ne! Naprosto, svako se zatvarao u neki svoj svet, u tom svetu proizvodio određena značenja, ali nije osećao potrebu ili nije video načina da bi se o tome moglo razgovarati, da pređe tu nekakvu imaginarnu granicu i da stupi u bilo koju vrstu dijaloga sa ovim drugim. Na taj način mi zapravo dolazimo do toga da je ono što zovemo identitet Vojvodine jako bitno fragmentarizovano. Mi dolazimo do toga da se pojavljuje ono što će svi načelno osuditi i svi će reći da to nije dobro – do fenomena paralelnih društava, do fenomena nekog paralelnog supostojanja, u kojem će ljudi… svako će znati samo svoj jezik, svako će ići samo u svoje kafane, svako će posećivati samo svoje koncerte ili pozorišne predstave, naprosto, ljudi jednostavno više neće živeti jedni sa drugima nego će živeti svako u svom getu. Ako tako bude, a na dobrom smo putu da tako bude, onda je besmisleno posle govoriti o vojvođanskom identitetu, onda ne postoji identitet Vojvodine, naprosto ga onda nema – onda postoji neki identiteti koji se zapravo ne dodiruju, oni tu negde prolaze jedan pored drugog, nekako tu nešto supostoje; eto, lepo je što se ne taru u nekom ružnom smislu, što se ne tuku, ali zapravo ne postoji nikakva međusobna komunikacija, a kamoli, ne daj bože, neki uticaj i nešto što će jedni od drugih preuzimati ono što onima drugima nedostaje (jer znate, nikada ne možete imati sve, uvek neko drugi zna, vidi, oseća, razume nešto što vama, naprosto, nije dato i što biste od njega mogli da saznate, prosto da uđete u jedan svet koji vam do tada možda nije bio dovoljno poznat). Mislim da je to sad, recimo, velika opasnost da ta vrsta vojvođanskog identiteta zapravo negde… e sad, da se razumemo, naravno da to ne znači da je sve što ima nekakav predznak etničkog, da ono automatski ugrožava vojvođanski identitet. Vojvođanski identitet nije nekakva apstraktna, kako da kažem, neetnička kategorija koja postoji u tako nekakvom vakuumu, u nekakvom zrakopraznom prostoru, izvan svega. Naravno da nije! Štaviše, lično se suprotstavljam toj tvrdnji zato što ona olakšava nacionalistima posao, jer onda će nacionalisti da kažu – Pa šta ti sad meni da kažeš, ja treba da budem Vojvođanin, to znači da ne smem da budem Srbin, da ne smem da budem Mađar, da ne semem da budem Slovak!- naravno da neću to da kažem! Naravno da ne! I naravno da činjenica nečije etničke pripadnosti, činjenica da neko govori svojim jezikom, da želi da razvija i ono što jeste nekakvo specifično unutar kulture jednoga jezika ili jedne određene tradicije – sve to, samo po sebi, uopšte nije sporno. Sporno je onog trenutnka kada ono postane apsolutizovano i kada ono postane razlog, opravdanje, izgovor ili nazovite to kako god hoćete, za neku vrstu implicitne ili eksplicitne separacije od drugog ili pak, što se dešava u slučaju većinskih izvesnih nacionalističih težnji, da to postane izgovor za neku vrstu gušenja i getoizovanja svake manjinske kulture – da ona već samim tim što je manjinska treba da bude krajnje marginalizovana ili da je ona čak sumnjiva, da bi bilo najbolje kada je uopšte ne bi ni bilo je li, i kad bismo svi lepo govorili srpski „da nas ceo svet razume“. Znači, to su sve prirodne posledice toga što smo zapravo, negde, čini mi se dopustili da pobedi ono što jeste tendencija od kraja osamdesetih godina. Dakle, tendencija jeste od početka da se, zapravo, taj složeni identitet Vojvodine, koji je sam po sebi – to zaista nije fraza, mada je mnogo puta izgovarano kao fraza – dakle, ono što jeste bogatstvo Vojvodine da se prikaže kao nekakav problem, da se prikaže kao nešto što ljudima otežava život, nešto što ljudima komplikuje život, nešto što sad tu… znate, to zlo seme mene potpuno zapanjuje, i do koje mere to zna da ide. Verovatno bar jedan deo vas zna da ima jedan bend u Subotici koji peva jednu pesmu „Tešik“ – e sad, objašnjava dečko, lider tog benda da je sad, kao, problem što njemu prodavačice prvo kažu „tešik“, a onda mu kažu „izvolite“. Ja celog života odlazim u Suboticu i nikada nisam shvatio da to može da bude problem. Međtutim, kad hoćete da nešto bude problem, vi ćete uvek naći najneverovatniji razlog da vam nešto bude problem, pa čak i to ako vam je neko, ne daj bože, rekao „tešik, izvolite“. Hoću da kažem, to su stvari koje… to su one rupe, to je ono kada vi jednom dopustite da ta vrsta namerno proizvođene preosetljivosti, da ta vrsta namerno produkovanog osećanja neke ugroženosti – a ugroženost može biti manjinska a, isto tako, može biti i većinska… (dakle, vi možete lako i većinu da ubedite da ona ima problem sa ugroženošću, to vam je kao ugroženost belaca u Americi, to se isto dešava, to su tipične rasističke teze – belci su ugroženi od crenca, od Latinoamerikanaca, od useljenika) – dakle, ne morate biti nužno manjina da bi u nekoj vašoj zajednici bila promovisana ideja ugroženosti, da ne govorim o najdrastičnijim primerima: vi ste imali, recimo, da je hitlerizam nastao na ugroženosti Nemaca u Nemačkoj, dakle Nemaca koji čine 90 i ne znam koliko odsto stanovnika Nemačke, a sad su oni ugroženi od, ne znam, par stotina hiljada Jevreja… Dakle, tu nema granica, nebo je granica.
Čini mi se da, i ovim otprilike završavam ono što mislim da je potrebno reći za neku vrstu uvoda, čini mi se da sama – ja insistiram, pre svega, na medijskoj sceni jer sam ja čovek iz medija i vi ste ljudi iz medija – mi možemo govoriti na hiljadu načina o vojvođanskom identitetu, ali mislim da je ono što nas najviše zanima ipak pre svega to – čini mi se da smo mi sami, negde, podbacili i da mi sami često ne razumemo šta nam se dešava i ne promišljamo to na ozbiljan način. Ako mi to ne promišljamo, i ako mi to promišljenjem ne umemo, nećemo ili ne možemo da stavimo na papir, pred kamere ili mikrofone, ne možemo očekivati onda ni od javnosti koja te medije troši, kako unutar vojvođanske javnosti tako i one šire, niti možemo očekivati od političkih elita, niti od bilo koga drugog da razumeju ono što ni mi sami ili ne razumemo ili ne nalazimo potrebe i načina da na jedan adekvatan način obradimo, prikažemo ljudima koji slušaju, gledaju i čitaju ono što radimo. E, ja bih toliko za ovaj uvod i molim vas da vi slobodno pitate, kažete, primetite, diskutujete ili već šta god želite. Evo izvolite.

Pitanje polaznika: Imam jedno pitanje. Mene zanima šta vi mislite koliki je uticaj migracije ljudi za vreme devedesetih iz Krajine itd, koliko je to uticalo na promenu identiteta Vojvodine i situacije danas.

Sigurno je mnogo uticalo. Kad se o tome govori, postoje dva pristupa koji su, po meni, jako opasni i kojih se treba čuvati. Jedan način je da to negirate, pa kažete – Ma ne, to nema veze, ma ništa, to ne postoji, ma koješta. To je zatvaranje očiju pred stvarnošću. Nigde, ni u jednoj zemlji ne možete očekivati da vam jedan zaista ogroman procenat ljudi u odnosu na ukupan broj stanovnika ode a drugi dođe, da se to ne odrazi na sliku tog društva, na neku kulturološku mapu, mentalnu mapu jednog prostora. Druga opasnost je da to priznate ali da to apsolutizujete na jedan negativan način koji će vas odvesti u neku vrstu rasizma pa da sad tretirate sve ljude koji su došli odnekud kao nekakve sad… e mi ovde, domaći, mi smo divni, krasni, fenomenalni a ovo su došli zli, divlji, odvratni, horde, koje su nas primitizovale, koje su sad, ono, zagadile naše gradove, svi su oni fašisti… Naravno da je i taj pristup, blago rečeno, pogrešan. Naprosto, tu stvar treba odmeriti realno. Zaista je činjenica da je na ovaj vojvođanski prostor došlo jako mnogo ljudi koji su, najblaže rečeno, veoma frustrirani bilo nekim svojim ličnim iskustvima… ljudi dolaze sa ratnih područja ili područja koja su na ovaj ili onaj način bila zahvaćena i osećala posledice ratova u devedesetim godinama. E sad, druga je stvar da li su i oni sami i koliko su i oni sami participirali u tome koliko su i oni sami, kao građani, prosto saodgovorni za to – jer, znate, ako u jednoj zemlji izbije građanski rat pa ne mogu građani te zemlje biti neodgovorni za tu činjenicu. Pa mislim, građanski rat vode građani, je li tako. Ali ajde sad to na stranu. Znači, činjenica je da je došlo jako mnogo ljudi koji su besni, frustrirani, ovo-ono, koji imaju, ako ništa drugo, neku ratnu biografiju kao neku vrstu izgovora – E ja sam patio, ja sam… sad ću ja ovde na nekome da se iskalim, šta ima ovaj meni da priča ovako, šta ima onaj onako, pa sad da uđem u nečiju kuću, i meni su uzeli kuću itd. To je problem s kojim se ovde niko ne suočava, prosto nije politički korektno da se to kaže. Nije politički korektno! To je nešto o čemu gotovo da se i ne govori jer se ljudi boje – kažem opravdano se boje ove druge krajnosti da se prema ljudima iskaže jedna vrsta, tako da kažem, rasističkog, šovinističkog odnosa – ali u tom opravdanom strahu preteruju tako što jednostavno žmure. Naravno da je to problem, i to je problem svugde u svetu. I ta vrsta jednog kvazilevičarskog, ja bih rekao, zatvaranja očiju pred problemom uvek kad-tad dođe na svoje. Daću vam jedan jednostavan primer iz tzv. velikog sveta, zapadnog: Dugo je, pre svega, nekakva liberalna i demokratska levica na Zapadu zatvarala oči pred fenomenom da u zapadne metropole dolazi jako, jako mnogo ljudi iz, recimo, zemalja u kojima vlada jedna vrsta islamskog fundamentalizma i koje su, naprosto, u jednom kulturološkom smilu, krajnje nepripremljene i krajnje čak neprijateljski se odnose prema onome što se danas na Zapadu tretira kao normalno, počevši od činjenice da žene žive slobodno, da ne moraju da pitaju oca ili brata za koga će da se udaju, s kim će da izađu, da mogu da se odevaju kako hoće, da mogu da se provode, da mogu da piju alkohol, pa do, ne znam, gay populacije i svega ostalog, što je iz njihove perspektive nešto što je krajnje neprihvatljivo. E, dugo je bilo to da se o tome ne sme pričati jer, ako spomenete tu činjenicu, vi ste odmah rasista, imate nekakva antiislamska osećanja, što je naprosto koješta. I na taj način je ta tema bila izručena na tacni desnici, ekstremnoj desnici jer je samo ekstremna desnica govorila o tim sukobima, sukobima koji su, naprosto, kulturološke prirode. To nisu sukobi što je neko crn, neko beo, neko smeđ, to su sukobi kulturološki, to su sukobi svetova, do kojih bi isto tako došlo da je bilo obrnuto. Pa zamislite vi da se milion Engleza useli u Pakistan! Ili u Srbiju, uostalom! Pa nemojte mi reći da ne bi bilo te vrste sukoba svetova. Znači, o tome se nije govorilo ništa, i onda odjednom, kada su počela sva ona čuda, pa onda 11. septembar, pa ubistvo ono u Holandiji itd. e onda su ljudi odjednom shvatili da tu nešto nije u redu, i onda su, onako nepripremljeni, često odlazili u drugu krajnost i počeli na sve muslimane da gledaju kao na nekakve potencijalne teroriste, da svako ko je Arapin ili Pakistanac da samo sanja o tome da raznese Tower Bridge u komadiće – a sve to upravo zato što nisu na jedan normalan, racionalan način bili pripremani za to da kulturno nasleđe jeste bitan deo nečijeg identiteta i da, ako neko dođe u jedan svet da živi potpuno drugačije od svega onoga što je on celog ranijeg života bio učen, da to mora na neki način mora da se, kako da kažem, mora da se prevaziđe, prosto tom čoveku treba olakšati da shvati da tu gde je došao vladaju neka druga pravila. To ne znači da treba da govorimo – Ti si zaostali, prokleti divljak koji treba sad da nauči kako se živi. To samo postiže kontraefekat, to naprosto nije u redu. Ali se mora reći – Izvini, ovo je Engleska, ovo nije Pakistan, ovde važe izvesna druga pravila a ti si dobrodošao da živiš onako kako smatraš da treba da živiš, ali da shvatiš da drugi ljudi, počevši od tvoje rođene ćerke pa do tamo nekog stranca kojeg vidiš na ulici, nisu dužni u ovom društvu, nisu dužni da slede tvoje nazore nego mogu da žive onako kako oni smatraju da treba da žive. Mislim da je takva stvar – da se vratim na naš teren je li – mislim da je takva stvar jako bitna i ovde. Znači, poštuješ svačiju frustraciju, poštuješ svačiji bol, poštuješ svačiji resantiman ali, izvinite, ovo je Vojvodina. Ovde se govori na ulici, na pijaci, u autobusu, gde god hoćeš, govori se i srpski, i slovački, i romski, i mađarski i tako dalje, i nema tog čoveka koji želi da živi u Vojvodini a koji je, kako da kažem, ovlašćen da to pravilo elementarnog civilizovanog življenja u jednom ovakvom okruženju ne priznaje. Moramo znate, pogotovo kad je to u pitanju, moramo shvatiti da ljudi često nenaju tu vrstu iskustva jer, bez obzira što ljudi na primer često dolaze iz nekih krajeva koji su sami po sebi multietnički, multikonfesionalni, kao što je to recimo Bosna i Hercegovina, ali ona nije multijezička i oni, na primer, nisu na to navikli. Sad je pitanje – ili će Vojvodina prestati da bude multijezička njima za ljubav ili će se oni navići ne tu činjenicu. Ja mislim da je mnogo bolje ovo drugo, je li. Prosto, društvo mora prvo da prizna da ima taj problem, mora sebi da prizna, bez histerije, bez podsticanja netrpeljivosti sa bilo koje strane, ali mora prvo sebi da prizna. A mi taj problem ovde sebi ne priznajemo zato što smo opterećeni jednim etno-principom: pošto je ovo Srbija, a to su Srbi, onda nema veze, onda je sve u redu. E nije u redu!. Jer, bože moj, drugo je kad dođe Pakistanac u Englesku, to je druga država i to je drugi etnos… Pa ne, mislim, nije u redu. Nije u redu jer ljudi svejedno dolaze, mogu da budu sto hiljada puta Srbi, ali dolaze iz jednog drugog konteksta, iz jedne (u nekoj meri, naravno ne sasvim) iz jedne malo drugačije kulturološke potke, i neke stvari jednostavno moraju biti na ovaj ili onaj način prevaziđene. Uostalom, pazite, nije to prvi put u Vojvodini. Znamo da su bile kolonizacije i posle I i II svetskog rata, mnogi od nas su potomci tih kolonizacija, ali to je uvek nekako gurano pod tepih. Znate šta je posledica tog guranja pod tepih? Posledica je to da ja znam, recimo, u selu u kojem je odrastao moj otac, a koje je, što bi se reklo, pola od Srba su starosedeoci a pola su doseljenici, znači i jedni i drugi su Srbi i, znači, ne postoji etnički sukob, ali u tom selu, dan-danas, znači 50 godina kasnije, postoji jedna vrsta tihe podele (nije to sad nešto, ne znam, na kom nivou, ali postoji dan-danas jedna vrsta tihe podele); dan-danas svaki lokalni stanovnik zna koja kuća je starosedelačka iliti meštanska a koja kolonistička, znači posle 50-60 godina; odrasle su generacije koje ne pamte uopšte taj stari zavičaj svojih roditelja, ali dan-danas se zna ko je ko. E pa to je upravo posledica toga što su to neki problemi koji su zvanično proglašeni nepostojećim.
Pitanje polaznika: Ja bih želeo da spomenem „Dnevnik“ na rusinskom jeziku, na drugom programu, a koji ima identične vesti kao „Dnevnik“ na srpskom jeziku. Onda je potpuno nejasno postojanje takvih vesti. Uopšte se ne bave rusinskom etničkom zajednicom. Od štampanih medija, „Ruske slovo“ ima teme koje zanimaju jedino penzionere iako je namnjen svima.

Teofil: Da, pa kod nas je to uvek, između ostalog, problem neke vrste kvantiteta. Prosto, Ruski Krstur je veće mesto, praktično isključivo rusinsko, on je neka vrsta centra i tu dolazi… pa to vam je isto kao da će, na primer, Mađari iz Novog Sada i Mađari iz Kanjiže imati… Mađar koji živi u Novom Sadu je prosto okružen inonarodnim je li, kako da kažem, zato što većina stanovnika Novog Sada nisu Mađari, a Mađar koji živi u Kanjiži je u okruženju koje je mađarsko i, prosto, neće imati toliko kontakta sa, sa… to je nešto što samo po sebi je prosto jedna prirodna datost nečijeg življenja u jednom mikrookruženju i ono ne mora da bude negativno, ne mora da bude ništa sporno.

Komentar polaznika: Ali, u pitanju je zatvorenosti sredine!

Teofil: Pa kažem, to je jedna vrsta, to je isto jedan fenomen koji nije specifičan samo za naše krajeve, znači jedna vrsta samozatvaranja manjinskih zajednica koje, u jednom trenutku, prosto oponašaju taj jedan princip većine. I kao što se većina zatvara u neke svoje ekskluzivne granice, tako i oni, iz neke vrste osenjanja, možda, da je njihov identitet više na udaru, samim tim što su manjina, na neki način pokušavaju da se zatvore u taj jedan svoj svet.
A što se tiče toga, što navodiš primere medija na rusinskom jeziku, to je ovde veliki problem. Pre svega, da se razumemo, to rade i mediji na srpskom jeziku – oni prepisuju agencijske vesti, pa onda agencijske vesti postaju vesti državne televizije, pa onda se prepisuju te vesti s državne televizije i na kraju dolazimo do jednog zatvorenog kruga. Tako je najlakše, je li… a kad imate da se to prenosi na druge jezike, onda se zaista postavlja objektivno pitanje da li tamo rade novinari (jer novinar je onaj ko proizvodi vesti a ne onaj ume da ih prenese je li) ili tamo rede ljudi koji su naprosto neka tehnička lica pa ono… prevodioci, znate – prevedu sa srpskog na rusinski vest i puste je tako. Pa onda ako je tako, dajte da to tako i definišemo i da kažemo da nam onda ne trebaju programi na jezicima manjina, osim u onom elementarno-tehničkom smislu

Pitanje polaznika: Ja bih da se zadržimo na tim problemima. Tamo (Ruski Krstur) sam išla u školu četiri godine i ono što sam primetila je da neki ljudi uopšte neće, odbijaju da nauče srpski. OK; liberalno u kući pričaj kako hoćeš i u svom selu pričaj kako hoćeš, ali kako ćeš ti, ako ikad odeš na fakultet gde nema Rusina, na primer da studiraš hemiju? Slično se dešava i u Subotici? Neki ljudi, pogotovo omladina i pogovoto mnogo stariji ljudi odbijaju, neće da nauče jezik. (Teofil je pita koji jezik osim srpskog govori i ona kaže rusinski). OK, ne moraju da ga pričaju, ali neka ga znaju.

Dakle, ovo je pitanje razumevanja nekih vrednosti, elementarnih vrednosti. Ti si rekla – i to je zapravo ključ spora – srpski jezik je službeni i šta ko tu ima da… Srpski jezik je službeni na nivou države. Na nivou Subotice, službeni je i mađarski. Prema tome, da ti tražiš posao u Leskovcu, niko te ne bi pitao da li znaš i mađarski, ali ti ne tražiš posao u Leskovcu nego ga tražiš u Subotici. Znači, molim lepo, to je isto kao što ti ne treba znanje srpskog ako tražiš posao u Krakovu jer u Krakovu, naprosto, nema baš nekog preteranog razloga da znaš srpski. Međutim, na primer u Beogradu, moraš da znaš srpski, a isto tako bi bio red u Subotici da znaš srpski i mađarski jer je to nešto… otrpilike polovina stanovnika govori srpski ili hrvatski i polovina govori mađarski, i sasvim je logično da, ako radiš neki posao koji se radi sa strankama, sa mušterijama, naprosto sa ljudima, komuniciraš – jer ne verujem da slažeš nekakve elemente za nekakvu igračku da bi te neko pitao koji jezik govoriš – ali ako radiš jedan posoa koji podrazumeva direktnu komunikaciju sa ljudima, to je elementarni, ako ništa drugo, ekonomski interes, nije to stvar nekakve visoke politike – dakle, ekonomski interes poslodavca, svakog poslodavca, bilo da je u pitanju država, lokalna samouprava ili je u pitanju privatnik koji ne znam šta radi, nije važno. Elementarni interes poslodavca je da njegov radnik ili radnica govori oba jezika koji su ne samo u službenoj nego i u delatnoj upotrebi na tom konkretnom području. To što ti misliš da si diskriminisana time što ti neko traži znanje tog jezika, to je samo posledica toga što ti nisi raščistila te pojmove nego ti jednostavno polaziš od toga – Ja živeti u državi Srbiji i pošto ja živeti u državi Srbiji, meni biti dovoljno znati srpski jezik!

Transkript izlaganja na seminaru „Izveštavanje o Vojvodini“ u organizaciji Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Seminar je održan u hotelu „Božić“ u Beškoj 21, 22. i 23 decembra 2007. godine, uz podršku fondacije National Endowment for Democracy.

Teofil Pančić je novinski pisac, kolumnista nedeljnika “Vreme”.

]]> http://www.autonomija.info/teofil-pancic-kulturni-identitet-vojvodine.html/feed 1 PAVEL DOMONJI: Bez Vojvodine u medijima http://www.autonomija.info/pavel-domonji-bez-vojvodine-u-medijima.html http://www.autonomija.info/pavel-domonji-bez-vojvodine-u-medijima.html#comments Mon, 24 Dec 2007 12:01:07 +0000 admin http://www.autonomija.info/pavel-domonji-bez-vojvodine-u-medijima.html pavel.JPGPitanje autonomije jeste pitanje koje zadire u teritorijalnu organizaciju države. To je pitanje državljana a ne pitanje Srba, Mađara, Slovaka i tako dalje. Država pripada državljanima, a ne pripada ni Srbima, ni Mađarima, ni Slovacima nego pripada državljanima, naravno pod uslovom da nam je stalo do građanske jednakosti i do principa nediskriminacije

Hvala. Dakle, čuli ste, ja sam Pavel Domonji, rob i sluga Helsinškog odbora. Kada mi je Nedim rekao da treba da učestvujem na ovom seminaru, ja sam to malo primio sa skepsom. Zašto? Iz nekoliko razloga. Prvo, ja za razliku od Teofila Pančića nisam narkoman medija. Dakle, ja ne pratim, ne čitam i ne slušam sve što može da se prati, čita i sluša – to je moja privilegija u odnosu na njega. Drugo, ja spadam u onaj konzervativniji deo publike, dakle više sam naklonjen štampanim medijima nego drugoj vrsti medija, ali ja čak ne pratim ni sve štampane medije. Recimo, ne pratim ono što nazivam pištolj-medijima. Uloga medija je da servisiraju publiku pravovremenim, istinitim, objektivnim informacijama, kako bismo mi kao čitaoci, konzumenti tih medija mogli formirati svoje mišljenje, doneti svoj sud, zauzeti neki stav. Pištolj-mediji nemaju za ulogu da informišu javnost nego da se politički obračunaju sa svojim političkim protivnicima, dakle da ih moralno, politički i ljudski diskvalifikuju i diskredituju. Oni ne pomažu orijentaciju u stvarnosti nego, naprosto, nastoje da dezorijentišu ljude, da ih dovedu u situaciju da pomisle da, eto, greškom imaju mozak, da je to jedna greška evolucije, da bi bilo najbolje da svoj mozak izvade, da ga posole i da ga stave u špajz među šunke i slanine na primer. I treći razlog je – ja sam hendikepiran da govorim na temu izveštavanja o Vojvodini zato što ja jedva da govorim i maternji jezik, a ostale manjinske jezike da ne pričam, dakle ne mogu da pratim šta pišu mediji na mađarskom, slovačkom, rusinkom, rumunskom; mogu da pratim, recimo „Hrvatsku riječ“ zato što to razumem, ali ne mogu da pratim ove druge medije i ne mogu da sudim kako oni izveštavaju o Vojvodini. Ali, uprkos svemu ovome što sam rekao, moj utisak je (dakle, govorim samo na nivou utiska) jeste da mediji ne izveštavaju o Vojvodini onoliko koliko bi to trebalo. Zbog čega? Pa jednostavno zbog toga što pitanje Vojvodine nije pitanje oko koga politička klasa u ovoj zemlji nastoji da postigne konsenzus, pitanje Vojvodine nije centralno pitanje, dakle nije ključno, nije važno pitanje, to pitanje jeste, u ovom trenutku, pitanje Kosova.
Ja ne znam da li je neko od vas čitao Koštuničinu božićnu poslanicu sa početka ove godine, to je „Politika“ objavila 6. ili 7. januara (Koštuničino obraćanje građanima Srbije). Da vas podsetim, on je tada rekao – Ne damo Kosovo, Kosovo je drugo ime za Srbiju, ime cara Lazara je drugo ime za istinu i pravdu, mi braneći Kosovo se uzdamo u boga, pravdu, istinu, međunarodno pravo, međunarodni poredak i povelju UN – da bi to svoje obraćanje građanima Srbije zaključio rečima – Još se nije rodio Srbin koji bi rekao da Kosovo nije naše. – E sad, iako je on svoj govor započeo time, sa „građani Srbije“, jasno je da je njegov adresant etnički vrlo određen i definisan i da se on, zapravo, obraća Srbima. Ono što je meni, u ovom Koštuničinom iskazu, fascinantno to je ta univerzalizacija zahteva. Dakle, Srbija ne nastupa u ime sebe same nego nastupa u ime međunarodnog prava, međunarodnog poretka, čak i nekakvog metafizičkog etniteta kao što je bog, računajući pored zemaljske i na božiju pravdu. Dakle, u toj vrsti esensijalističke, fundamentalističke retorike, vi nemate stvarnosti, tu nema života, nema realnosti. Postoji samo jedna ideološka konstrukcija stvarnosti, nekakve mitopoetička konstrukcija, i druga stvar, pazite, ako kažete da je Kosovo srpsko a ko šiša Albance jer nisu Srbi, onda je to jedna vrsta reotirke sa kojom vi nikako ne možete polemisati, ne možete toj vrsti retorike oponirati jer je to, naprosto, besmisleno. I druga stvar, to je dakle ta jedna vrsta etnonacionalizma koja je tu uvek prisutna. E sada, taj etnonacionalizam je prisutan i kada se govori o Vojvodini jer uočili ste sigurno da se Vojvodina etnički prisvaja, pa se kaže da je Vojvodina srpska, ali za razliku od Kosova, tu se ne prestaje sa nabrajanjem nego se to nabrajanje nastavlja pa se kaže još da je Vojvodina srpska, da je Vojvodina slovačka, mađarska, rumunska i ne znam ni ja šta ali ja, na primer, nikada nisam čuo da neko kaže da je Vojvodina i romska; to nikada nisam čuo iako političari često to ističu, ali nikada nisam čuo da neko pominje Rome. Ovde imate još jedno pitanje, dakle šta ćemo da radimo sa onim ljudima koji nemaju etnički identitet ili, na primer, ne eksponiraju svoj etnički identitet, ne deklarišu svoju nacionalnu pripadnost. Da li su i oni vlasnici Vojvodine, da li Vojvodina i njima pripada ili im ne pripada? Ali, ono što je važno jeste da smo mi, kao i u slučaju Kosova, tako i u slučaju Vojvodine, suočeni sa etnizacijom. Šta je etnizacija? Preko etnizacije se nekoj grupi daju veća prava nego drugoj. Kada neko kaže da je Vojvodina srpska, to onda znači da bi o ključnim pitanjima o Vojvodini trebalo da odlučuju, dakle, pripadnici srpske nacije. Ono što je neverovatno jeste da u Vojvodini postoje i politički lideri koji usvajaju, dakle, tu etnopolitičku logiku i koji se slažu sa time da je pitanje Vojvodine srspko pitanje. E vidite, pitanje autonomije jeste pitanje koje zadire u teritorijalnu organizaciju države. To je pitanje državljana a ne pitanje Srba, Mađara, Slovaka i tako dalje. Država pripada državljanima, a ne pripada ni Srbima, ni Mađarim, ni Slovacima nego pripada državljanima, naravno pod uslovom da nam je stalo do građanske jednakosti i do principa nediskriminacije.
Kada pominjem to različito nabrajnje, dakle kome Vojvodina pripada, to činim zato da bih vam skrenuo pažnju na jednu sasvim određenu vrstu kulturalizma koja tu postoji. U teoriji se ta vrsta multikulturalizma naziva kooperativni ili segregacijski multikulturalizam. Dakle, polazi se od toga da u jednom društvu žive različite etničke grupe, formalno se insistira na njihovoj jednakosti, ali se te etničke grupe mnogo ne mešaju, nema komunikacije među njima. Ako ponekad i u toj vrsti multikulturalizma – pazite, nacionalisti su najveći multikulturalisti –i sad, ako dođe u nekom trenutku do nekog mešanja, recimo u formi mešovitih brakova, onda nacionalisti kažu da su mešoviti brakovi jedna vrsta fine, suptilne asimilacije pripadnika manjinskih zajednica. E sad, ono što je u tom slučaju važno jeste, dakle pazite, kada vi kažete da se preko mešovitih brakova vrši asimilacija pripadnika manjina, to je jedna krajnje antiliberlana pozicija jer ona kaže da je izbor vašeg bračnog partnera, apriori, unapred određen vašom etničkom pripadnošću. I sad ključno pitanje koje se postavlja jeste da li ste vi spremni da zarad očuvanja neke grupe ili njenog kulturnog identiteta odustanete od vlastitog života. To je pitanje na koje svako od nas treba da odgovori i donese svoj sud. Sličan slučaj imate i ako, na primer, upišete vlastito dete u školu u kojoj se nastava izvodi na jeziku drugačijem od vašeg maternjeg, dakle ista vrsta prigovora je i tu, od toga da, ne znam ni ja šta, da se neko stidi što je pripadnik te ili ove manjine, da doprinosi slabljenju demografskom, kulturnom, političkom i kakvom god hoćete, vlastite zajednice. Ništa drugačija situacija nije i kada je reč o izborima. Podsetiću vas samo da su na prošlim izborima, recimo, mađarski lideri prigovarali Demokratskoj stranci da im je zagazila u biračko telo i da je veliki broj Mađara glasao za Demokratsku stranku a ne za Savez vojvođanskih Mađara, kako bi to bilo logično, prirodno očekivati, jer je reč o mađarskoj stranci. Navodim ove primere zato da bih jače podvukao tu jednu liberalnu poziciju do koje je meni stalo. Vidite, liberalna pozicija brani pravo na autonomni izbor svakog pojednica. Vi možete odlučiti da učestvujete u reprodukciji i očuvanju neke grupe i njenog kulturnog identiteta, a možete odlučiti i da izađete iz te priče i da u tome ne učestvujete. Ali, ono što je važno jeste da, ako ste doneli odluku da ne učestvujete – ja, na primer, mogu da kažem, baš me briga za Slovake, mene slovačka manjina ne interesuje, očuvanje slovačkog jezika me ne interesuje, slovačka književnost, tradicija, kultura, sve mi je to bljak, ne želim da učestvujem u tome, ja jednostavno želim da izađem iz te priče – to je sa stanovišta ove liberalne pozicije sasvim OK. Ono što je važno jeste da ja kao takav ne smem da trpim nikakve posledice zbog toga. Dakle, pripadnici moje grupe ne smeju da me omalovažavaju, ne smeju da me izvrgavaju ruglu, da me stigmatiziraju ili primenjuju neke drastičnije mere osude. Zašto? Zato što, ako ja mogu da izađem bez tih posledica iz te priče, njihov opstanak, dakle u toj priči da učestvuju u reprodukciji kulture, stiče karakter dobrovoljnosti. Nema karaktera dobrovoljnosti ako se ja napadam, stigmatiziram, bijem, vređam, pljujem i već ne znam šta. Dakle, meni je bliska jedna vrsta liberalnog multikulturalizma. Taj liberalni multikulturalizam insistira na centralnoj poziciji pojedinca u odnosu na njegovu grupu. On insistira i na strogom odvajanju privatne i javne sfere. On kulturu smešta u ovu privatnu sferu kao izraz partikulariteta, dok u javnoj sferi ili u sferi politike vladaju univerzalistički principi. Koji je ključni univerzalistički princip u politici? Evo, bliže se sada izbori, koji je ključni princip? Ključni princip je jedan čovek – jedan glas. E sada, nacionalisti kažu, ili pripadnici manjina kažu da primena principa jedan čovek – jedan glas ne omogućuje pripadnicima manjina da budu parlamentarno reprezentovani. Zašto? Zato što ih ima suviše malo, ne mogu da preskoče izborni cenzus ako je on suviše visok. Dakle, oni traže da se taj ključni liberalni univerzalistički princip koriguje. I sad imate različite mehanizme korekcije. Dakle, to može biti ili niži cenzus, ili kvote, garantovani mandati, ali to može biti i da, recimo, velike stranke otvore svoje liste za pripadnike manjina, da dakle regrutuju pripadnike manjina na svojim listama i omoguće im da uđu u parlament. I tu opet imate jednu vrstu prigovora od strane nacionalista koji osporavaju pripadnicima manjina, koji su se, na primer, na listi Demokratske stranke (znate da je na ovim izborima Demokratska stranka otvorila svoje liste pa su se među kandidatima za poslanike našli i Slovaci, i Bugari, i Hrvati i ne znam ni ja već ko), dakle prigovor je da oni ne mogu u parlamentu zastupati interese svoje manjine zato što su obavezani partijskom disciplinom da zastupaju interese stranke. Ono što je sporno jeste da nikada ne čujete tu istu vrstu prigovora kada, na primer, neki Hrvat ili Mađar, svejedno, bude na listi svoje nacionalne stranke izabaran u parlament. Dakle, nikada nemate tu vrstu prigovora da on zastupa interese svoje stranke nego se, štaviše, kaže da on zastupa interese manjine ali ne samo svoje manjine nego interese svih manjina. Dakle, kao i u slučaju Kosova, vi ovde imate jednu vrstu ideološke konstrukcije, totalizaciju univerzalizacije. Tu se, dakle, partija poistivećuje sa nacijom, što je krajnje pogrešno, a jedna od posledica jesu ove optužbe za nacionalnu izdaju. Kad su bili izbori, 2003. ili 2004? Dakle, tada, znate da su mađarske stranke izašle u dve odvojene kolone na izbore, da su Agošton i Pal Šandor izašli u okviru jedne koalicije, Kasa je izašao u okviru druge, i onda je bila jedna konferencija za novinare u Novom Sadu na kojoj Jožef Kasa optužio Agoštona za nacionalnu izdaju. Ali pazite, bez obzira na to kako je predstavnik neke manjine ušao u parlament, treba reći nešto da stvari budu potpuno jasne: prisustvo manjina u parlamentu bitno ne utiče na odlučivanje u tom parlamentu. Prisustvo manjina ima jak, ne politički nego simbolički značaj, jer omogućujući pripadnicima manjina da se nađu u paralmentu, društvo šalje poruku da uvažava postojanje manjina; s druge strane, to onda povratno utiče i na veći legitimitet parlamenta i odluke koje on donosi jer se one u većoj meri prihvataju.
Ali, tu su još dve stvari jasne ili važne. Dakle, bez obzira koji vi od ovih instrumenata pozitivne diskriminacije primenite, vi narušavate to univerzalističko pravilo jedan čovek – jedan glas. I druga stvar, često se postavlja pitanje da li je dopustivo i da li se može opravdati narušavanje tog principa.Odgovor je da, potvrdan, može se narušavati taj princip ukoliko je njegova korekcija u funkciji ostvarivanja veće vrednosti od one koja se krši. Dakle, u ovom slučaju to bi bilo očuvanje etničkog mira u društvu, pacifikacija konflikata, konflikti se lišavaju svoje eksplozivnosti, doprinosi se deradikalizaciji odnosa i tako dalje. E sada, budući da je Vojvodina jedna vrlo pluralistička zajednica, veoma važno pitanje je kako se u takvoj pluralističkoj zajednici ostvaruje kohezija kulturno različitih segmenata. Ako u jednom društvu imate dominaciju etnonacionalizma, kao što to imate još uvek u Srbiji, teško da ćete uspeti da ostvarite veći stepen kohezije od onoga koji imate. Ali, ono što je još važno jeste da neki ključni dokumenti tog društva ne doprinose narušavanju kohezije.
E sad, vidite, Srbija je skoro dobila novi Ustav i u tome Ustavu Srbija je definisana kao država srpskog naroda i drugih građana. I sad, ako bismo mi želeli da se bavimo malo logičkom gimnastikom, mogli bismo reći da Srbi nisu građani, odnosno da građani nisu Srbi, a pošto se u jednom članu Ustava kaže da suverenitet pripada građanima, onda bismo i tu mogli logicirati pa reći da Srbi nisu suvereni, da su suvereni samo građani. Šta to govori? To govori da pisci ovog Ustava nisu uspeli da pronađu neku zajedničku karakteristiku svih građana Srbije bez obzira na njihovu etničku pripadnost. E sad, nacionalisti kažu da je trebalo da se u Ustavu napiše to da je Srbija država srpskog naroda i drugih građana zato što Srba ima najviše u Srbiji i zato što su Srbi najviše doprineli da se država Srbija formira. Šta je sporno u tom argumentu? Šta mislite, šta je tu sporno?
Svi su u bivšoj Jugoslaviji želeli da imaju svoju državu, Srbija je toliko insistirala na suverenitetu, a jedina ona nije donela odluku da na referendumu ili na neki drugi način to potvrdi nego smo dobili neželjenu suverenost. Stalno smo pričali o tome a ništa nismo učinili da je dobijemo, odnosno na jedan vrlo perfidan način smo radili na tome. Crna Gora je donela odluku o suverenitetu Srbije.
Ja sam svojevremeno predlagao da se formira komitet za nezavisnost Crne Gore ali me niko nije poslušao, ali dobro, razvoj događaja je išao ka tome. Ali vidite, problem sa ovom tvrdnjom jeste u tome što vi ne možete ustavna načela definisati na principu slučaja. Niko od nas ne bira naciju u okviru koje će se roditi. Da li smo se rodili kao Srbi, Mađari, Kinezi, Marsovci ili ne znam ni ja već ko, to je dakle slučaj, to ne zavisi od naše volje pa vi ne možete državu definisati na principu slučaja. E sad, zašto ljudi formiraju državu? Odgovor na to pitanje star je hiljadam godina i ne menja se. Dakle, od antičke Grčke naovamo ljudi formiraju državu zbog dobrog života. A koji je život dobar? Pa verovatno onaj u kome se vaša ljudska prava poštuju i ne krše se. E sad, ako krenete od ljudskih prava, vi ne morate odmah čoveku navlačiti šajkaču na uši i opanke na noge, ne morate građane deliti na Srbe i na one koji to nisu. Država, dakle, pripada državljanima, bez obzira na to da li su oni Srbi, Mađari, veliki, mali, mršavi, debeli, lepi, ružni, muškarci, žene, homoseksualci, heteroseksualci ili već bilo koje drugo posebno određenje da navedem. Dakle, veoma je važno da neki ključni dokumenti društva, dokumenti, dakle, kojima se konstituiše zajednica ne dovode u pitanje koheziju jedne etno-kulturalno-pluralne zajednice.
Pošto je naziv ovog seminara „Izveštavanje o Vojvodini“, postavlja se pitanje da li izveštavanje doprinosi toj koheziji ili ne. Ja sam na početku rekao da ne pratim sve medije i da imam utisak, dakle utisak, da se o Vojvodini ne piše onoliko koliko bi trebalo, a sad ću pokušati da taj svoj utisak i potkrepim nekim nalazima iz monitoringa Novosadske novinarske škole, koja je od septembra 2006. do januara 2007. godine vršila monitoring transformacije Televizije Vojvodine i rezultati su obelodanjeni u jednoj knjizi, koju su oni objavili, pa ću vam sad samo prezentirati neke rezultate tog istraživanja. Dakle, prema istraživanju Novosadske novinarske škole, Televizija Vojvodine više prati zbivanja u svetu nego što prati zbivanja u Vojvodini. Dakle, gledaoce više informiše o onome što se zbiva u međunarodnoj zajednici, ma kako je definisana, od onoga što se zbiva u Vojvodini. Televizija Vojvodine, pored toga, više prati zbivanja u drugim delovima Srbije nego u Vojvodini. Informacije vezane za Beograd su zastupljenije u Televiziji Vojvodine nego informacije o onome što se zbiva u Novom Sadu. Informacije o aktivnostima državnih organa, dakle misli se na republičke centralne organe, zastupljenije su na programu Televizije Vojvodine od informacija o radu pokrajinskih organa. A da ne kažem da Televizija Vojvodine potpuno ignoriše i marginalizuje aktivnosti građana, njihovih udruženja i nevladinih organizacija u Vojvodini. To je jedna posve zapostavljena tema. I sada, kada imate ove podatke, vama se nameće jedno sasvim prosto, jednostavno i logično pitanje – zašto postoji radiodifuzni servis, zašto postoji Radio televizija Vojvodine ako ne izveštava o onome što se u Vojvodini zbiva, a to je njen prvenstveni zadatak. Ali, pored toga što Televizija Vojvodine ima zadatak da informiše o onome što se zbiva u Vojvodini, ona ima zadatak i da medijski posreduje sve razlike koje u Vojvodini postoje, a te razlike nisu, kao što znate, samo političke, samo socijalne, samo ekonomske nego su i etničke i kulturne. Dakle, i te razlike treba da budu medijski posredovane, ali je problem u tome što, kao u prvom slučaju, Televizija Vojvodine ne ispunjava svoj zadatak, jer je tema multikulturalnosti na programima Radio televizije Vojvodine slabo zastupljena. Ja ću pomenuti sada samo neke cifre, ne želim time da vas zamaram, ali pazite, u svim vestima, a vesti su u posmatranom pertiodu dotaknule 775 tema – od tih 775 tema, tema multikulturalnosti je bila prisutna samo u devet slučajeva, dakle samo devet puta. To je kada je reč o televiziji. A kada je reč o radiju, samo šest puta od ukupno 738 tema, samo šest puta. Programima Radio televizije Srbije dominiraju isključivo subjekti srpske nacionalnosti, dakle govori se o njihovim aktivnostima. I ono što je za jedno pluralno društvo kakvo je vojvođansko za očekivati, jeste da se dosta govori o temi međuetničke tolerancije. Međutim, i ta tema je potpuno zapostavljena. Nedavno sam se sreo sa Dubravkom Valić Nedeljković, koja radi u Novosadskoj novinarskoj školi, i rekla je da je nakon što su obelodanjeni ti njihovi rezultati došlo do stanovitog malog pomaka u Televiziji Novi Sad, odnosno Vojvodine, jer se sada malo više pažnje posvećuje ovim temama.
Ali, pazite, sem ovoga Novosadska novinarska škola je vršila proteklih godina i neka druga istraživanja i u tim istraživanjima je takođe potvrđeno ovo što sam naveo, s tim što je tada više pažnje bilo posvećeno i ovim štampanim medijima, dakle „Magyar Szóu“, „Hlas L’udu“, „Libertatei“, „Hrvatskoj riječi“, mislim da je od ovih medija na srpskom jeziku tada bila praćena jedna dnevna novina, „Vojvodina“, ona više ne izlazi. Takođe je uočeno tu da su svi mediji, dakle i srpski i mediji na manjinskim jezicima, zatvoreni u okvire vlastite etničke grupe, da nemaju interesovanje za ono što se zbiva … recimo u slovačkom mediju za ono što se zbiva kod Mađara, Hrvata ili nekih drugih, a ako se ponekad i piše o tim zbivanjima to je uglavnom ili manifestativnog karaktera, dakle neke značajne manifestacije, ili je reč o nekim incidentima pa se oni zabeleže, ali nema tog sistematskog, ozbiljnog, problemskog, analitičkog pristupa.Vi, naprosto, recimo kada govrimo o medijima na srpskom jeziku, nemate novinare koji bi specijalizirali ili temu multikulturalnosti ili temu manjine, koji bi imali dokumentaciju, koji bi bili specijalizovani za tu vrstu problema. Dakle, uređivačke politike reprodukuju onu vrstu multikulturalizma koju sam ja na početku nazvao segregativnim, ili kako ga neki drugi nazivaju, kooperativnim multikulturalizmom, unutar koga različite etničke grupe egzistiraju samo jedna pored druge, insistira se na njihovoj jednakosti, ali nisu previše otvorene za razne vidove saradnje ili komunikacije. To znači, onda, da smo suočeni sa segmentiranjem i fragmantacijom publike po etničkim šavovima ili po etničkim kriterijumima, što ne doprinosi, dakle, koheziji Vojvodine kao jedne pluralne zajednice niti senzibilizira publiku na te etničke razlike niti ih podstiče da nešto usvajaju od toga.
Agencija Scan je vršila pre nekoliko godina jedno istraživanje i utvrdila je da samo jedan od deset vojvođanskih srednjoškolaca pokazuje bilo kakvo interesovanje za kulturu svojih sugrađana drugačije nacionalnosti, dakle samo jedan od deset učenika. Političari često govore da je multikulturalnost prednost, vrednost, bogatstvo Vojvodine, ali ja ne znam nijednog političara vojvođasnkog ranga, sem Pajtića, koji govori neki jezik pripadnika manjina. Znam samo da Pajtić govori mađarski, ali za ove ostale ne znam da li govore i, čak, pošto insistiraju da je ta multikulturalnost jedna vrsta simboličkog kapitala, bilo bi dobro napraviti jedno istraživanje i njih dovesti na ono takmičenje koje se emituje na Televiziji Novi Sad pa videti koliko oni poznaju kulturu svojih sugrađana drugačije nacionalnosti.
E sad, šta bi bilo potrebno da se poveća ta kohezija? Naravno, drugačiji informativni, kulturni i politički model, dakle potreban je neki otvoreni koncept medija koji bi bio dvostruko otvoren – otvoren, dakle, prema drugim etničkim zajednicama, ali i otvoren prema pluralizmu unutar svoje valstite zajednice. Nacionalisti često imaju taj mit i stereotip da su svi drugi homogeni samo su Srbi razjedninjeni, podeljeni, antagonizovani, dok svi ostali nastupaju jedinstveno, a to naprosto nije tačno. Ali, bilo bi dobro kada bi se, recimo, na Televizji Vojvodine taj pluralizam koji postoji unutar manjinskih zajednica, te različite orijentacije, opcije, različiti regionalni interesi koji unutar jedne manjine postoje, kada bi oni bili medijski posredovani. Jer, pazite, ti segmenti bi onda više težili uspostavljanju interetničke saradnje i prevazilaženju tih etničkih granica nego u drugačijem formatiziranju stvarnosti. Naravno, većoj koheziji može da doprinese i taj veći stepen međuredakcijske saradnje, zajedničke emisije ili titlovanje programa – vozač mi je rekao kad smo dolazili ovamo da na Super TV u Subotici ima taj titl, dakle kada govornik na primer govori na mađraskom, na svom maternjem jeziku, onda ide titl i obratno, što je veoma dobra stvar i prosto je neverovatno da toga nema na Televiziji Vojvodine već duže vreme. Dakle, to bi bilo nešto što se podrazumeva kao normalno … Kako da vam kažem, ja ponekad pratim Televiziju Vojvodine, ne zato što hoću i imam nekog interesovanja, mislim da postoje mnogo interesantniji mediji, nego kada Helsinški odbor organizuje nešto u Novom Sadu, pojavi se neka mađarska televizija i mađarske novine i baš me interesuje kako će oni prikazati to u svom programu ako uopšte odluče da prikažu, ali pazite, ja mogu samo da gledam sliku ali ništa ne razumem. Meni, dakle, kao nekome ko sudeluje u svemu tome, veoma je stalo da vidim kako oni komentarišu i kako prikazuju ono što su kao novinari pratili. Naradvno, treba promeniti uređivačke politike, ali u tim uređivačkim politikama se samo reprodukuje ono što se zbiva u sferi globalnog društva i u sferi globalne politike. Ako u emisijama na srpskom jeziku nema priloga o zbivanjima unutar manjinskih zajednica to može da znači samo dve stvari – ili da ta zbivanja nisu interesantna i nisu relevantna pa se ne prikazuju ili se ona, bez obzira kakava su, interesantna, značajna, relevantna i tako dalje, ignorišu. To onda znači da se manjine, da se njihovo postojanje toleriše, da se njima garantuje nekakva formalno-pravna jednakost, da im se omogućuje da imaju i informisanje na maternjem jeziku ali se u suštini ne prihvataju. Jer, vi u statističkom pogledu imate veliki broj medija na manjinskim jezicima, ali u sadržajnom pogledu tu nema nikakvog interkulturalnog problematiziranja stvari. S druge strane, manjine onda opet ne prihvataju vrednosti etničke većine, zatvaraju se u svoje vlastite okvire, u svoje vlastite granice i prekoračuju ih samo onoliko koliko je to potrebno da bi dokazali, otklonili sumnju da nisu lojalni. Vidite, istraživanja koja se prave u Srbiji, često pokazuju da pripadnici etničke većine sumnjaju u lojalnost manjina i tu su obično, u vrhu rang liste, Albanci, onda dolaze Hrvati pa Bošnjaci i svi drugi.
Postoji u istraživanju Novosadske novinarske škole još jedan vrlo fascinantan podatak, i to je ovo što je ovaj kolega već pomenuo – to je ovo, kada upali televizor, prvih pet vesti se odnosi na Kosovo. Dakle, neke manjinske redakcije, programi na manjinskim jezicima se više bave temom Kosova nego što se bave programi na srpskom jeziku. Recimo, redakcije na slovačkom, rumunskom i rusinskom jeziku se više bave pitanjem Kosova nego redakcije na srpskom jeziku. To je vrlo pogrešan način da se dokaže lojalnost. Zapravo, ovde se radi o strahu manjina da će biti izložene represiji i nasilju ukoliko Kosovo postane nezavisno, odnosno ukoliko se pitanje Kosova reši na drugačiji način od onoga za koji se zalaže srbijanska politička elita.
E sad, da li mi možemo da imamo drugačiji model multikulturalizma od ovoga koji imamo? Naravno, ta dva modela koje sam ja pomenuo, to su čisti, idealni modeli i njih teško možete naći da su u potpunosti realizovani u stvarnosti, ali su oni intereseantni, imaju tu hermeneutičku vrednost da se njima služimo, recimo, na ovakvim skupovima. Da li možemo da imamo drugačiji model multikulturalizma? Ja mislim da ne možemo. Ta vrsta segregativnog … kada imate u vidu da smo bili u ratu, da smo bili pod sankcijama, da je zemlja doživela privredni krah, da je pitanje državnih granica otvoreno, da proces te prvobitne političke konstitucionalizacije nije završen, da politički akteri neprestano pregovaraju da li ćemo poštovati Ustav ili nećemo, sve pozivajući se na Kosovo, ako imate u vidu da nisu formirane neke ključne institucije za zaštitu ljudskih prava, onda teško da možete imati neku drugu vrstu multikultrualizma od ovoga koji imate. Naravno, to je vrlo siromašan model multikulturalizma, ali mi u ovome trenutku, čini mi se, nismo sposobni za nešto drugo i nešto bolje. Možda ćemo imati tamo ze nekih deset ili 20 godina.

Transkript izlaganja na seminaru „Izveštavanje o Vojvodini“ u organizaciji Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Seminar je održan u hotelu „Božić“ u Beškoj 21, 22. i 23 decembra 2007. godine, uz podršku fondacije National Endowment for Democracy.

Pavel Domonji je šef novosadske kancelarije Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji.

]]> http://www.autonomija.info/pavel-domonji-bez-vojvodine-u-medijima.html/feed 0