Autonomija » Seminari http://www.autonomija.info Portal o slobodnoj Vojvodini Mon, 06 Oct 2008 15:16:19 +0000 http://wordpress.org/?v=2.3.3 en MIRKO ĐORĐEVIĆ: Mediji i religija – primeri manipulacije i diskriminacije http://www.autonomija.info/mirko-dordevic-mediji-i-religija-%e2%80%93-primeri-manipulacije-i-diskriminacije.html http://www.autonomija.info/mirko-dordevic-mediji-i-religija-%e2%80%93-primeri-manipulacije-i-diskriminacije.html#comments Tue, 15 Apr 2008 00:18:25 +0000 admin http://www.autonomija.info/mirko-dordevic-mediji-i-religija-%e2%80%93-primeri-manipulacije-i-diskriminacije.html Mirko ĐorđevićDobro, dame i gospodo, sad ćemo mi malo da porazgovaramo, ne bojte se, neće to biti baš ubitačno dosadno. Nema, mislim, potrebe da se ja predstavljam, poznat sam ja, istina, više po zlu nego po dobru, ali šta da radim. Ja sam u vaš posao, novinarski, „ubačen“; po struci nisam novinar, mene su tu priveli u taj posao, i mogu vam reći – izazovno je, čudno. Znate vi, dabome, ja se bavim ovim problemima religijskim i odmah da vam kažem – pokušala je gospođa (Sanja Ćosić) malopre da vam kaže šta je novinarstvo i šta znači biti novinar i ona je to dobro objasnila. Ja bih dodao, da ne dužim – novinar biti i novinarstvom se baviti to je, čini mi se, hrabrost. Po zanimanju se mora biti hrabar čovek. To je veliki izazov i prihvatanje velikog rizika.
Vi znate, stotine i stotine novinara u Evropi godišnje strada, biva ubijeno. U Rusiji Putin to radi kudikamo veštije. Doista, ovo čime se vi bavite, pa evo i ja, veliki je rizik i potrebno je tu ispuniti tri uslova, najmanje tri. Prvo, mora se znati ono o čemu se izveštava, radi, piše. Drugo, mora se do kraja ne samo pisati izveštaj (to je rutina, to se nauči), nego novinar pravi mora da svedoči o onome šta je i kako je, upravo da oseća odgovornost kako da izvesti i da preuzme na sebe tu odgovornost pa ću vam ja, dakle, nešto na tu temu reći, ali samo još jedna napomena – ništa lakše nego održati predavanje, izložiti neke principe, to je ovo, to je ono, ali ja ću se ograničiti na nešto drugo; ja ću to uraditi kratko, ali nabolje bi bilo da drugi deo bude što više vaših pitanja sa najosetljivijim akcentima oko ovih stvari, jer ova oblast o kojoj ću ja govoriti je doista specifična, vrlo specifična. To drugde u svetu nije tako.
Ako pažljivo čitate jutrošnje italijanske ili bečke novine i nedeljnike, videćete da su sva crkvena i verska zbivanja tamo negde na devetoj strani. Kod nas je ova tema, kao što znate, na udarnim mestima u novinama, to su čitavi blokovi novinskih izveštaja, to je često i naslovna strana iz dana u dan, zbog toga što kod nas, u Srbiji, a to poodavno traje, religija, crkve, zajednice i politika do te su se mere ispreplitali da to više nije tek rutinsko religijsko izveštavanje o nekom verskom skupu, nego je to bukvalno politički događaj. To se (a nećemo danas o tome) stručno zove klerikalizacija – naše je društvo poslednjih petnaestak godina, izrazito poslednjih petnaestak godina, apsolutno klerikalizovano. Crkva i verske zajednice uvedene su u društveni život, u sve pore društvenog života i, što je najinteresantnije, i tamo gde im je mesto i gde im nije mesto. Vi svakodnevno gledate, eto o tome treba i da izveštavate (ja ne pitah ima li neko među vama ko se baš ovim bavi) – vi svakodnevno gledate kako se političari guraju da se slikaju sa patrijarhom, sa vladikama, kako vladike govore ne znam o čemu sve, kako svakog dana neki crkveni velikodostojnik nešto osveštava, a najčešće osveštava ono što nite je kad bilo sveto niti će ikad biti sveto.
Delovaće vam čudno, to sve treba znati, u Sinodu naše crkve (a tako je i drugde, tako je i u islamskoj zajednici) postoje čak vladike koje su posebno zadužene za određene sektore, pa postoji vladika čija je specijalnost, to vi znate bolje od mene, da sedi u Republičkoj radiodifuznoj agenciji. Da, da, da! Evo, to je njemu posao, da vama novinarima kroji kapu, da, da, da! To je neki tu, nedaleko od Novog Sada, Porfirije se zove, a titula mu je vrlo čudna, muke s tom njegovom titulom! Titula mu je – episkop jegerski. Jegerski! Sad se svi pitaju… ajde da je neko episkop požarevački, beogradski, to mu je jasno, ali gde je ta Jegra ili šta! Naše vladike vole te neke titule istorijske koje odavno ništa ne znače, ali oni uporno to i dalje drže na pečatu. To je neko selo u istočnoj Mađarskoj, gore prema Rusiji, u kome od sredine 16. veka nema nijednog Srbina da živi, ali svejedno – nekad ih je tu bilo i oni još drže tu titulu i titulom pokrivaju i taj teren. Nevolje s tim njihovim titulama! Za vas novinare, to je prava muka!
Mene su, znate, nedavno digli u ponoć iz neke televizije i traže pomoć. Doputovao je u posetu Srbiji (prošle godine je to bilo) aleksandrijski patrijarh Petar VII (nedavno je poginuo, nesretnik, u nekoj nesreći helikopterom) – i u čemu je bio problem? Taj Petar VII, inače sjajno obrazovan čovek, i mlad čovek, ima titulu koja iznosi pola stranice kucanog teksta. Da, da, da! I pitaju, zapomažu – Šta da radimo sa tom njegovom titulom? – Treba da objave vest da je doputovao visoki gost. Ta titula glasi, da vas ja sad ne gnjavim – Petar VII, episkop Aleksandrije, učitelj ovog-onog, silne se zemlje pominju nad kojima on, navodno, vlada (u svim tim zemljama nema ni 1.500 hrišćana) i na kraju te njegove titule ide – papa i sudija vaseljene. Da, da da! Sad panika među novinarima – otkud sad on papa?! Da, da, i on je papa! I on ima titulu papa! I sudija vaseljene! Kosmosa! Ni manje ni više.
Nedavno je raško-prizrenski arhiepiskop Artemije čak svoju titulu proširio, zvaničnu, i tako mu pečat glasi sada (muke opet s novinarima!) – Artemije, episkop raško-prizrenski i kosovsko-metohijski – to je u poslednje vreme on dodao kako je postao politički aktuelan. Nije kasnio za njim ni crnogorski mitropolit Amfilohije, neponovljivi. Njegova titula glasi – mitropolit crnogorsko-primorski i skenderijski (to vam je Skadar, u Alabaniji) i arhiepiskop cetinjski. To je nevolja. Ovime sam hteo da kažem (tu ima puno zanimljivih detalja) koliko su se crkva i politika isprepletale, ali ne smete pogrešiti nigde u tim titulama, ne smete to nikako pogrešiti, propade ceo izveštaj, ništa ne znači.
Pa šta da radim, da se vratim ja na ovog nesretnog Petra VII – visoki gost je sleteo na aerodrom i treba da javimo vest, i šta sad? Da čitamo celu titulu? A morate čitati ako je zvanična vest. A, kažem, pitaju otkud je on papa i sve to. Jeste, on je i papa, apsolutno.
Hteo sam ovim da kažem kako je u ovom poslu zaista potrebno veliko znanje, ali ne bojte se, to se lako vidi, nauči, ali nevolja je u nečem drugom – što crkve i verske zajednice igraju izrazito političku ulogu. Iako su po Ustavu odvojene od države i lepo piše u Ustavu i Srbije i Crne Gore i ne znam gde sve da su crkva i država potpuno odvojene i da između sebe održavaju zvanične odnose, u praksi, toj vašoj praksi u svakodnevnom poslu vašem, ni govora da su odvojene, i te kako je to isprepletano. Zato ću vam ja ovde tek nekoliko primera navesti, primera koji su aktuelni i koji su vrlo karakteristični.
Pogledajte ovo sa islamskom verskom zajednicom – prava nevolja mesecima u medijima, videli ste na televiziji rasprave. Imamo Ustav Republike Srbije u kojem lepo piše da su crkva i država odvojene, imamo Zakon o crkvama i verskim zajednicama, da zakon imamo, donet u Narodnoj skupštini. U tom zakonu piše doslovce ovo (tri godine smo vodili, setite se, rasprave sa onim nesretnim ministrom, zvao se Radulović, svašta je tu bilo u prednacrtima, i na kraju je prošao zakon, i sad je na snazi, moramo ga poštovati) – u Republici Srbiji može postojati samo Srpska pravoslavna crkva i nijedna druga pravoslvana crkva ne može uopšte postojati, čak ne može biti registrovana ni ako sadrži sličan naziv ili makar deo naziva. Isto važi i za islamsku zajednicu.
I otvorila se nevolja – Crnogorci u Vojvodini hoće da imaju svoju crkvu u Vojvodini i zove im se Crnogorska pravoslavna crkva. Pazite – ne može! Čitava gužva se stvorila, ali ne može. Odbijen im je zahtev tu, u Lovćencu, i sad ste se vi, novinari, našli pred nemogućim zadatkom. Zaista! Zato svi novinari beže od ove teme. To što Crnogorci traže, traže i Makedonci u Srbiji i da imaju ove svoju crkvu – zvala bi se Makedonska pravoslavna crkva, ima četrdesetak hiljada Makedonaca u Srbiji, a toliko ima i Srba u Makedoniji. I sad, pazite, njihov zahtev je po Ustavu, sasvim u redu. Po Ustavu imaju pravo, je li tako? Građani su po Ustavu, slobodni da se organizuju kako hoće, da veruju kako hoće, ali po zakonu nemaju pravo. Pogledajte, nešto može biti po Ustavu u redu, a po zakonu nije u redu! Šta sad novinari jadni da rade, kako da rešimo ovo pitanje?! Trebalo bi, u normalnoj državi, zakoni da budu u saglasnosti sa ustavom, lepo je to, i to je tačna teza. Ali kad će Srbija biti normalna država – ja, hvala bogu, to neću dočekati. Vi neke šanse i imate pošto vidim da ste nešto mlađi od mene, par decenija (šta je to naspram večnosti – ništa!). To je jako komplikovano pitanje… prava zbrka u medijima, u novinama. Otkud sad to u Ustavu piše da svak ima pravo da bude musliman, ili šta znam, imaju pravo građani Srbije da budu budisti ako hoće, protestanti, katolici, ima Srba katolika, protestanata… Nekad smo mi, Srbi, imali usred Beograda, kod Cvetkove pijace, budističku bogomolju, da, da, da, do Drugog svetskog rata. Da, da, da, budisti! Imali su bogomolju svoju. Međutim, po Ustavu je to moguće i danas, ali po zakonu ne možete ništa uraditi. Nemaju prava, po zakonu, kod nas ni Crnogorci da imaju svoju crkvu, ni Makedonci, a mi smo sebi dali za pravo da na terenu Republike Makedonije ne priznajemo Makedonsku pravoslavnu crkvu. Da li razumete? To je vrlo, vrlo komplikovano! Da vas ne gnjavim sad i sa time.
Ustvari, ja uopšte ne krivim medije. Lako je to u medijima – savestan novinar će vrlo brzo otvoriti priručnike, enciklopedije, naći čoveka koji to zna, pa će videti šta je šta, nego nevolja je što ovde politika određuje crkveni život i obrnuto. To je problem ovde i tu postoji pravi pravcati haos da su neke stvari ostale takve kakve jesu i zato je malo novinara koji se ovim pitanjem bave. To je velika šteta. Lako ćemo za one titule i to, to sam rekao, to se da rešiti, ali ovde su stvari nedefinisane do te mere da po Ustavu mi smo laička republika i crkva je odvojena od države, a po zakonu imamo pravo da uvodimo veronauku u škole. Uvođenje veronauke u škole, bilo da je reč o islamskoj veronauci, o katoličkoj, pravoslavnoj, nije po Ustavu, pa čak nema ni zakona. Veronauka je uvedena na temelju jedne uredbe vlade Srbije pokojnog Zorana Đinđića, on je bio predsednik vlade. Dakle, na temelju jedne uredbe, ad hoc donete, situacija je bila takva, tako da još nema ni zakona. Nećemo se sad baviti tom veronaukom u školama.
Vi naravno znate, pratite štampu – veronauka u školama, građanskim, potpuni je debakl. Tri pune godine već nema izveštaja godišnjeg od strane prosvetno-pedagoških službi, nema izveštaja i ne može ga ni biti. Potpuni debakl! I za islamsku decu, i pravoslavnu… neuspelo potpuno. To se i očekivalo, zato što nisu hteli da prihvate jedan model koji smo mi nudili pokojnom premijeru – ruski model. Po tom modelu, veronauka je dozvoljena u Rusiji danas, ali u crkvi i pri crkvama, uz obilatu pomoć države i društva, ali u školama je zabranjena u Rusiji. Ni u Francuskoj, ni u Italiji, nigde nema, nigde nema veronauke u građanskim školama. Zato je to i propalo. Kad smo kod toga, vi znate da je Francuska velika država, atomska sila – ona ima vladu, vlada ima 16 ministara, a uopšte nema ministra vera ni ministarstvo vera. Ni u Rusiji nema ni ministra vera ni ministarstvo vera. Ovde kod nas ministarstvo vera je napravljeno iz političkih razloga, čisto iz političkih razloga. Prvo što bi jedna normalna vlada trebalo da uradi, trebalo bi da ukine ministarstvo vera i da se cela stvar vrati u ustavni okvir. U Ustavu piše da su građani slobodni da veruju kako hoće ili da ne veruju, a država je dužna da ih štiti. U Francuskoj ni u Rusiji ne postoji zakon o crkvama i verskim zajednicama, ne! U ustavu lepo piše, republika, štiti, i ja nigde nisam video bogatije pravoslavne zajednice nego u Francuskoj. Slobodni su, republika je dužna da štiti vašu slobodu, ali nemaju ministra vera.
Znam da sam vas ja malo poplašio ovim mojim primerima, ali ne bojte se. Najteže pitanje ovde je znate, što, malopre smo rekli, a to već nije vaša krivica, nešto može biti po ustavu, ali ne može po zakonu, i obrnuto. Zabraniti Makedoncima i Crnogorcima da imaju crkvu u Srbiji, ta zabrana je potpuno zakonita, jer takav zakon postoji, zakon u kome to piše, ali je protivustavno. Evo nas pred dilemom boli glava! Kakva je to zemlja u kojoj se zakoni i ustav ne poklapaju! To je, vidite, velika, velika nevolja.
Da bih vam pokazao kako to izgleda komplikovano, a znam da ovo o čemu govorim može da vam unese i straha i nesigurnosti, navešću vam jedan primer, vrlo zanimljiv primer, kojim se malo ko bavio (koliko ja znam, postoji samo jedan novinar koji se usudio da to pomene – gospođo Ćosić, ima prezime kao i vi, ne znam da li ste u srodstvu ili niste) – vi znate da u svakoj zemlji postoji tajna policija, svugde, i u Rusiji, i u Engleskoj, i u Americi, tajna politička policija, to su sve službe bezbednosti, i znate naravno da šefovi tajnih policija retko kad u javnosti govore i daju intervjue, to je takav posao. Kod nas se ta tajna služba zove BIA, njen šef je neki ćelav gospodin, kako mu bejaše ime, Crnogorac je naravno, pa šta bi drugo bio. On je nedavno dao jednu ovakvu izjavu, šef tajne policije Srbije (evo ja ću vam citirati tu izjavu da vidite šta da radite s njom, s tom izjavom), on kaže –Od 2000. godine naovamo, otkad je oboren Miloševićev režim – to on govori javno, otelo mu se – nekoliko crkvenih velikodostojnika ukralo je svoje dosijee i sad tragamo za njima. Sad tragamo, ušli smo u trag koje su to vladike ili muftije pokrale svoje dosijee o svojoj saradnji sa tajnom policijom, sad tragamo za tim. – Pazite to! Ni manje ni više, šef tajne policije to priznaje.
Vidite kakva je to sprega. I otuda sad, evo, dve verske zajednice, islamske, pa jedna drugu optužuju – da ih je policija izmislila i osnovala. I koliko je to ozbiljan problem, kad sam pomenuo tu islamsku zajednicu, vidite da dole traju tuče među vernicima i jedne i druge zajednice, poteže se oružje, hvala bogu još nema mrtvih, ali ranjenih ima dosta (Tutin, Novi Pazar…). Državi je bilo malo da ima jednu islamsku zajednicu Srbije pa je napravila još jednu, pa jedna pripada dole strukturama moći koje kontroliše neki Sulejman Ugljanin, a druga pripada strukturama moći koje kontroliše dole u Novom Pazaru Rasim Ljajić, i one se sukobe. Umesto da država vodi računa o javnom redu i miru, mi smo dobili, vidite, jednu takvu situaciju. To su vrlo komplikovana pitanja, i što se mediji tu ne snalaze najbolje – moram opet na to da se vratim – nije krivica toliko na medijima i novinarima koliko su to osetljiva politička pitanja, jer deo tih pitanja nije čisto versko pitanje.
Evo sad da vam navedem još jedan primer – još nije okončana ta afera, ako se sećate, slali su čak i mene iako sam ja hrišćanin, pravoslavac, da probamo nešto u Novom Pazaru, na onim njihovim televizijama – vehabije, čuli ste za to. Evo u zatvoru su, još se vodi istraga. Zapela je istraga, teško ide, poslednje vesti govore da će teško biti neke izvesti na sud, jer nema dovoljno dokaza. A ko su vehabije, sećate se? Uhapšena dole neka grupa muslimana koji su malo drugačiji muslimani, drugačije se oblače, koji su posedovali oružje, bombe, čitave arsenale. Otkud sad to, pitate se. Verska organizacija je u pitanju, terorizam. Šta će biti, to će sud valjda videti šta će, ali to su jednostavno neki mladi ljudi iz Novog Pazara i okoline, vaših godina ljudi, ja ih znam, muslimani koji su muslimani na neki malo drugačiji način. Oni tvrde da treba drugačije da se oblače, drugačije da se klanja, ne znam… Tih vehabija ima U Saudijskoj Arabiji, ima ih u Evropi, eto i kod nas neka grupa, ali problem je ovo oružje. Kao što vidite, i ta verska pitanja nisu uopšte tako naivna. Po zakonu, svako ima pravo da bude musliman, ima čak i Srba muslimana, kao što znate, ali vidite, ovde se postavlja pitanje sada gde je granica između vere, religije i terorizma, otkud sad to da se vera širi i oružjem. Šta će biti, rekoh, o tome će sud odlučivati pa ćemo videti.
Pa onda imate kod nas pravoslavaca, eto tu na Fruškoj gori, nije daleko od nas, jednu grupu pravoslavaca, imaju manastir svoj eto tu kod Vrdnika, ziloti, dabome. Na njihovom manastiru vije se zastava, ogromna, na kojoj piše „Pravoslavlje ili smrt“. Da, da, da! „Pravoslavlje ili smrt“! To su ziloti takozvani, to je stara jedna reč, jevrejska, pa preko Grka je mi izgovaramo tako, a to bi prevedeno na srpski, značilo revnitelj; oni tvrde da pravoslavlje treba da se propoveda silom. Naša ih crkva ne priznaje, ali odnekud su oni sve više i više jaki, ti ziloti. Ima ih tu na Fruškoj gori, ima ih u Smederevu, u Beogradu, na Avali imaju čak jedan manastir, ženski (zanimljivo; devojke vaših godina baš su njihove pristalice). Pokušala je država da ih uguši, država i crkva zajedno, kod Čačka tamo, pa to nije išlo lako, pa je vladika izgubio bitku; pa su išli i specijalci, ali njihova deviza i dalje ostaje da se vera mora nametati silom. Imaju vrlo stroga pravila. Ne priznaju oni Srpsku pravoslavnu crkvu, ne priznaju. Registrovani su pod nazivom Istinska pravoslavna crkva Srbije. Da, registrovani su, po zakonu to može, ali kad se pojave na ulicama, sa svojim crnim zastavama i sa tučom i sa oružjem, to već otvara ozbiljan problem. Ima i u islamu toga, ima i kod hrišćana. Vidite, to su vrlo, vrlo komplikovana pitanja i nijedno od njih nije dovoljno raspravljano, a novine su svakodnevno pune tih stvari. To sa vehabijama, izgleda, policija vodi istragu, ali oni se opet brane da su to njihova uverenja, Treba imati dokaza odakle oružje, i to ne tek bilo kakvo oružje nego bombe itd.
Stalno se ja, kao što vidite, vraćam sa mojom napomenom vama da pomognem u tome da ovde u Srbiji uopšte ne postoje čisto religijska pitanja, uopšte ne postoje, nego je to ispreplitano i sa policijom, i sa tajnim službama, i sa vojskom, i sa političarima. prosto rečeno. Mi koji se time bavimo, zovu nas sociolozima religije (svako ko se temeljnije bavi bavi religiijom u društvu, on je po definiciji to) znamo, naravno, to da Koštunica manipuliše crkvom i verskim zajednicama. Manipuliše. I tako manipuliše, i on to tako radi loše kao što sve drugo loše radi, da mu posao ne ide. Eto, napravio je još jednu islamsku versku zajednicu i mislio je da je time rešio – biće svi muslimani Srbije pod njegovom kapom. Međutim, kad su stigli dole u Novi Pazar, pogledajte, iz dana u dan, traju krvavi neredi, eno u Tutinu ima i ranjenih, u Sjenici, u Novom Pazaru… Ta manipulacija je ovde, dabome… poslednjih dvadesetak godina to je radio Milošević, instrumentalizovao ih je pa smo imali i vladike na tenkovima. Imamo mi jednog vladiku koji sedi na prestolu svetoga Save u Mileševi, njegova titula je vladika mileševski, Filaret, on se, kao što znate, javno slikao sa oružjem u ruci, na tenku. Ta slika je obišla svet. To je, vidite, nevolja kod nas. Crkva ne bi trebalo da se bavi politkom, tako stoji i u Ustavu i u zakonu, ali crkva je obema nogama u politici.
Da vas ja sad ne davim apstraktnim primerima, uzeću jedan noviji primer, koji će vas kao novinare živo ineteresovati, evo još se vrti po novinama iz dana u dan. Pomenuo sam malopre vladiku raško-prizrenskog i kosovsko-metohijskog, Artemija. Stalno ga gledate, to je jedan nizak čovek sa sedom bradom. Da vam ne nabrajam pet njegovih izjava od početka februara do prekjuče, pomenuću vam samo jednu njegovu nedavnu izjavu. Objavio je tu izjavu „Blic“, „Danas“, objavila je „Politika“, i ta izjava glasi ovako – S obzirom na situaciju na Kosovu (ovo što se dešava, Albanci proglašavaju državu, mi to ne priznajemo), ja se, kao – kaže on – vladika, izjašnjavam – i to javno tvrdi – za Srspku radikalnu stranku i za Demokratsku stranku Srbije. – Da, da, da! Time on krši i crkveni ustav u kome izričito piše da crkva ne sme da se meša u poslove države, a krši i Ustav države Srbije, ali on se nije zaustavio na tome. Dan iza toga, taj vladika je dao sledeću izjavu – Što se tiče Demokratske stranke i G17 plus i LDP, njima ne treba birači – poziva on – da poklone nikakvo poverenje i treba voditi računa da se oni nikako ne primaknu nekoj vlasti. – Kao što vidite, crkva se direktno sad meša u politiku i dobijamo jednu komplikovanu situaciju, koja nije od juče. Kao što nije dobro da se država meša u poslove crkve, to je zabranjeno Ustavom i zakonom, još veće je zlo kad se crkve i verske zajednice mešaju u poslove države. Vidite kako je to komplikovano, ta pitanja, i ona neće skoro biti razrešena, sve dok se ne reši jedno pitanje, po mom mišljenju jako važno, a to bi pitanje moralo i vama da bude važno – kakav je to realni odnos, ne na papiru, između države i crkve jer, kao što rekoh, po Ustavu one su odvojene, ali de facto, ni govora o nekoj odvojenosti, ni govora! Ovako su prožete.
Da vas ne bih gnjavio time, vreme odmiče a ja nemam sat pa me vi opomenite, navešću vam jedan primer, skorašnji, da vidite o čemu se radi, gde su mediji totalno zatajili, od Tanjuga i državnih agencija do vodećih listova u Beogradu, čak ni iskusni novnari nisu znali šta da rade, a mislim na to kad su Albanci jednostrano, na svoju volju, proglasili nezavisnost Kosova. Šef Demokratske stranke Srbije, Koštunica, koji je… trenutna je, valjda, njegova titula Vrhovni Tehničar (ta vlada je u ostavci, tehnička vlada pa valjda je Vrhovni Tehničar – ovo „t“ morate pisati velikim slovom; jer, on predsednik vlade nije, vlada je ostavci) – taj gospodin koji vodi neku partiju, zove se Demokrtaska stranka Srbije, koja je u stvari kombi-stranka, malo ih ima, mogu da stanu, preterujem kad kažem kombi, ali u jedan autobus da, tu im je nedge toliki broj, i šef jedne masovne partije, Srpske radikalne stranke, kome Srbija tepa iz milošte „grobar“ (to je kod nas kad nekom tepate, to komunalno zanimanje je omiljeno kod Srba, znate; šef te moćne stranke ni manje ni više nego – grobar! – i u stranoj štampi tako stoji; novinari u Francuskoj i Italiji, oni vas pitaju – Monsieur Boža Đelić, Derikoža? – ili – Monsieur Tomislav Nikolić, Grobar? – tako ga oslovljavaju; na kraju, gospodin Nikolić, kad ga već pominjem, pred parlamentom je rekao da mu je to bilo zanimanje; nije to njemu niko prišio nego je on sam pred parlamentom rekao da po zanimanju u Kragujevcu bio grobar; i ne treba se tome smejati, to je pošten posao, meni će taj posao uskoro trebati, vama ne), oni su, dakle, njih dvojica, kao što se sećate, sutradan valjda, sazvali miting protesta u Beogradu. Protesta! Pravo je političkih stranaka i građana da izađu na protest i da se usprotive jednostranoj volji Alabanaca da proglase nezavisnost, to je njihovo pravo. Pravo je i gospodina Koštunice i Nikolića da organizuju miting i da govore, ničeg tu spornog nema. Međutim, šta biste vi radili (malopre smo slušali vrlo inspirativno tumačenje šta je izveštavanje sa demonstracija, ja sam to vrlo pažljivo pratio i duboko sam se zamislio nad nekim stvarima – gospođa je to vama lepo objasnila) – sećate li se kako je taj miting te noći protekao? Prvo je govorio Vrhovni Tehničar, gospodin Koštunica – doduše, on nije govorio, on nema, siromah, govorničkog dara, nego je vadio neki sastav iz džepa, stavio naočari i to pročitao. Tri minuta je prošlo, on već nije kontrolisao sebe, da li ste to primetili? Vi ste novinari, vi morate pažljivo slušati te njegove govore. Zbunila se štampa! U drugom minutu on je počeo patetično da se obraća ogromnoj masi od stotine hiljada ljudi – Ima li ovde nekog ko sme da kaže da nije rodom s Kosova? – Iako sam se zatekao u taksiju, prepao sam se, jer ja nisam rodom s Kosova, slučajno nisam rodom s Kosova, blizu sam ali nisam s Kosova. Cela stvar se otela kontroli, i Beograd je zapaljen, napali smo strane teritorije stranih država (ambasade su teritorije stranih država, nisu naše), zapaljene su ambasade, nekog su nesrećnog mladića (njegovog se imena više niko ne seća) prineli na žrtvu, bacili su ga: Dok je trajao moleban u crkvi – to mu je nešto kao molitva za spas države, nešto tako (reč je došla preko Rusa, te prakse nije bilo u našoj crkvi, to su na brzinu izmislili Amfilohije i Koštunica, te molebane, jer to se jednostavno zvalo molitva) – i dok su se oni tako molili Beograd je opljačkan. Prema izveštajima, 98 srpskih prodavnica je razoreno i do temelja opljačkano; pustimo one patike, ja sam odmah ustao u odbranu onih devojaka, javno sam ustao i mislim da sam nešto uspeo u tome – pa gde nađoste vi njih da krivite što su uzele patike; devojke nisu imale patike, skupo je to. Toliko je opljačkano skupih stvari te noći, a vi od patika pravite problem. Pljačkali su radnje, dragocenosti, ambasade su razarane sa sve kolima, čak su nesrećnog mladića bacili na žrtvenik tog ludila, izgoreo je tako da su i patolozi imali problema da identifikuju telo, tri dana je trajao pokušaj da ga identifikuju, do te mere je izgoreo. Šta sad raditi? Jeste li stavljali sebe u tu situaciju? Ako niste, a malopre vam je sve to lepo protumačeno, zamislite sebe da izveštavate sa tog skupa, te noći. Šta da radite? Sem jednog malog izveštaja negde, ja mislim da je to Tanjug taj izveštaj pustio, ostali novinari su, izveštavajući sa tog skupa te noći, poptuno zatajili, ništa nisu umeli da urade i uopšte nisu krivi za to. Stvar je potpuno izmakla kontroli, razumete. Šta da kažete – nije mogao novinar da uleti u američku ambasadu gde gori sve unutra, vatra plamti, tri metra plamen, bacaju onog mladića u vatru… To je problem, vidite. Vrlo je teško u takvim situacijama, ja navodim primer od te noći, niko od novinara tu nije položio ispit i neki pošteni, savesni novinari to i priznaju. Nije zato što živimo u dosta neredovnim, nenormalnim prilikama, ali u drugim zemljama to je lakše. Vi niste mogli te noći, kao savestan novinar, a pretrpeli su neuspeh i strani novinari te noći u Beogradu, apsolutno nisu znali šta da jave za štampu, italijansku, rusku itd. Kaže mi jedan slavni ruski novinar te noći, ime u novinarstvu – Ja sam se mučio do pet ujutru i nisam uspeo svojoj agenciji da pošaljem ni tri rečenice. – Za boga miloga, kako nije, čovek zna i naš jezik, poznaje prilike. – Pa nisam – kaže – uspeo da dođem ni do koga. Predsednik vlade je na molebanu, crkveni ljudi su na molebanu, nema ih nigde, drže sveće, a Beograd gori. Nisam uspeo ni do koga da dođem! Došao sam – kaže – do šefa policije srpske – došao je do nekih šefova – ispostavilo se – čovek kaže – policijom srpskom te noći komandovala je jedna simpatična devojka. – Jočić je povređen i na lečenju je, ali po dužnosti njega je zamenila neka… mlada žena neka – koja nije znala ništa da mi kaže osim što je plakala. Ništa nisam znao šta da napišem šta se te noći dogodilo u Beogradu. – I zaista, bilo je dramatično, svi su novinari bili matirani. Neki obrt je nastupio (to sam od novinarā čuo) tek negde oko četiri ujutro, kada je neki američki, ako ne državni sekretar nego neki drugi čovek, okrenuo telefon Koštuničin i našao ga, da li kod kuće, da li u kancelariji, i rekao – Za boga miloga, pa Beograd gori, tamo ljude bacaju u vatru, pljačka se Beograd! Ili zavodi red ili ćemo mi zavesti red na našoj teritoriji, jer je naša teritorija zapaljena u Beogradu! – Onda je valjda ovaj… Veliki Tehničar valjda malo došao sebi, probudio se napokon, a ne budi se on ni po podne a kamoli tako rano, ali ovaj ga je uplašio. Šta biste vi radili, da se vratim na ovo, da izveštavate sa takvog događaja, šta biste radili? Nije to tek tako jednostavno! Mogli ste ući u crkvu, svetosavsku gore, i čuti da traje moleban. Novinari su to probali te noći. Ali, gle jada! Ušli su, moleban traje, služba traje, ali na staroslovenskom jeziku. Sada baš naši novinari, i strani, tečno govore i znaju taj jezik! Neće biti! Kako to da prevedete i na srpski, a kamoli na engleski. Nikog nema. Vrlo je teško doći do nekog, a vi morate imati verodostojan izvor. I šefa policije! Zašto? Da odgovori koliko se pljačka, je li neko uhapšen, dovedeni specijalci, šta se radi… preti opasnost da tu zapalite neku školu… a nigde nemate nikog! Vidite li koliko je vaš posao, ne težak, nego opasan! Opasan! I jedva da su tek rano ujutro neki novinari (ko bi drugi nego Francuzi) uspeli da pošalju pravi izveštaj, ali je to jedna francuska novinarka, mlada neka, zamalo platila opekotinom velikom, a kosa ode, ajde, kosu ćemo da joj namestimo drugu – uspela je da pošalje izveštaj.
To je rizičan i opasan posao u uslovima u kojima mi živimo i zato su ova verska pitanja koliko god vam nekad uzgledala čak i smešna, pa možda i nevažna, neki odmahuju rukom, ali kad vidite kad stvari ovako krenu, bogami nikako nije nevažno. Šta da radite vi, evo stavite se u situaciju… malopre sam vam rekao šta tvrdi član Sinoda (to je crkvena vlast; crkva ima skupštinu, zove se Arhijerejski sabor, ima vladu…), šta biste vi radili da treba da intervjuišete Artemija? I, navešću vam sad jedan dobar primer: iz nekih novina, ne znam da li su bile „Novosti“ ili „Glas“ ili nešto treće, sila je tih novina kod nas, neka je novinarka uspela da dođe do njega i uradila je posao. Taj primer treba da sledite. Ona je došla do Artemija i rekla – Molim vas, čitala sam vaše izjave, vi tvrdite da ste za Srpsku radikalnu stranku, je li tačno? – Tačno je. – Da ste protiv Demokratske stranke, da ste protiv Tadića? – ( Artemije je, inače, u tom izveštaju rekao da su Tadić i Šutanovac izdajnici.) – Potvrđujete li vi to? – pita ona njega. – Potvrđujem – kaže – to je moje mišljenje. – I ona je poslala takav izveštaj. Tako treba raditi. Da se vidi kako je to mišljenje ludo i besmisleno, to je druga stvar. Kako sad šef Srbije, šef države se zove neki Boris Tadić, meni nije posebno simpatičan, ali on je šef države, šta da radimo, on ima pravo da uvede vanredno stanje, razumete, da proglasi rat ako treba.
Šta biste vi radili da treba da izveštavate… treba u ovom vašem poslu (sad da počnem ja da popujem malo vama), treba u ovom vašem poslu da se držite sledećih pravila – jedno je ono da treba znati o čemu se govori, ako je u pitanju islam, ako su u pitanju Jevreji, ako je u pitanju bilo ko. Dobro, to je lako, to je možda najlakše. Pogledate, obavestite se. Treba u ovom poslu na vreme stići, a to već podrazumeva rizik, podrazumeva ogroman rizik. I treći uslov, koji je najteži, treba u tom izveštaju biti pošten, što je gotovo ravno herojstvu..
Niste mi odgovorili na pitanje ima li neko ko se za ovu temu baš zanima? Izgleda da sam vas ja dosta poplašio ovim. Da vidite kako to ide, tu ima toliko stvari… Ima još jedna stvar da vam napomenem – vama se čini, novinari ste, pratite zbivanja, pa otvorite „Danas“, tamo su saopštenja Sinoda, ovo, ono, crkve, islam, Jevreji, praznici – i vama se čini da je to dovoljno. Nije dovoljno. Mali broj naših novinara, a gledajte da se vama to ne desi, prati uoppšte crkvene i verske medije. To niko ne prati. To su ostavili nama, tzv. stručnjacima da čitamo. Crkva i sve verske zajednice imaju svoje novine, radio, televiziju, časopise. Malo ko to prati. Ako hoćete (ovim sam hteo da kažem) da znate punu istinu o tome koja je politička uloga naše Srpske pravoslavne crkve vi morate čitati ne samo „Pravoslavlje“ nego i sajt Srpske pravoslavne crkve. Sad je to vama lakše, zahvaljujući tehnologiji sad je to vama malo lakše. Oni imaju sajt svoj pa ćete makar videti tu osnovne stvari. Kad je reč o tim crkvanim medijima, i uopšte verskim, da li islamskim, jevrejskim, katolici u Srbiji imaju svoje novine, časopise, radio-stanice, čak imaju jednu moćnu radio stanicu koja ima evropske frekvencije, slušana je, to je Radio Marija. Verska štampa ima dve osobine. Prvo, svaka crkva ili verska zajednica koja izdaje svoj list ili časopis ne zanima se za onu drugu, suprotnu, razumete? Uopšte ih ne zanima. Kad vi čitate novine pravoslavne crkve, zovu se „Pravoslavlje“ – to inače nije zvanični crkveni organ, to su novine srpske patrijaršije (zvaničan organ srpske crkve se zove „Glasnik“, izlazi jedanput mesečno i to, sem nas koji se time bavimo, niko živi ne čita), dakle ono što čitate u „Pravoslavlju“ nije zvanični stav crkve, to su novine. List „Pravoslavlje“ je inače uglavnom, gledano iz vaše perpektive, uglavnom loš. Malo prati društvena zbivanja i crkvu u društvu, a komentari su na nivou – optužićemo sve koji ne misle kao mi i radikali, tako nekako. Nije bolji ni list naših katolika koji žive u Beogradu – zove se „Blagovest“. I to je dosta loše. „Glas islama“… kad čitate „Glas islama“, prodaje se i u Beogradu, i dole, ima ga, videćete da je kod njih druga nevolja – podeljeni su pa sad i ovi drugi imaju svoje novine. Šta vi, kao novinar, da radite, kome da verujete od njih? Kako? Komplikovano pitanje.
I treću dimenziju imate, a to je – kod nas ne postoje samo crkva i verske zajednice pravoslavna crkva, katolička crkva, pa islamska, jevrejska zajednica, nego postoji ogromno mnoštvo malih verskih zajednica. U Vojvodini je registrovano 86 malih verskih zajednica, samo u Vojvodini, prema registru koji ja imam (ali to je samo registar na temelju onog koje su prijavljene, znate, ali računa se da ih još toliko ima). Da tu raščistimo dve stvari. Najčešće ćete sresti izraz „sekte“. Morate praviti razliku između sekti i malih verskih zajednica. Velika je razlika. Reč sekta – mi, Srbi, nemamo reč sekta – ima izrazito negativno značenje pa je taj ministar nedavno za silna ubistva i porast nasilja u Srbiji izjavio da su za to krive sekte (i za ono u Banovcima). Kakve sekte? Ekspertiza je pokazala da se radi o psihopati.
Reč „sekta“ inače, izvorno, nema negativno značenje. Pa i mi, hrišćani, sa Isusom Hristom, počeli smo kao mala verska zajednica, bilo nas je 12 i jedan izdajnik, Juda. U početku nas je bilo svega 12. Treba razlikovati reč sekta – Hrvati imaju za to reč, sledba – ali mi nemamo i upotrebljavamo ovaj novolatinski izraz sekta, koji uopšte nema negativno značenje, i znači mala verska zajednica. Oni su uredno prijavljeni, imate ih raznih – nazareni, subotari… Od njih treba razlikovati sekte kao male verske zajednice, nazareni, pentekostalci… – imate ih koliko hoćete ovde u Vojvodini, možda ih u komšiluku imate…
Ovaj podatak kojim ja raspolažem o broju malih verskih zajednica sadržan je registru, a mnogo je veći, ali zvanično računa se da ima 62 ili 44. O čemu se radi ovo što vi kažete? Zapravo, nije regulisano jedno pitanje – ko registruje verske oragnizacije. Tu nastupa problem, znate. Formalno, po zakonu, grupa građana ima pravo da se prijavi organima unutrašnjih poslova. Međutim, tu nisu rešene dve stvari i otuda ta razlika u tim brojevima. To pravo niko nam ne može osporiti, ja mogu naći vas nekoliko i bićemo budisti, bramanisti, nećemo jesti kravlje meso, itd. Zakon mi to ne brani. Međutim, svaka verska zajednica mora da prijavi svoje učenje, u šta veruje, da ima svoj pečat, a polovina njih uopšte to nemaju, uopšte to nemaju. Otuda te cifre, znate, 38, 64, 85.
Zbog čega je to važno? Evo zbog čega je važno – da ne dužimo od tome koliko ih ima, mnogo ih ima i iz dana u dan ih je sve više i više, a tih malih zajednica u Evropi ima još i više, tamo nema problema s tim (samo među protestantima ih ima koliko hoćete) – vi ste čuli da postoji jedna mala verska zajednica – Jehovini svedoci. Ima ih puno kod nas, izdaju onaj list „Kula stražara“, tako se zove njihov medij, njihov list. To morate čitati. Izdaju oni i druge publikacije. Oni su prijavljeni, ima ih svuda, pun ih je Beograd. Oni su vam neka mešavina hrišćanstva i judaizma. Oni su registrovani kod nas, to je u redu, ali oni u svom učenju imaju jednu stavku – ne priznaju transfuziju krvi, mešanje krvi. Da li me razumete? Razboli se neki njihov član, operacija, treba mu krv, a oni to ne prihvataju. Imaju li oni to pravo zakonu? Nemaju. Ne mogu ja zbog moje vere da ugrožavam nekoga, da osudim nekog da umre, ako mu se ne da krv. To su veoma naopaka shvatanja. Imate i sa ovim nazarenima problem. U njihovom učenju zabranjeno je piti, pušiti, psovati, lagati, ali zabranjeno je i uzimati oružje u ruke. Pod bilo kojim izgovorom, nemate pravo oružje da uzmete u ruke. I pre rata (vi ste mladi), kad dođe vreme da služe vojsku, njih na robiju šalju. Posle rata, isto je tako bilo. Kad dođe vreme da idu u vojsku, neće da uzimaju oružje, i na robiju isto. Kao što znate, posle pod Titom… sad je to rešeno… Znate kako je rešeno? Sad postoji i civilno služenje vojnog roka i, hvala bogu, nema više problema. Inače, njihovo učenje je… savršeno. Oni ne priznaju crkvu, popove, imaju svoju skupštinu i nemaju uopšte hijerarhiju.
Hteo sam ovo da kažem (ne vidim koliko je sati), morate pratiti i tu stranu, sve to morate pratiti, a to nije jednostavan posao i ko se prihvati ovoga, on bi doista morao da uzme … kad vi otvorite neke ozbiljne italijanske novine, sve one imaju prave stručnjake za to… Ako imate pitanje, slobodno recite. Vi svakodnevno imate pojave vezane za ovo. Svaki dan, kad otvorite novine, naći ćete nešto, evo i danas: negde su razbili kamenicama, u Somboru ili u Smederevu, adventisitčku bogomalju, a negde kod Subotice oskrnavljeno je pravoslavno groblje, upali su neki, počupali krstove i pobacali. Pa se pitate otkud to nasilje. Mi imamo nasilja i na verskoj osnovi. Tu nastupa problem, ko su sad ti adventisti, šta je sad to. Oni su jedna mala verska zajednica, čak su nama, pravoslavnima, potpuno bliski. Adventus znači ponovni dolazak Isusa Hrista. Ali, hteo sam ovo da naglasim, ne samo da se ne trpe crkve između sebe, nego se i male verske zajednice glože između sebe i ne priznaju se. Kada su u pitanju male verske zajednice, tu će vas čekati jedan vrlo ozbiljan problem sa njima, kakva god bila – suočićete se sa tim ljudima koji veruju u… ne znam šta… oni su zatvoreni u sebe, zatvoreni su. Dovoljni su sebi, potpuno su zatvoreni u sebe. A ima ih koliko hoćete, niko više ne zna koji je broj, oni u komisiji za registarciju kažu da više nisu sigurni koliko ih je. Pomenuo sam adventiste a njih, recimo, ima raznih – adventisti kalvinskog obreda, pa adventisti sedmoga dana (njih zovu subotari)…
Eto vidite kako je to osetljiva oblast. Složićete se da ona nije nezanimljiva ali da je puna iskušenja.

(Transkript predavanja sociologa relgije Mirka Đorđevića na seminaru „Osnove novinarstva“ u organizaciji Medija centra Vojvodine. Predavanje je održano 13. aprila 2008.)

]]> http://www.autonomija.info/mirko-dordevic-mediji-i-religija-%e2%80%93-primeri-manipulacije-i-diskriminacije.html/feed ŽUŽANA SERENČEŠ: Multietnički incidenti ili 2004. godina http://www.autonomija.info/zuzana-serences-multietnicki-incidenti-ili-2004-godina.html http://www.autonomija.info/zuzana-serences-multietnicki-incidenti-ili-2004-godina.html#comments Sun, 30 Dec 2007 11:32:55 +0000 admin http://www.autonomija.info/zuzana-serences-multietnicki-incidenti-ili-2004-godina.html Žužana Serenčeš Ozbiljno se pribojavam i mislim, a postoje mnogi signali već sada, da bi odluka o nezavisnosti Kosova, ta frustrirajuća odluka za veliki deo građana Srbije, mogla da proizvede slične reakcije, slične događaje u Vojvodini. Sa jedne strane, kada je reč o etnički rezličitim ljudima u odnosu na većinu, dakle u odnosu prema nacionalnim manjinama i tim kolektivitetima a, sa druge strane, i u odnosu ukupno prema nečemu što zovemo drugost i različitost, dakle i u ideološkom smislu

Dobar dan, lep pozdrav. Znam da je vreme posle ručka, po pravilu, najteže. Sa druge strane, ja za razliku od, koliko znam, vaših prepodnevnih sagovornika, nisam profesor nego smo kolege, pa bih vas zamolila da to ne bude neko, uslovno rečeno, klasično predavanje niti sam ja sklona tome. Koliko sam videla i na spisku, dolazite iz različitih sredina i možda bi bilo dragoceno da zajednički promislimo ovu temu.
Pitanje je, naravno, zašto sad da pričamo u o 2004. godini. Ja bih možda Nedima i dopunila – ne samo o onom, nama već poznatom martu 2004. godine koji je, bez sumnje, bio vrh talasa te incidentne godine u međuetničkim odnosima u Vojvodini nego, zapravo, da pričamo o celoj toj 2004, pa i, jednim delom, doduše u nešto smanjenom intenzitetu, i o 2005. godini. Razlog je, dakle, sledeći – ja mislim da je to posebno važno u ovom trenutku, i verujem da ćemo se složiti, u vremenu iščekivanja, hajde da to nazovemo delikatnim trenutkom, kada je reč o sudbini Kosova. Svi mi koji umemo da čitamo vesti i novine (pretpostavljam da je to jedna od bazičnih stvari koje novinar mora da čini) zaista sad već možemo prepoznati da mimo toga ko šta misli, sada više nije pitanje šta nas očekuje i kakav događaj u vezi sa sudbinom, odnosno odlukom o statusu Kosova nego da je, praktično, ostalo samo pitanje - kada. Tu se neki dogovori očekuju pa čak već, recimo, današnja vest pominje i neku najavu da bi to bio 6. februar. Dakle, hoću da kažem, izvesno je da nas čeka jedan buran događaj, koji će, čini mi se, bez sumnje biti izuzetno frustrirajući za mnoge građane Srbije.
Sada se postavlja pitanje zašto posebno o tome pričati u kontekstu Vojvodine, u kontekstu njene multietničnosti i, dakle, zašto se vredi podsetiti zajednički svih onih zbivanja 2004. i delom 2005. Evo zbog čega – ja se ozbiljno pribojavam i mislim, a postoje mnogi signali već sada, da bi odluka o nezavisnosti Kosova, ta frustrirajuća odluka za veliki deo građana Srbije mogao da proizvede slične reakcije, slične događaje, pre svega u Vojvodini. Sa jedne strane, kada je reč o etnički rezličitim ljudima u odnosu na većinu, dakle u odnosu prema nacionalnim manjinama i tim kolektivitetima a, sa druge strane, i u odnosu ukupno prema nečemu što zovemo drugost i različitost, dakle i u ideološkom smislu. U toj situaciji može biti izgledno da će na meti biti upravo ljudi koji se razlikuju da li po tome kako se zovu i koji jezik govore ili po tome kako razmišljaju i kakvog su političkog i ideološkog opredeljenja. Naravno, kad se spominju Vojvodina i Kosovo, obično je najčešća floskula da su to potpuno različite situacije, potpuno različiti problemi i da prosto nije uputno dovoditi u vezu te dve stvari. I to je, mislim tačno, verujem da se i vi slažete, ali isto tako – i to, nažalost, sada već jako dugi niz godina potvrđuje – i pored te razlike postoji neka vrste sistema spojenih sudova i, kao reakcija na neke događaje u vezi sa Kosovom ili na Kosovu, vrlo lako, zapravo, u Vojvodini može da dođe do izvesnih reakcija. Čovek pokušava da razume, da analizira šta se zapravi i zašto se dogodilo. Evo kako ja otprilike gledam na stvar, i mislim da bi bilo dobro vratiti se na 2000. godinu i na očekivane promene 5. oktobra, odnosno je l’, 6. oktobra i zapitati se tada, kada je došla nova demokratska vlast u Srbiji, zapitati se a zašto baš 2004. Dakle, da se razumemo, naravno da znamo da sporadičnih incidenata, pa i na etničkoj osnovi, u principu, uvek ima ili mogu da se dogode, ali zašto su 2004. godine ti incidenti bili tako intenzivni. Svedoci ste da, negde u periodu od oktobra 2000. do 2003. i ubistva premijera Đinđića i neposredno onih događaja i tog šoka koji su usledili nakon toga, ako razmislite, možete primetiti da je prosto došlo do neke vrste preokreta. Čini mi se da su one političke snage koje su nakon oktobra 2000. prosto – one su opstale ali su zaista bile pritajene – a ako imamo u vidu da prethodni režim definišemo kao ideologiju vladajuću militantnog nacionalizma, možemo da uočimo da je, dakle, nakon oktobra 2000. ta vrsta vladajućeg ideološkog diskursa prosto bila potisnuta. Možda su mnogi mislili ili se nadali da je on i prosto nestao ili više nije u toj meri snažno prisutan, i verovatno da je to bila jedna od, rekla bih, mnogih naših postpetooktobarskih zabluda i iluzija. Očigledno da su te snage ostale, prosto su samo bile utihnule i prijatene.
Dakle, ono kako ja razumem zašto je došlo do te incidentne 2004. čini mi se da objašnjenje možemo tražiti upravo, dakle, u događajima koje sam pominjala 2003, kada je došlo do jednog obrta i kada su odjednom te, dakle pritajene snage sa snažnim nacionalističkim diskursom i isključivošću nacionalnom, prosto ponovo digle glavu. Setite se da su krajem 2003. bili izbori, i setite se šokantnog uspona snage upravo tih političkih diskursa. Ja mislim da bi jedno od objašnjenja zbog čega je sve to bilo – čak je poneki incident bio i uoči Nove godine 2003. ali snažno i masovnije počinju da se pojavljuju upravo u januaru 2004. – dakle, nekako kao da je tako snažnim prisustvom pre svega Srpske radikalne stranke a i, naravno, Socijalističke partije Srbije u novom sazivu parlamenta Srbije, da je to prosto na neki način dalo krila da ponovo takav nacionalistički, isključivi diskurs prema svakoj drugosti, a u Vojvodini se to najčešće svodi na drugost u smislu nacionalne pripadnosti, da prosto digne glavu i dobije zamah.
Šta je tu bio problem? Setite se odmah koliko ste i kada saznavali o tome i na koji način. Dakle, trajalo je to u januaru i februaru, i dolazi mart 2004. i poznati datum 17, kad se desilo nasilje na Kosovu i gotovo istovremene reakcije na to nasilje u mnogim, mnogim gradovima Vojvodine. Na meti su, pre svega, bili pripadnici hrvatske i mađarske zajednice. Marta 2004, uglavnom u tih tri-četiri dana tog agresivnog nastupa i agresivnog buđenja takve nacionalističke i isključive ideologije, na meti su uglavnom ljudi koje su verovatno oni koji su prouzrokovali incidente smatrali na neki način krivcima ili pogodnim adresama za neku vrstu, uslovno rečeno, odmazde. Dakle, napad je, pre svega, bio u tim danima usmeren ka Albancima, Romima, Aškalijama. Setite se agresivnog nastupa kada je u mnogim gradovima – Novi Sad je bio tu bez premca – krenuo taj rušilački talas, kada su razbijani izlozi na pekarama ako je vlasnik imao albansko ime; na Novosadskom pozorištu, koje igra predstave na mađarskom jeziku, razbijana su stakla, krenulo se u pravi obračun, da ne kažem krenulo se u linč prema naseljima Adice, Mali Rit u Novom Sadu, na Klisi gde su, poznato je, upravo naselja Alabanaca, Roma, Aškalija. Dešava se da su incidenti nastavljeni i u aprilu, da mi i dalje…
Ovaj talas je smanjen, ali ponovo imamo napade i na mađarsku manjinu i, praktično, to sve traje negde do juna meseca. Ključno je pitanje i krucijalno, kako su se državni organi ponašali u toj situaciji. Imate milion saopštenja, milion upozorenja iz redova manjinskih zajednica koji su prozivali i pozivali, molili čak predstavnike države i predstavnike političke elite da reaguju, ukazivali i upozoravali šta se dešava na terenu, pozivali državne organe da rade svoj posao, policiju, tužilaštva i manje-više smo svedoci da smo zapravo, sasvim negde do početka leta imali u javnosti, u manjoj ili većoj meri, ali generalno bi se moglo reći, ignorisanje čitave te pojave incidenata. Državni organi prosto nisu radili svoj posao kako bi bilo u opisu njihovih obaveza i zadataka.
Zanimljivo je analizirati kako su se mediji ponašali u tom trenutku. Ako se sećate ili ako prelistate novine iz tog perioda, možete zaključiti da pitanje nacionalno motivisanih incidenata zapravo skoro da nije postojalo ili nije uopšte postojalo u medijima na većinskom jeziku, dakle srpskom, izvan Vojvodine. Dakle, i tu je zanimljivo posmatrati tu uzajamnu vezu – na isti način kako se ponašala politička elita, dakle ignorišući te apele, ta upozorenja, te pozive da se reaguje, da se spreči, da državni organi urade ono što treba da urade, na isti način su se odnosili mediji – jednostavno su prećutkivali, jednostavno ignorisali. Naravno da je to dovelo do dodatnog jaza i do, rekla bih, povećanja nepoverenja na nivou nacionalnih kolektiviteta.
Početkom leta 2004. godine, sada već polako, pre svega kroz angažovanje Mađarske, imajući u vidu da su pripadnici mađarske manjine bili u velikom broju izloženi tim incidentima, Mađarska se kao tada nova članica EU zaista angažovala na međunarodnom planu, i to je ono što je dosta nazivano internacionalizacijom tog problema. I polako to pitanje nacionalno motivisanih incidenata u Vojvodini dovodi se pred EU i od celog pitanja pravi, da tako kažem, međunarodno pitanje. To je taj prvi trenutak kada je politička elita u Srbiji iole ozbiljnije počela da se bavi tom temom, dakle tek, rekla bih, na tu vrstu pritiska ili svršenog čina, kada je to pitanje postalo pitanje koje postoji na stolu i izvan Srbije. To je i trenutak kada je i premijer prvi put reagovao, a prošlo je i pola godine od uzaludnih upozorenja. To je i pitanje kada i mediji, mislim opet pre svega na medije izvan Vojvodine, konačno počinju da se bave tom temom.
Ako govorimo o medijima, imali ste još jednu zanimljivu situaciju – dakle, pitanjem incidenata bavili su se uglavnom mediji na manjinskom jeziku, uz svetle izuzetke nekih medija, ako bi generalizovali, u Pokrajini ako je reč o medijima na srpskom jeziku. Tu pre svega se sećam, recimo, da je i «Dnevnik» ipak izveštavao više nego što su mediji na srpskom jeziku van Vojvodine, i tu i tamo poneki medij sa ponekom informacijom iz Beograda. Ali generalno smo imali jedno zastrašujuće prećutkivanje i jedno zastrašujuće ignorisanje prema celoj toj pojavi. Sama internacionalizacija pitanja međuetničkih incidenata kao da je dovela do povećanog, rekla bih, besa i polititčke elite a imali smo toga i u medijima, i setite se da je to zapravo i bio rezlog, da je to doživljeno u tim elitama ili u tim medijima kao neka vrsta izdajstva ili, prosto, manjinski kolektivitetei i njihovi politički predstavnici, naravno, na njih mislim, su prozivani da, eto, idu okolo po svetu i tužakaju se na sopstvenu zemlju. To je onaj drugi momenat koji je karakterističan kada govorimo o čestom odnosu prema manjinama, kada su manjine uvek sumnjivije, uvek se proveravaju, uvek je pod sumnjom njihova lojalnost prema državi u kojoj žive i uvek, dakle po tom većinskom nacionalističkom diskursu, uvek su više skloni da budu nelojalniji prema svojoj državi nego što su drugi građani.
Stižemo i do jeseni 2004. godine, ponovo incidenti. Setite se da su na redu ponovo bili izbori, ponovo dolazi do jačanja ove tendencije incidenata. EU se još jače angažuje, stiže odluka o dolasku posmatračke misije EU. To još dodatno proizvodi tu reakciju, dakle međusobne sumnje i podozrenja. I sad ste u toj situaciji mogli sjajno da pratite i kroz medije na koji način su nacionalne zajednice međusobno komunicirale ili nisu komunicirale, kada je reč o toj temi. S jedne strane ste imali priliku da, prateći medije na manjinskom jeziku, da vidite da su prosto iznenađeni, frapirani činjenicom da je javnost u Srbiji mnje-više bila nezainteresovana za ono što se dogodilo prema jednom broju pripadnika tih manjinskih zajednica, da prosto su se oglušivali čak i o apele i da ih, jednostavno, kratko rečeno, ne zanima njihova sudbina. Sa druge strane su bili frapirani činjenicom da su državni organi nikako, slabi ili promenljivo radili svoj posao koji su imali u tom trenutku, a to je da sprovode zakone i da rade na sprečavanju takvih pojava. I sad odjednom, u manjinskim medijima vidite, čitate, da oni jednostavno smatraju da većinska zajednica nije zainteresovana za ono što se njima dešava. Sa druge strane, u najvećem broju medija na srpskom jeziku, a naravno da znamo – a to je tema za posebnu priču – da je naša medijska scena u izuzetno velikoj meri tabloidizovana, i vidite prosto jedan nekad čak i agresivan bes usmeren ka političkim predstavnicima manjinskih zajednica koji su, da tako kažem, sve preduzeli zarad nekih svojih drugih računa i političkih interesa da, tužakajući sopstvenu zemlju pred mađunarodnom zajednicom, da je dodatno obrukaju, da je dovedu u teži položaj, sve zarad postizanja nekih svojih kratkoročnih političkih ili izbornih ciljeva. I mislim da je to momenat koji vredi analizirati ne samo sa medijskog stanovišta i u nešem poslu nego i generalno kada promišljamo ono što se zove nacionalni odnosi, koji se na nivou floskule uvek, po pravilu i najčešće, ističu kao jedna posebna i izuzetna vrednost i bogatstvo u Vojvodini, a sa druge strane, vi imate jednu ponekad potpuno drugu stvarnost koju počesto većina neće, ne može ili ne želi da vidi. Po mom osećanju stvari, ključni problem je upravo naš odnos prema postojanju te dve paralelne stvarnosti kada, s jedne strane, imate ono što je floskula, što je norma, što je zakon, što je politička demagogija često a, sa druge strane, ono što je život i što se stvarno dešava među nama. Zanimljivo je to posmatrati i kroz ovaj paralelizam kada promišljate pitanje poverenja ili nepoverenja među etničkim kolektivitetima što je, naravno, za Vojvodinu od sudbonosnog, rekla bih, značaja. Pitanje poverenja među ljudima uvek postoji ili ne postoji, i to je posebna priča, ali ono što se meni čini da je i možda u toj godini, kritičnoj zbog tih incidenata, da je dovelo do neke vrste promene upravo zbog tako različitog odnosa prema tim događajima da mi se čini da je pitanje podozrivosti, nepoverenja između različitih etničkih kolektiviteta, sada iz neke imaginarne, individualne sfere prešlo na javnu scenu u smislu ozbiljnog postojanja podozrivosti, sumnje, nepoverenja ili nedovoljne iskrenosti ili, prosto, nedovoljne komunikacije u smislu kolektiviteta – dakle, sa individualnog stupnja to je sad prešlo u fazu nepoverenja među kolektivitetima. Ima upozoravajućih signala o tome, postoje istraživanja koja ukazuju na to – setite se samo priča koliko u svakodnevnom životu, posebno među mladima danas u Vojvodini, da se zapravo žive neki paralelni životi sa nedovoljno ili nikako ili, jednostavno, malo međusobne komunikacije. Dakle, kada se govori da su međunacionalni odnosi u Vojvodini stabilni i dobri, to je sigurno činjenica ali, istovremeno, ima signala koji mogu da upozore i na to da se ta stabilnost i kvalitet tih odnosa zapravo u dobroj meri, u mnogim sredinama, svodi na uzajamnu trpeljivost među kolektivitetima i na, ponekad zastrašujući, izostanak uzajamne komunikacije ili razumevanja i poverenja.
Da ne dužimo priču, sećate se da je posle svega usledio i dolazak posmatračke misije i Evropskog parlamenta, odnosno njihovog izveštaja Evropskom parlamentu, da bi u jesen 2005. bila doneta i posebna rezolucija u odbrani multietničnosti Vojvodine, tako joj je i bio naziv, što je ponovo izazvalo žestoke reakcije u Srbiji i političkih elita a i najvećeg broja medija. Srećom incidenata je u 2005. bilo znatno manje nego 2004. i to se može objasniti, pre svega, delotvornijim angažmanom državnih organa kojima je to i posao, jer šta se dešava? – vi incidente možete imati pa imati, ali ukoliko vi vidite da država ne radi svoj posao, da politička vladajuća elita ne reaguje na njih na pravi način, to prosto predstavlja neku prećutnu legitimaciju ili prećutno odobravanje ili, jednostavno, samo daje krila nacionalistima da rade i dalje, odnosno, da mogu i dalje nekažnjeno da rade ono što rade. I tu je zapravo ključni problem, ako analizirate i ponašanje medija u tom periodu – i o tome možemo razmišljati – da su se i mediji ponašali manje-više slično kao vlast, sad generalizujem ali govorili smo da je većina, uslovno rečeno, beogradskih medija najpre ignorisala a posle se prilično obrušila na, uslovno rečeno, nelojalnost onih koji su smeli da se potuže na problem. Naravno, 2005. sad vi već u smislu političkih ciljeva imate i drugu vrstu političkog korišćenja tih incidenata pa su nekad bile i situacije da su poneki incidenti bili proglašavani etničkim a da se ispostavilo da to i nisu. I sad, kad nešto promišljamu celu tu 2004. i 2005. skoro da bi, ja sam se nešto sabirala i razmišljala, skoro da bi se moglo postaviti na nekom kvizu nagradno pitanje – evo, vi ste novinari – da li iko od vas zna koliko je u toj godini bilo etničkih incidenata u Vojvodini? Ne zato što ja mislim da je ključni problem incidetanta brojka, jer brojka je bila velika pa velika nego sam vam to rekla prosto da vas podsetim da mi, evo krajem 2007 godine, dan-danas nemamo taj podatak za koji bezrezervno možemo da kažemo da je to taj podatak da je u toj godini bilo toliko incidenata. Hoću da vas podsetim da su se u to vreme, a naravno reč je pre svega o političkoj eliti, svi gađali nekim brojkama, procenama, podacima, činjenicama, svi su se nešto pozivali na neke sopstvene izvore da je to prosto bilo… ne znam, Ljajić je, tadašnji ministar za manjine, govorio 88, nakon svega je skupštinski odbor u Vojvodini rekao da je bilo 178, čini mi se da je iz policijskih izvora Srbije govoreno da je bilo devedeset i nešto pa do licitiranja da ih je bilo i preko dve pa i tri stotine. Podsećam vas na to iz razloga što je za mene i to signal koliko smo se zapravo nedovoljno ozbiljno bavili tim pitanjem jer, mislim, ne može to biti stvar licitiranja koliko ih je bilo, s jedne strane, a s druge strane čini mi se da to može biti i dobar signal u ozbiljnosti kada govorimo o odnosu države i vlasti prema tom pitanju. A tek bi pitanje za super nagradu na tom imaginarnom kvizu moglo biti pitanje – a koliko je, bez obzira na to složili se oko jednog od tih silnih brojeva kojima su se gađali, od tog broja procesuirano, koliko je bilo prekršajnih prijava, koliko je bilo krivičnih prijava, koliko je ljudi kažnjeno zbog toga. Tek taj podatak nemamo, nemam ga ni ja ni vi, nemaju ga ni novinari, nemaju ga ni državni organi što je činjenica koja govori za sebe. Podsetiću vas na apsurdnost situacije da su čak i u ta vremena predstavnici državnih organa pozivali medije – pa eto, mi nemamo taj podatak, pa bilo bi dobro da novinari istraže zbog čega su počesto tužioci u tim slučajevima odustajali od krivičnih prijava i krivičnog gonjenja u izvesnim slučajevima. O tome, zapravo, svedoči ta vrsta ponašanja.
Drugo pitanje – u koj meri smo, posle svega, uspeli da priču dovedemo do analize šta se zapravo tada dogodilo, da li su to zaista bili sporadični incidenti (incident po prirodi stvari ima u korenu reči značenje nečeg što je sporadično, incidentno, nečeg što odudara) ili je reč o pojavi. Ja ću vas podsetiti da na uporno insisiranje države da nije reč o pojavi, da je reč samo o incidentima, mi zapravo nismo dobili nikada jednu analizu šta se dogodilo. Setite se samo kada je licitirano razlozima i motivima za te događaje, ponajčešće objašnjenje je bilo da je reč o alkoholisanim mladim ljudima, u 80-90% slučajeva i da je to razlog tih incidenata, da je reč o ekonomskoj situaciji i nezaposlenosti i toj vrsi frustracije. Dakle, nijednog trenutka, ja bar nisam videla da je neko ozbiljno seo – izuzev možda vlasti u Vojvodini koja je docnije pokrenula neke projekte, sve želeći da porade nešto na negovanju tolerancije – ali niste imali jednu ozbiljnu sistemsku ni analizu a ni docnije bavljenje tim problemom. Sve mi se to čini da bi danas vredelo imati na umu kada… evo vam događaji oko „Peščanika“ i zabrane, dakle kada evidentno postoji jedna agresivna militantna ideologija na javnoj sceni. Setite se odnosa prema učesnicima antifašističkog marša u Novom Sadu, setite se niza sličnih pojava kada smo, čini mi se, sve više u situaciji da primetimo da te snage postoje i da zapravo vlast sve ovo vreme ništa ne čini da se zaista obračuna sa njima, da u velikom broju slučajeva i sprovede zakone koje je donela, nego da ih nekako pušta da tu opstaju i levitiraju na javnoj sceni, i to čini vešto svojim odnosom prema konkretnim događajima (pa ih nekad puste da rade to što rade, drugi put sa većom strogošću primenjuju sopstvene propise), dakle u nekom ponašanju toplo-hladno pušta ih da tu budu prisutni, manipulišući na taj način i gledajući da ih iskoristi za sopstvene političke ili ideološke ciljeve, kako kad bude zatrebalo.
Bez sumnje da će, da se vratimo na neki aktuelan trenutak i da… bez obzira na neka nagađanja datumska, frustrirajuća odluka za ovu sredinu po pitanju Kosova mogla bi ponovo, čini mi se, da dovede do jedne atmosfere koja bi možda mogla da bude slična, da dovede do tenzija, da dovede čak i do incidenata, pri čemu je opet ključan – sad več poučeni onim što je bilo – način na koji će se ili bi se mediji u toj situaciji ponašali i, naravno, ključno je kako će se vlast, odnosno država ponašati u toj situaciji.
Ima ljudi koji govore, iznose, strepe, strahuju, postoji taj strah i to već samo po sebi nije dobro, kada ljudi strahuju (mislim pre svega na mnjinske zajednice) da bi moglo opet doći do jednog takvog talasa. Ono što možemo izvući kao pouku iz te 2004 i 2005. to je da je najgora stvar i nedopustiva za naš posao, to je da prosto ignorišemo da se to dogodilo i, sa druge strane, treba da prozivamo one koji su odgovorni da reaguju i rade svoj posao. Imate li kakvih saznanja kako je u vašim sredinama? Hajde da popričamo o tome. Postoji li neka pretnja šta i kako će se dogoditi, da li će se u Vojvodini nešto dogoditi?
Ako već poredimo sadašnji trenutak i te protekle godine, meni se čini da bi još nekoliko stvari moglo da utiče, u negativnom smislu ili u pogoršavajućem smislu. Dakle šta je ono što je, za razliku od 2004. i 2005. sada već novi momenat koji bi takođe mogao imati neke reperkusije na opštu atmosferu u Vojvodini? Vi znate da su pripadnici tri, pa i brojčano, najveća manjinska kolektiviteta u Vojvodini, da su njihove matične države članice EU, dakle Mađarska, Rumunija i Slovačka. Ima, naravno, vesti da ovog trenutka još ima i nekog različitog odnosa među 27 članica EU kada je reč o pitanju Kosova i načini njegovog rešavanja, ali nekako politička realnost i neko ranije iskustvo, mene bar lično, teško može da uveri da se na kraju EU, kada i kako bude odlučila i nastupila, da će dozvoliti sebi da bude u velikoj meri jedinstvena. Sve vam ovo pominjem da bi, dakle, po pretpostavljenom negativnom ishodu za većinski deo ovde u Srbiji, u smislu neke odluke ili stava EU,da bi to u percepciji ovih ljudi i ovih frustrirajućih tenzija vrlo lako (čini mi se da je to lako razumeti) moglo da dovede i do negativne reakcije upravo prema pripadnicima tih kolektiviteta…

Transkript izlaganja na seminaru „Izveštavanje o Vojvodini“ u organizaciji Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Seminar je održan u hotelu „Božić“ u Beškoj 21, 22. i 23 decembra 2007. godine, uz podršku fondacije National Endowment for Democracy.

Žužana Serenčeš je dopisnica Radija Slobodna Evropa iz Vojvodine.

]]> http://www.autonomija.info/zuzana-serences-multietnicki-incidenti-ili-2004-godina.html/feed RADIVOJ STEPANOV: Politika i Vojvodina http://www.autonomija.info/radivoj-stepanov-politika-i-vojvodina.html http://www.autonomija.info/radivoj-stepanov-politika-i-vojvodina.html#comments Fri, 28 Dec 2007 12:26:30 +0000 admin http://www.autonomija.info/radivoj-stepanov-politika-i-vojvodina.html Radivoj StepanovŠta (sve) obuhvata politika (ili unutrašnja politika), koja su najčešća „politička pitanja“ danas, kakav je medijski angažman u političkom ambijentu Vojvodine?

Unutrašnja politika obuhvata par excellance tri osnovna značenja politike u savremenom političkom sistemu/modernoj političkoj zajednici: politi (polity), politiks (politics), polisi (policy).

Politi (polity) opisuje/iznosi/predstavlja institucionalni aspekt (dimenziju) politike, državu, osnovna i druga ljudska prava, političku kulturu, politički sistem, političke institucije, ustav, ustavni i pravni poredak, zakonodavstvo, političku kulturu, ali i spoljni/internacionalni/međunarodni aspekt politike.

Politiks (politics) /mi ovaj aspekt politike uobičajeno nazivamo politika/, izražava proceduralni aspekt (dimenziju) politike: političke interese, konflikte, kompromise, politički legitimitet, ispoljavanja političke moći, delovanje političkih aktera u političkom sistemu, traženje kompromisa, postizanje konsenzusa, artikulacija interesa, izbore i sl. “Politika – politics se odnosi na područje na kojem se nadmeću ili jedni drugima suprotstavljaju različite politike (u smislu policy). Politika – područje je čitava oblast u kojoj se bore pojedinci ili grupe od kojih svaki, odnosno svaka, ima svoju politiku (policy), to jest svoje ciljeve, svoje interese, a katkad i neku svoju filozofiju” (R.Aron).

Polisi (policy) obuhvata sadržinski/normativni aspekt politike: političke subjekte (partije, lobi grupe, građane), partijske programe, partijsko delovanje, pokrete, političke zadatke, političke ciljeve, političke probleme, politička rešenja, političke događaje, političke vrednosti i sl. “Rečju policy označava se određeno shvatanje, određen program za akciju ili sama akcija nekog pojedinca, grupe ili vlade” (R.Aron).

To znači da unutrašnja politika u informativnom/medijskom opsegu u Vojvodini može biti “sve” ili “gotovo sve” jer ona obuhvata:
Ustav odn. ustavna rešenja i primenu Ustava,
Statut AP Vojvodine,
Republički parlament odn. rad Skupštine,
Pokrajinski Parlament,
Vladu odn. rad Vlade,
Ministarstva odn. Sekretarijate,
rad parlamentarnih tela,
referendum odn. ustavni referendum,
izbore,
lobi grupe,
pokrajinske partije i koalicije,
bolonjski sistem studiranja,
koncesije za autoput Horgoš – Požega,
rad RRA (Republičke radio-difuzne agencije),
ne/primenjivanje zakona o lustraciji,
blage osude novosadskih neofašista,
korupciju (u kojoj se davimo),
ljudska prava,
kršenje prava nacionalnih manjina u Vojvodini,
multikulturalnost,
Vojvođanski identitet,
Vojvođansko NE Ustavu Srbije,
regionalizacija,
autonomija,
itd., itd.,

Dakle, politički ambijent Vojvodine čini sve što prozvodi “život” jedne složene zajednice, regije ili države a nalazi se pretežno u unutrašnjem “agregatnom” stanju.

Ali kako ja vidim ovu problematiku, politika, ili ako hoćete, unutrašnja politika u medijskoj ravni (u socijalnom prostoru medijskog delovanja) dobija posebno u dinamizmu! Drugim rečima, unutrašnjoj politici je veoma teško precizno odrediti zonu domašaja - “polja prostiranja”, iz prostog razloga što stavljanjem pojedinih problema pod jaku medijsku svetlost sami mediji obogaćuju politički meni – tj. prirodu i strukturu političkog diskursa i značajno formiraju javno mnenje - odn. interes javnosti (masovna javnost /70%-90%/, pažljiva javnost /10%-30%/, lidere javnosti /1%-2%/, - Gabriel Almond, Džejms Rozenau).

Ili, da kažem to krajnje jednostavno, sve što mediji dohvate (kao kralj Midas) može postati politički diskurs, tj. može postati tematika koja sa poslednjeg mesta može skočiti na prvo mesto interesa javnosti, sa dna na vrh političke aktuelnosti!

Naravno, neka pitanja zbog svoje “objektivne” aktuelnosti dolaze pre nekih drugih, ali isto tako “aktuelizaciji” nekih pitanja mediji mogu sami značajno doprineti.

Ova tvrdnju može se vrlo lako ilustrovati na problemu ustavnog položaja Vojvodine, dakle, kroz polity!!!

Od kada postoji problem ustavnog položaja Vojvodine?
Objektivno, problem ustavnog položaja Vojvodine postoji od 1990., dakle od donošenja tzv. “Miloševićevog Ustava”, i zapravo nešto pre toga, neposredno pred razbijanje/raspad Druge Jugoslavije!

Hoću da kažem da sam još 10. septembra 2000. u Novom Sadu na Savetovanju veća za demokratske promene: Srbija država regiona svoj referat završio napomenom da Vojvodina pored zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, mora imati i sva druga ovlašćenja koja će stajati u rangu “male državnosti”!

Najznačajnije izvode iz mog referata (u afirmativnom smilu) prenela je (tek) 1. marta 2001. “Politika” (novinarka B. Čpajak) ali to nije izazvalo neku posebnu pažnju budući da je, s jedne strane, celo društvo bilo u iščekivanju značajnih reformskih promena, a sa druge strane, “teritorijalno pitanje” nije preterano žuljalo Srbiju!

Sve pokrajine, činilo se, još su bile na okupu! (Na Kumanovski sporazum i Rezoluciju SB 12 44 se nije mislilo. Kosovo je bilo u okviru našeg ustavnog sistema, kako je to naročito isticao jedan političar koji sada sedi u Hagu!!!).

Nedavno sam, 25 oktobra na tribini Vojvođanskog kluba, na godišnjicu Vojvođanskog NE Ustavu Srbije, a Beta je to prenela 26. oktobra 2007. izrekao nešto slično (kao one 2001.godine).
Naime, rekao sam da će “Srbija svojom ‘već viđenom’ rigidnom centralizacijom i generalno restriktivnom politikom prema autonomijama /koju sistematično ispoljava i Ustavom iz 1990. i još više Ustavom iz 2006./ pre ili kasnije, brže ili sporije primorati Vojvodinu na državnost”!

Ovog puta (sada) su reagovanja bila brojna (neka odobravajuća, neka osporavajuća), a medijski interes za moju izjavu bio je izuzetno velik! (O razlozima koji vode Vojvodinu u državnost i koliko je Vojvodina već “bila država”, prihvatio sam da govorim jedino u intervjuu sa Nedimom Sejdinovićem za “Građanski list”).

Šta se to u međuvremenu promenilo?

Hronologija promena (grosso modo) išla je sledećim tokom:
5. oktobra 2000. bila je eksplozija revolucionarnog uzleta građana;
12. marta 2003. ubijen je pred vratima Vlade Premijer Srbije na štakama;
7. oktobar 2007. fašisti marširaju Novim Sadom.

Posle samo šest godina, postalo je očigledno
- da od reformi nema ništa,
- da je moderna rekonstrukcija političkog sistema odložena na neodređeno,
- da je Srbija bez ikakve aktivne vizije o svom mestu i ulozi u evropskim integracijama.
(Pokazalo se da je Srbija još u Kantovom “stanju maloletstva”, nesposobna da korisno politički misli, zarobljena u čauru prošlosti, omamljena nacionalnom mitologijom, dakle, takva Srbija nespremna je da se suoči i sa neočekivanom ulogom sukcesora i državnom samostalnošću koju su joj doneli Crnogorci na svom referendumu).

Stanje evidentne državne, institucionalne, političke i ustavne krize postalo je “materijalizovano”/”opipljivo” samo šest godina posle 5. oktobra 2000.!

Bukvalno preko noći, izlaz iz takve sveobuhvatne krize potražen je u donošenju novog Ustava Srbije!
Za 28. i 29 oktobar 2006. bio je raspisan ustavni referendum u Srbiji.

Šta je (u suštini) bio refrendum?

Minuli ustavni referendum u Srbiji ni izdaleka nije podsećao na ono što je referendum u Švajcarskoj (koja se smatra “kolevkom” referenduma), niti ono što je referendum u Italiji ili nekoj drugoj modernoj demokratskoj državi! Švajcarska, inače, poznaje dva tipa referenduma: obligatorni i fakultativni referendum a Italija poznaje čak tri oblika refrenduma: abrogativni (opozivajući), konsultativni (savetodavni) i konfirmativni (potvrdni) referendum.

Ustavni referendum u Srbiji nije bio ono što je ontološko svojstvo svakog referenduma: Referendum je (treba da bude) kočnica u ruci naroda (Die Bremse in der Hand des Volkes)!

Referendum je u Srbiji, u suštini, bio jedna nezapamćena, besomučna lavina laganja!

Od usvajanja teksta Ustava do referenduma, ustavni harlekini su štedro po zemlji Srbiji obećavali bajkoliku postustavnu stvarnost! (Te priče su me podsetile na jednu satiričnu pesmicu iz Ježa 1968. godine).

U tom združenom “falsifikovanju ustava i stvarnosti” od stranaka su, po mome sudu, prednjačile DSS, DS i G 17+, SRS i SPS sve što im odgovaralo dobili su “novim” Ustavom Srbije!

(Posebno je teško bilo razumeti odricanje Tadića od ustava koji je njegova stranka pripremala i lobiranje za Koštuničin-Radikalski ustav).

Uprkos orkestriranom pritisku sa svih strana,
- od brojnih medija,
- preko sms poruka i interneta,
- pritisku koji se pojačavao iz sata u sat,
- uprkos dramatičnim pozivima gotovo svih političkih lidera,
- pozivu Vlade, Predsednika Republike,
- uprkos najavljenoj globalnoj apokalipsi ako referendum doživi fijasko,
- uprkos tom jedinstvenom “referendumskom maratonu”,

Novi Ustav Srbije na referendumu jedva je prošao “kroz iglene uši”:
- u celoj Srbiji je dobio samo 51,4%,
- dok u Vojvodini Ustav uopšte nije prošao!

Naime, cela dva dana referenduma samo 42,7% Vojvođana reklo je DA Ustavu Srbije! (Prvog dana do 20 časova na izbore je izašlo 14,8% Vojvođana)!
Vojvođani su iz svog “gorkog taloga iskustva” (D. Kiš)
višegodišnjeg vazalnog položaja u Srbiji
nepogrešivo prepoznali šta je istina i šta je laž
Vojvođani su prepoznali veliku podvalu “ustavnih profitera”
i rekli NE Ustavu Srbije!

Ova okolnost nije, ili gotovo uopšte nije kapitalisana u medijima i u politici!!!

Politička sociologija upućuje na sledeći (pred/post) referendumski scenario:

Vlada je Parlamentu isporučila Ustav koji je spravljen tajno, pod uticajem političkih partija (više ili manje) jakog nacionalnog zadaha: SRS, DSS, DS, SPS, uz asistenciju kameleonske partije G 17+ i uz (setite se) nesumnjiv blagoslov SPC i SANU. Tako je porođen bez jauka, jednoglasno sa 246 glasova ZA, ”vampirski ustav” u noći 30. sept. na 1. okt. u srpskom parlamentu.
(Za to vreme narod je spavao snom pravednika).

Tom prilikom Parlament je doneo odluku da će se Republički referendum sprovesti/sprovoditi DVA DANA na dane 28. i 29. oktobra 2006. godine, u vremenu od 7,00 do 20,00 časova!

Praktično je (već) tada Srbija dobila arkanski, oktroisani, nedemokratski i nacionalistički dizajniran ustav.

Zašto arkanski ustav?
Zato što javne rasprave o ustavu nije bilo!
Za ”ustavnu nameštaljku” znala je samo politička, verujem crkvena i akademska vrhuška!
Pretežni deo republičkog parlamenta o tome nije ništa znao i nije se pitao.
O tome pokrajinski parlament nije imao pojma.
Sve je rađeno ”daleko od očiju javnosti”, od građana, čitav scenario imao je obeležja nekog ”ustavnog puča”, ustavnog prepada uz saradnju Vlade i parlamenta, tj. izvršne i zakonodavne vlasti. Taj ustav je donet “kriomice”, po postupku bez presedana u istoriji pisane ustavnosti.

Ustav nastaje iz problematične ad hoc političke saradnje, političke sprege ”legislative i egzekutive” i političkog dogovora bicefalnog vrha izvršne vlasti, tj. predsednika Vlade i Predsednika Republike!

Ne mogu da prećutim, nekoliko dobrih modela ustava Srbije koji su nastali od 2002. do 2006. Vlada ili parlament su bacili u koš, a postojeći Ustav Srbije ”poslužen” je narodu u ”gluvo doba, kad dusi zemlji govore a zemlja kune svoje pokore” (Đ. Jakšić).

Zašto oktroisani ustav?
Drugim rečima, zašto je Ustav Srbije ”nametnuti ustav”?
Zbog toga što je taj ustav ”po svaku cenu” morao proći na referendumu i to baš takav kakav je!
Na ustavu tokom jednomesečnog iščekivanja referenduma nisu bile dopuštene (ni minimalne) intervencije (izmene ili dopune teksta ustava).

Tu, dakle, nije bilo nikakve alternative.
Alternativa nije bila čak ni uzmi ili ostavi. Bilo je: uzmi milom ili ćeš uzeti ‘’silom”, tj. i ako nećeš!

Zašto nedemokratski ustav?
Zbog toga što je čitav set važnih pitanja ostao bez rasprave, i naravno, bez odgovora!
Naprimer:
Na kojim pitanjima je uopšte postignut konstitucionalni konsenzus?
Kako će se definisati država?
Kako će izgledati katalog osnovnih prava, ljudskih prava i zaštita manjinskih prava?
Da li će ustav garantovati pozitivnu diskriminaciju za predpolitičke manjine?
Na koji način će ustav garantovati socijalna prava? Koliko smo uopšte blizu ili daleko od koncepta države blagostanja (welfare state)?
Kako će se ostvarivati “socijalna pravda”?
Kakav oblik državne vlasti Ustav predviđa?
Da li će se zadržati postojeći polupredsednički sistem ili ćemo dobiti parlamentarnu vlast?
Kako će se birati šef države?
Kako će biti definisani načini izbora, položaj i ovlašćenja Ustavnog suda? Kako će biti organizovano redovno sudstvo?
Da li će ustav predvideti mehanizme usaglašavanja sa pravnim, političkim i ekonomskim sistemom Evropske unije?
Kakav će biti oblik teritorijalno-političke organizacije države, a posebno kakav će biti položaj Vojvodine?
Itd.

Zašto nacionalistički intoniran ustav?
Zbog toga, što u svom institucionalnom korpusu Ustav Srbije ima u vidu samo nacionalnu državu sa nizom monističkih nacionalnih atributa:
- što prepoznaje/detektuje samo jednu/većinsku naciju,
- što priznaje samo jedno pismo,
- samo jedan jezik;
- samo jednu crkvu,
- samo jednu pokrajinu, itd.,
- uprkos multi etničkom/verskom/kulturnom/lingvističkom ambijentu Srbije u kojem je pravno lociran!

Pokazalo se da je propuštanje “ključnog trenutka” za donošenje novog Ustava fatalno za Srbiju, da to, zapravo, predstavlja trajno ”ograničavajući faktor”?

U kom smislu?
Zašto?

Prvo, zbog toga, što je udaljavanje od 5. oktobra 2000. i (trajno) uklanjanje nekih političkih lidera kao nosilaca reformskih ideja omogućilo zadržavanje državno-pravnog provizorijuma opterećenog višestrukim nasleđem prošlosti.
Drugo, matrica centralističkog organizovanja države Ustava iz 1990. nije dokrajčena. Naprotiv, ona je preneta iz ranijeg režima, ojačana novim autoritarnim impulsima i u dobroj meri totalitarizovana, tj. dovedena je do krajnjih konsekvenci u Ustavu iz 2006.

Treće, Ustav iz 2006. nastavio je strategiju odbrane/afirmacije pravno-političkog okvira koji legitimiše ličnu/autoritarnu vlast i njenu praksu dobro poznatu i prepoznatljivu u Miloševićevom ustavu.

Četvrto, sadašnji Ustav Srbije odlikuje se ksenofobijom na sistemskom nivou koja je instalirana još u Miloševićevom ustavu. Mi se najbolje osećamo kad nas svi napuštaju!

Peto, taj Ustav je negacija vladavine prava (Rule of law) i otvoreno je praktikovanje/upražnjavanje vladavine pomoću prava (Rule by Law)!

Na osnovu svega toga, u intervjuu “Danasu” 21. i 22. oktobra, nedelju dana pre referenduma, rekao sam da je Ustav Srbije iz 2006. zapravo “radikalski redizajniran Miloševićev ustav iz 1990. godine”.
I pri toj konstataciji ostajem!

Srbija je ušla u ustavnu istoriju po tome što je ISTI USTAV donosila dva puta: prvi put 1990. a drugi put 2006. godine.

Prvi put to je bilo Miloševićevim “populističkim trudovima” a drugi put “Koštuničinim radikalskim rezom”.
Prvi put su ustav pisali jugomrsci, a drugi put rodoljupci (N. Dimitrijević).
Prvi put je ustav Srbije razbijao Jugoslaviju, ovog puta Koštuničin Ustav može dokrajčiti i samu Srbiju.

Odmah nakon donošenja postalo je savršeno jasno:
da Ustav nije u stanju da reši ni jedan problem koji je postojao,
da ustav nema valjan odgovor ni na jedno ranije postavljeno pitanje,
da ustav stvara nove konfuzije u pravnom i političkom sistemu!!!

Šta je novi Ustav Srbije?
Najkraće:
TO JE MAKIJAVELISTIČKI TRAKTAT O VLASTI - KAKO VLAST DRŽATI I NE DATI!!!

Koje i kakve to konfuzije Ustav stvara u političkom i pravnom sistemu?

Da krenemo redom od same Preambule:

§ I.
Ustav Srbije u Preambuli startuje je iz klasičnog stanovišta o državi i državnom suverenitetu!

Naglašeno “rodoljubivo” intonirana Preambula novog Ustava zaklinje se da je Kosovo bilo i da će zauvek ostati “sastavni deo teritorije Srbije”. (Na taj način Ustav Srbije se opasno približava doktrini “Blut und Boden” kasnog XIX veka koja je docnije predstavljala centralno uporište nacionalsocijalističke ideologije).

Nadalje, Preambula nedvosmisleno ističe “obavezu svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu”.

Stvari su otišle toliko daleko da je u Predlogu za izmenu i dopunu zakona o Vladi, uneta zakletva koju moraju položiti članovi Vlade.
Tekst zakletve u čl. 4. glasi ovako:

“Zaklinjem se na odanost Republici Srbiji i svojom čašću obavezujem da ću poštovati Ustav i zakon, da ću dužnost člana Vlade vršiti savesno, odgovorno i predano i biti posvećen očuvanju Kosova i Metohije unutar Republike Srbije.”

Ustavna preambula postala je javna objava da Srbija ulazi u ustavni, državni, politički, pravoslavni “džihad” za Kosovo.

Danas za Kosovo, ali sutra, po toj logici i za teritorije koje su nam oteli Mađari, Rumuni, za granice do Karlobaga-Virovitice-Ogulina, za ono što su nam otkinuli Makedonci, za more što su nam drpila dojučerašnja braća Crnogorci i ko sve ne.

Evo, pre neki dan Predsednik Vlade Srbije rekao je da su očuvanje Kosova i Republike Srpske sada najpreči ciljevi državne i nacionalne politike. “Obavestio sam Dodika da može da računa na punu podršku Srbije i mi ćemo zajedno sa istom odlučnošću braniti i Rezoluciju 1244 i Dejtonski sporazum”.

Šta to znači?
Umesto da dobijemo ono što se zove “ustavni patriotizam” nama se dogodio ostrašćeni “ustavni srbijalizam” u nekoj kloniranoj fundamentalističkoj balkanskoj nacionalističkoj varijanti.
(Posledica toga je ta da je Novi Sad juče ili pre neki dan dobio fašizam koji ohrabruje nacionalizam a nacionalizam ojačava fašizam i tako u spiralu uzlazno…!!!)

Ustavna Preambula (n.l. prembulum-uvod, predgovor, uvertira) je neka vrsta ustavnog prologa, ona treba da “otkrije” osnovni motiv i sve druge “ubedljive” civilizacijske razloge upuštanja u složen politički i pravni “koristan” posao da se donese ustave jedne zemlje.

(Međutim) Postojeća preambula Ustava Srbije nema ispred sebe modernost, ona se okreće kosovskom mitu, mitu o državnoj suverenosti i mitu o očuvanju teritorijalnog integriteta.

U odbranu tog mita izrečene su svakakve gluposti i neistine.
Citiram jednu fusnotu gospodina Desimira Tošića iz “Peščanika”, koji kaže:

Naš predsednik Vlade u referendumskoj kampanji izrekao je o Kosovu jednu potpunu neistinu i jednu divnu besmislicu!

“Rekao je potpunu laž da je Kosovo uvek bilo sa Srbima i da su Srbi uvek bili na Kosovu (što je netačno i za srednji i za novi vek).
I izrekao je jednu divnu besmislicu da smo svi rođeni sa Kosovom u glavi i kad dođe vreme umiranja u nama će opet biti Kosovo”.

Ustavna preambula, sa svojim mitskim i arhajskim kategorijama, suštinski je veoma daleko od preambule ustava koji je radio Forum iuris. U ovom projektu ustava preambula kaže da su građani i građanke Srbije odlučni:
- da organizuju društveni i politički život na način koji će garantovati ljudsko dostojanstvo, slobodu, jednakost, nacionalnu ravnopravnost, demokratiju i socijalnu pravdu;
- da uspostave mir i ravnopravne odnosa sa susednim državama i narodima koji u njima žive;
- da budu prihvaćeni kao ravnopravni članovi međunarodne zajednice;
- da spreče svaku buduću akciju koja bi bila usmerena na protivustavnu uzurpaciju javne vlasti ili monopolsku koncentraciju vlasti u rukama jedne partije ili u ime jedne ideologije;

§ II.
Zašto ustavni srbijalizam?
Odgovor je u čl. 1. Načela Ustava.
Tu je, naime, ustavopisac “otklonio svaku sumnju” u pogledu karaktera države i naroda/nacije kome/kojoj ta država pripada. “Republika Srbija je država srpskog naroda…” Ustav je normirao “republiku netolerancije”!

Ovo načelo Ustava konstituiše “zavičajnu” državu i priznaje “zavičajni” narod kao narod prvog reda i “one druge” kao pridodati narod ili narod drugog reda. “Srpski narod” je taj zavičajni narod, a građani su narod bez zavičaja, građani su “oni drugi”, “ostali”, “izlišni i ničiji”, zapravo - nepotrebni!

Takve odredbe nemaju moderni evropski ustavi, ni oni u unitarnim, ni oni u federalnim, ni oni u jednonacionalnim ni oni u multinacionalnim državama.
Takve odredbe se ne mogu naći u Ustavu Danske (čak ni Hamletovo vreme kada je bilo “nešto trulo u državi Danskoj”), niti u Ustavu Slovenije, ni u Ustavu Belgije, takođe ni Italije, ni u Ustavu Rusije (na koju se u poslednje vreme tako često pozivamo) koji svoju Preambulu započinje marcijalnom odom o međunacionalnoj toleranciji:
“Mi, višenacionalni narod Ruske Federacije, povezani zajedničkom sudbinom na svojoj zemlji, potvrđujući prava i slobode čoveka, građanski mir i slogu…donosimo Ustav Rusije”

Majorizacijom jednog naroda - srpskog u odnosu prema svim drugim narodima koji žive u Srbiji, a svaki od tih naroda je stariji od ove srpske države, povređen je univerzalni princip ravnopravnosti naroda, samoopredeljenja naroda i čvrstina demokratske osnove države.

Ustav naprosto “stavlja na znanje” da građani više ne stanuju ovde, građanima nije mesto u “zemlji jedno/mono/nacionanih čuda”, oni su subjekti drugog reda, oni spadaju u kategoriju “politički prekobrojnih”.
Ustav je narod očistio od atributa građanstva, populus je poništio cives.

§ III.
Zašto opet potreba za vojskom?
Odgovor na ovo pitanje trebalo je da dobijemo u javnoj raspravi Ustava u javnom diskursu i u medijskoj ravni!

Kuda i kako sa mastodontom zvanim “vojska”?
Kakav će biti staus vojske?
Smemo li se mi, bez straha od mogućih posledica, zapitati treba li uopšte ovoj zemlji vojska, treba li joj vojna sila, hoće li ova zemlja i dalje voditi politiku rata ili će voditi politiku mira? (Inače, reč “mir” se nigde ne pojavljuje u sadašnjem Ustavu Srbije).

Zašto u našem mentalnom sklopu ne postoji pojam demilitarizacije (a na tom pitanju braća Crnogorci ubiraju pohvale i sve veću popularnost u Evropi).
Kolika je nas do sada “koštala” Vojska i da li se vojska nama isplatila?

U ovoj zemlji se (od 90.) živi, govori i peva o ratu!
Mira se stidimo kao venerične bolesti.

(Ne treba da Vas podsećam na poznate reči S. Miloševića “mi ne znamo da radimo,ali znamo da se bijemo”.
Mi jedini imamo opevane nostalgije za ratom: Nije mala, nije mala triput ratovala, i opet će, i opet će ako Bog da sreće…

Donošenje novog ustava Srbije bilo je pravo vreme za demitologiju vojske i demistifikaciju njenih tajnih službi/servisa.

Vojska je dobila skromna tri člana Ustava (čl. 139-141.) u četiri rečenice!
Pre neki dan dobili smo i dva zakona: Zakon o odbrani i Zakon o vojsci.

Palo je mnogo kritike na tekst ovih zakona, a mi u osnovi ne znamo šta su nam ovi zakone doneli i šta nam uskraćuju - od građanskih sloboda i ljudskih prava, šta nam eksproprišu od života, udobnosti i sreće?!

Znamo samo to da se naš vojnik zaklinje (svojom) čašću (sve bih rekao: i životom) u tri imaginarne i nedefinisane kategorije: suverenitet, nezavisnost i teritorijalnu celovitost!

On mora da kaže: ”Ja ( ime i prezime), zaklinjem se svojom čašću, da ću čuvati i braniti nezavisnost, suverenost i teritorijalnu celovitost Republike Srbije” (čl. 15. ZOV).
Tako smo sa vojskom opet na početku, ali ovog puta na gorem početku!
Češka (i Crna Gora) su se uz rok koncert razveli od vojske, mi se uz turbo folk i dan danas venčavamo sa Vojskom (Srbije)!

§ IV.
Svi ustavi, i raniji i savremeni, nikad ne ostavljaju polovično rešena ili nerešena pitanja “horizontalne” i “teritorijalne” ili vertikalne organizacije vlasti.
Upravo taj “propust” se “smišljeno” događa (u) novom Ustavu Srbije.
Nerešena teritorijalna organizacija vlasti prepoznatljiva je naročito na pitanju autonomije!

Novi Ustav Srbije instalira tri oblika autonomije i na taj način stvara opasne ustavne nejasnoće/konfuzije.
Koja tri oblika autonomije?
To je, prvo, nesuštinska autonomija; drugo, suštinska autonomija; treće, nadsuštinska autonomija (“od autonomije do nezavisnosti”).
Nesuštinska autonomija (ili ograničena, restriktivna, adolescentna, “autonomija pod starateljstvom” T. Korhec) predviđena je za Vojvodinu a tu autonomiju Vojvodina niti želi niti zaslužuje.
Suštinska autonomija namenjena je za Kosovo ali Kosovo takvu autonomiju ne prihvata.
Nadsuštinska autonomija (ili: “buduća nezavisnost”) je stvarno stanje Kosova za koju srpske vlasti neće ni da čuju.

Pitam: po kojoj logici Kosovu više autonomije, a Vojvodini manje autonomije?
Jel zato što svet pripada onima koji se bune a ne onima koji ćute i rade? (B. Šo).
Pitam: po kojoj logici Srbija ima pravo da Vojvodini “dozira” autonomiji kad je svoju državnu samostalnost stekla crnogorskim referendumom!?
Pitam sledeće: ako je prestanakom važenja Ustavne povelje Srbija postala sukcesor zašto po istom aktu/osnovu to pravo nije pripalo i pokrajinama (koje stoje u Preambuli Povelje)?
Da možda to nije bio razlog tolikoj žurbi u donošenju Ustava Srbije?
Pitam: koji to prirodno pravni/ili pozitivno pravni osnov daje Srbiji “paternalističko pravo” prema Vojvodini, da Srbija “ima”, tj. da Srbija “poseduje” AP Vojvodinu?
Da li to znači da kada Srbija “ima” AP Vojvodinu, može i da je “nema”, tj. da kada Srbija ima pravo da osniva pokrajine može i da ukine AP Vojvodinu?
Odredbe o teritorijalnom uređenju u suštini su kaznene odredbe novog Ustava za AP Vojvodine.
Autonomija Vojvodine Miloševićevim Ustavom bila je, što reče jedan akademik tada, “ošišana na nulu”. Ovaj Ustav je u tome mnogo radikalniji.
Istorijska prošlost Vojvodine i njen sadašnji autonomni status brisan je iz memorije sadašnjeg Ustava Srbije!

Vojvodina prema novom Ustavu Srbije
- nema zakonodavnu,
- nema administrativno-upravnu,
- nema sudsku
- nema kulturnu
- nema političku
- nema ekonomsku autonomiju
Vojvodina nema ništa!
(Čl. 184 Ustava RS je čisto podsmevanje Vojvođanima i tzv. “finansijskoj” autonomiji pkrajine!
Da je Srbija ozbiljno razmišljala o tome morala je kao primer uzeti čl. 106 Ustava (Osnovnog zakona SRN).
Mislim da ova pitanja nisu dobila odgovarajuću analitičku pažnju ni u elektronskim ni u štampanim medijima!!!

Da zaključim:
NI JEDAN PROBLEM ZBOG KOJEG JE USTAV DONOŠEN -NIJE REŠEN!
(Ljudska i manjinska prava, zaštita manjinskih prava, horizontalna organizacija vlasti, teritorijalna organizacija vlasti, ustavni sud, socijalna pravda, promena ustava, Evropske integracije, “Haško” pitanje….) Pitam Koštunicu: Koba zašto Ti je to trebalo?

USTAVNI ZAKON O SPROVOĐENJU USTAVA POSTAO JE AKT IZNAD SAMOG USTAVA!
(Ustav je pravno nefunkcionalan/beživotan akt, to je akt drugorazrednog značaja! Svoju životnost Ustav crpi iz Ustavnog zakona o sprovođenju Ustava! On je praktično suspendovan nižim pravnim aktom od sebe!)

OD SAMOG DONOŠENJA, VRHOVNI TUMAČ USTAVA JE VLADA SRBIJE – BOLJE REĆI PREDSEDNIK VLADE!
(Ustavnom hermeneutikom čak ni u Miloševićevo vreme nisu se bavili izvršni organi vlasti.)

USTAV JE NACIONALISTIČKI LEGITIMIRANO BEZAKONJE: PRAVNA DRŽAVA VIŠE NE STANUJE OVDE!

USTAV SRBIJE JE EHO PROŠLOSTI, POLITIČKOG AUTIZMA I POLITIČKE UOBRAZILJE!

Realnost od koje se tako uporno beži kaže da je Srbija danas jedna mala, zapuštena, nesrećna, i ne bez vlastitih zasluga, poražena, ponižena i podeljena zemlja.
Srbija je zemlja koja u svom mazohističkom trčanju unazad i udaljavanju od civilizacije još ne poseduje vrednosni sistem, u kojoj ne postoje izgrađene institucije, pravila ponašanja ─ o poštovanju zakona i demokratskim procedurama da i ne govorimo.

U Srbiji se ne znaju sadašnji državni prioriteti (ja nisam znao da je to: Kuba), ne znaju se bitni principi vladajuće politike i ne zna se ima li sutrašnjica prioritet u odnosu na prošlost.
(Mi) U Srbiji još nagađamo:
jesu li bitniji ljudi ili teritorije, država ili društvo, politika ili ekonomija, nacija ili građanin?!

U vremenu koje je pred nama, postavlja se pitanje da li Vojvodina može oživeti novi sistem vrednosti i novu viziju političke realnosti ovde i u Srbiji. Neophodna je mentalna revolucija, koja će se baviti političkom edukacijom i emancipacijom ovog nesrećnog društva koje je još uvek opterećeno mitomanskim samoobmanama (u koje uzgred, više ne veruju čak ni oni koji ih izgovaraju).
Mislim da mediji tu mogu da odigraju gotovo ključnu ulogu!!!
Umesto lamentiranja nad vlastitom sudbinom, ohrabrivanja i gojenja nacionalnih frustracija, neophodno je u Vojvodini afirmisati novu svest o prednostima uređenog građanskog društva.

Normalnost treba da pobedi iracionalnost, a praktični (životni) interesi svaku (nacionalističku) demagogiju.
Evropska unija je jedini prostor u kome bi ekonomske veze,
stabilne institucije i
pravno uređeno društvo
omogućilo punu afirmaciju komparativnih prednosti Vojvodine!
Možda je ovo pravi trenutak da Vojvodina ozbiljno testira svoje građanske potencijale/kapacitete i svoju građansku kulturu i na taj način (zbog sadašnjih i budućih generacija) dođe do povoljnijeg teritorijalnog statusa od onog koji sada ima?!?!

Ili da prihvati istinu da je ovo maksimum onoga što joj realno pripada!

II. Sve što je ovde rečeno ne može da se odigrava bez medija i bez jakog profesionalnog novinarstva!

Kakvo nam novinarstvo treba?

Uopšte ne pretendujem da na ovo pitanje dam sada odgovor i da on bude potpun.
Treba nam sigurno kritičko novinarstvo, treba nam analitičko novinarstvo!

Šta je “kritičko” novinarstvo?
Najkraće, ja kritičko novinarstvo vidim kao dosledan profesionalni napor (novinara) da istakne razliku između istinitog i lažnog, da označi etičku i praktičnu razlika između ispravnog i neispravnog, dobrog i rđavog, pravednog i nepravednog, “glupog” od “pametnog”.

Ta kritička sposobnost treba da pokaže da se novinar ne ustručava da (javno) iznese svoj sud i mišljenje, da on ne priznaje tabue, lažne bogove i kumire. Novinarska kritika nije nikakav egzibicioni već neophodan civilizacijski čin kultivisanja politike i njenih privremenih predstavnika. Otuda novinarska kritika ne može biti bezlična (anonimna) i “frizirana”, upućena “prema nikom” i “prema nevažnom”, ona mora biti sasvim konkretna, konkretizovana i argumentovana.
U jednom modernom, demokratskom i civilnom društvu, novinarska kritika predstavlja kulturni čin demistifikacije politike i ljudi zalutali u nju. Ona surovo razbija čarobno ogledalce u kojem oni vide svoje moćne faluse od kojih drhti sav običan svet. Novinarska/medijska kritika je (svojevrstan) pokret, pravo i sloboda medija, ona je eksplozija kritičkog duha (stava), neka vrsta “životne metode” bez koje se ne može i bez koje postaje zagušljivo.
Novinari treba da neguju slobodnu kritiku koja se ne privezuje uz vladajuće političke olupine ili moćnike, da pišu kritika koja nije mandarinska, kritiku koja ne laže, kritiku koja ne pristaje na prikrivanje pune istine i intelektualno moralni komoditet, kritiku bez lobotomijskog reza. Kada ledeni dah politike zaustavi puls kritike, budi se avet nacionalizama, fašizma, dogmatizama, ekstremizama, isključivosti i primitivizma svih vrsta i boja… To još kako osećamo…

Šta je “analitičko” novinarstvo?

Prema Kodeksu, analitički žanr je “sve ostalo što je malo viši profesionalni angažman”!
Ipak, analitički žanr, ja vidim, kao veoma zahtevna formu i sadržinu novinskih, a posebno radio ili tv priloga.
On predstavlja temeljan razložan, logički, studiozan, kritički pristup problemu i njegovo konzistentno izlaganje. Analitički žanr je i “lični” stav novinara. To je kolumna koja je profesionalno korektno odrađena, sine ira et studio, koja ima smisla samo ako ima određen odjek, i koja se postepeno pojavljuje kao medijska, kulturna potreba korisnika medija. Analitički žanr je mali esej koji novinar pravi koristeći uz svoju stručnost i sve audio vizuelne prednosti u svom mediju. Analitičkim žanrom novinar “dočeka” ili “isprati”, u svakom slučaju komentariše neki unutrašnje politički događaj ili pojavu, predizbornu kampanju i sl.
Analitičkog žanra nema u novinama, u informativnim blokovima tv i radio emisija uprkos tome što za njim postoji preka potreba.

Izlaganje na seminaru „Izveštavanje o Vojvodini“ u organizaciji Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Seminar je održan u hotelu „Božić“ u Beškoj 21, 22. i 23 decembra 2007. godine, uz podršku fondacije National Endowment for Democracy.

Prof. dr Radivoj Stepanov je profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu

]]> http://www.autonomija.info/radivoj-stepanov-politika-i-vojvodina.html/feed MARIJANA PAJVANČIĆ: Evropski standardi o regijama i novi Ustav Srbije http://www.autonomija.info/marijana-pajvancic-evropski-standardi-o-regijama-i-novi-ustav-srbije.html http://www.autonomija.info/marijana-pajvancic-evropski-standardi-o-regijama-i-novi-ustav-srbije.html#comments Wed, 26 Dec 2007 13:13:32 +0000 admin http://www.autonomija.info/marijana-pajvancic-evropski-standardi-o-regijama-i-novi-ustav-srbije.html Marijana PajvančićDosadašnja ustavna debata pokazuje da je vertikalna podela vlasti pitanje o kome su mišljenja podeljena, a rešenja izneta u različitim predlozima za novi Ustav Srbije o ovom pitanju različita. Naša pažnja u ovom radu biće okrenuta ka pitanjima na koja će se, prema našem mišljenju, koncentrisati rasprava o vertikalnoj podeli vlasti, i u okviru nje naročito diskusija o ustavnom statusu autonomnih pokrajina. Između više projekata novog Ustava Srbije izdvojili smo dva – nacrt Ustava koji je pripremila Vlada Srbije i predlog Ustava Srbije koji predstavlja rad grupe eksperata koju je obrazovao predsednik Republike čija ćemo rešenja analizirati. Razlog što će biti upoređeni samo ovi projekti Ustava Srbije leži u tome što su ovi predlozi podržani od strane subjekata koji, prema odredbama aktuelnog Ustava, imaju pravo da predlože promenu Ustava Srbije i po tome se razlikuju od svih ostalih. Kako među ovim predlozima postoje razlike komparacijom neće biti obuhvaćeno samo identifikovanje pitanja u pogledu kojih se beleže razlike, već će ona biti sagledana u kontekstu standarda sadržanih u evropskim dokumenatima o regijama. Neophodno je pri tom ukazati na načelan karakter ovih dokumenata koji otvara mogućnost prihvatanja različitih rešenja u okvirima načelnog koncepta regionalizma. Iz mnoštva zanimljivih pitanja izdvojili smo, pored toga i pitanja u pogledu kojih se rešenja u ovim predlozima razlikuju ili su pitanja uređena načelno, bez neophodnog preciziranja koje bi otklonilo ili barem smanjilo prostor različitim interpretacijama prilikom primene načelnog pravila. Da bi bile primenjljive okvirne i načelne odredbe će zahtevati dodatnu interpretaciju. Ona može pokazati razlike pri preciziranju načelnog pravila. Saglasje na načelnom nivou biće u tom slučaju samo prividno ukoliko ne bude praćeno i saglasnošću prilikom interpretacije i praktične primene načelnog pravila. Naposletku predmet analize neće biti sva već samo najvažnija pitanja.

1. Formiranje autonomnih pokrajina

Nekoliko pitanja vezanih za formiranje autonomnih pokrajina zaslužuju da budu bliže osvetljena: kriterijumi za formiranje autonomnih pokrajina, postupak odlučivanja o obrazovanju autonomne pokrajine, ustavni status autonomnih pokrajina (monotipske ili politipske) i status postojećih autonomnih pokrajina.
Evropskim dokumentima o regijama ustanovljeni su osnovni kriterijumi za formiranje regiona kao i principi na kojima počiva procedura odlučivanja o formiranju regiona, području na kome se prostire region kao i o promeni granica regiona.
Kriterijumi za formiranje regiona bliže su definisani u preambuli Deklaracije skupštine evropskih regiona. Među kriterijumima koji bliže određuju regionalni identitet, prirodu regiona i njegov status u ustavnom sistemu navode se: istorijske, jezičke, kulturne, društvene, ekonomske i geografske veze stanovništva na određenom području; različito poreklo i funkcija koju regioni imaju u okviru određene državne zajednice; poseban politički identitet koji može imati različite političke oblike.
Predlozi ustava koji su bili predmet analize razlikuju se u ovom pogledu. Oba predloga polaze načelno od prava građana na pokrajinsku autonomiju i lokalnu samoupravu, izričito pominju dve postojeće autonomne pokrajine i dopuštaju mogućnost formiranja novih autonomnih pokrajina. Ovaj načelni pristup je, međutim, različito operacionalizovan u daljim ustavnim rešenjima. Najznačajnije razlike se odnose na ustavno definisanje uslova kloji moraju biti ispunjeni i kriterijuma pod kojima se mogu obrazovati nove autonomne pokrajine, postupak odlučivanja o formiranju novih autonomnih pokrajina i na ustavni položaj i način ustavn og određenja postojećih autonomnih pokrajina.
Nacrt Ustava Vlade Srbije ne uređuje kriterijume na osnovu kojih se mogu formirati nove autonomne pokrajine. Načelno garantovano pravo građana na pokrajinsku autonomiju i lokalnu samoupravu bliže je određeno definisanjem autonomne pokrajine kao »autonomne teritorijalne zajednice osnovane Ustavom«, u kojima građani ostvaruju svoje pravo na pokrajinsku autonomiju. Ustav ne sadrži odredbe o kriterijumima za formiranje novih autonomnih pokrajina, niti delegira zakonodavcu da on ih on uredi Kako se prema ovom predlogu nove autonomne pokrajine osnivaju u postupku promene ustava može se samo pretpostaviti da će se u postupku promene ustava ustanoviti i kriterijumi za formiranje autonomnih pokrajina.
Model Ustava pripremiljen od strane grupe stručnjaka koju je formirao predsednik Republike, polazi od ustavom garantovanog »prava građanki i građana na decentralizovanu državu, koje uključuje pravo na lokalnu samoupravu i autonomiju« i precizira tri osnovna kriterijuma za formiranje novih autonomnih pokrajina, a koja moraju biti ispunjena u momentu formiranja autonomne pokrajine. To su broj stanovnika koji živi na području na kome se formira autonomna pokrajina (najmanje jedan, a najviše dva miliona stanovnika), teritorija (autonomna pokrajina se može obrazovati na području više opština koje su međusobno teritorijalno povezane) i stepen ekonomskog razvoja (područje na kome se formira autonomna pokrajina mora zadovoljiti kriterijum prema kome se može samostalno finansirati). Navode se, kao što se može zapaziti, objektivizirani kriterijumi (broj stanovnika, teritorijalna poveraznost opština, samostalno finansiranje). Među kriterijumima za formiranje novih autonomnih pokrajina nema onih koji se odnose na regionalni identitet (kultura, poreklo, geografski položaj, istorija) koji omogućuje ljudima da se identifikuju sa svojom zajednicom.
Deklaracija skupštine evropskih regiona govori o ovim kriterijumima u svojoj preambuli. Principi regionalne samouprave, među kojima su nesumnjivo i najvažniji kriterijumi za obrazovanje regiona, trebalo bi da budu utvrđeni ustavom, na šta upućuje i načelno pravilo Evropske povelje o regionalnoj samoupravi.
Postupak odlučivanja o statusu regiona i području na kome se obrazuje region uređen je načelno Evropskom poveljom o regionalnoj samoupravi. Povelja ne uređuje posebno postupak formiranja novih regija, ali bi se na ovaj postupak po analogiji mogla primeniti osnovna načela na kojima počiva postupak odlučivanja o statusu regiona, području na kome se on prostire i promeni njegovih granica. Ova načela postupka uključuju:
- Saglasnost zainteresovanog regiona kao uslov za donošenje odluke o promeni područja na kome se region prostire (promena granica).
- Učešće regiona u odlučivanju o području na kome se region prostire, a koje uključuje više mogućnosti, od »procedura neposredne demokratije« u kojima sudeluju građani koji žive na području regiona, procedura koje obezbeđuju »konsutovanje svih zainteresovanih regiona«, ili »izričitu saglasnost svakog regiona«.
- Prednost procedura koje omogućuju neposredno odlučivanje građana, nad drugim procedurama.
Predlozi koje smo analizirali i rešenja sadržana u njima razlikuju se i u pogledu procedure predviđene za odlučivanje o formiranju novih autonomnih pokrajina. Razlika se u prvom redu odnosi na pitanje da li se područje budućih autonomnih pokrajina utvrđuje u samom ustavu prilikom njegovog donošenja (ili naknadne revizije), ili o ovom pitanju odlučuju subjekti (lokalne zajednice i građani) koji žive na odgovarajućem području i imaju interes da se to područje organizuje kao autonomna pokrajina i na koji način autonomne pokrajine (odnosno građani sa područja autonomne pokrajine) sudeluju u donošenju odluke o formiranju autonomne pokrajine?
Prema rešenjima Nacrta Ustava Vlade nove autonomne pokrajine formiraju se po postupku predviđenom za promenu ustava. Postupak promene ustava, međutim ne predviđa uključivanje regija u ustavni proces (predlaganje ili učešće u odlučivanju o reviziji ustava) bilo u formi konsutovanja, bilo u formi davanja saglasnosti. O promeni ustava odlučuje Narodna skupština dvotrećinskom većinom narodnih poslanika. Predviđen je i fakultativni referendum koji se raspisuje na zahtev većine narodnih poslanika ili 150 000 birača (pod uslovom da predlog za promenu ustava nije potekao od birača). Odluka na referendumu donosi se većinom glasova birača koji su glasali na referendumu uz uslov da je na referendum izašla većina birača.
Prema drugom predlogu postupak po kome se donosi odluka o formiranju nove autonomne pokrajine uređen je ustavom. Odluku donose građani na referendumu koji se organizuje na području na kome se predlaže obrazovanje nove autonomne pokrajine. Odluka se donosi većinom glasova birača koji su glasali na referendumu uz uslov da je na referendum izašla najmanje polovina ukuonog broja birača.
Ustavom bi, sledeći evropske dokumente o regionima, trebalo urediti kriterijume formiranja autonomnih pokrajina i proceduru po kojoj se odlučuje o njihovom obrazovanju. Procedura po kojoj se donosi odluka o formiranju nove autonomne pokrajine morala bi obezbediti mogućnost učešća građana u postupku sa područja na kome se obrazuje autonomna pokrajina. To moće biti neposredno učešće građana u ovom procesu ili konsultovanje, odnosno saglasnost odgovarajućih organa sa područja na kome se formira nova autonomna pokrajina.
Ukoliko bi ustavotvorac dao prednost demokratskim procedurama koje uključuju i neposredno odlučivanje građana, na šta upućuju i evropski dokumenti o regionima ustavom bi moralo biti uređeno na koji način se obezbeđuje učešće građana koji žive na području na kome se obrazuje autonomna pokrajina u procesu formiranja novih autonomnih pokrajina. Da li to je to forma referenduma (ili neki drugi vid neposrednog učešća građana, npr. pravo da pokrenu proces formiranja autonomne pokrajine) i ako jeste kakve je prirode i kakvo je dejstvo odluke usvojene na referendumu. Da li je referendum prethodni ili naknadni, obavezni ili fakultativni? Ako se prihvati rešenje prema kome se u procesu formiranja nove autonomne pokrajine konsultuju ili daju svoju saglasnost ustavom bi se moralo urediti ko sudeluje i na koji način u procesu konsultovanja, odnosno ko daje saglasnost na formiranje nove autonomne pokrajine? Da li su to građani sa određenog područja ili možda organi lokalnih zajednica (npr. skupštine kao predstavnička tela) na čijem se području formira nova autonomna pokrajina?
Naposletku ostaje pitanje da li se autonomne pokrajine obrazuju kao monotipske ili politipske i kakav je ustavni status postojećih autonomnih pokrajina?
Deklaracija skupštine evropskih regiona izričito utvrđuje da »regioni koji se nalaze u istoj državi mogu imati različit status, u skladu sa svojim istorijskim, političkim, kulturnim i socijalnim razlikama«, a kao »izraz posebnog političkog identiteta« može imati i »različit politički oblik«.
U regionalno uređenoj državi mogu se obrazovati monotipske regije, ali je takođe moguće obrazovati regije različitog statusa (asimetrični regionalizam). Ako se kao kriterijum razlikovanja regiona uzmu u obzir osnovna svojstva koja određuju regionalni identitet pojedinog regiona, tada razlike među regionima nastaju, zavisno od faktora koji su presudno uticali i utiču na oblikovanje političkog identiteta regiona. To mogu biti: geografski položaj (Alandska ostrva, Grenland); zajednička istorijska, kulturna i privredna obeležja (Španija, Italija); specifičan kulturni identitet oblikovan multietničkim sastavom stanovništva (Španija, Italija); osoben etnički sastav stanovništva (Škotska, Vels). Najčešće politički identitet regiona oblikuje više faktora.
Predlozi ustava Srbije koji su bili predmet analize indirektno upućuju na zaključak o prihvatanju koncepta asimetričnog regionalizma. To se posebno ogleda u odredbama koje se odnose na status dve postojeće autonomne pokrajine, kao i na poseban status autonomne pokrajine Kosovo i Metohija. U oba predloga poimenično se navode postojeće autonomne pokrajine – Autonomna pokrajina Vojvodina i Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija. Položaj Atonomne pokrajine Kosova i Metohije, prema ovim predlozima, posebno se uređuje. U Nacrtu Ustava Vlade precizira se i akt kojim se uređuje poseban status ove autonomne pokrajine. Status Kosova i Metohije uređuje se organskim zakonom koji se donosi dvotrećinskom većinom glasova narodnih poslanika.

2. Pravna priroda i status najvišeg pravnog akta autonomne pokrajine

Suštinska pitanja u ovom domenu o kojima je potrebno postići saglasnost, budući da predlozi sadrže različita rešenja o ovim pitanjima.
Da li najviši pravni akt autonomne pokrajine pokrajine donosi autonomna pokrajina u okviru svojih izvornih nadležnosti, na osnovu samog ustava, po postupku i na način propisan ovim aktom, ili se on donosi uz prethodnu ili naknadnu potvrdu od strane Narodne skupštine? Odgovor na ovo pitanje odrediće i njegovo mesto u pravnom sistemu. Ukoliko bi se prihvatilo rešenje prema kome najviši pravni akt podleže potvrdi od strane Narodne skupštine, koje recimo i to, postoji u komparativnoj praksi regionalnih država, u ustavnom sistemu bi postojao moćan instrument kojim bi parlamentarna većina mogla sprečiti donošenje ovog akta ili ograničiti sadržaj izvornih ovlašćenja autonomnih pokrajina, posebno ukoliko u samom ustavu ne bi bile eksplicitno navedene izvorne nadležnosti autonomne pokrajine.
Da li najviši pravni akt autonomne pokrajine podleže kontroli zakonitosti ili instrumenti kontrole ustavnosti ovog akta predstavljaju pouzdan instrument njegovog usklađivanja sa ustavom? Ukoliko se prihvati rešenje prema kome autonomna pokrajina raspolaže izvornim pravom da na osnovu ustava donosi svoj najviši pravni akt, koje sadrži predlog grupe eksperata koju je formirao predsednik Republike, sledilo bi da najviši pravni akt autonomne pokrajine podleže kontroli ustavnosti koja osigurava neophodnu hijerarhiju propisa unutar jedinstvenog pravnog sistema, ali ne i kontroli zakonitosti.
Naposletku, ostaje otvoreno i pitanje naziva ovog pravnog akta – osnovni zakon ili statut?
Autonomija regiona pretpostavlja garantovanje određenog nivoa i sadržaja samouprave stanovništva na područjima koja odlikuju specifičnosti koje oblikuju poseban identitet. Poseban identitet regiona iskazuje se i kroz pravo na regionalnu samoorganizovanje. Region ima pravo da aktom samoorganizovanja (konstitutivni akt) uredi sopstvenu organizaciju i nadležnost. Po svom obliku konstitutivni akt regiona može biti ustav, statut ili neki drugi zakonski akt. Bitno svojstvo tog akta, nezavisno od njegovog naziva, je njegov status u pravnom sistemu. Konstitutivni akt regiona čini »deo pravnog poretka države na najvišem nivou«, a donosi ga region samostalno ili uz saglasnost organa centralne vlasti.

3. Odlučivanje o području na kome se prostire autonomna pokrajina

Sledeća pitanja, po našem mišljenju zaslužuju diskusiju, kada je reč o odlučivanju o području na kome se prostire autonomna pokrajina (teritorija autonomne pokrajine).
Prvo se odnosi na propise kojima se ovo pitanje uređuje. Da li se ovo pitanje uređuje u samom ustavu, kako je to predloženo od strane grupe eksperata ili se »teritorija autonomne pokrajine i uslove pod kojima se može promeniti granica između autonomnih pokrajina, određuje organskim zakonom« kako predviđa Nacrt Ustava Vlade Srbije?
Drugo pitanje odnosi se na postupak donošenja ovih propisa i procedure koje obezbeđuju, ili ne obezbeđuju učešće autonomnih pokrajina prilikom odlučivanja o ovom pitanju. Predložena rešenja se razlikuju. Prema jednom (predlog Vlade) ustav ne govori posebno o ovom pitanju već njegovo uređivanje prepušta zakonodavcu, dok prema drugom (predlog grupe eksperata) ustav predviđa proseduru po kojoj autonomne pokrajine sudeluju u odlučivanju o promeni teritorije.
Treće, da li o promeni područja na kome se prostire autonomna pokrajina odlučuju neposredno na referendumu građani sa tog područja ili su oni isključeni iz tog procesa? I u ovom pogledu predlozi se razlikuju. Predlog Vlade delegira zakonodavcu da uredi ovo pitanje, dok predlog grupe eksperata sadrži eksplicitnu odredbu prema kojoj se »teritorija opštine, grada i autonomne pokrajine ne može menjati bez saglasnosti građana sa područja odgovarajuće zajednice«, kao i da građani o tome odlučuju neposredno »na referendumu većinom glasova birača, pod uslovom da je na referendum izašla najmanje polovina od ukupnog broja upisanih birača«.
Evropska povelja o regionalnoj samoupravi utvrđuje da se područje na kome se prostire region (teritorija i granice regiona) ne može menjati bez saglasnosti zainteresovanog regiona. Uključivanje regiona u odlučivanje o promeni područja na kome se region prostire može biti putem regionalnih organa ili uz neposredno učešće građana koji žive na području regiona. Uslovi i način ostvarivanja ovog prava bliže se uređuju ustavom.

4. Načelo subsidijernosti i raspodela nadležnosti

Sadržaj principa supsidijernosti, od koga načelno polaze predlozi ustava kao osnovnog principa na kome počiva raspodela nadležnosti između Republike, autonomne pokrajine i lokalnih zajednica kako u domenu uređivanja odnosa tako i u oblasti izvršavanja propisa, različito je operacionalizovan u predlozima.
Pitanje koje u ovom pogledu zaslužuje pažnju je sledeće. Koje od dva osnovna ponuđena rešenja odgovara međunarodnim standardima u ovoj oblasti? Da li ono sadržano u predlogu Vlade prema kome su »jedinice lokalne samouprave nadležne u pitanjima kojima se ostvaruju potrebe građana od lokalnog značaja, a autonomne pokrajine u pitanjima od šireg značaja od lokalnog« dok je opšta pretpostavka nadležnosti ustanovljena u korist centralne vlasti, a sadržaj pitanja od »pokrajinskog, republičkog i lokalnog značaja« definiše organski zakon. Ili je evropskim standardima bliže rešenje prema kome se u samom ustavu precizno uređuje nadležnost centralne vlasti i nadležnosti autonomnih pokrajina, a opšta pretpostavka nadležnosti ustanovljena je u korist lokalne zajednice, kako je ovo pitanje uređeno u predlogu grupe eksperata koju je formirao predsednik Republike?
Nadležnosti regiona garantuju se propisima koje donosi centralna vlast koji u ustavnom sistemu imaju status najvišeg akta (ustavom ili posebnim zakonom) kao i konstitutivnim aktom regije (ustav ili statut) kao i aktima međunarodnog prava. Raspodela nadležnosti između države i regiona počiva na dva osnovna principa koji se primenjuju kumulativno: principu političke decentralizacije i principu supsidijarnosti. Primeri komparativne konstitucionalne prakse to ilustruju.
Politička decentralizacija, što je smisao regionalizacije, predstavlja podelu vlasti između različitih nivoa vlasti. Ujedno, ova vertikalna podela vlasti je i oblik uzajamnog ograničavanja vlasti obrazovanih na različitim nivoima.
Princip supsidijarnosti definiše se kao opšta pretpostavka nadležnosti u korist nižih oblika vertikalne organizacije vlasti, pre svega lokalne zajednice kao primarnog oblika samouprave građana. U lokalnoj zajednici se obavljaju svi poslovi koji izričito nisu stavljeni u nadležnost drugim nivoima vlasti, uz taksativno navođenje nadležnosti kojima raspolažu viši nivoi vlasti. Primena ovog principa pri raspodeli nadležnosti nalaže da se nadležnosti svih drugih nivoa vlasti utvrđuju metodom enumeracije (taksativnim navođenjem). Nadležnosti regiona ne smeju ograničiti niti zadirati u izvorne nadležnosti lokalnih vlasti.
Cilj koji se nastoji ostvariti uvažavanjem načela političke decentzralizacije i načela supsidijarnosti pri raspodeli nadležnosti između države i regiona je demokratizacija. U ovom slučaju to znači takvu raspodelu nadležnosti koja omogućuje da se na svim nivoima vlasti u proces odlučivanja neposredno uključe građani, da građani mogu ostvarivati demokratsku kontrolu vlasti kao i da se odluke donose na nivou koji je najbliži građanima. Ovi principi garantuju se ustavom ili posebnim zakonima koji uređuju regionalnu organizaciju.
Izvorne nadležnosti čine skup ovlašćenja i poslova koje regioni obavljaju samostalno i koje »ne mogu biti pod uticajem ili ograničene ustavom, nacionalnim ili međunarodnim zakonom«. Izvorne nadležnosti regiona obuhvataju poslove koji omogućavaju da se njihovim obavljanjem praktično ostvaruju »politike specifične za svaki region«. Regioni uživaju finansijsku samostalnost i imaju sopstvene izvore prihoda za finansiranje izvornih nadležnosti. Izvorne nadležnosti regiona utvrđuju se i garantuju ustavom ili odgovarajućim zakonom kao i konstitutivnim aktom regiona.
Konkurentne nadležnosti obuhvataju skup poslova u oblastima u kojima država zadržava određene kompetencije uz garantovanje prava regiona da u istim materijama ostvaruju deo nadležnosti. Centralna vlast za sebe zadržava najčešće pravo da uređuje osnovna pitanja u određenom domenu (osnove sistema, principe ili načela i sl.) dok regionalnim vlastima pripada pravo da u okvirima postavljenim nacionalnim zakonodavstvom bliže uređuju određena pitanja saglasno svojim potrebama.
Okvirni sadržaj nadležnosti na regionalnom niovou definiše princip da »region odgovara za sve nadležnosti koje imaju pretežno regionalnu dimenziju«. Oblasti u kojima se prostire nadležnost regiona obuhvataju: regionalne ekonomske politike, regionalno planiranje, izgradnju i stambenu politiku, telekomunikacije i saobraćajnu strukturu, energiju i životnu sredinu, poljoprivredu i ribolov, obrazovanje na svim nivoima, univerzitete i istraživački rad, kulturu i informisanje, zdravstvo, turizam, razonodu i sport, policiju i javni red.
Institucionalna organizacija regiona počiva na garantovanju punog pravnog statusa regiona, pravu regiona da uredi svoju institucionalnu organizaciju »uz dužno poštovanje ustava i zakona«, autonomnosti regionalnih organa u obavljanju poslova iz domena njihove nadležnosti što isključuje »superviziju od strane centralne vlasti« koja bi se odnosila na članove regionalnih organa« ili »mere centralne vlasti koje zadiru u slobodno izvršavanje nadležnosti regiona«. Ovako koncipiran okvirni sadržaj prava na samoorganizovanje regiona govori da je pravo regiona na samoorganizovanje »takvog tipa koji je uobičajen ili svojstven centralnoj vlasti« (A. Simić).

5. Propisi koji ustanovljavaju izvornu nadležnosti autonomnih pokrajina

Suštinsko pitanje koje se postavlja jeste na koji način su ustavom garantovane izvorne nadležnosti autonomnih pokrajina koje govore o sadržaju i kvalitetu autonomije? Da li se to čini okvirnim navođenjem osnovnih oblasti u kojima se prostire izvorna nadležnost, kako je to učinjeno u predlogu Vlade ili taksativnim navođenjem ne samo oblasti u kojima se proteže izvorna nadležnost autonomne pokrajine, već i dimenzioniranjem sadržaja, kvaliteta i obima nadležnosti u svakoj od oblasti iz domena izvorne nadležnosti, kako je postupljeno u predlogu grupe eksperata?
Načelo subsidijariteta nalagalo bi da se izvorne nadležnosti svih viših nivoa vlasti, pa dakle i izvorne nadležnosti autonomne pokrajine utvde ustavom, primenom metoda enumeracje. Ovo pitanje posebno dobija na značaju prilikom dimenzionisanja sadržaja, kvaliteta i obima nadležnosti u domenu tzv. konkurentnih nadležnosti. Ukoliko kvalitet, sadržaj i obim nadležnosti nisu precizno određeni mogu u primeni nastati problemi koji će zahtevati interpretaciju, jer ustavne norme nisu dovoljno jasne.
Međunarodni dokumenti utvrđuju da se propisima centralne vlasti (ustav ili zakon) garantuje se regionalna autonomija, regionalni identitet, nadležnosti regiona i osnovne institucionalne strukture vlasti na regionalnom nivou.

6. Ovlašćenja autonomne pokrajine u domenu sudske vlasti

U dosadašnjoj ustavnoj raspravi mišljenja o ovom pitanju su polarizovana. Od negiranja bilo kakvih nadležnosti autonomne pokrajine u domenu sudske vlasti, pozivom na princip jedinstva pravosudnog sistema kao i komparativnu praksu većeg broja regionalno uređenih zemalja, do zalaganja za uspostavljanje Vrhovnog suda autonomne pokrajine, pozivom na iskustva iz ranijeg perioda ustavnog r