Konkretno, kada je o Deklaraciji reč, svima nam je jasno da je osnovni njen problem – isuviše blag i „umiven“ sadržaj. Postoje tu mnoge stvari na koje je potrebno jasnije i oštrije ukazati. Znamo i da Vlada Vojvodine pravi grešku time što, pokušavajući da „smiri“ napade iz Beograda, uvek napravi dva koraka napred pa jedan nazad, kao što je to sada bio slučaj sa povlačenjem, pa vraćanjem rečenice: „…autonomija Vojvodine je istorijsko i prirodno pravo njenih građana i njihovom voljom Vojvodina je u sastavu Srbije.“ Znamo i da nisu svi zadovoljni time kako je Bojan Pajtić vodio Vojvodinu zbog činjenice da je uvek imao partijsku centralu iz Beograda, pod čijom je lupom. Znamo i da nisu svi zadovoljni radom LSV i SVM. Znamo i da ni svi u celini, kao Vojvođani, nismo dovoljno naučili na sopstvenim greškama, jer da jesmo, ne bismo danas imali situaciju da slušamo kako se razne grupe javno oglašavaju i bez ustručavanja nam pričaju kako autonomija, ustvari, ne treba ni da postoji. Znamo i da „nesporazum“ Vojvodine i Beograda nije u uzlaznoj putanji samo od kraja 2012. godine, kako je navedeno u Deklaraciji…

Sve to znamo. Ali, nisam uspeo da shvatim koji bi bio definitivni pravac delovanja vojvođanske intelektualne elite. Zato prave istu grešku koju zameraju DS-u, LSV-u i SVM-u. Nema pravca, jer još uvek nema pravog dogovora i nema zajedničkog delovanja vojvođanskih intelektualaca. Ukoliko je najozbiljnija akcija koja može da se ponudi ona koja podrazumeva kritiku dosadašnjeg rada Bojana Pajtića i Nenada Čanka, onda je to jedna siromašna akcija. Ona je najlakša, jer je najlakše pronaći, sesti i zapisati sve greške koje su napravljene u prošlosti, ali je neproduktivna. Imamo li bolju političku alternativu u Vojvodini? Ako je nemamo, a zbog čega ste se povukli, zašto se ne organizujete i zajedničkim delovanjem pokušate da pridobijete poverenje građana? Zbog čega kritikujete ponašanje stranaka iz Vlade Vojvodine koje u javnosti izlaze sa razjedinjenim i nejasnim stavovima po pitanju jednog krajnje blagog dokumenta, a i sami, kada je potrebno da se govori na tribinama o Vojvodini, ne znate da li da prihvatite poziv ili ne, zbog starih međusobnih sukoba, sujete ili nečeg trećeg? Nemojte da se vaša akcija u postojećem stanju, poput SNS-ovske „iskrene“ borbe protiv korupcije, svede samo na beskrajno šamaranje Demokratske stranke zbog njenih grešaka iz prošlosti. Sve dok je samo to ponuda, neće biti rezultata. Jer, protivnici Vojvodine se okupljaju jedni oko drugih. A Vojvođani?

(Autonomija)

– Nasilje nad ženama u porodici veoma je rasprostranjeno u Vojvodini, a samo četvrtina zlostavljanih je poslednji slučaj nasilja prijavila policiji – iznosi zamenica ombudsmana za ravnopravnost polova Danica Todorov. – Prema istraživanju “Krivično pravni odgovor na nasilje u porodici – pravosudna praksa u Vojvodini” u više od 80 odsto slučajeva, žrtve nasilja su žene između 33 i 48 godina. Bezmalo 40 odsto njih su zlostavljanje doživele u braku, a 70 odsto žena je nasilje, najčešće fizičko, trpelo i pre braka. Nasilnik je u 79 odsto slučajeva bio sadašnji ili bivši muž ili partner. Među malobrojnima kojima je izrečena kazna njih 94 odsto su bili muškarci između 33 i 48 godina. Preovlađuju oni koji ranije nisu osuđivani. Zbog nedostatka dokaza u 66,7 odsto slučajeva je odbačena krivična prijava! Tužilac, pak u gotovo 80 odsto slučajeva nije razgovarao ni sa oštećenom niti sa onim protiv koga je odneta krivična prijava! Slučajevi su vuku po sudu najmanje pola godine, aproces često traje i čitavu godinu! Među izrečenim sankcijama preovlađuju mere upozorenja, odnosno uslovne osude. Kazna je izrečena svakom petom počiniocu, a sud je u 90 odsto slučajeva pronašao olakšavajuće okolnosti!

Stravična je činjenica i alarmantno saznanje da je nasilje u slučajevima koje su okončali ubistvom prijavljivano mnogo pre tragičnog ishoda; skoro sve žrtve su se za pomoć i zaštitu obratile policiji ili centru za socijalni rad jer je do tragičnih posledica najčešće dolazilo nakon višegodišnjeg maltretiranja i torture. Većina od 16 ubijenih žena potiče sa sela, dok je njih šest živelo u gradu. Najstarija ubijena žena je imala 81, a najmlađa 25 godina!

Danica Todorov: Jedna od ubijenih žena u porodičnom nasilju čak šest puta prijavljivala nasilje policijskoj stanici!

– Saznanja kazuju da su žene trpele dugogodišnje nasilje svojih bračnih ili vanbračnih partnera i da se o tome najverovatnije znalo. Nasilje je možda u nekom trenutku i prijavljivano institucijama, ali o tome u većini slučajeva nema pouzdanih podataka, niti ima podataka kako su te institucije postupale ukoliko su dobile prijavu žrtve, ili nekog drugog ko je znao za nasilje – kaže Danica Todorov. – Pokrajinski ombudsman je, u nastojanju da dođe do odgovora da li su žene prijavljivale nasilje i šta su nadležni preduzimali, od policijskih uprava tražio da navedu kako su žene ubijene, da li je neka žena pre ubistva prijavljivala to i da li je postojala procena opasnosti nasilja po život. Od Centra za socijalni rad tražen je i odgovor da li ih je policija obaveštavala o prijavljenim slučajevima. Dobili smo podatke da je jedna od žrtava čak šest puta prijavljivala nasilje policijskoj stanici! Policija je podnela krivičnu prijavu samo u jednom slučaju, dok u ostalim slučajevima nije poznato kako su postupili, jer u odgovorima to nije navedeno! Tri žene su ubijene vatrenim oruđjem, devet ih je ubijeno hladnim oružjem, najčešće nožem. Ostala ubistva bila su posledica premlaćivanja!

Bačka Palanka: Jedan ginekolog na 24.740 žena!

U siromašnoj i u svakom pogledu zapuštenoj zemlji primitivan odnos prema ženama, kao i često nemaran stav žena samih prema sebi, ogleda se i u mnogim drugim oblastima, kojima se bavio Pokrajinski ombudsman.
Zdravstvena zaštita žena u Vojvodini daleko je ispod savremenih standarda. Zabrinjavajući podaci o broju namernih prekida trudnoće, nekorišćenju kontracepcije, broju obolelih žena od raka grlića materice, posledica su zapostavljanja preventivne zaštite, nedovoljne dostupnosti ginekološke, inače primarne, zdravstvene zaštite.
Službe za zdravstvenu zaštitu žena postoje u svim okruzima u Vojvodini, ali je nedovoljan broj lekara. Ginekologa ima ukupno 120, a ima 856.924 žene starijih od petnaest godina. Prosečno u Vojvodini jedan ginekolog obezbeđuje zdravstvenu zaštitu za 7.141 ženu! U zapadnobačkom okrugu je još gora situacija – odnos žena prema broju pacijentkinja je jedan prema 9.470! U pojedinim domovima zdravlja stanje je alarmantno – u Bačkoj Palanci ima 24.740 žena na jednog ginekologa! Mamografija je i dalje nedovoljno dostupna u Vojvodini, dok ginekološki pregledi žena s invaliditetom nisu svuda dostupni. Najčešće navođen problem, po istraživanju ombudsmana, je nedostatak novca (27 odsto), nedostatak medicinske opreme (27 odsto), zastarelost opreme (33 odsto) i nedostatak leakara (34 odsto).

Pokrajinskom ombudsmanu odgovorilo je 10 od 12 centara za socijalni rad, Sombor i Kovačica nisu dostavili podatke. Na osnovu dobijenih odgovora zabeleženo je da centrima nije prijavljivano nasilje, niti su imali saznanje da su žrtve prijavljivale nasilje, te je tako izostala i podrška u podnošenju tužbi ili pomoć da se izađe iz nasilnih veza. Policijske uprave nemaju običaj da centrima za socijalni rad prijavljuju slučajeve ubistava.

Iako podaci kazuju da je u odnosu na prethodnu godinu u 2012. godini gotovo dvostruko manje zahteva policiji za zaštitu zbog nasilja u porodici, realan broj je mnogo veći:

– Imamo razloga da tvrdimo da je brojka od 3.427 zahteva za intervencijom policije mnogo veća, jer nam Policijska uprava u Pančevu uopšte nije dostavila podatke, a policija u Novom Sadu nije navela broj zahteva jer, kako su naveli, ne vode evidenciju na takav način – navodi Danica Todorov.

Najugroženije žene zaposlene u prodavnicama

Vojvođanke su najčešće diskriminisane uznemiravanjem na radnom mestu i prilikom zapošljavanja. Diskriminacija se retko prijavljuje iz straha za radno mesto, zbog mogućeg pogoršavanja uslova na poslu, ali i zbog nepoznavanja mogućnosti zaštite. Pokrajinski ombudsman je po predstavkama koje je primio došao do podatka da privatni poslodavci uglavnom ne poštuju obaveze prijavljivanja na osiguranje, uplatu doprinosa i isplatu zarada. Najviše su ugrožene žene u prodavnicama. Njih poslodavci u velikom broju slučajeva djavljuju sa osiguranja iako im nije prestao radni odnos, te im preko tekučeg računa isplaćuju samo deo zarade, ostatak im daju u gotovni i to neredovno! zaposlenim se daju vrednosne potvrde, koje poslodavci ne prikazuju kao ni kao prihod ni kao rashod, već u okviru otpisa robe. rezultat toga su manje uplate doprinosa za obavezno socjalno osiguranje, manje godina penzijskog staža. Nije retko da zaposlene žene rade bez prijave i osiguranja, mesecima ili čak godinama iščekuju obećanu prijavu, a ne obraćaju se inspekciji rada. Ima slučajeva da se žene pod pretnjom otkaza primoravaju da potpišu da su primile zaradu koja im nije isplaćena.

Ona dodaje da po pojedinačnim predstavkama, prilikom žalbi na nasilje, zaposleni u institucijama često postupaju pod uticajem sopstvenih predrasuda i ne koriste u potpunosti nadležnosti službi u kojima rade. Centri za socijalni rad retko postupaju po službenoj dužnosti. Uz to, kazne su vrlo blage, a sudski procesi spori. Sve to ohrabruje nasilnike, koji, pokazala su istraživanja, nasilje najčešće ponavljaju i više od deset puta!

Žene, u isto vreme, i pored većini dostupnih edukacija i sve više akcija za osvešćivanjem da nasilje ne treba trpeti, u velikom broju slučajeva, ćutke trpe maltretiranja iz straha, ekonomske zavisnosti i tvrdih patrijaralhalnih shvatanja okoline.

Branislava Opranović (Autonomija)

Oko 100 učesnika razgovora, predstavnika organizacija civilnog društva, javnih ličnosti i intelektualaca iz svih delova Vojvodine, zajednički je došlo do sledećih zaključaka:

• Predstavnici političkih stranaka koje čine republičku vlast, a u saradnji sa drugim nacionalističkim strankama i nacionalističkim i ekstremističkim organizacijama, pa čak i onim koje su zakonski zabranjene, nad Vojvodinom i njenim građanima sprovode politiku nasilja, koja je daleko od demokratskih principa i procedura legitimne borbe za vlast;

• Predlog Deklaracije o zaštiti ustavnih i zakonskih prava AP Vojvodine po svom sadržaju nije mogao da bude nikakav povod za organizovanje mitinga pod nazivom „Stop razbijanju Srbije“ i medijsku hajku koja se sprovodi protiv predstavnika legitimno izabrane pokrajinske vlasti zbog navodnog secesionizma. Stoga, smatramo da su ciljevi organizatora mitinga sasvim drugačiji: u pitanju je i borba za vlast ali i borba protiv autonomnosti Vojvodine i njenih specifičnosti, kao i skretanje pažnje javnosti sa teške ekonomske situacije i pregovora koji se vode o Kosovu;

• Tačno je međutim da su prava AP Vojvodine ugrožena dugi niz godina i da pokrajinska vlast u prethodnom periodu nije imala aktivan stav u zaštiti prava i interesa AP Vojvodine. No i pored toga, smatramo da pokrajinska vlast ne sme pokleknuti pod političkim i medijskim pritiscima i da mora ostvariti jedinstvo i usvojiti ovu Deklaraciju bez obzira na to što ona ima samo simbolički karakter;

• I aktuelni događaji pokazuju da je Ustav iz 2006. godine generator niza problema u kojoj se nalazi ne samo Vojvodina nego i cela Srbija, te da je pod hitno potrebno pokrenuti inicijativu za donošenje novog Ustava. Ovoga puta, najviši pravni akt mora da bude predmet široke javne debate, a tokom njegovog usvajanja neophodno je poštovati demokratske procedure, a ne da kao prethodni bude proizvod zakulisnih dogovora političkih stranaka. On mora obezbediti i jasno definisati ustavno-pravni položaj Vojvodine u skladu sa željama i zahtevima njenih građana i njenim evropskim civilizacijskim bićem. Taj položaj mora štititi specifičnosti Vojvodine i omogućiti njen nesmetani razvoj i politički subjektivitet;

• Miting „Stop razbijanju Srbije“ doživeo je potpuni neuspeh, što svedoči o političkoj zrelosti građana Vojvodine i Novog Sada, koji su odbacili argumente organizatora i nisu želeli da učestvuju u reprizi „jogurt revolucije“, koja je bila uvod u krvave i zločinačke ratove na prostoru bivše Jugoslavije; istovremeno, organizatori mitinga dali su legitimitet ekstremističkim organizacijama, među kojima se nalaze i one koje su zakonom zabranjene, što će ove organizacije ohrabiti u njihovom antiustavnom delovanju;

• Republička vlast i političke stranke i organizacije okupljene oko nje moraju odmah da odustanu od proizvodnje krize u Vojvodini. U protivnom, snosiće punu odgovornost za destabilizaciju političkih i bezbednosnih prilika u AP Vojvodini i njene posledice. Rešavanje političkih nesporazuma mora se odmah vratiti u institucije sistema;

• Pozivamo predstavnike Evropske unije, Saveta Evrope, međunarodne organizacije, ali i kritičku javnost Srbije, da se odrede prema aktuelnim događajima u Vojvodini, kako bi se sprečilo stvaranje duboke krize koja može da izazove nesagledive posledice;

• Zahtevamo od nadležnih državnih organa da pod hitno otkriju i saopšte javnosti ko stoji iza plakata kojima se poziva na smrt predsednika Vlade Vojvodine Bojana Pajtića i „njegovih poslušnika“;

• Osuđujemo neprofesionalno izveštavanje većine medija sa mitinga „Stop razbijanju Srbije“ i o događajima koji su ga pratili. Većina medija je bila u funkciji nacionalističke propagande, produkovanja krize i stvaranja neprijatelja uz pomoć neistina i falsifikata. To svedoči da su mediji u Srbiji pod kontrolom vlasti i stranaka koji je čine, kao i u funkciji ostvarenja njihovih interesa. Mediji i novinari moraju da budu svesni vlastite odgovornosti za izveštavanje, a posebno da imaju u vidu kakve katastrofalne posledice je ostavilo neprofesionalno i ratnohuškačko novinarstvo tokom devedesetih godina. Međutim, medijske slobode u Srbiji ugrožene su dugi niz godina i sve prethodne vlasti snose odgovornost za trenutno stanje;

• Osuđujemo najnovije udare na medijske slobode u Vojvodini koju sprovode predstavnici vladajuće Srpske napredne stranke, a tu pre svega mislimo na događaje u dnevnom listu „Dnevnik“ i nedeljniku „Pančevac“.

(Skup „Razgovor o Vojvodini“ održan je u četvrtak 18. aprila, sa početkom u 18 časova, u Medija centru Vojvodine u Novom Sadu. Skupu je prisustvovalo oko 100 predstavnika nevladinog sektora, javnih ličnosti i intelektualaca, a održan je u organizaciji koalicije nevladinih organizacija „Građanska Vojvodina“.)

Predstavnici nevladinih organizacija, javne ličnosti i intelektualci Vojvodine na skupu „Razgovor o by Ndnv on Mixcloud

Izvršni director CRD-a Robert Hord pokazao je narukvicu i rekao da onog momenta kada bude poslan signal da je neki branitelj u nevolji, CRD će primiti signal, pokrenuti akciju i obavestiti svetsku javnost o tome.

On je pozvao građane da se uključe u akciju zaštite branitelja ljudskih prava i dodao da pažnja može spasiti živote.

Hord je objasnio da će se signal aktivirati i u slučaju da narukvica bude nasilno pokidana.

Projekat je dobio ime po Nataliji Estemirovoj (1958-2009), braniteljki ljudskih prava iz Rusije, koju su nepoznate osobe otele 15. jula 2009. godine iz njenog doma u Groznom, u Čečeniji, a istoga dana pronađeno je njeno beživotno telo, sa ranama od metaka u glavi i grudima.

Više o projektu može se pronaći na internetskoj stranici www.nataliaproject.org

Projekat je predstavljen na Svetskoj konferenciji “Dani branitelja ljudskih prava”, koju je organizovao CRD, a na kojoj učestvuje oko 120 branitelja iz više od 30 zemalja sveta.

D. Gruhonjić (Stokholm)

Donghjuk je sin osoba koje su osuđene na doživotnu robiju, a on sam je rođen 1982, u zarobljeničkom logoru, za koji je rekao da je u stvari logor za političke zatvorenike.

“Prva stvar koju vam kažu je da ne možete pobeći iz tog logora. Ukoliko se oglušite o naređenja stražara, bićete ubijeni na licu mesta, tako nam je rečeno”, ispričao je Donghjuk na svetskoj konferenciji branitelja ljudskih prava u Stokholmu.

Dodao je da i dalje ne zna da li je njegov otac i da li su njegovi prijatelji u logoru živi ili su likvidirani.

“Ali, jedno je sigurno i jedno vas molim, bez obzira na to da li su ti ljudi živi ili mrtvi: pomislite na njih, setite ih se ponekad”, rekao je Donghjuk.

Donghjuk je iz logora pobegao 2005. godine. Danas živi u Seulu, u Južnoj Koreji, a život je posvetio obaveštavanju svetske javnosti o onome što se dešava u Severnoj Koreji.

Svetsku konferenciju “Dani branitelja ljudskih prava” organizovali su švedski Sivil rajts difenders (Civil Rights Defenders), a na njoj učestvuje oko 120 branitelja iz više od 30 zemalja sveta.

D. Gruhonjić (Beta)

Međutim, iako je poslednjih godina u javnosti stvorena slika o tome da među đacima srednjih škola postoji izražena nacionalna netrpeljivost i da učenici diskriminišu jedni druge po nacionalnoj osnovi, kao i da skoro svi incidenti imaju predznak nacionalnog, najnovija istraživanja to ne potvrđuju, bar ne u velikoj meri.

– Pojedini stavovi učenika jesu problematični, ali još uvek nisu alarmantni, jer veliki broj srednjoškolaca u Vojvodini nije sklon iskazivanju diskriminatorskih stavova, a još manje su skloni da se prema tim stavovima postupa. Većina đaka iskazuje veoma tolerantne, društveno prihvatljive vrednosti, shvatajući šta je društveno prihvatljivo, a šta ne. Bez obzira na nacionalnu pripadnost učenika, razlike u većini stavova nema – iznosi sociolog Oliver Muškinja, viši stručni saradnik za odnose sa javnošću i programe saradnje pri Pokrajinskom ombudsmanu, sumirajući rezultate najnovijeg istraživanja “Vojvođanski učenici o diskriminaciji”. Rezultati istraživanja, koje, pored Muškinje, potpisuju i politikolog Pavel Domonji i Ankica Dragin, deo su obimnog izveštaja Pokrajinskog ombudsmana o stanju ljudskih i građanskih prava za proteklu godinu.

Povod za istraživanje među vojvođanskim učenicima je činjenica da je 2011. godina u medijima i političkoj sferi predstavljena kao godina etnički motivisane mržnje, netolerancije, diskriminacije, ugrožavanja slobode, poštovanja različitosti, odnosno ugrožavanje ljudskih i manjinskih prava. Ovakva konstatacije su se, smatraju autori istraživanja, zasnivale ipak na sporadičnim incidentima u kojima su uglavnom učestvovali srednjoškolci, ali (ne)posredno i pripadnici ultradesničarskih organizacija.

Ispitivanje je obavljeno anketom 488 učenika u 12 srednjih škola u Vojvodini, u kojima se nastava, pored srpskog jezika, obavlja na mađarskom, rumunskom, slovačkom, hrvatskom i rusinskom jeziku, kao i u jednoj školi gde se nastava izvodi isključivo na srpskom jeziku. Uzorkom je obuhvaćeno najviše ispitanika srpske, mađarske, slovačke i rumunske nacionalnosti, a znatno je manje bilo učenika hrvatske, rusinske, crnogorske, bunjevačke, bošnjačke, romske, makedonske i ukrajinske nacionalnosti.

O nacionalnoj pripadnosti izjasnilo se čak 96,9 njih. Iako 81,3 odsto anketiranih sebe smatra religioznima, gotovo jednak broj đaka pohađa nastavu veronauke i građanskog vaspitanja.

Dominantna diskriminacija LGBT osoba

Vojvođanska srednjoškolska omladina ocenila je da je u Srbiji najizraženija diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije, a na drugom mestu diskriminacja na nacionalnoj, odnosno etničkoj osnovi. Diskriminisano se osećalo 24,1 odsto ispitanika, a njih 49,1 se nije osećalo diskriminisano. Najveći broj njih diskriminaciju oseća zbog jezika kojim govori ili naglaska, zatim zbog nacionalne pripadnosti, a ona se najviše manifestovala psihološki – ismevanjem li zastrašivanjem (67,2 odsto), i socijalno – ignorisanjem ili isključivanjem iz grupe (46,5 odsto). Više od polovine đaka bilo je svedok diskriminacije na nacionalnoj osnovi, zatim zbog jezika i seksualne orijentacije. Od 488 ispitanika njih 235 tvrdi da nema predrasude, dok čak 105 iznosi da ima predrasude prema seksualnim manjinama.

Iskreni ili naučeni stavovi?

Da li su učenici u sprovedenim anketama iznosili zaista ono što misle i osećaju, ili su već dovoljno odrasli da znaju šta su društveno priznati i prihvaćeni stavovi (bar deklarativno), pa su ih, delom, zbog toga ispoljavali kao svoje – pitanje je koje se nametnulo nakon tribine “Tolerancija nije strana reč”, održanoj u sredu u Skupštini Vojvodine, gde su u klupama poslanika ovog puta sedeli mahom đaci istih škola, ali ne i isti učenici koji su lane obuhvaćeni istraživanjem o toleranciji (oni su već završili srednju školu). Tribinu su organizovali Centar za razvoj civilnog društva, Pokrajinski ombudsman i Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje, upravu i nacionalne zajednice, uz pokroviteljstvo Skupštine AP Vojvodine.
Naime, u delu aktivnog učešća srednjoškolaca u raspravi, nije se, iz većine izlaganja, stekao utisak da se znanje o tome šta je zapravo tolerancije – poboljšava. Naprotiv, činilo se da – pored toga što učenici poprilično teško formulišu svoje stavove – nisu ni umeli argumentovano da ih obrazlože. Još jedna zabrinjavajuća stvar je nepostojanje osnovnih znanja o ljudskim i građanskim pravima, praktikovanju suživota i slično, što nameće tvrdnju, iznesenu i u istraživanju o kome je u tekstu reč, o nekvalitetu obrazovnog programa u školama i u okviru građanskog vaspitanja, kao i pogubnoj činjenici neučenja službenog jezika i jezika sredine…
Ipak, nadu daju dva izlaganja u parlamentu Vojvodine: prvi, jedne od učenica koja smatra da se “netolerancija i vršnjačko nasilje javljaju samo kod onih koji ne umeju da na drugi način, dobrim, doprinesu, svojoj zajednici”!
I drugi – kada se prolomio aplauz učenika zbog pitanja zamenice Pokrajinskog ombudsmana Eve Vukašinović: “Ako razmišljamo u slikama ‘Srbin’, ‘Mađar’, ‘Slovak’, šta ćemo sa onima koji su ‘mešani’?” Ona je poručila da se “odbojnost, mržnja i netolerancija mogu otkloniti upoznavanjem, učenjem, komunikacijom…”
Na pojavu netolerancije, mržnje i nacionalizma najviše utiču, smatraju djaci, društvena sredina i porodica, a kao manje uticajne – oni vide vršnjake, politiku i medije. Najmanji uticaj imaju, po njihovom mišljenju, škola i crkva.

Velika većina je istakla da im se sviđa to što idu u školu sa učenicima drugih nacionalnosti. Šokantno je, međutim, što čak petina ispitanika smatra da bi bilo bolje da postoje odvojene škole za učenike različitih nacionalnosti, iako u isto vreme njih 68,6 odsto tvrdi da se ne oseća neprijatno u društvu ljudi drugačije nacionalnosti, kulture i jezika! Većina njih (77,8 odsto) istakla je da prijatelje ne treba birati na osnovu nacionalne pripadnosti. Suprotno kaže 8,7 odsto njih, a gotovo isti procenat ispoljava agresivno ponašanje prema učenicima drugačije nacionalnosti.

Umesto suživota, politički ideali

Pokrajinska ombudsmanka Aniko Muškinja Hajnrih kaže da rezultati ovog istraživanja ukazuju na to da je koncept multikulturalizma u Autonomnoj Pokrajini Vojvodini više na sceni kao politička ideja, politički cilj ili ideal, a manje kao stvarni koncept saradnje, upoznavanja i suživota. Jezik bi, po njenom mišljenju, trebalo da bude osnovni mehanizam komunikacije između pripadnika različitih nacionalnih zajednica.
– Rešenje bi trebalo tražiti u promeni metodike nastave srpskog jezika kao nematernjeg, ali i u mogućnosti da se učenicima srpske nacionalnosti ponudi mogućnost učenja dominantnog jezika sredine kao izbornog predmeta. Paradoksalno zvuči činjenica da je u Vojvodini proteklih godina započeta priprema za upis učenika u bilingvalna odelenja na engleskom, francuskom i nemačkom jeziku, a da ne postoje takva odelenja, na primer, na mađarskom, slovačkom, rumunskom, rusinskom, hravtskom ili nekom drugom jeziku koji je u službenoj upotrebi u nekom od vojvođanskih mesta– iznosi Aniko Muškinja Hajnrih.

Problemi sa jezikom

Načinom predavanja srpskog jezika nije zadovoljno 27,2 ispitanika, dok 68,2 njih smatra da im znanje srpskog omogućava nastavak školovanja u Srbji, dok suprotno tvrdi 18,4 odsto djaka.

– Rezultati su ukazali da diskriminacija nije dominantna u odnosima među učenicima, kao i da iskazivanje diskriminatorskih stavova među njima ne preovlađuje, ali vrlo je uočljivo da ne postoji kvalitetan društveni odnos između učenika različite nacionalnosti, ni u školi ni van nje! Vršnjačke grupe se međusobno odvajaju uglavnom zbog jezika kojim govore, a na taj načini prema nacionalnoj i etničkoj pripadnosti – kaže Muškinja. – Obrazovani sistem obezbeđuje učenje srpskog jezika za učenike pripadnike manjinskih nacionalnih zajednica, ali učenje srpskog jezika je nedovoljno kvalitetno i, što je najgore, nedovoljno upotrebljivo u svakodnevnoj komunikaciji, čak i posle deset i više godina učenja! S druge strane, đaci srpske nacionalnosti u sredinama gde čine brojčano manju nacionalnu zajednicu nemaju ni mogućnost učenja dominantnog jezika sredine. To čini da se umesto upoznavanja i komunikacije dešava sasvim suprotno, nepoznavanje, udaljavanje, zatvaranje u svoje etničke sredine i vršnjačke grupe!

Tako se, iako je diskriminacija često u fokusu pažnje javnosti, gotovo sve rasprave završavaju isključivo podacima o tome da li ima diskriminacije ili ne, u okviru društva ili prema pojedincima i društvenim grupama. O uzrocima ove pojave diskriminatorskih stavova, kao i posledicama koje diskriminacija može imati, vrlo retko se govori.

Branislava Opranović (Autonomija)

Dugo već na ovim prostorima, među tzv. umerenim nacionalistima, pa i onima koji sebe ne nazivaju tako, kao i u velikom delu javnog mnenja, opstaje blesava teza da je istina – uvek na pola puta. Recimo, u studio se pozove jedan koji se zalaže za ubijanje i opravdava zločine i jedan koji tvrdi da je ubijanje i mržnja nešto što je nedopustivo i kažnjivo. I tu se nekako, u tom traganju za istinom, iskristališe nekakav srednji put po kojem je ubijanje sasvim okej, ali se baš ne sme preterivati. Poziv na linč je takođe opravdan, ali treba precizno odrediti pravu metu, stvoriti moralnu paniku, a već će se naći neko ko će ispaliti metak.

Recimo, nesrećni ministar pravde Nikola Selaković, bez trenutka razmišljanja ustvrdio je da su izjava da nekome treba otkinuti glavu zbog političkog stava i konstatacija da je Kosovo nezavisna država – potpuno identične, odnosno neozbiljne. To koliko je neozbiljna tvrdnja da je Kosovo nezavisna država treba pitati stotinak zemalja koje su priznale njegovu nezavisnost. A koliko su neozbiljni pozivi na otkidanje glave, trebalo bi priupitati porodice stotinak hiljada mrtvih u ratovima u bivšoj SFRJ. Ili porodice Zorana Đinđića i Slavka Ćuruvije. Svojom izjavom Selaković je zapravo dao državni legitimitet pozivu na linč.

Sličnim putem ide i Ljiljana Smajlović, predsednica Udruženja novinara Srbije, organizacije koja je devedesetih odigrala sramnu ulogu i čiji su viđeniji članovi koristili govor mržnje i pozivali na likvidacije i masovne zločine, a potom ih opravdavali i relativizovali. Njihova sklonost ka egzekucijama trajala je devedesetih, a sa nešto manjim intenzitetom traje i danas. Sada je UNS, zajedno sa Vladom Srbije, pokrovitelj onih medija koji imaju sličnu ulogu targetiranja i dehumanizacije neprijatelja. U centru pažnje je unutrašnji neprijatelj, politički protivnik kojem se oduzima pravo na ljudski dignitet. I kao što se nije bavio odgovornošću novinara tokom devedesetih, tako se UNS time ne bavi ni danas. To što su dovedeni u pitanje dostojanstvo ljudi i njihovi životi, njih ne zanima. Na kraju, od toga se živi.

Ljiljana Smajlović u svom ličnom stavu – u kojem je zapravo opovrgla reakciju UNS-a na šovinistički napad koji je list Pečat izvršio na upravu i novinare RTV, kao i na predsednika NDNV Dinka Guhonjića – u istu ravan dovodi ovaj šovinistički ispad i istupe Gruhonjića kada ovaj kritički govori o situaciji u ovdašnjim medijima. Poruka njenog teksta glasi: Pečat je u pravu kada poziva na linč, samo što ne nudi valjanu argumentaciju, koju, evo sada, ona podastire pred čitaoce. U tekstu se naravno pruža i dodatna municija za rafalnu paljbu ne samo na Gruhonjića, nego i na NUNS i organizacije civilnog društva koje nisu u službi nove vlasti. Na tragu ministra pravde, ona normalizuje poziv na linč i dodatno ga potkrepljuje. Zanimljivo je da ona ističe činjenicu da se Dinko zapravo zove Sabahudin, a ta neistina je produkovana na neonacističkim sajtovima. Prvi je tu izmišljotinu upotrebio Goran Davidović Firer, čelnik zabranjenog neonacističkog Nacionalnog stroja. Pre neki dan sam rekao Dinku da je krajnje vreme da pod pritiskom javnosti promeni ime u Sabahudin.

Ljiljana Smajlović izjednačava spiskove za odstrel SNP Naših i potpise na saopštenju Helsinškog odbora za ljudska prava. Naime, poznato je da spiskovi koje prave organizacije civilnog društva za zaštitu ljudskih prava završavaju nasiljem i likvidacijama. Svi znamo koliko žrtava iza sebe ostavljaju paravojne formacije pod kontrolom NVO sektora. Ali baš ova besmislica se neprestano ponavlja na neonacističkim i klerofašističkim sajtovima.

Tu je još jedna skala argumentacije. Ljiljana Smajlović se pita šta je loše u tome da organizacije u Srbiji koje dobijaju novac iz inostranstva dobiju etiketu stranih agenata, kakav je slučaj u SAD. Ali to nije slučaj u SAD, već u Rusiji, koja je izokrenula američke propise koristeći ih kao argument za represiju. Naime, u SAD se kao strani agenti tretiraju firme i organizacije koje otvoreno, zakonski zastupaju (lobiraju za) interese pojedinih zemalja. Da li Ljiljana Smajlović smatra da organizacije koje se zalažu za ljudska prava ili za sprovođenje Medijske strategije zastupaju interese SAD i zapadnih zemalja, ili interese Srbije i njenih građana? Ako misli da su ljudska prava protivna interesu Srbije, onda to treba i da kaže. I ako se već poziva na domete ruske demokratije, onda neka kaže i koliko je novinara u Rusiji ubijeno i da li je to primer medijskih sloboda za koje se ona zalaže. I da li bi ona sa ponosom nosila etiketu strani agent u zemlji Srbiji? Možda i bi, kao što sadašnja vlada sa ponosom nosi etiketu proevropska. Na kraju, da li bi, kao korisnici evropskih i drugih zapadnih fondova, i Vlada Srbije, ministarstva i lokalne samouprave trebalo da ponesu oznake strani agenti?

Kao devedesetih i za vreme vlade Vojislava Koštunice, Ljiljana Smajlović se pod maskom umerenosti uključuje u progon političkih neistomišljenika. Ponovo se nalazi u poziciji portparola vlasti. Koliko je zdušno napadala prethodnu vladu zbog pritisaka na medije, toliko sada napada novinare, medije i nevladine organizacije koje kritikuju novu svenarodnu vlast. Ona je trebalo da pokaže novo lice UNS-a. Ali maska polako pada i između Ljiljane Smajlović i kolumnista na neonacističkim sajtovima sve su manje razlike. I neprijatelji su im definitivno isti.

Postoji ipak jedna bitna razlika: njeno delovanje je mnogo opasnije, jer bi ona da postigne iste ciljeve pozivajući se na uobičajene moralne norme. Kod starogrčkih filozofa moral je bio proizvod poštovanja uobičajenosti. I toga se, svesno ili nagonski, drži Smajlović. Ona bi da uobičajenost nacionalističkog zla i mržnje na ovim prostorima bude moralno određenje. Da oni koji su protiv tako konstruisanog morala budu osuđeni i kažnjeni, pripitomljeni ili proterani, oklevetani ili odstreljeni.

UNS se u poslednjih nekoliko godina, u želji da pokaže svoje brižno lice, zalaže za otkrivanje ubica novinara u Srbiji. Te krokodilske suze ljudima koji prate našu medijsku scenu deluju tragikomično. Ali dobro je da se UNS zalaže bar za otkrivanje ovih zločina, kada tolike druge pokušava da sakrije.

Ako neko od onih koje Ljiljana Smajlović targetira u svom tekstu bude odstreljen – da li će se UNS zalagati da se otkriju počinioci, kao što se zalaže da se pronađu ubice Slavka Ćuruvije. Da li će inicirati osnivanje komisije? U tom slučaju, moraće negde da zature ovaj tekst Ljiljane Smajlović, kao što neprekidno zaturaju svoju prošlost.

(Peščanik)

U otvorenom pismu Zagorki Dolovac, beogradska Kuća ljudskih prava uz podršku više od 100 organizacija i pojedinaca iz Srbije navela je da se ni u jednom tom slučaju nije oglasilo tužilaštvo niti je pokrenut bilo kakav postupak i zatražila utvrđivanje odgovornosti za takvo ćutanje tužilaštva.

„U pitanju su dela koja se gone po službenoj dužnosti, a počinioci se potpisuju punim imenom i prezimenom. Ne postoji ni jedno opravdanje za ćutanje tužilaštva“, piše u otvorenom pismu i dodaje da u najkraćem roku Kuća ljudskih prava očekuje konkretne akcije državne tužiteljke.

Navodi se da su ekstremističke organizacije, ohrabrene nereagovanjem države i protivzakonitim postupcima, poput zabrane Parade ponosa, sve glasnije i sve radikalnije u svojim zahtevima.

„Najnovije štampanje i lepljenje poternica za medijima i organizacijama koje mesecima nekažnjeno proganjaju predstavlja jos jedan dokaz jačanja ovih grupacija. Jedan od razloga njihovog osećaja sigurnosti nesumnjivo je i činjenica da javno tužilaštvo nije pokrenulo zakonom predviđene postupke“, navodi se u otvorenom pismu.

U pismu je ocenjeno da je iz hronologije svih pretnji i napada, od pravljenja spiskova zamenika ministra kulture do najnovijih pretnji smrću članovima redakcije E-novina i Poverenici za zaštitu ravnopravnosti Neveni Petrušić i paljenja vojvođanske zastave, jasno da se situacija radikalizuje i da se nasilnici osećaju zaštićenim i ohrabrenim da nastave svoje delovanje.

„Očekujemo da svoju funkciju obavljate savesno i pokrenete niz postupaka protiv onih koji svakodnevno urušavaju pravni sistem ili da, u suprotnom, podnesete ostavku na funkciju“, piše u otvorenom pismu.

Kuća ljudskih prava je poručila Zagorki Dolovac da, kao što ona već zna, u tim postupcima ekstremističkih grupacija i pojedinaca ima elemenata više krivičnih dela.

„U pitanju je širok raspon, od povrede ravnopravnosti, ugrožavanja sigurnosti, pa do rasne i druge diskriminacije, krivičnog dela koje pruža jasan osnov za krivično kažnjavanje onih koji proganjaju organizacije i pojedince zbog njihovog zalaganja za ravnopravnost ljudi“, navodi se u otvorenom pismu.

(Beta)

Danas se u Vojvodini svakog dana neko ubije, a nekih dana i po dvoje. U Novom Sadu svakih deset dana događa se po jedno samoubistvo, a na jedan suicid dolazi dvadeset pokušaja. Od šest do osam ljudi pogođeno je svakim samoubistvom, a muka izjeda svaki naredni dan onima koji ostaju iza nesrećnika.

Svake godine u Srbiji samoubistvo počini oko 1.500 osoba, i po toj crnoj statistici zauzima 13. mesto u svetu – gotovo polovina se dogodi u Vojvodini, gde stopa samoubistava spada među najviše u svetu. Dok je na teritoriji naše zemlje na 100.000 stanovnika, stopa suicida 17,3, u Vojvodini je ta strašna brojka čak 22,5.

Dogorelo do nokata!

Nakon nedavnog zatvaranja beogradskog SOS centra, novosadski Centar za emotivnu podršku i prevenciju samoubistava “Srce” ostao je jedini u čitavoj Srbiji.

– Osnovani smo dok je trajao rat na prostorima bivše Jugoslavije i u to vreme smo se najviše bavili ratnim traumama. I danas još ima poziva ratnih nevoljnika, ali je sve više poziva u pomoć i iz mnogih drugih razloga sa čitave teritorije bivše Jugoslavije. Među njima, najviše je iz Vojvodine! Od 1991. godine broj poziva u Centru “Srce” je u stalnom porastu. Od početka, pa do kraja ove godine, ako se nastavi ovakvim tempom, očekujemo preko 4.000 poziva. Dogorelo je do nokata, ljudi sve više pucaju – reči su volonterke Centra “Srce”, master psihološkinje Slavice Ranisavljev, jedne od 40 mladih volontera obučenih i spremnih da slušaju vapaje za pomoć.

Slavica Ranisavljev: Hrpa je različitih razloga za pokušaj samoubistva, ali gotovo da je zajednički imenitelj svih – sveopšta usamljenost i beznađe

– Hrpa je različitih razloga za pokušaj samoubistva, ali gotovo da je zajednički imenitelj svih – sveopšta usamljenost i beznađe. Egzistencijalni problemi zauzimaju vrlo visoko mesto u toj gomili razloga. Sve više ljudi ostaje bez radnog mesta, posla je sve manje i iz te situacije ne vide izlaz.

I bogati plaču, ali…

I bogati plaču, ali neki problemi se i te kako mogu rešiti pomoću novca, čak i zdravstveni. Lekovi su nužni, a koštaju mnogo i skupi pregledi u privatnim ordinacijama često su jedini izlaz u haotičnom zdravstvu ove zemlje. Novac možda ne donosi sreću, ali je sigurno da lišava mnogih briga , omogućava samostalnost i daje mogućnost izbora.

Generacija ljudi koji imaju oko 50 godina najviše je pogođena tranzicijom, jer su mnogi imali valjan posao, koji im je pružao mogućnost kakvog-takvog preživljavanja. Sada su, ostavši bez posla, izgubili i to malo parče sigurnosti. Iznenađeni su i u šoku, jer su posle toliko godina čestitog rada sada na ulici. I sve to bez nade da će se, bar kad je posao u pitanju, bilo šta promeniti. Žene su ostale bez, često teško izborene, materijalne nezavisnosti. Muškarci, navikli da izdržavaju porodicu, kada ostanu bez posla sebe vide samo kao teret i nekog od koga nema nikakve koristi, ko nema nikakvu funkciju u familiji.

– U poslednjih 20 godina ratovanja, inflacije, siromašenja, zatvaranja fabrika, propadanja, političkih previranja i nesigurnosti ljudi, ne znaju više u šta da veruju. Niotkuda spasa, izgubljeni su, osvrću se, iza njih tama, a pred njima siromaštvo sve veće i veće. Godinama nagomilavani stres i pritisak se povećaju, a sve to dovodi do toga da nas sve više ljudi zove za pomoć. Narastaju uslovi za sve veće beznađe, koji mogu dovesti do ideje da je jedini izlaz pokušaj samoubistva. Ljudi koji nas zovu često se pravdaju, izvinjavaju se što više ne mogu, kao da sami sebi ne veruju da su do toga došli – kaže Slavica Ranisavljev.

Svedoci smo da se ljudi sve češće odlučuju da javno demonstriraju odluku o pokušaju samoubistva. Na televiziji se, sad već svakodnevno, prikazuju gotovo direktni prenosi pokušaja suicida.

– Neko to pokuša da uradi javno i želi da pokaže svima da se na takav korak odlučio, jer ima utisak da ga niko ne sluša. Čovek viče kad ga niko ne čuje! – upozorava Ranisavljev.

Jedina kontrola – kontrola nad životom

– Takvi ljudi imaju potrebe da ih se vidi i čuje! Patnja im je prevelika, a jedino nad čime imaju kontrolu jeste njihov sopstveni život. Sve ostalo ne zavisi od njih. Ljudi žele da kažu – vidite šta me je pritislo, ja moram tako da postupim! Društvo je postalo neosetljivo za probleme, najčešće egzistencijalne, “malog” čoveka. Ukoliko takav čovek želi da skrene pažnju, on se odluči, jer smatra da tako mora i da je jedino efikasno ako jasno, glasno i javno demonstrira svoje nevolje. Jer, oseća da niko na njega ne obraća pažnju dok nekim do sada uobičajenim i “legalnim” putem traže bilo kakvu pomoć, recimo preko Centra za socijalni rad, često i suda, policije… Oni smatraju da jedino sila i televizija mogu da im reše problem! Mnogi koji to posmatraju vide da se tako rešavaju nevolje, tek kad se na sebe skrene javna pažnja, jer sve dok mnogo ljudi ne bude uvučeno u slučaj, država i njene institucije ne reaguju! Država, pak, ne sme da rizikuje da se ne uključi u sve to, pa okupi ekipu stručnajaka i uključi kamere, jer bi u protivnom, zbog nereagovanja, došlo do teške osude čitavog društva, a ne samo pojedinca. TV prenos pokušaja samoubistva izuzetno je opasan, ne zato što se nekom daje ideja o samoubistvu, već što se prikazuje opcije na koji način se to može uraditi! – ističe Ranisavljev.

Telefon, mejl, sajt

Besplatan telefon “Srca”: 0800 300 303
Kontakt telefon: 021 66 23 393
email: vanja@centarsrce.org
sajt: www.centarsrce.org

Diplomirani psiholozi i medicinari, kao i studenti pomoć pružaju 365 dana u godini od 14 do 23 sata.

Vršnjačko nasilje ostavlja trajne posledice

U vremenu kada je i vršnjačko nasilje sve češće i u Vojvodini, alarmantno je saznanje, potvrđuju istraživanja, da nasilje među adolescentima ostavlja trajne posledice i direktno je povezano sa povećanjem broja samoubistava. Veliki procenat maltretirane i omalovažavane dece, kad odraste pokuša da se ubije. Ranisavljev opominje da se pozivi u pomoć mladih ljudi, koje maltretiraju često stariji drugari u školi, moraju ozbiljno shvatiti, jer oni, na žalost, nemaju kome da se obrate. Ko i kako, osim policije, može da opomene siledžije, a da se oni ne ogluše o te opomene. Roditelji i škola očito ne mogu da izađu na kraj sa siledžijama. Agresivno ponašanje vuče korene iz porodice, a ne, kako se pogrešno smatra, prvenstveno zbog lošeg uticaja medija. Jer, svi gledamo televiziju i čitamo novine, a nismo svi skloni agresivnom vladanju i oponašanju huligana.

Grad i Pokrajina gluvi

Centar “Srce” je smešten u jednu skučenu prostoriju i nema uslova za direktan kontakt sa onima kojima je pomoć neophodna. Grad iznajmljuje prostor Centru po povlašćenoj ceni, druge pomoći nema. A, ni novosadska ni pokrajinska vlast, za 21 godinu, koliko “Srce” postoji, nisu imali razumevanja niti volje da pomognu Centru čak ni obezbeđivanjem boljih uslova za rad. “Srce” ima uslove samo za pružanje telefonske pomoći (na žalost preko samo dve linije), otvorena je i mejl adresa, a postoji i mogućnost četovanja, što je umnogome olakšalo mlađim korisnicima ovakve vrste pomoći. Za noćnu službu, iako za njom ima i te kako potrebe – teško je u tom stanju dočekati svitanje – na žalost još uvek nema mogućnosti.

Zašto sam ubijao?!

Vukovar posle „oslobođenja“: Rat još uvek proizvodi žrtve

Centru “Srce” se još uvek javljaju i osobe s ratnim traumama, koje su učestvovale u ratnim sukobima u Bosni, Slavoniji, na Kosovu… Zovu i oni koji su svojom ili tuđom voljom učestvovali u ex YU ratovima, sami se latili oružja ili bili mobilisani, kao i ljudi koji su izgubili članove porodice i prijatelje. Mnogi ne mogu da se pomire s tim da su ubijali… Svi koji se javljaju prvo govore o strašnom iskustvu i pitaju se da li je vredelo i zbog čega, preispituju tadašnje ideale sa kojima sada ne mogu da se nose. Teško im je da prihvate sebe takve i drugačije. Polovina njih nije ni znala kuda ide, neki su otišli iz patriotskih razloga, da brane svoje, a nisu bili spremni, nisu očekivali klanicu… Država Srbija zvanično nije učestvovala u ratu, ne priznaje da je bilo rata na Kosovu, a mnogi su se osakaćeni vratili… Oni teško pronalaze sopstveni unutrašnji mir.

– I dvadeset godina nakon rata, opšte obesmišljavanje i survavanje socijalnih, materijalnih i svakih drugih prilika, kriza i nemaština se nastavljaju i nikako da izađemo iz teškog vremena. Kada bi bar ljudi mogli da znaju da te nevolje imaju neko oročenje, pa da znaju dokle treba da izdrže… Ili bar da današnje teško ostane toliko teško i sutra, a ne da se, kao što se ovde dešava, svakim danom povećava – kaže Ranisavljev i poručuje da volonterski rad u “Srcu” može da spase i promeni život mnogima koji sa ovim ne mogu sami da se izbore, jer razgovor pomaže.

Ovi mladi i hrabri ljudi pružaju emotivnu podršku osobama u krizi ili u neposrednoj opasnosti da sebi oduzmu život. Oni se trude da ublaže ljudsku nesreću usamljenost, očaj i depresiju.

Branislava Opranović (Autonomija)

„Važeći Ustav, koji je proglašen tačno pre šest godina, a koji je proizvod jeftine trgovine beogradskih političkih stranaka, iskazao je politički, pravni i demokratski deficit i postao generator brojnih političkih i društvenih turbulencija u zemlji“, ističe se saopštenju vojvođanskih nevladinih organizacija.

„Građanska Vojvodina“ je podsetila da su na sramnom referendumu radi potvrđivanja novog ustava, koji je – protivno svim demokratskim pravilma – trajao dva dana, građani Vojvodine ovaj ustav odbacili, bez obzira što se tada desila evidentna „referendumska krađa“.

„Vojvodina je i tada pokazala svoj demokratski potencijal, kao i to da budućnost Srbije vidi drugačije nego ostatak zemlje. Manje od 44 odsto Vojvođana glasalo je za važeći Ustav, koji ne garantuje vojvođansku autonomiju, nego je svodi na brojku. Pogubnost važećeg Ustava po vojvođansku autonomiju najbolje pokazuje odluka Ustavnog suda Srbije iz jula ove godine kojem su ionako simbolične nadležnosti pokrajine značajno smanjene“, kaže se u saopštenju.

„Građanska Vojvodina“ je ukazala i na to da je pre šest godina „izostala javna rasprava o najvažnijem pravnom aktu u zemlji, a da su poslanici tekst ustava, koji nije prošao ni jezičku redakturu, dobili neposredno pre glasanja“.

„U pitanju je bilo ismejavanje demokratije i ovaj ustav možemo nazvati, posebno za građane Vojvodine, oktroisanim. Neophodno je da se pod hitno pokrene široka javna debata o novom ustavu, koja mora biti u korelaciji sa stvarnošću, koji će omogućiti demokratski i ekonomski razvoj Srbije, te garantovati visoki stepen vojvođanske autonomije“, konstatuje koalicija.

Koalicija „Građanska Vojvodina“ je nastala na bojkotu Ustava iz 2006. godine.

Građansku Vojvodinu čine Nezavisno društvo novinara Vojvodine, Centar za regionalizam, Centar za razvoj civilnog društva, Građanski fond Panonija, Građanska akcija Pančevo, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Zelena mreža Vojvodine i Otvoreni licej Sombor.

(Autonomija)