Dok su se van udara zakona našle vedete Miloševićevog režima, Milovan Bojić, Leposava Milićević, Buba Morina, ali i Marko Milošević i vladika Pahomije, nad Lukovićem i njegovim E-novinama sprovodi se pravosudna tortura, koja je jasno koordinirana sa namerom da se otupi kritička oštrica jednog od retkih medija koji se ne nalazi pod kontrolom istih onih moćnika koji su i devedesetih harali Srbijom. Podsećamo da su E-novine tužili i Emir Kusturica i vladika Filaret.

„Građanska Vojvodina“ ne želi da za ovu promociju nepravde optuži samo pravosudne organe, kako bi to želela aktuelna vlast. Mi uzimamo u obzir činjenicu da su političari urušili pravosudni sistem, kako bi dominirali nad njim, i u tom smislu situacija se nažalost nije promenila u odnosu na devedesete.

“Građanska Vojvodina” upozorava da, za razliku od Lukovića i drugih hrabrih novinara, miloševićevskim poslušnicima ništa ne nedostaje u Srbiji danas – oni su i dalje tzv. ugledni građani. Miodrag Popov ono što je radio tokom devedesetih godina sada sprovodi na mikroplanu – u opštini Apatin, kojom već decenijama vlada Živorad Smiljanić, jedna od “ikona” nesrećnih devedesetih. Popovljeva supruga je vlasnik lokalne televizije i lokalnih novina, a on je neformalni urednik tih medija koji se finansiraju iz opštinske kase u višemilionskom iznosu. Ovi mediji praktikuju isključivo afirmativno novinarstvo kada izveštavaju o predstavnicima vlasti, opet po ugledu na devedesete, a istovremeno kontinuirano prozivaju i “targetiraju” one novinare u Apatinu koji se osmele da kritički izveštavaju o radu lokalne samouprave.

Građanska Vojvodina

Građansku Vojvodinu čine:
Nezavisno društvo novinara Vojvodine
Centar za regionalizam
Centar za razvoj civilnog društva
Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji
Građanski fond Panonija
Zelena mreža Vojvodine
Građanska akcija Pančevo
Otvoreni licej Sombor

Prema tom istraživanju, sprovedenom na reprezentativnom uzorku od 1.000 punoletnih građana Srbije, svega osam odsto Beograđana podržava ideju decentralizacije, dok je još 21 odsto njih ima umerene stavovove u pogledu tog procesa.

Najviše decentralista je u Vovjdoini, 26 odsto, plus još oko 32 odsto umerenih decentralista. U centralnoj Srbiji je 12 odsto decentralista, te još 28 odsto umerenih.

Programski direktor CeSID-a Đorđe Vuković izjavio je juče na konferenciji za novinare,da je istraživanje pokazalao da Beograd prednjači i po broju neodlučnih u pogledu odnosa prema decentralizaciji, gde ih je 38 odsto, dok se 33 odsto Beograđana izjasnilo kao centralisti ili umereni centralisti. U Vojvodini 29 odsto građana nema stav o tom procesu, dok je njih 13 odsto sklonije centralizaciji, a u centralnoj Srbiji bez stava je 37 odsto, a njih 23 odsto nije sklono decentralizaciji.

- Za mene je to najšokantnij podatak iz ovog istraživanja, jer sam očekivala da Beograd kao sredina koja ima najjače obrazovne, kulturne i druge potencijale treba da bude lider u procesu decentralizaicje – izjavila profesorica Fakulteta poltičkih nauka Snežana Đorđević, koja je sarađivala u ovom istraživanju.

A među zanimljivijim podacima ove ankete je i taj da je gotovo izjednačen odnos prema decentralizaciji među pristalicama Demokratske i Srpske napredne stranke. Tako među demokratma ima 13 odsto decentralista, a među naprednjacima 13 odsto, broj umerenih decentralista u obe stranke je identičan i iznosi 39 odsto. Međutim, u DS-u je više onih koji su skloniji centraliazciji i kojih ukupno ima 15 odsto, dok je u SNS 11 odsto centralista. Inače, najviše pristalica LDP-a i URS-a izjasnilo se kao decentralisti – 29 odsto, odnosno 53 odsto, dok je najviše centralista među pristalicima DSS-a i SRS-a – 61 odsto, odnosno 36 odsto.

Inače, decentralizaciju i regionalizaciju u Srbiji podržava 43 odsto građana, a između 35 i 40 odsto njih nema stav o tom pitanju, pokazalo je istraživanje „Decentralizacija i regionalizacija Srbije iz ugla građana“.

Đorđe Vuković naveo je i da se idejama decentralizacije i regionalizacije protivi jedna petina građana. On smatra i da visok procenat neopredeljenih nije neobičan. On je napomenuo da građani u većem procentu pdržavaju jačanje opština i gradova, dok je nešto manje njih sklono regionalizaciji Srbije. Direktorka Kancelarije Nacionalnog saveta za decentralizaciju Nataša Čorbić istakla je da je ovo prvo istraživanje o decentralizaciji i regionalizaciji koje je sprovedeno na teritoriji cele Srbije, bez Kosova, te da će ovi podaci biti osnova za dalje korake koji treba da dovedu do izrade nacionalne strategije za decentralizaciju. Ona je, međutim, navela da se ne može očekivati da taj doklument bude napisan u mandatu aktuelne vlade, pošto oko toga još nije postignut politički konsenzus.

Celokupno istraživanje možete pogledati OVDE.

(Autonomija)

Kako je sloboda medija u Srbiji dovedena u pitanje, a pošto bez slobodnih medija nema ni borbe protiv korupcije, Savet za borbu protiv korupcije od 50 najvažnijih državnih organa u Srbiji zatražio dokumentaciju o svim oblicima saradnje sa medijima, agencijama za odnose sa javnošću, marketinškim agencijama, produkcijskim kućama i drugim medijskim subjektima u periodu od januara 2008. do kraja juna 2010.godine, kako bi se utvrdili načini na koje državni organi ostvaruju svoj uticaj na medije. Analizom su bila obuhvaćena sva ministarstva Vlade Republike Srbije, pojedina republička javna preduzeća, neka gradska komunalna preduzeća, agencije i druga državna tela. Savet je, takođe, analizirao zvaničnu vlasničku strukturu najvećih medija u Srbiji…

Pročitajte Izveštaj o pritiscima i kontroli medija u Srbiji u celini!

Ombudsman je u izveštaju “Manjinski mediji u Vojvodini” podsetio da se takvo rešenje nudi u Medijskoj studiji sa preporukama, koju je za potrebe Ministarstva kulture izradila grupa međunarodnih stručnjaka.

U toku je stručna javna rasprava o Medijskoj studiji sa preporukama, nakon koje treba da se izradi medijska strategija Srbije.

Ombudsman je u izveštaju naveo da je takva preporuka koja se tiče RTV-a neprihvatljiva i sa stanovišta očuvanja nivoa informisanja na jezicima manjinskih nacionalnih zajednica u Vojvodini.

Podseća se da RTV emituje radio programe na ukupno sedam jezika, a televizijski program na čak deset.

U izveštaju se navodi da je potrebno unaprediti kvalitet informisanja preko pokrajinskog javnog servisa, kao i da je potrebno obezbediti uslove kako bi RTV u budućnosti u većoj meri mogao da zadovolji potrebe interkulturalne komunikacije u višenacionalnoj Vojvodini.

Ombudsman je ocenio da broj obraćanja zaposlenih u medijima na manjinskim jezicima svedoči o tome da je položaj tih medija nezavidan. Precizira se da su ombudsmanu predstavke podnosili predstavnici štampanih i elektronskih medija na mađarskom, romskom, slovačkom i ukrajinskom jeziku. 

“Najčešće je reč o nedostatku materijalnih sredstava, loše sprovedenoj privatizaciji, neraščišćenim odnosima oko osnivačkih prava ili nesuglasicama unutar nacionalnih saveta”, piše u izveštaju.

Dodaje se da u pojedinim medijima zaposleni mesecima ne dobijaju plate, a odnedavno nemaju ni zdravstvenu zaštitu, pošto im nisu plaćeni doprinosi za zdravstveno osiguranje, što se pravda opštom besparicom.

Navodi se da je bilo i pokušaja uvođenja cenzure u dnevnom listu “Mađar so”, ali je  posle oštrih reakcija stručne javnosti i pokrajinskog ombudsmana, Nacionalni savet  Mađara, kao osnivač, odustao od uvođenja posebnog regulatornog tela koje bi kontrolisalo sadržinu tekstova koji se objavljuju u listu.

Ombudsman je ocenio i da je potrebno usaglasiti Zakon o javnom informisanju, Zakon o lokalnoj samoupravi, Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, te Zakon o savetima nacionalnih manjina i to u delu koji se odnosi na osnivačka prava.

“Neophodno je precizirati da li država može biti osnivač medija, odnosno ko može biti osnivač medija, i u tom smislu predložiti izmene navedenih zakona”, piše u izveštaju.

Ocenjuje se da je potrebno razraditi institucionalni mehanizam koji omogućuje stabilno finansiranje i opstanak manjinskih medija, sa jasnim kriterijumima.

Kompletan tekst izveštaja “Manjinski mediji u Vojvodini” moguće je pronaći na internetskoj stranici http://www.ombudsmanapv.org/Dokumenti/2010/Manjinski_mediji_u_Vojvodini.pdf

(Autonomija)

Opština Vrbas:
Vrbas: 2 mlina, 2. ciglane, 1. kudeljara velikog kapaciteta, 1. fabrika šibica 1. fabrika trikotažne konfekcije.
Savino Selo: 2. ciglane, 3. kudeljare, 2. drvare,1. fabrika alkohola , 1. fabrika leda tzv. “ledara”, 2. fabrike betonskih proizvoda (manje), 1. fabrika oksigena – „preseljena“ u Novi Sad i pripojena novosadskom „Albusu“.
Tako je nekada bogata savinoselska industrija „svedena“ na preostala 2 manja mlina
Ravno Selo: 1. mlin, 1. kudeljara koja je ugašena 70-tih godina XX vijeka
Zmajevo: 3. ciglane, 3. kudeljare, 3. mlina, 2. drvare, 1. mljekara, 1. hmeljara,
- Uništeni zasadi dudova – „sirovinska baza“ fabrike svile u Vrbasu
Bačko Dobro Polje: 1. mlin, 1.ciglana, 1. kudeljara – veća , koja se „održala “ čak do 1969. godine.

Opština Kula:
Kula: 2. kudeljare, 3. ciglane, 1. mlin, 1. fabrika plugova („preseljena “ u Albaniju), 1. fabrika metalnih proizvoda „Union“ („preseljena “ u Sombor
Crvenka: 4. manje fabrike mašina, 2. mlina, 4. ciglane (različitih kapaciteta ), 1. krečana, 1. fabrika masla i sira
Sivac: 3. ciglane (jedna sa krečanom), 2. mlina, 1. mlin je „preseljen“ u Sloveniju, 1. kudeljara velikog kapaciteta, 1. mljekara, 1. fabrika šećera – „preseljena “ u Albaniju
- Od sivačke moćne industrije ostao je sa mo mlin „Union“.
Kruščić: 2. kudeljare (moderne), 1. ciglana, 2. mlina

Opština Mali Iđoš:
Lovćenac: Predstavljao je tipično naselje bačko-telečke lesne zaravni, definisan kao agrarno naselje, mada je posjedovao: 2. ciglane (srušene, kako se tvrdi zbog nedostatka sirovina), 1 mlin (ugašen) 1958. godine, 1. mlin -“preseljen“ u Nikšić, u Crnu Goru, 1. električna centrala -“preseljena “ je u Sloveniju.
Feketić: 2 ciglane, 2 mlina , 1. kudeljara
Osim industrije i zanatstvo, kao i obrtništvo je praktično iskorijenjeno. Broj zanatskih radnji prije kolonizacije bio je prilično veliki. Sivac je npr. imao 203 zanatske radnje, dok je u istom periodu Crvenka imala 199. Poslije konfiskacije i nacionalizacije zanatstvo je praktično iščezlo!

Tako su Crnogorci-kolonisti bili prinuđeni da se bave (u ogromnom procentu) poljoprivredom, uglavnom ratarskom proizvodnjom, čime je za duži period monolitnost njihovog socio-ekonomskog stanja bila zapečaćena!
Kao logičan nastavak procesa devastacije vojvođanskih naselja uslijedile su ekonomske reforme od sredine šezdesetih godina XX vijeka
Vojvođani iscrpljeni „robovskim“ radom u „Seljačkim radnim zadrugama“, uglavnom „privedeni“ poljoprivrednoj proizvodnji – ratarstvu i manje organizovanom stočarstvu, sa devastiranom industrijom i praktično iskorijenjenim zanatstvom, prve dvije decenije života poratnoj Vojvodinii, proveli su u konstantnoj borbi za goli opstanak! Agro-industrijska naselja u navedenom periodu, funkcionisala su uglavnom kao agrarna naselja. Industrija, preostala poslije posljeratne „preraspodjele“ i devastacije, bila je uglavnom prerađivačka, sa sirovinskom bazom u samom naselju ili u neposrednoj okolini. Činili su je rijetki mlinovi, po koja kudeljara, ciglana, manji prerađivački pogoni iz različitih industrijskih grana, šećerane različitog kapaciteta, koji su bili ujedno i najveći preostali industrijski objekti!
U svojim naseljima u pogledu zapošljenja-egzistencije većina Vojvođana i sa njima Crnogorci nijesu imali izbora, iz razloga što desetkovanjem industrije i iskorijenjenjem zanatstva, nije ostalo ništa osim primitivne – nerentabilne poljoprivredne proizvodnje. Rijetki upošljeni u „preostaloj“ industriji, nijesu se mogli pohvaliti životnim standardom!
Sredinom 60-tih godina dolazi do reformi u organizovanju privrede. Unapređuje se poljoprivredna proizvodnja (ratarstvo – uglavnom), primjenom savremenih agrotehničkih mjera. Prinosi sa vojvođanskih njiva bivaju znatno uvećani, ali to nažalost nije značajnije uticalo na socijalnu sliku, odnosno standard većinskih „ratarskih“ domaćinstava. Stvaraju se kombinati sa agro-industrijskim predznakom! Industrijalizacija se vrši na žalost selektivno. Iz temelja se podižu nove moderne fabrike i to često samo u opštinskim naseljima. Iznimka su bila naselja sa značajnijim brojem stanovnika, nešto sačuvane industrije, tj. snažnim potencijalom za privredni razvoj! Takva centralizacija u „raspodjeli“ industrije tj. drzavnih kredita za njeno unapređenje ili podizanje, vještačkim putem je izdiferencirala vojvođanska naselja na agroindustrijska kvantitativno „veća“, i isključivo agrarna – kvantitativno „manja“ naselja – što je bio prvi korak ka stvaranju opštinskih centara od kvantitativno većih naselja nasuprot manjim naseljima koja su blago rečeno provincijalizovana.
Zemljišni princip organizacije privrede toliko je bio loš, da se i danas uveliko osjećaju katastrofalni rezultati takve politike! U opštinskim naseljima izgrađuju se nove fabrike ili unapređuju postojeće – preostale. Ostala naselja dobijaju uglavnom ulogu „sirovinske baze“. Nekada snažna agro-industrijska naselja postaju agrarna naselja sa velikim problemima vezanim za zapošljavanje. (odnosno nemogućnosti izbora zaposljenja), radno sposobnog stanovništva. Tada dolazi do masovnog odliva radno sposobnog stanovništva u veća gradska naselja, većinom iz manjih agrarnih naselja stvarajući tako mehaničkim priraštajem naselja gradskog tipa. Manja naselja na nivou mjesne zajednice obavljaju praktično servisne poslove u samim naseljima dok se njima upravlja “sa strane“ iz opštinskih centara. Tako uništena manja naselja gube i praktično svaku šansu da odlučuju o svojoj budućnosti. Osiromašena i podređena opštinskim centrima moći polako odumiru gubeći i posljednju šansu da se ipak nešto u njihovoj sudbini promijeni…!
Ovim prikazom se želi prije svega ukazati na permanentnu devastaciju vojvođanskog malog naselja kao specifikuma Vojvodine i njene ekonomske kičme. Ovaj nemilosrdni proces učinio je prvo da se Vojvodina kroz uništenje svojih malih naselja i kroz njihovo podjarmljivanje i depopulaciju svede na nekoliko većih gradskih centara koji ozbiljno strijeme da postanu socijalno problematične sredine.
Pravno–političko nasilje sprovedeno nad malim naseljima u cilju njihovog svođenja na mjesne zajednice bez prava na odlučivanje i samoupravu u realnom smislu, dovelo je do toga da se danas žmuri nad potrebom da se pravno definiše status malih naselja i da im se vrati status opštine i time pruži šansa da sami u domenu svojih potreba odlučuju o svojim perspektivama i da sami prepoznaju i realizuju projekte koji su im od interesa.
Ovo je dokaz o planskom kontinuiranom uništenju Vojvodine pravnim nasiljem nad vojvođanskim malim naseljima, kao i pretpostavka rješenja ove situacije koja se može sublimirati parafrazom rečenice sa početka koja glasi: Prekinuti kontinuirani proces devastacije vojvođanskih malih naselja i vratiti im hitno ingerencije koje su ranije imale kao naselja sa statusom opštine. Tako će svako upravljati svojom sudbinom – što je i suština vojvođanske autonomije.

(Autor je predsednik Crnogorske partije. Pred vama je njegov govor na Govornici Vojvođanskog kluba.)

Sigurno da ni najveći pesimisti ne bi, neposredno posle političkih promena u Srbiji 2000. godine, mogli da pretpostave u kakvom će haosu biti medijska scena Srbije skoro deset godina posle. Tačno je da je Srbija po mnogo čemu, pa i po medijskom iskustvu, specifična, tačno je da nijedna zemlja u Evropi i njeni mediji nisu doživeli takvo ekonomsko, moralno i profesionalno pustošenje kao Srbija tokom devedesetih godina prošlog veka, tačno je i to da je u tim uslovima veoma teško uzdići devastiranu novinarsku profesiju i uspostaviti regularno medijsko tržište… Ali, istovremeno, tačno je i to da je država Srbija pokazala nespremnost, lošu volju i nesposobnost da stanje u medijskoj sferi popravi, odnosno da stvori uslove za ravnopravnu utakmicu medijskih aktera, te da, na kraju, izađe iz medija kao osnivač iliti vlasnik. Tačno je i to da srbijanska politička klasa ne želi da se odrekne uticaja ne medije, pretvarajući ih tek u oruđe/oružje u svojim rukama.

Tokom devedesetih godina suočavali smo se sa veštački generisanom poplavom medija, koja ni do danas nije prestala da se širi. U Srbiji trenutno ima oko 1.100 medija, što verovatno predstavlja svetski rekord u odnosu na broj stanovnika. Ovoliki broj medija kazuje da ne postoji ekonomska logika njihovog postojanja, to jest da ne postoji istinsko medijsko tržište koje funkcioniše po jasnim pravilima. Zaustavljena privatizacija medija je dovela u nepovoljan položaj one medije koje (više) nisu u vlasništvu države i lokalnih samouprava. Sa druge strane, piratske radio-stranice, protiv kojih se država možda iskreno ali svakako neefikasno bori, ugrožavaju ne samo druge radio-stanice već i sve legalne lokalne i regionalne medije, izuzetno niskim cenama za oglašavanje. I pored činjenice da su se legalni emiteri i razna udruženja u mnogo navrata obraćali nadležnim ministarstvima i državnim agencijama sa zahtevom da se obustavi rad nelegalnih emitera, i pored obećanja koje su dobijali u više navrata, broj piratskih stanica se povećava. Čak se dešava i to da legalni emiteri vraćaju svoju licencu i nastavljaju da program emituju kao pirati.

No, to nisu svi problemi. Mada se letos stvorila velika galama oko usvajanja veoma restriktivnih izmena Zakona o informisanju, praktično se medijski zakoni u ovoj zemlji samo sporadično poštuju. U najmanju ruku, maksimalno se odugovlači sa primenom njihovih odredbi. Zapravo, medijsku sferu reguliše neka sasvim druga legislativa. Privatizacija medija je u više navrata odlagana, tzv. letnjim izmenama zakona, da bi napokon bila zaustavljena “vanmedijskim” zakonima, odnosno zakonima koji regulišu funkcionisanje lokalnih samouprava, manjinskih nacionalnih saveta i glavnog grada. Pored toga, Zakon o radiodifuziji uopšte ne prepoznaje glasno najavljenu digitalizaciju elektronskih medija u Srbiji i nije u skladu sa evropskom parametrima. Zakon o oglašavanju je mnogo restriktivniji od međunarodnih zakona koji regulišu ovu oblast. Promene u Krivičnom zakoniku Srbije novinare su stavili u nepovoljan položaj, jer je izveštavanje o sudskim procesima postalo baš problematično: postoji velika doza  nesigurnosti i nejasnoća zbog zabrane objavljivanja “sudskih tajni”. Odjednom se zaćutalo o zakonu o sprečavanju medijske koncentracije…

Ako svemu tome dodamo i svetsku ekonomsku krizu, koja je dobro prodrmala svetsko medijsko tržište i na velika vrata došla i u Srbiju, pa još znamo i to da nove tehnologije i novi mediji ugrožavaju klasične medijske platforme, sasvim je logično pomisliti da Srbiju i Vojvodinu uskoro očekuje velika “seča” medija, bar onih tradicionalnih. Posebno će na udaru biti regionalni i lokalni mediji, koji će protiv sebe imati i moćne političke i druge zastupnike krupnog medijskog kapitala iz Beograda.

Zahvaljujući centralizaciji novca i moći, Vojvodinom dominiraju beogradski mediji. Vojvodina još uvek nije uspela da pronađe pravi odgovor na ovu činjenicu, a nadležnosti pokrajinskih organa vlasti u ovoj oblasti su veoma male. Sve kontradikcije medijske scene Srbije u Vojvodini dobijaju i novu dimenziju usled činjenice da u njoj postoji veliki broj medija na jezicima nacionalnih manjina. Koliko je država moćna da zaštiti ove medije i da poštuje prava nacionalnih zajednica na informisanje, ali da istovremeno obezbedi uslove za poštovanje pravila profesije? Odluke poput prebacivanja osnivačkih prava štampanih medija na manjinske nacionalne savete, kao i zaustavljanje privatizacije manjinskih medija, pokazale su se kao kratkoročno rešenje za opstanak ovih medija, ali su iskazali i čitav niz slabosti i manjkavosti.

Nedostatak strategije je možda termin koji obuhvata sve probleme koje smo naveli. Sa skoro deset godina zakašnjenja, medijska strategija Srbije uskoro treba da ugleda svetlost dana. Do kraja maja biće završena analiza medijske situacije u zemlji, koja će poslužiti kao osnova za javnu raspravu i izradu strategije. Analizu i preporuke ćemo dobiti od stranih analitičara, koji ovih dana obilaze medije i medijske institucije Srbije. Strategija je planirana za jul mesec – očigledno nas očekuje još jedno vruće medijsko leto. Dok se mnogi odmaraju, Srbija u najtoplije dane “rešava” medijske probleme. I to je tako poslednjih nekoliko godina.

Izveštaji koji su pred vama deo su projekta “Vojvođanski mediji – politički kompromis ili profesionalno izveštavanje”, koji Nezavisno društvo novinara Vojvodine realizuje uz podršku Fonda za otvoreno društvo Srbija. Fond je omogućio njihovu izradu i štampanje ove publikacije. Verujemo da će izveštaji biti korisni, ako bude dobre volje, u izradi medijske strategije Srbije, ali i, posebno najavljene, medijske strategije Vojvodine. Promociju izveštaja omogućio je Sekretarijat za informacije AP Vojvodine.

Zahvaljujemo se Fondu za otvoreno društvo i Pokrajinskom sekretarijatu za informacije, a posebnu zahvalnost dugujemo našim saradnicima Žužani Serenčeš i Siniši Isakovu, koji su uložili ogromnu energiju da ovi izveštaji, temeljni i sadržajni, budu pred nama.

Predgovor Nedima Sejdinovića

Celu publikaciju mozete preuzeti u pdf formatu ovde: Vojvodjanski mediji

Iako Vojvodinu vrlo često, naročito političari, pominju kao pozitivan primer multikulturalnosti, mnogo je manje javne reči o tome koliko je ovde, zbilja, prožimnanja različitih etničkih kultura, života jednih sa drugima, a koliko – života jednih pored drugih.
Poznavanje jezika naših prvih suseda samo je jedna od dimenzija problema sa kojima se svakodnevno susrećemo. Slučajevi da se mladi različitih nacionalnosti u Vojvodini sporazumevaju na engleskom jeziku sve su češći, a prilozi u televizijskim emisijama koji se snimaju u mestima sa pretežno manjinskim stanovništvom gotovo po pravilu šokiraju javnost zbog „nepoznavanja zvaničnog jezika države u kojoj žive“. Jezičke barijere među mladima predstavljaju dodatni teret i u izboru profesije i daljoj karijeri. Iako značajan broj pripadnika mlade generacije smatra da relativno dobro poznaje kulturu svojih suseda druge etničke pripadnosti, takve se procene često pokazuju kao pogrešne upravo na terenu međusobne jezičke komunikacije. Istraživanje koje su 2007. godine, u okviru projekta „Afirmacija multikulturalizma i tolerancije u Vojvodini“, sproveli Pokrajinski sekretarijat za upravu, propise i nacionalne manjine i Pedagoški zavod Vojvodine, kojim je obuhvaćeno preko 4.300 učenika osnovnih i srednjih škola na teritoriji cele pokrajine, pokazuje da je 41 odsto upitanih odgovorilo da veoma dobro, odnosno uglavnom dobro poznaju kulturu neke druge etničke zajednice. Međutim, ne postoji i pouzdana procena globalnog nivoa poznavanja jezika susednih zajednica.

Komunikacija umesto bubanja

Pripadnici manjinskih zajednica, i sami svesni problema nedovoljnog poznavanja srpskog jezika kao većinskog, pre svega među mladima u etnički homogenijim sredinama, neretko se pri pokušaju njegovog rešavanja susreću sa brojnim poteškoćama. Tvrde da je koren problema u anahronom i krutom sistemu obrazovanja. Nastavni planovi i programi po kojima se uči srpski kao nematernji jezik, napisani devedesetih godina, opterećuju učenike mnoštvom suvišnog, a da, istovremeno, učenici po završetku školovanja nemaju aktivno znanje srpskog jezika. Osim toga, programi su pisani po univerzalnom principu, važe za sve pod jednakim uslovima i ne prate specifičnosti na terenu. Jedna od osnovnih zamerki koju iznose pripadnici mađarske zajednice je da se srpski jezik uči na isti način, nezavisno od lokalnih prilika. Tako je, recimo, isto gradivo predviđeno za mađarske učenike i u Novom Sadu (kao sredini u kojoj je srpski jezik dominantan u komunikaciji), ali i u opštinama poput Sente i Kanjiže, u kojima pretežno živi mađarsko stanovništvo. Zbog toga je Pedagoški zavod Vojvodine pre četiri godine predložio novi plan učenja srpskog kao nematernjeg jezika za osnovnu školu, koji, osim što prvi put priznaje te specifičnosti, predviđa različite nastavne programe, shodno lokalnim prilikama, ali isto tako i nove nastavne metode.

- Osnovu novog načina predavanja čini takozvana komunikativno-iskustvena metoda, koja polazi od praktičnih stvari koje će učenicima biti potrebne u svakodnevnom životu. Slično učenju stranih jezika, rade se situacione vežbe sa đacima, umesto dosadašnjih metoda koje su se svodile na bubanje novih reči – kaže za sajt autonomija.info Gabriela Šaroši, direktorka osnovne škole „Stevan Sremac” u Senti i članica Upravnog odbora Pedagoškog zavoda Vojvodine.

- Važno je što se sa ovim programom počinje već i u vrtićima, tako da mala deca dolaze u školu već sa nekim minimalnim predznanjem. U početku je bilo malo i otpora, budući da deca u prva dva razreda ne uče iz udžbenika, što je mnogim roditeljima bilo čudno, ali, metoda već daje neke rezultate. Pravilnikom o nastavnom planu i programu data nam je mogućnost da umesto dosadašnja dva časa nedeljno to nekako raspodelimo na celu nedelju, tako da đaci uče srpski svakog dana po dvadeset minuta, a petkom imaju desetak minuta za ponavljanje, pojašnjava Šaroši i još dodaje da poseban problem čini manjak kvalitetnog kadra.

Mnogo nade u novi program polaže i Žužana Pap, učiteljica u senćanskoj školi „Turzo Lajoš”, u kojoj postoje samo odeljenja sa mađarskim nastavnim jezikom.

- Časove srpskog obično delimo sa časovima muzičkog ili likovnog vaspitanja. Za to vreme se trudim da decu animiram na razne načine, a u najnižim razredima nama je bitno samo da deca razumeju i progovore, tek u trećem učimo da čitamo i pišemo. Problem nastaje već u višim razredima osnovne škole, kada nastavnici preuzimaju đake i sa njima rade po starom programu. A to znači – sa puno gramatike i nezanimljivih lekcija, pa deca postepeno gube interesovanje. Novi program nije loš, ali u školi radim već 31 godinu i iz iskustva znam da se jezik najbolje uči na terenu. Najzanimljivije je deci kad se sama snađu, a tome služe ekskurzije. Desi se da deca, na primer, hoće da kupe čokoladu, pa traže od mene da im pomognem, a ja im kažem „ne znam deco, učili smo, snađite se sami“ … Da vidite kako se brzo vrate sa čokoladom!

Učenje srpskog jezika kao nematernjeg obavezno je i u srednjoj školi, ali je tu situacija još teža. Reforma srednjoškolskog obrazovanja uveliko kasni za reformom osnovnog i visokog obrazovanja. Novi Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja stupio je na snagu u septembru prošle godine, a u Ministarstvu prosvete očekuju da će se reforma sprovoditi upravo na temelju tog zakona. Nevolja sa učenjem srpskog jezika u srednjim školama ogleda se u tome što učenike mahom preuzimaju profesori kojima je srpski maternji jezik, neretko se iskazuje i manjak tolerancije prema učenicima sa slabijim poznavanjem jezika. Pored toga, nastavni plan je isti za učenike gimnazija i za učenike stručnih škola, pa je veliki deo usvojenog znanja praktično neprimenjiv. Osnovna zamerka srednjoškolaca je da je gradivo dosadno i teško za razumevaje. Njihove primedbe se uglavnom odnose na preterano učenje srpske književnosti koja je puna arhaičnih izraza i turcizama, a da se pri tome u potpunosti zanemaruje ono što će im sutra biti potrebno, recimo u radnom okruženju.

„Jezik društvene sredine“

Situacija sa poznavanjem jezika susednih etničkih grupa, još je gora kada je u pitanju većinska, srpska populacija u Vojvodini. „Jezik društvene sredine“, kao školski predmet, bio je obavezan na teritoriji pokrajine nepunih dvadeset godina. Uveden je početkom sedamdesetih u tadašnjoj SAP Vojvodini i bio je obavezan sve do 1992. godine, kada je nadležnost utvrđivanja nastavnog plana prešla sa pokrajinskog na republički nivo. Po važećem zakonodavstvu, od 2002. godine učenje manjinskih jezika „sa elementima nacionalne kulture“ predviđeno je kao fakultativno i ne računa se u prosek ocena. Školama je ostavljen slobodan izbor da li će organizovati nastavu iz ovog predemeta, a rezultati su vrlo loši.

- U nižim razredima još i postoji nekakav odziv, ali on već opada u višim razredima osnovne škole. Ni ovde ne postoje udžbenici, jer predmet faktički nije priznat od strane ministarstva – kaže Gabriela Šaroši.

Manjine daleko više poznaju jezik i kulturu druge etničke zajednice, nego što je to slučaj sa srpskom zajednicom. Prema istraživanju među osnovcima i srednjoškolcima u Vojvodini, procenat Srba koji odgovaraju da veoma dobro, odnosno uglavnom dobro poznaju kulturu neke druge etničke zajednice iznosi 32,81 odsto, dok među manjinskim đacima taj procenat ide i do 55,7 odsto (Rusini).

Prošle godine je iz Subotice Ministarstvu prosvete upućena inicijativa da se učenje jezika manjina u srpskim odeljenjima u višenacionalnoj sredini uvede, ako ne kao obavezno, ono makar kao izborni predmet, čije bi ocenjivanje ulazilo u prosek. Takav predlog još uvek nije naišao na odobrenje, iako je Pedagoški zavod Vojvodine već pripremio udžbenike koji se takođe temelje na komunikativno-iskustvenoj metodi. Inače, Zakon o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine, koji je usvojen prošle godine, predviđa da pokrajina može samostalno da donosi nastavne planove i programe iz pojedinih predmeta od interesa za nacionalne manjine, ali „sporazumno sa nadležnim ministrom“.

Politika, takođe, neretko može da kumuje slabom poznavanju jezika. Iz straha od asimilacije, pravdajući to potrebom za očuvanjem nacionalnog identiteta, neki političari manjinskih zajednica u Vojvodini zagovaraju čak i ideju o segregaciji obrazovnog sistema i smatraju da njihovim učenicima treba obezbediti zasebne škole. Taj princip ne samo da dvojezične škole smatra izlišnim, već direktno radi u korist sopstvene štete, imajući u vidu opšti stav da se jezik najbolje uči u praksi i u neposrednom kontaktu sa decom drugačijeg maternjeg jezika.

Ako je za utehu, i pored postojećih problema u komunikaciji, istraživanje među đacima govori da mladi u Vojvodini nisu u tolikoj meri ksenofobični, koliko se ponekad veruje. Jer, čak dve trećine ispitanih učenika za život bi odabralo – višenacionalnu sredinu.

Goran Popov
(Tekst je nastao u okviru realizacije NDNV-ovog projekta edukacije mladih novinara pod zajedničkim nazivom „Izveštavanje o Vojvodini“)

Hughes brothers

(www.autonomija.info)

(Saopštenje Vojvođanskog kluba)

U konceptu stvaranja novog ustavnog sistema neophodno je u vidu imati i sledeće:

- Vojvodina nije nastala na teritoriji Srbije, kao što je slučaj sa drugim regionima, ona je u Srbiju unela svoju teritoriju i svoje organe vlasti. To je činjenica koja joj daje za pravo da zahteva politički i ustavni subjektivitet.
- To se najbolje postiže federalizacijiom Srbije, a Vojvodini su neophodni Ustav, državnost sa raspolaganjem zakonodavnih, sudskih, izvršnih nadležnosti kao i pravo raspolaganja sopstvenom imovinom, prihodima i prirodnim i radom stvorenim resursima.
- Dakle, svaka inicijativa za promanu Ustava je dobro došla, posebno ako je u saglasju sa ovim stavovima i naravno neophodan je dogovor, ali ako je inicijativa za promenu Ustava Srbije iznuđena zbog toga da se Vojvodini uskrati pravo «da se buni» zbog toga što se nepoštuje ustavna odredba o raspodeli budžetskih sredstava, čuvenih 7 odsto, kao što je slučaj sa budžetom Srbije koji se sutra usvaja, onda se na to ne pristaje!
- Konvencija zaključuje da Vojvođansko pitanje nije rešeno u svim dosadašnjim ustavnim procesima i ona ga otvara na jedan nov, moderan način, dogovorom sa Srbijom, a isproban dobar model bi bio federatvna Srbija sa Vojvodinom u njenom sastavu.
- To je brana od unitarne Srbije, nacionalizma, srbijalizma i centralzma i putokaz kojim Srbija može u evropski društvo.

U ime sazivača Treće vojvođanske konvencije,
Đorđe Subotić,
predsednik Vojvođanskog kluba