Autonomija » Intervjui

BORIS BARJAKTAROVIĆ: Bez novca i imovine Statut je samo deklaracija

admin — Fri, 05 Mar 2010 20:41:34 +0000

Potpredsednik Vlade Vojvodine Boris Barjaktarović, koji je funkcioner G17 plus, tvrdi da aktuelni nesporazumi između pokrajinske vlasti i Ministarstva za NIP ne utiču na saradnju koalicionih partnera u Banovini. On ukazuje na to da je odluku o raspodeli novca iz NIP-a donela Vlada Srbije na predlog resornog ministarstva, kojim, inače, rukovodi njegova stranačka koleginica Verica Kalanović.
– Posle republičkog budžeta, uredba o NIP-u je najčitanije štivo u Vladi, tako da sam uveren u to da su svi ministri pre glasanja bili upoznati s tim koliko će se novca plasirati i gde, i za koje projekte – kazao je Barjaktarović za „Dnevnik“.
On ipak smatra i da je reakcija iz Pokrajinske vlade bila logična jer je „njen posao da štiti specifične interese građana Vojvodine“.
– Posao Pokrajinske vlade bio je da proceni prioritetne projekte iz APV, što je i učinjeno, ali taj deo nije ispoštovan od Vlade Srbije. I stoga mislim da je reakcija iz Pokrajine bila normalna i očekivana – ocenio je sagovornik „Dnevnika”.
Na pitanje kakva očekivanja u Pokrajini imaju u pogledu rešavanja pitanja finansiranja novih nadležnosti i vraćanja imovine APV i lokalnim samoupravama, Barjaktarović je kazao da je donošenje tih propisa veoma važno da bi se novi paket nadležnosti mogao preuzeti.
– Sam Statut i Zakon o prenosu nadležnosti ne znače ništa bez zakona o imovini i o finansiranju Pokrajine. Tako da će republička vlast svoje opredeljenje za decentralizaciju dokazati tek onda kad donese ova dva zakona. Jer, Statut je samo deklaracija bez finansiranja, a priča o decentralizaciji je takođe deklaracija bez imovine – ocenio je naš sagovornik.
On je dodao da nema informacija o tome da li se radi na navedenim zakonima, navodeći da je u više navrata najavljeno da će oni biti utvrđeni u prvom kvartalu ove godine. A upravo ti zakoni će, po njegovim rečima, biti test spremnosti centralne vlasti da podeli deo poslova s nižim nivoima. Barjaktarović pri tome objašnjava da statistički regioni jesu uslov da bi se moglo aplicirati kod evropskih fondova, ali i da to treba da bude samo prvi korak ka pravoj decentralizaciji „koja podrazumeva centralni, regionalni i lokalni nivo vlasti“.
– Problem vojvođanske administracije je u tome što je jedina regionalna administracija u Srbiji. Kad Srbija dobije još neku regionalnu administraciju, otkloniće se i pritisci i optužbe o cepanju i separatizmu, koje su apsolutno besmislene – uveren je potpredsednik Vlade Vojvodine.
Barjaktarović navodi da je proces decentralizacije prethodno neophodno sprovesti i unutar stranaka.
– Isto kao na nivou države, dokle god postoji samo jedan pokrajinski odbor u strankama, on kad-tad mora doći u sukob ili nerazumevanje sa stranačkom centralom. A onog trenutka kad stranke budu imale više regionalnih ogranaka, mnogo će se lakše doći i do formiranja regiona u Srbiji – uveren je Barjaktarović.
Naš sagovornik, koji je u Banovini vodi resor za regionalnu i međunarodnu saradnju, potvrdio je našem listu da je predloženom odlukom o pokrajinskoj upravi predviđeno nekoliko novina vezanih za rad ovog sekretarijata. On je naveo da se novom odlukom predviđa i promena naziva tog resora u ’sekretarijat za međuregionalnu saradnju’. Po njegovim rečima, to ipak neće suziti njegove dosadašnje nadležnosti kad je reč o saradnji s međunarodnim institucijama, prvenstveno evropskim.
U opusu nadležnosti ovog sekretarijata, kako je naveo, biće i makroregionalne startegije, a pre svega dunavska strategija. Takođe, ovaj resor biće nadležan za otvaranje kancelarije u Briselu i drugim regionima. Barjaktarović je kazao da formalno kandidatura Srbije za članstvo u EU nije uslov za otvaranje predstavništva APV u Briselu, ali da ta kancelarija ipak neće biti otvorena pre sticanja statusa kandidata, zbog finansijskih razloga.
– Da nije krizna godina, rekao bih da je ta kancelarija već trebalo da bude otvorena. Ali, računica pokazuje da ona ne može koštati manje od 20 miliona dinara godišnje, što je ozbiljna cifra. S druge strane, Srbija još nema status kandidata, tako da nam je otvoren pristup samo dvema komponentama IPA fondova, za koje se aplicira preko Beograda, odnosno centralne vlasti. Nakon kandidature to će biti promenjeno, i od tog trenutka će biti smileno i imati predstavništvo u glavnom centru EU jer će se tad ulaganje u tu kancelariju vrlo brzo isplatiti – objasnio je Barjaktarović.

(Dnevnik)

NENAD ČANAK: Još 100.000 članova za osvajanje slobode

admin — Sat, 20 Feb 2010 11:51:08 +0000

Predsednica Narodne skupštine Slavica Đukić-Dejanović izjavila je juče da nije isključeno da republički parlament u martu usvoji deklaraciju o Srebrenici. Lider LSV-a Nenad Čanak upozorio je, međutim, na to da donošenje deklaracije o Srebrenici može imati dva značenja.
– Prvo, kojem se ja nadam, jeste to da se Srbija počela suočavati sa svojom prošlošću. Međutim, ono čega se plašim je da će neki kroz tu deklaraciju pokušati da operu kompletan projekat velikosrpskog nacionalizma, odnosno legalizuju sve što je činio režim Slobodana Miloševića, pri čemu bi zločin u Srebrenici bio prikazan kao tek mrlja na tom projektu „koji je u osnovi bio dobar”. E, upravo zbog toga ćemo u Skupštini Srbije insistirati na tome da, ne samo organizatori i izvršioci zločina nego i oni koji su ga opravdali, finansirali i davali mu ideološku osnovu, moraju biti osuđeni. Onda smo postigli nešto za Srbiju i njenu budućnost – kaže Čanak za „Dnevnik”.

Ovih dana SNS je objavio da je prikupio više od pola miliona potpisa za raspisivanje vanrednih izbora. Smatrate li da će do njih doći i jesu li potrebni?
– Apsolutno ne! Ta priča o pola miliona potpisa me uopšte ne impresionira jer je to i broj glasova koji bi oni verovatno dobili na izborima, ili nešto malo više. Ali, to i dalje ne znači da je to većina u Srbiji, kao što ne znači da je to bilo kakva pretnja vlastima. Danas možete prikupiti koliko god hoćete glasova za vanredne izbore već činjenicom da je stanje u društvu vrlo teško. Međutim, to ne znači i da bi sam ishod izbora bio spektakularno drugačiji nego danas.

Na skupštini GO LSV-a u Subotici izjavili ste da je Ligi potrebno 100.000 novih članova da bi na sledećim izborima mogli izaći sa samostalnom listom. Znači li to da se Liga priprema da na sledeće izbore izađe sama?
– Najpre, mi imamo «nepravedan način izbor poslanika, koji je izmislio Šešelj – da se cela Srbija tretira kao jedna izborna jedinica, što u praksi znači da se ne može osvojiti jedno, pet ili deset, nego odjednom četrnaest poslaničkih mesta. Ali nije u pitanju naš samostalni izlazak na izbore, jer mi imamo stabilne i dugogodišnje veze s DS-om. Stvar je u tome da je partnerski odnos daleko zdraviji kada u njemu niste zavisna strana. S druge strane, polako dolazi vreme kada LSV počinje da znači upravo ono što su njegovi osnivači imali na umu, a to je poziv na drugačije uređenje Srbije. I zato je izuzetno važno imati i ovaj deo slobode, a to je mogućnost da se izađe samostalno na izbore.»

Kako gledate na sve izraženiji sukob DS-a i SVM-a na lokalnim nivoima?
– To su sve događaji na lokalnom nivou. Ne treba zaboraviti na to da je predsednik Skupštine APV Šandor Egereši funkcioner SVM-a. Da je to direktan partijski sukob, bilo bi logično da se s mesta predsednika vojvođanskog parlamenta, u kojem DS ima apsolutnu većinu, ukloni predstavnik SVM-a. A to nije učinjeno. I u Vladi Vojvodine SVM ima niz visokih funkcionera, uključujući i samog lidera stranke Ištvana Pastora. Pa ako gospodin Pastor misli da je proganjan od stranke koja ima većinu u Skupštini APV, kako onda toleriše da na glasovima DS-a obavlja funkciju potpredsednika Vlade? Celu ovu priču stoga i tumačim kao nešto što se događa na lokalnim nivoima. Međutim, čudim što se Ištvan Pastor i Boris Tadić ne sreću. To nije dobro, ali sam uveren u to da će se i to desiti pa će, valjda, izgladiti odnose. Nije dobro da se stranke demokratske orijentacije ovako između sebe koškaju i prave nesporazume tamo gde ih ne mora biti.»

Kako komentarišete neodlazak Borisa Tadića na inauguraciju Ive Josipovića zbog prisustva predstavnika Kosova?
– Ja razumem sve strane u ovom nesporazumu. Jasno je da će predsednik Kosova ići na svaku manifestaciju gde ga pozovu, kao što je i jasno da je Hrvatskoj izuzetno značajno da s državom koju je priznala po automatizmu ima tip odnosa koji podrazumevaju pozivanje najviših zvaničnika na predsedničku inauguraciju. Ali razumem i poziciju Borisa Tadića, koji ne može prihvatiti da bude stavljen u isti rang s predsednikom Kosova. Sve su mi tri strane jasne, ali to, nažalost, nije dobro za građane Srbije jer se nepotrebno zahlađuju odnosi s najbližim susedom i zemljom s kojom smo, uz teške napore, i veliko zalaganje LSV-a, uspeli da pomaknemo odnose nabolje posle rata devedesetih. Taj problem se mora rešavati i on se ne može gurati pod tepih. Da znam rešenje, ja bih ga sada rekao. Ali, mislim da se ono može naći samo u okviru dijaloga kojeg za sada nema, a na tome mogu profitirati samo ekstremisti.

(Dnevnik)

MIRKO ĐORĐEVIĆ: Irinej je slab, Amfilohije i Kačavenda komanduju

admin — Sat, 06 Feb 2010 13:28:12 +0000

Sociolog religije, analitičar, esejista, prevodilac i vjerovatno najbolji poznavalac crkvenih prilika u Srbiji, Mirko Đorđević, govori za Dane povodom izbora novog patrijarha Srpske pravoslavne crkve i njegovih prvih javnih istupa u kojima je izvrijeđao muslimane i Crnogorce. Đorđević je autor nekoliko knjiga i više tekstova u uglednim medijima, učesnik mnogobrojnih naučnih simpozija, a njegovi radovi su prevođeni na svjetske jezike. Njegova biografska bilješka sadrži podatak da je bio član Društva književnika Srbije, koje je napustio u znak protesta nakon razaranja Vukovara krajem 1991. godine i s još nekoliko kolega osnovao Forum pisaca

Novoizabrani patrijarh Srpske pravoslavne crkve Irinej (Gavrilović), milošću Svetog Duha izvučen iz anonimnosti svoje niške eparhije, javni je život započeo prilično neuobičajeno – uvredama. Najprije na račun braće muslimana, a onda i braće Crnogoraca.

“Filozofija i psihologija islama je da muslimani, kada su u manjem broju, umeju da se ponašaju i da budu korektni, ali kada postanu nadmoćni i superiorni, čine pritisak.”

A o Crnogorcima:

“Mi smo jedan isti narod, ma koliko to poricali. Deoba koja se desila između Srbije i Crne Gore je bezumna i nerazumna stvar… Ne mogu da shvatim da Crnogorac ne prizna srpstvo kao svoju maticu, kao svoj narod. I mi se ovde u Srbiji delimo na Šumadince, Bosance, Vojvođane, ali naša matica, naši koreni su u jednom narodu – srpskom.”

A onda je osamdesetogodišnji patrijarh malo i zaprijetio:

“Kosovo je naša sveta zemlja i moramo biti spremni na svaku žrtvu da bismo ga sačuvali, makar ona zahtevala stradanja.”

Bolje ne bi ni Biljana Plavšić!

Nakon protesta reisul-uleme Islamske zajednice u Srbiji Adema Zilkića i sandžačkog muftije Muamera Zukorlića, patrijarh Irinej je objasnio da je njegova izjava o islamu istrgnuta iz konteksta i da “muslimanima, našim bližnjima i našoj braći” upućuje iskreno izvinjenje.

Crnogorcima se nije izvinjavao, jer, izuzev Crnogorske nacionalne zajednice iz Beograda, niko nije ni protestirao. Logično, jer je za protest, pored ozbiljne države, potrebno i malo dostojanstva i hrabrosti. A Crna Gora je, uprkos mitovima i legendama, s tim stvarima dosta loše stajala. Da nije tako, ne bi u XX vijeku dva puta gubila državu! Ili, da stvar spustimo na niži, ali ne manje paradigmatičan nivo: gradonačelnik Bijelog Polja, koji je nedavno, kako bi na lokalnoj svečanosti ugodio gostu – opozicionom lideru, crnogorsku himnu skratio za dvije strofe (palanački cenzori!), sada je, tokom svečane proslave Dana svetog Save, duboko ganut i s rukom na srcu “uskliknuo s ljubavlju” svetitelju srpskom i to u društvu ministra spoljnih poslova Srbije Vuka Jeremića. Pritom je taj isti ministar, umarširavši u Crnu Goru bez ikakve zvanične najave, nesrećnog DPS-ovog gradonačelnika i ostale prisutne svetosavce kojima se obratio s “braćo i sestre”, u nacionalistički trans bacio grandšouovskim, petparačkim, miloševićevskim guslanjima o jedinstvu “dva oka u glavi” i komičnim i pogrešnim navođenjem stihova “najvećeg srpskog pesnika” vladike Petra II Petrovića Njegoša. Koji, by the way, iako najveći, nikada svojom nogom nije kročio na tlo Srbije.

Ali, to su stvari za drugu raspravu.

Vjerovatno zadovoljni što je, opet voljom Svetog Duha, Srbija formalno ipak spašena milosrđa vladike crnogorskog Amfilohija i vladike bosanskog Kačavende, analitičari i javnost četrdeset i petog srpskog patrijarha, uprkos svemu, ocjenjuju kao čovjeka koji “nije ni reformator ni konzervativac, već zagovornik srednjeg puta i dijaloga”.

“Uzimajći u obzir situaciju pre izbora – sukob ‘golubova’ i ‘jastrebova’ – možda bi najpreciznije bilo reći da je ovo što smo dobili najbolja od najgorih solucija” – kaže sociolog religije Mirko Đorđević. “Niti će novi patrijarh biti reformator – jer za tako nešto nema kapaciteta ni duhovne snage – niti će moći da obuzda u Sinodu one kojima mnogo duguje.”

DANI: Kome duguje?

ĐORĐEVIĆ: Onima koji su se, radi mira u kući, odrekli svoje kandidature i podržali takozvanu umereniju struju. Nije nepoznato da je Amfilohije dobio najveći broj glasova. Ipak, na kraju je žrebom izabrano “srednje rešenje” u koje se polažu velike nade.

DANI: Glavni kandidati za mjesto patrijarha bili su vladike Amfilohije, Irinej bački i Kačavenda. Odakle odjednom na tronu Irinej niški, autsajder koji se nije spominjao niti u jednoj varijanti?

ĐORĐEVIĆ: Kako bi sprečili produbljivanje raskola koji je bio dostigao ozbiljne razmere, saborski oci su došli u situaciju da izaberu čoveka koji će im najmanje smetati, koji će biti neupadljiv. To je potvrđeno odmah nakon izbora. Amfilohije je čak rekao da se raduje i da drugačije ne bi ni valjalo! S tim su se složili Kačavenda i Irinej bački. Što se samog žreba tiče, to je formalnost.

DANI: Zbog čega je novi patrijarh odgovarao svima?

ĐORĐEVIĆ: Mislim da je patrijarh plod kompromisa dve do krajnosti zaraćene struje unutar Sinoda – Amfilohijeve i Kačavendine. Pred “ulazak u kovertu” prvi je mogao da računa na nešto više od dvadeset glasova, dok je drugi za sobom vodio sigurnih 22 glasa tzv. “bosanskog lobija”. Sudeći po otvorenom ratu među vladikama koji je prethodio samom izboru patrijarha, lobiranju na sve strane i borbi za glasove, stvar je bila prilično izjednačena, ali jednako neizvesna. Koliko sam obavešten, na samom početku zasedanja, jedan od vladika je ipak predložio da se izabere neko “oko koga ćemo imati najmanje spora”.

DANI: Koji je to vladika?

ĐORĐEVIĆ: Amfilohije. Već u 12 sati i 15 minuta, crnogorski mitropolit je praktično povukao svoju kandidaturu i predložio kompromisno rešenje. Svestan da ga ni laička, a ni crkvena javnost neće prihvatiti, pragmatičan kakav jeste, Amfilohije je ceo svoj govor koncipirao u tom pomirljivom tonu. Posle neviđene medijske hajke u kojoj su ponovo isplivale neke poznate činjenice iz njegovog života, i vladika Kačavenda je shvatio da mu akcije u javnosti nisu baš na zavidnom nivou. Treći pretendent, Irinej bački, s druge strane, važi za papistu koga sveštenstvo ne može očima da vidi.

DANI: Zašto?

ĐORĐEVIĆ: Na proslavi 25. godišnjice pontifikata pape Jovana Pavla Drugog, u Beogradskoj nadbiskupiji, Irinej bački je rekao da će se u budućnosti hrišćani ujediniti i da, kada hrišćanstvo bude jedinstveno, logično bi po pravdi i po kanonima bilo da prvi čovek u Vaseljenskom hrišćanstvu bude prvi episkop grada Rima, a to je rimski papa. Posle te izjave, počela su javna gunđanja i optužbe da je Irinej “papista”. Iako je važio za čoveka bliskog svim vlastima – od Miloševića (bio je njegov dvorski teolog, krstio mu je unuka), preko Koštunice do Tadića – ta izjava je Irineju bačkom ozbiljno narušila ugled. U tom odnosu snaga, Irinej niški je uzet kao spasonosno rešenje. Nije pripadao klanovima, bio je blizak patrijarhu Pavlu… Za razliku od ostalih vladika koji su justinovci, novoizabrani patrijarh Irinej je jedini episkop koji nije sledbenik Justina Popovića. Osim toga, nemojte izgubiti iz vida da je i dosta star, a s tim se u crkvi uvek računa.

DANI: Izborom Irineja za novog patrijarha, ko je ipak najveći gubitnik?

ĐORĐEVIĆ: Kačavenda i Amfilohije su najveći gubitnici. Kao čuvar prestola i vršilac dužnosti mitropolita beogradsko-karlovačkog, istovremeno kao mitropolit crnogorsko-primorski i arhiepiskop cetinjski, pravdajući poraz, Amfilohije kaže da bi, da je kojim slučajem bio izabran za srpskog patrijarha, morao da napusti Crnu Goru.

DANI: Mislite da je mitropolitu Amfilohiju tron Svetog Petra Cetinjskog bio važniji od mjesta patrijarha srpskog?

ĐORĐEVIĆ: Ne znam da li je baš važniji, ali sam siguran da mu je to zvanje od velikog, čak izuzetnog značaja.

DANI: Zbog čega? Zbog toga što beogradskim nacionalističkim krugovima na taj način poručuje da je “srpsku Spartu” bez njega nemoguće vratiti pod okrilje Srbije?

ĐORĐEVIĆ: Ima i toga, ali mislim da je pre svega u pitanju strah od Crnogorske pravoslavne crkve, čije je istorijsko pravo da bude autokefalna. Njima očigledno ta crkva smeta više nego što bi to želeli da pokažu. Plašeći se uloge i značaja CPC-a, procenjeno je da je najbolje Amfilohiju prepustiti da situaciju u Crnj Gori drži pod kontrolom. Drugo, ovde postoji bojazan da bi eventualni Amfilohijev zamenik mogao da zaigra na neku drugu kartu.

DANI: Ali, neki politički krugovi u Crnoj Gori su spekulisali da će upravo Amfilohije, izgubi li bitku za novog srpskog patrijarha, zahvaljujući tituli arhiepiskopa cetinjskog, postati patrijarh autokefalne CPC. Koliko je to moguće?

ĐORĐEVIĆ: To nikada ne treba isključiti. Podsetiću vas da je mitropolit Amfilohije, na uporno insistiranje novinara na ovome o čemu razgovaramo, rekao da nema ambicije da postane patrijarh “neke crnogorske crkve”, ali ako to bude narodna volja… Bože moj! Šta može!… Ne, to svakako ne treba isključiti. Amfilohije je vrlo zanimljiva ličnost, trenutno najjača figura u Saboru i Sinodu.

DANI: Kažete da je Amfilohije najjača figura u Saboru i Sinodu; istovremeno, rekli ste da je, uz Kačavendu, najveći gubitnik izbora novog patrijarha.

ĐORĐEVIĆ: Nema tu nikakve protivrečnosti: njih dvojica su formalni gubitnici koji su našli čoveka kome su vezali ruke, kojim komanduju, kome stalno duvaju za vratom. Suštinski, oni vladaju i njihov uticaj i značaj u Saboru i Sinodu, bez obzira na to što nisu izabrani za patrijarha, nije umanjen.

DANI: Šta je suština sukoba Amfilohija i Kačavende – borba za tron ili nešto drugo?

ĐORĐEVIĆ: Čista borba za vlast. Obojici je jasno da nisu popularni, da ih država Srbija neće. S druge strane, zna se da je patrijarh Irinej vrlo brzo dobio saglasnost srpskih državnih organa. Znalo se to unapred.

DANI: Odakle vladiki Kačavendi tolika moć?

ĐORĐEVIĆ: Zahvaljujući takozvanom bosanskom lobiju koji drži pod kontrolom. Unutar crkve, taj lobi igra na jaku političku kartu i poručuje: ‘Kosovo je izgubljeno i nemojmo se više zanositi; nasuprot tome, nas dvadeset i dvojica vam jamčimo da će Republika Srpska biti integralni deo Srbije.’

DANI: Pa, i Srbija svako malo šalje slične poruke. Ako misle isto, odakle onda tolika odioznost prema Kačavendi?

ĐORĐEVIĆ: Episkop Kačavenda je, kako se sada to popularno kaže, kontroverzna ličnost, u javnosti mnogo puta kompromitovana. Svašta se pisalo… Čuli ste priču o “srpskom Versaillesu”, Kačavendinim raskošnim dvorima?! Njegov način života je u neskladu s jevanđeoskim normama. U zemlji u kojoj imate tako puno gladnih i siromašnih, tim načinom razmetanja ne možete daleko dogurati. Osim toga, konačno je svima, pa tako i Tadiću jasno da od priče o pripajanju RS-a Srbiji nema ništa. Evropa neće dozvoliti podelu Bosne. Zato Kačavendina obećanja ne piju vodu. Jednostavno – ne veruju mu. Nažalost, to se ne odnosi na crkvu koja dozvoljava da Kačavenda “bosanskim lobijem” preti kao buzdovanom. Evo, videli ste novog patrijarha! Do sada se nije isticao nekim ekstremnim izjavama; odjednom…

DANI: Ne znamo kakvim se izjavama isticao; riječ je o čovjeku koji je živio u relativnoj anonimnosti…

ĐORĐEVIĆ: Tačno. Bio je običan niški episkop, živio mirno, bez reflektora… Onda je dospeo u žižu javnosti i pokazao da, nažalost, ni Sveti Duh nije nepogrešiv. Patrijarh Irinej je slab, nesposoban da se odupre pritiscima…

DANI: Patrijarh je marioneta u rukama “jastrebova”, to hoćete da kažete?

ĐORĐEVIĆ: Nije to nikakvo moje veliko otkriće. U istoriji crkve se toliko puta događalo.

DANI: Patrijarha Irineja opisujete kao marionetu u rukama moćnih klanova unutar crkve. Međutim, u istoriji je dosta slučajeva da ličnost koja je bila u sjenci, slaba, koja je postavljena kao marionetska, kada dobije moć ili vlast, pokaže neočekivanu snagu, izraste u snažnog lidera. Može li se slična stvar desiti patrijarhu Irineju?

ĐORĐEVIĆ: U istoriji se zaista događalo da je “slabi” patrijarh uspevao da započne velike reforme koje od njega niko nije očekivao. Zato savetujem da novoizabranom patrijarhu damo makar stotinu dana.

DANI: Kakva je razlika između patrijarha Irineja i njegovog prethodnika, patrijarha Pavla?

ĐORĐEVIĆ: Do sada patrijarh Irinej nije uspeo da dostigne vrline koje je imao patrijarh Pavle – skromnost, umerenost, uzdržanost – ali pokazuje znake da će dostići mnoge slabosti koje je imao patrijarh Pavle, a o kojim se sada ne govori.

DANI: O kojim slabostima je riječ?

ĐORĐEVIĆ: Patrijarh Pavle je takođe bio marioneta: potpisao je pismo lordu Carringtonu, blagosiljao je spaljenu Foču, Mladića, Karadžića… Danas o patrijarhu Pavlu govorimo da je bio lično čestit čovek, ali njegovu političku ulogu će ocenjivati istoričari. Patrijarh Pavle jeste bio skroman…

DANI: Gospodine Đorđeviću, zar Vam ne djeluje licemjerno da se u državi s toliko lopova i tajkuna na slobodi skromnost pokojnog patrijarha Pavla promovira u vrhunsku vrlinu?

ĐORĐEVIĆ: Dobro, to je tačno, ali je upravo zbog toga njegova skromnost, njegov asketizam padao u oči. Poznato je da je patrijarh Pavle, videvši džipove svojih episkopa parkirane ispred Patrijaršije, rekao: “A šta bi tek bilo da nisu položili zavet siromaštva?!” Morate to uzeti u obzir. Međutim, svi smo mi skloni preterivanjima koja su, nakon smrti patrijarha Pavla, često znala da budu neukusna, čak i uvredljiva po Pavla samog. Ali, to je stvar mentaliteta. Patrijarh Pavle, uprkos činjenici da je bio marioneta, imao je i neke osobine kojima se iskupljivao pred svojim vernicima, pred građanima. Hoće li to imati i patrijarh Irinej?!

DANI: Prije vrijeđanja upućenih na račun muslimana i Crnogoraca, prva izjava novoizabranog patrijarha je bila da će pozvati papu u posjetu. Odakle to?

ĐORĐEVIĆ: Patrijarh se izleteo. Međutim, odmah je bio opomenut od Irineja bačkog, pa se korigovao rekavši da će o eventualnoj poseti pape Srbiji odlučivati Sabor SPC-a. Međutim, moram reći da je patrijarh Irinej uporan u jednom: ako i ne dođe u zvaničnu posetu Srbiji, papa će 2013. godine u Nišu sigurno prisustvovati proslavi sedamnaest vekova čuvenog Milanskog edikta. I to je dobra ideja.

DANI: Čija je nadležnost posjeta pape – crkve ili države? Ko o tome treba da odlučuje?

ĐORĐEVIĆ: Od Miloševića, preko Koštunice do danas, papa ima pet zvaničnih poziva da poseti Srbiju. Prvi poziv je, preko svojih izaslanika, poslao Slobodan Milošević. U Vatikanu su odgovorili da papa neće doći u Beograd bez saglasnosti većinske crkve. A u crkvi kažu – još nisu sazreli uslovi.

DANI: Šta to znači?

ĐORĐEVIĆ: To je diplomatska fraza koja znači da se naša crkva sa tim ne slaže. A ne slaže se zbog toga što je pod uticajem Ruske pravoslavne crkve, koja se drži iste formulacije. Dolazak u Beograd papa vidi kao važnu tačku i odskočnu dasku za put u Moskvu.

DANI: Kada govorimo o izboru patrijarha, znate staru priču o tome da je država, kolokvijalno – UDB – uvijek birala srpskog patrijarha…

ĐORĐEVIĆ: Tačno! Nikada se u istoriji naše crkve nije desilo da je patrijarh izabran bez saglasnosti kralja, cara, vladara, predsednika… Pravoslavna crkva bez države, ma kakva ona bila, ne znači mnogo. Do sada nije zabeležen slučaj da pravoslavna crkva bude u opoziciji državi.

DANI: Da li je katolička crkva tako kooperativna u podršci politike država u kojima je dominantna?

ĐORĐEVIĆ: Tu postoji važna razlika: države katoličkog sveta ne mogu da utiču na izbor pape. Ruku na srce, katolicima je mnogo lakše nego nama. Imaju drugačije ustrojstvo – njima je papa poglavar, duhovni centar im je u Rimu, a u 9 sati ujutro istu liturgiju služe u Paragvaju, Rimu ili na Neimaru. U zemljama Zapada crkva je odvojena od države. Kod nas to nije definisano.

DANI: Ustav kaže da su država i crkva odvojene.

ĐORĐEVIĆ: Formalno jesu. Suštinski, stvari stoje drugačije. Predsednik Srbije Boris Tadić, odmah nakon imenovanja, sastao se sa novoizabranim patrijarhom Irinejem. I primetili ste šta je Irinej posle toga rekao: “Osnovni kurs državne politike je dobar, kakva je – takva je, to je naša država.” Patrijarh je podržao Srbiju na putu u EU, ali je dodao – i tu se vidi Amfilohijev uticaj – da je o eventualnom ulasku u NATO potrebno raspisati referendum. Videli ste i Irinejev stav o Kosovu. Rekao je da je Kosovo naše duhovno sedište, ali i dodao: “Dužni smo da delimo sudbinu, suživot sa narodom, našom braćom koja tamo živi.” Svestan je da drugačije ne može biti…

DANI: A: “Kosovo je naša sveta zemlja i moramo biti spremni na svaku žrtvu da bismo ga sačuvali, makar ona zahtevala stradanja”? Kakve žrtve, kakva stradanja?!

ĐORĐEVIĆ: U pitanju je tradicionalni stav Srpske pravoslavne crkve izražen pre dve godine u Memorandumu SPC-a o Kosovu. Patrijarh, ma šta o tome mislio, mora da se pridržava tog dokumenta. Ne zaboravite njegove reči upućene Albancima na Kosovu. Poručio im je da, kada na proleće bude išao u Peć na ustoličenje, Albanci to ne treba da shvate kao provokaciju. Ne želim da ga branim, ali moram da ponovim: nevolja je u tome što je patrijarh pod pritiskom i što će to stalno biti.

DANI: Da li je patrijarh “pod pritiskom” uvrijedio muslimane?

ĐORĐEVIĆ: U odnosu na rasističke ocene vladike Atansija, ovo nije ništa strašno. Izjava jeste gaf, ali ne zaboravite da je Irinej prvi patrijarh u istoriji Srpske pravoslavne crkve koji je javno priznao grešku i javno se izvinio onima koje je uvredio. Rekao je da je bio nespretan, nesmotren i svoju izjavu nazvao “nesrećnom”. Da se razumemo: u istoriji su sve religije svoju imperijalnu moć širile i osvajanjima – i islam i hinduizam i hrišćanstvo.

DANI: Pod čijim je pritiskom patrijarh uvrijedio Crnogorce? Amfilohijevim?

ĐORĐEVIĆ: Mislim da je to dug Amfilohiju. Videli ste da je samo dva dana posle izbora novog patrijarha u Bijelom Polju prvi put održana proslava Dana svetog Save, koja je više ličila na Amfilohijevo dokazivanje Crnoj Gori da nije izgubio u Beogradu. Vrlo čudno, proslavi je prisustvovao šef srpske diplomatije Vuk Jeremić.

DANI: Šta je na toj proslavi tražio ministar Jeremić? Kakva je to poruka bila Crnoj Gori?

ĐORĐEVIĆ: Ta poseta je nepotrebna, lišena svakog smisla. To nije posao ministra inostarnih poslova i, pravo da vam kažem, s obzirom na to da je, mimo svih diplomatskih pravila, šef naše diplomatije u Crnu Goru stigao ne udostojivši crnogorsku vlast ni zvanične obavesti o svojoj poseti, strepeo sam da će Crnogorci reagovati kao onomad, u slučaju vladike Filareta – strpati ga u džip i proterati ga. Imali bi pravo.

DANI: A, ne, ne, niste se trebali bojati.

ĐORĐEVIĆ: Nije Jeremić građanin kao vi ili ja; on mora poštovati protokol. Iskreno – iznenadilo me je da Crna Gora na tu posetu, kao ni na izjavu patrijarha, nije zvanično reagovala – ni MIP, ni ambasador… Niko! To je državno pitanje i trebalo ih je opomenuti. Videli ste kako reaguju u Srbiji: odmah vas proglase za persona non grata.

DANI: Kako razumijete politiku Srbije u odnosu na susjede? Zar nije čudno to što su odnosi između svih zemalja bivše Jugoslavije uglavnom skladni, a da je jedino Srbija u svađi gotovo sa svima?

ĐORĐEVIĆ: Nije to ništa čudno. Kada je o Crnoj Gori reč, mislim da se naša elita nikada nije pomirila sa činjenicom da se radi o državi koja je suverena. Poznata je stvar da se u crkvi i dobrom delu nacionalne elite Crnogorci smatraju nacijom koju je izmislila Kominterna…

DANI: Amfilohije kaže – kopilad Milovana Đilasa.

ĐORĐEVIĆ: Tako je. Makedonci, makedonski jezik, njihova akademija nauka – ni to ne postoji. To je južna Srbija. Crna Gora, Makedonija, Bosna i Hercegovina, deo Hrvatske – sve se to smatra privremeno posednutim srpskim teritorijama. To misli i crkva. Evo, prekjuče je prvi put objavljena originalna Svetosavska himna, inače spevana u Segedinu 1823. godine. Od momenta nastanka, falsifikovana je 25 puta, a posle dvadeset godina – još 27 puta.

DANI: Kako?!

ĐORĐEVIĆ: Jedan od falsifikata je bilo ubacivanje stihova: Bosna i Hercegovina, svetog Save dedovina. U tom falsifikatu pobrojane su redom sve srpske zemlje. U zvaničnom kalendaru SPC-a – evo ga ovde – i dalje stoji falsifikovani tekst himne u kojem se govori o Srbima sa svih strana – od Fruške Gore, Banata, Boke Kotorske, Bosne i Hercegovine… U prvoj verziji iz 1823. godine, o tome nije bilo ni govora. U crkvi se prelamaju mnoga društvena zbivanja. Dosta toga dolazi iz crkve, dosta stvari ona generiše. Crkveni nacionalizam – filetizam i politički nacionalizam sretno su se susreli na Gazimestanu 1989. godine. Zato se po zbivanjima u crkvi najbolje mogu čitati politički tokovi u Srbiji.

DANI: Kako ih čitate?

ĐORĐEVIĆ: Crkva pokušava da se prilagodi, da prihvati i blagosilja put Srbije u Evropu. To ide sporo, traljavo… Boris Tadić je neodlučan. Zna da ne sme otvoreno da se sukobi sa crkvom, jer ona pokriva ogroman deo srpskog biračkog tela. A o tome Tadić veoma vodi računa, pa im popušta, pravi ustupke… U Ustavu Srbije piše da su, osim crkve i države, odvojeni školski i državni sistem… A oni su uveli veronauku, što im je propalo. Vladimir Putin tako nešto nije dozvolio.

DANI: Zašto?

ĐORĐEVIĆ: Kakva god da je Rusija, politička kultura je na mnogo većem stepenu nego u Srbiji. Trideset akademika, uključujući tri nobelovca, su prošle godine Putinu uputili apel u kojem zahtevaju da ne dozvoli klerikalizacju države i da ne pravi ustupke crkvi. Putin je njihov zahtev uvažio. Možete li zamisliti naše akademike sa sličnom porukom?! Ovde je situacija kudikamo složenija. U svim sferama. I nije fer da patrijarha odmah okrivimo za sve. Možda bi ga, uprkos svemu, ipak trebalo pustiti, dati mu šansu. Videćemo! Uostalom, u Jevanđelju se kaže: “Po delima ćete ih poznati, ne po rečima.”

(BH Dani, 5. februar 2010)

SVETOZAR ČIPLIĆ: Test za sposobnost manjinskih zajednica

admin — Mon, 25 Jan 2010 09:25:21 +0000

- Upis u poseban birački spisak i izbori za Nacionalne savete će za same nacionalne zajednice i nacionalne manjine značiti da će one, sa takvom političkom legitimacijom i autoritetom, i Srbiji obezbeđivati neposredniji pristup evropskim fondovima, potrebnim za razvoj zemlje i svake nacionalne zajednice. EU i njene države članice će, nakon ovakvih izbora, i Srbiju i sve nacionalne zajednice sa novim nacionalnim savetima videti kao ozbiljnog partnera koji će biti sposoban i da konkuriše kod fondova i same doprinesu svom razvoju- izjavio je za „Dnevnik“ ministar za ljudska i manjinska prava Svetozar Čiplić komentarišući značaj procesa registracije pripadnika nacionalnih manjina u poseban birački spisak, kao deo prvih neposrednih izbora za nacionalne savete koji će se održati krajem maja ili početkom juna. Na izborma koji će imati dva sistema biranja, neposredni i elektronski, pravo glasa ima 650.000 pripadnika nacionalnih manjina, a bira se 19 saveta, na devet manjinskih jezika. Biće to i prvi jedinstveni elektronski birački spisak za izbore u Srbiji.
Pripadnicima manjina poziv na upis šalju i predstavnici EU i OEBS? Kakav je odziv?
- Do sada se u poseban birački spisak nacionalnih manjina upisalo više od 102.000 pripadnika svih nacionalnih manjina. Okvirni broj koji bi nam ukazao da će svih 19 nacionalnih Nacionalnih saveta biti birano na neposrednim izborima bio bi upis 325.000 birača. Pošto su posebni birački spisakovi otvoreni do 19.marta očekujemo da ćemo imati najveći broj upisanih. Treba imati u vidu da je veliki broj prijava pristigao loklanim samouprava, ali obzirom da su tamo obučena samo dva čoveka koji imaju mogućnost da ih unesu u posebni birački spisak broj prijava je znatno veći od trenutno registrovanih birača. To znači da će svi, ili najveći deo nacionalnih saveta, biti birano na neposredan način.
Verujete da će se skoro svi Saveti birati na neposrednim izborima i da li smatrate da postoji neki problem?
- Ne, ne postoji nikakav problem s obzirom da su i neposredni i posredni, elektronski izbori predviđeni zakonom. Upisom u birački spisak svaka nacionalna zajednica posredno izražava stav kako želi da bira. Ona nacionalna zajednica u kojoj je upis više od 50 posto, pokazuje želju da ide na neposredne izbore. Bilo koji izbor bio nacionalni savet će imati i zakonsku legitimaciju, s tim što će politička uvek biti veća kod onoga ko je neposredno biran. Bez obzira na način izbora nacionalni savet ima isti korpus nadležnosti.
Iz albanske nacionalne zajednice stigla su pitanja vezana za proširenje nadležnosti nacionalnih saveta i van onoga što propisuje Evropa. Da li će se oni uključiti u ove izbore?
- Albanci su svakako podneli zahtev za formiranje nacionalnog saveta nakon donošenja zakona u septembru prošle godine. Oni su ispunili uslov od pet posto potpisa neophodnih da se otvore izbori za jedan nacionalni savet, birački spisak, a potom i izbore, i nema dileme da će se održati izbori za albanski nacionalni savet. Taj proces ne može da se zaustavi. S druge strane verujem da korpus prava koji ima svaki nacionalni savet, a on je standardizovan u međunarodnoj zajednici i EU i on je maksimum koji dozvoljava i podrazumeva manjinska samouprava. Ona treba da bude izbalalansirani instrument i institucija kojom jedna nacionalna zajednica razvija i čuva svoj nacionalni identitet i kulturu, a s druge strane ostaje dovoljno sposobna da se inkorporira, uključi u celu političku zajednicu.
Na tome inistira i EU i međunarodne i evropske organizacije?
- Tako je, reč je o jedinstvenom stavu i OEBS, EU i svih donatora ovih izbora. Sada imamo jasan pravac kojim idemo, i to je sastavni deo našeg puta ka EU, imamo pomoć na njemu, a manjinska samouprava je garantovana i Ustavom Srbije. Manjinske zajednice moraju da preuzmu odgovornost i pokažu se sposobnim da ovo što im je garantovano kroz manjinsku samoupravu mogu da iskoriste, jer umesto njih niko drugi to više ne može da radi.

Upisana samo 93 Bunjevca

Zbog čega je zapravo raspušten Nacionalni savet Bunjevaca?
- Raspušten je zbog neisunjavanja jasnih zakonskih uslova, koji kažu kada jedan nacionalnisavet ne radi po zakonu.Činjenica je da šest meseci nemaju sastav koji zakon nalaže i od 21 člana su imali aktivnih 10, dakle manje od polovine.Pritom je od više od 20.000 Bunjevaca, nažalost, samo njih 93 upisano u poseban birački spisak. Činjenica je i veliko nezadovoljstvo među pripadnicima bunjevačke nacionalne zajednice i onima koji rukovode institucijama kulture među Bunjevcima. To je sve bio razlog za sticanje zakonskih uslova za raspuštanje ovog Saveta i formiranje privremenog tela koje rukovodi i upravlja bunjevačkim Nacionalnim savetom. Verujem da će i Bunjevci sada moći da ostvare sve one vrste slobode koji su i pred ostalima, a to je pre svega upis u poseban birački spisak.

(Dnevnik)

BOJAN PAJTIĆ: Pokazaćemo vojvođansku privrženost Srbiji

admin — Wed, 16 Dec 2009 10:01:27 +0000

- Nedolazak predsednika Borisa Tadića i premijera Mirka Cvetkovića na ceremoniju potvrđivanja Statuta Vojvodine ne smatram za problem, jer je reč o protokolu, a oni su svoju snažnu podršku usvajanju Statuta i Zakona o nadležnostima više puta do sada iskazali, ističe Bojan Pajtić u razgovoru za Danas, prvom u kojem je predstavljen kao predsednik Pokrajinske vlade, institucije tako nazvane u novim vojvođanskim aktima.

Šta za poboljšanje kvaliteta života građana znače Statut i Zakon o utvrđivanju nadležnosti?

- Ovi akti donose razvojne mehanizme, a ti mehanizmi ne odnose se na povećanje plata u državnim službama i javnim sektorima, već su podsticaj za dalji razvoj privrede. Nastavićemo da vodimo politiku u oblasti zapošljavanja koja je omogućila da na kraju novembra 2009. imamo manju nezaposlenost nego u januaru, što je malo koja regija u Evropi uspela. Nastavljamo i da kroz instituciju Razvojne banke, a nje bez Statuta i Zakona ne bi bilo, omogućavamo da se kroz kreditna sredstva koja su povoljnija nego kod komercijalnih banaka daje zamajac za investicioni razvoj. Preuzećemo nadležnost i nad Nacionalnim parkom Fruška gora, što nam je bilo važno jer su tu ogromni privredni potencijali koji se sada ne koriste. Fruška gora ima i ekološki i verski značaj, što može biti iskorišćeno za snažan razvoj turizma. Takođe, kroz regionalne prostorne planove stvara se mogućnost daljeg definisanja industrijskih zona na teritoriji Pokrajine. Kroz predstavništvo u Briselu, koje ćemo otvoriti kada Srbija postane kandidat za članstvo u EU, moći ćemo da apliciramo za evropske razvojne fondove, a Unija svoju finansijsku podršku uglavnom usmerava u regije. Pored toga, imamo niz novih nadležnosti u oblasti energetike, što nam je veoma važno za razvoj Pokrajine jer postoji veliki potencijal u izgradnji malih i srednjih hidroelektrana, za koje su investitori ozbiljno zainteresovani.

Zbog čega se u prethodnih godinu dana nije više pričalo o ovim temama, već je akcenat bio na pitanjima simbola i politike?

- Kada opozicija u nekoj državi nema rešenja za probleme, onda mora da izmišlja navodno sporne teme. Problemi oko Statuta i Zakona o nadležnostima su jednostavno izmišljeni. To su dva akta koja imaju za cilj potvrdu teritorijalnog integriteta i celovitosti Srbije, kao i da na moderan način definišu jednu regiju, pri čemu ogroman broj regija u EU ima mnogo veće nadležnosti nego što ih i sada ima Vojvodina.

Ipak, nije opozicija ta koja je mogla da koči Statut i Zakon. Problem je bio u vladajućoj koaliciji.

- Kada na republičkom nivou imate mnogo stranaka koje čine parlamentarnu većinu, očekivano je da se vodi debata o tako važnim aktima. Trajanje te debate i njena povremena konfuzija govori u prilog tome da je ukrupnjavanje političke scene potrebno kako bi država bila efikasnija i kako bi problemi bili mnogo kvalitetnije rešavani. Inače, na pokrajinskom nivou većina za Statut i Zakon je sve vreme postojala, jer sama DS ima više od 50 odsto mandata.

Ako je tačno da DS nije bila problem, ko je onda to bio? SPS?

- Sada kada je sve završeno, ne vidim razloga za traženje odgovornih zašto se nešto dogodilo dva-tri meseca kasnije od onoga što smo želeli. Nema razloga da se dižu tenzije, da se bilo ko optužuje, ne bi to donelo ništa dobro.

Ako je zaista sve u redu unutar vaše stranke, zašto se onda predsednik Tadić i premijer Cvetković nisu odazvali pozivu i prisustvovali svečanoj sednici Skupštine Vojvodine na kojoj je potvrđen Statut?

- Ja nisam neko ko organizuje rad Skupštine Vojvodine, već pozive na njena zasedanje upućuje predsednik Šandor Egereši. On je pozvao najviše državne zvaničnike, ali izvesno je da su oni imali neke druge, ranije zakazane, obaveze. Ali, naglašavam, predsednik Tadić je prekjuče istakao da je dobro što je ovakav statut donet i da je taj akt garant i razvoja Vojvodine i integriteta Srbije. Njegova snažna podrška postoji, i to je najvažnije.

Ipak, da li bi vam godilo da su predsednik i premijer prisustvovali svečanom trenutku proglašenja Statuta?

- Lično uvek volim da vidim i predsednika i premijera, ali oni su ljudi koji imaju svoje obaveze. Mi smo njihovu podršku imali dok su usvajani i Statut i Zakon, a ova sednica pokrajinske Skupštine bila je samo protokol i formalna potvrda onoga što je već urađeno.

Sada je otvoren prostor i za usvajanje budžeta Vojvodine za 2010. Kakva je njegova projekcija?

- Budžet će iznositi oko 56 milijardi dinara. Nama je važno da zadržimo razvojni potencijal, da nastavimo projekte započete u infrastrukturi, zdravstvu i drugim oblastima, koji istovremeno angažuju desetine privrednih grana koje se naslanjaju na građevinsku operativu. Važan segment je nastavak programa podrške zapošljavanju, to su pokrajinske donacije od 1.300 evra za svako novo radno mesto. Manje od šest odsto budžeta APV je namenjeno za plate i razne režijske troškove i u tom smislu smo štedljiviji nego bilo koja regionalna administracija u ovom delu Evrope.

Kako biste okarakterisali pokrajinski budžet za 2010, kao razvojni ili socijalni?

- Smatram ga za, u isto vreme, i štedljivim i razvojnim. Uštede će biti značajne, kao i do sada, a sve će biti usmerene u razvoj, u izgradnju i obnovu mostova, puteva, Urgentnog centra… Nova važna investicija je Žeželjev most u Novom Sadu, koji je železnički deo Koridora 10 i koji će omogućiti modernizaciju naše železnice i ubrzanje saobraćaja. Dogovor je da njegovu izgradnju sa 30 miliona evra finansira EU, sa 20 miliona evra Pokrajina i sa 10 miliona evra Grad.

Zakoni o svojini i finansiranju Vojvodine još ne postoje. Hoće li ih biti i kada?

- Ove zakone nije bilo ni moguće doneti pre usvajanja Statuta i Zakona i tek su sada stvoreni uslovi da se uđe u taj proces. Zakon o javnoj svojini ne tiče se samo Vojvodine, već i lokalnih samouprava, koje će postati vlasnik svojine, čime će se ispoštovati i odredbe Ustava. Koliko znam, zakon o javnoj svojini, koji obuhvata i finansijski segment, trebalo bi da se do kraja 2009. nađe na sednici Vlade Srbije, a da početkom 2010. bude na dnevnom redu Narodne skupštine. To je važno ne samo za građane Vojvodine već i za celu Srbiju, i očekujem da se taj proces dogodi brzo.

Šta kažete na medijske navode da, neusvajanjem pomenutih zakona, centralna vlast u Beogradu hoće da finansijski kontroliše Vojvodinu, a politički vas lično?

- Činjenica da budžet Vojvodine zavisi od Narodne skupštine Republike Srbije nije vezana za političku volju da se bilo ko kontroliše, već je stvar tehničke činjenice da zakon o finansiranju još nije donet. Ne znam ni šta uopšte znači „kontrolisati Pajtića“ ili „kontrolisati Vojvodinu“, ne vidim da postoji bilo čija politička volja da tako nešto uradi.

Hoćete li, ipak, insistirati da finansiranje bude rešeno što pre?

- Zakon o javnoj svojini, koji će obuhvatiti i tu oblast, u interesu je svake lokalne samouprave na teritoriji Srbije i svih građana. Podsticaji da se taj zakon donese dolaziće sa svih strana i moja pozicija je tu prilično olakšana.

Šta kao predsednik Pokrajinske vlade Vojvodine možete da poručite građanima centralne Srbije? Ima li razloga za strah od „vojvođanskog separatizma“?

- Poručujem im da su bile besmislene teze da će se Srbi otcepiti od Srbije i da je bila apsurdna tvrdnja da se Statutom i Zakonom stvara država u državi. Naredni dani i meseci u primeni ta dva akta jasno će pokazati koliko su takve teze bile neuspešan pokušaj da se proizvede strah među građanima, a da neke političke stranke poprave svoj veoma slab rejting. Statut i Zakon će pokazati koliko su Vojvođani privrženi Srbiji.

(Danas)

Čanak: Zakoni o imovini i finansiranju AP Vojvodine do kraja marta

admin — Sat, 12 Dec 2009 13:55:19 +0000

Na osnovu dogovora sa premijerom Vlade Republike Srbije Mirkom Cvetkoviće, zakoni kojima će biti definisani imovina i izvorni prihodi Vojvodine trebalo bi da budu usvojeni do kraja marta 2010. godine, izjavio je lider Lige socijaldemorkata Vojvodine Nenad Čanak, na konferenciji za novinare u Pančevu. On je naveo da nas čekaju turbulentna vremena, te da će Liga u tim turbulnetnim vremenima i dalje igrati vrlo konstruktivnu ulogu.
– Mi ćemo dati sav svoj doprinos, ako vlada ne bude u tome dovoljno ažurna Liga će sa svojim stručnjacima dati izraditi nacrte zakona koje će onda ponuditi Narodnoj skupštini Republike Srbije na usvajanje – naveo je Čanak. On je istakao da to neće biti nikakav presedan, podsećajući da je poslanička grupa LSV takođe podnela i Zakon o zabrani manifestacija nacionalističkih i fašističkih organizacija te da je to bio prvi zakon koji je na taj način upućen skupštini i usvojen u proteklih dvadesetak godina.
– Mi ćemo naša obećanja koja smo dali građanima Vojvodine da ćemo voditi računa o njihovim interesima ispuniti. Uprkos svom našem nezadovoljstvu Statutom AP Vojvodine, i količinom poverenih nadležnosti, mi ćemo istrajati u ovoj našoj borbi da se to zaokruži kao prvi korak u razgovorima o tome kako treba da izgleda položaj AP Vojvodine u Republici Srbiji – poručio je Čanak.

Novosadizacija brutalna izmišljotina

Komentarišući navode o budućoj novosadizaciji Vojvodine, Čanak je rekao da je priča o novosadizaciji jedna brutalna izmišljotina koja je napravljena zbog toga da bi se sprečio proces decentralizacije Srbije, te da to rade centralisti i nacionalisti.
– Priča o novosadizaciji je čista laž, jer decentralizacija države vodi tome da sama administracija bude bliža građanima, transparentnija i samim tim manje podložna korupciji nego što je to slučaj kada je u pitanju centralizovana država gde se sve to događa u nekim tamnim vilajetima ministarstava za koja ne zante ni gde su. I upravo zbog toga svaku takvu optužbu doživljavam isključivo kao strah da se ne izgube sinekure kojima se raspolaže u uslovima centralizma, a od strane onih koji žive upravo birokratski manipulišući strahovima ljudi – kao što je ovaj strah od takozvane novosadizacije koje, moram da podsetim nikada suštinski nije ni bilo – istakao je Čanak. On je podsetio da je za vreme autonomije Vojvodine u grad Pančevo investirano sedam milijardi dolara
– Grad Pančevo je imao bruto-nacionalni dohodak toliki da je davao trećinu bruto nacionalnog dohotka Vovjodine, a tri puta veći bruto nacionalni dohodak od ukupnog bruto nacionalnog dohotka Crne Gore – rekao je Čanak. On je naveo da bi Pančevo, kada bi imalo svoju imovinu, u okviru AP Vojvodine moglo da ostvari daleko više za svoje građane nego što je to sada slučaj.
– Ovako smo u poziciji da je cela priča o tome da se Pančevci leče u Beogradu ili da se sutra napravi birokratska barijera za školovanje u Beogradu, sve to služi samo tome da bi sutra Pančevo postalo jedna od beogradskih opština, potpuno izgubilo svoj subjektivitet i bilo kakvu šansu da se izbori za bilo kakva svoja prava koja mu po zakonu pripadaju – zaključio je lider LSV.

Potpisi za preregistraciju u utorak

Nenad Čanak je rekao i da će Liga socijaldemokrata Vojvodine u utorak predati 14.500 potpisa prikupljenih za preregistraciju stranke.
– Mogu da kažem da sam vrlo zadovoljan odzivom građana jer smo, recimo, ovde u Pančevu došli u poziciju da nam se tokom te akcije u samo par nedelja utrostruči članstvo. To jasno govori o podršci koju LSV ima – istakao je lider Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak.

(BILSV)

RADA TRAJKOVIĆ: Srbija ne sme da provocira separatizam, već treba da podrži Vojvodinu

admin — Thu, 10 Dec 2009 23:44:48 +0000

Rada Trajković iz Srpskog nacionalnog veća Kosova i Metohije smatra da je žalosno što rasprava o vojvođanskom Statutu nije vođena “na odgovorniji i ozbiljniji način i što nisu korišćena evropska iskustva”, već se, kako je navela, i u toj polemici pokazalo da nije izvučena nikakva pouka ni iz nedavne prošlosti, posebno kad je reč o pitanju Kosova. Ona je u intervjuu za portal www.autonomija.info kazala da je decentralizacija normalan proces koji se dešava svuda u Evropi i šire, dok se u Srbiji ovi procesi nazivaju sepratističkim, a njihovi zagovornici optužuju za dezintegraciju zemlje.
- To je posledica toga što nismo pametno razgovarali o razvoju i budćnosti Srbije. Mi smo na Kosovu imali jaku unutrašnju nezavisnost po Ustavu iz 1974. godine, kad je postojao veliki stepen samouprave. Međutim, nažalost, ukidanje te autonomije rezultiralo je kasnije nizom događaja koji su doveli do toga da se danas nalazimo pred Međunarodnim sudom pravde, pokušavajući da legalizujemo integritet Srbije nad tim delom teritorije. A reč je o iscrpljujućim procesima koji troše i narod i državu, mada svi znamo kakav će rezultat na kraju da bude – ocenila je Rada Trajković.

Može li se uopšte praviti parlela između Vojvodine i Kosova, koja se nametala u raspravi o Statutu Vojvodine, te su pojedini politički akteri taj izjednačili i sa Kumanovskim sporazumom?
– Ne mogu da razumem te paralele između Vojvodine i Kosova. Nije mi jesno zašto određeni politički krugovi u Beogradu nemaju povernja u vojvođanske Srbe. Ja sam uverena da vojvođanski Srbi svima nama treba da budu primer, a pogotovo nama sa Kosova zbog svega što smo prošli. Zato treba da podržimo autonomiju tog prostora, jer to je i jedini pravi multietnički prostor i pravi primer suživota, ali i prostor koji ima perspekitvu ekonomskog razvoja. I zaista ne vidim zašto se toliko potencira taj strah od separatizma. Kao da se to želi instalirati u Vojvodini!? Kao da neko pokušava posejati neko seme zla. Pa valjda će se onda i građani Vojvodine jednom zapitati: Ej, pa zašto mi stalno treba da dokazujemo svoju lojalnost i da se branimo da nismo separatisti?

U kojoj meri ste upoznati sa sadržajem Statuta AP Vojvodine i mislite li da taj akt ima poltičku težinu kad je reč o procesima decentralizacije?
– U pogledu definisanja autonomije Vojvodini prioritet treba da bude na ekonomskoj decentralizaciji, koji bi omogućio da se unapredi taj deo države koji već poseduje institucionalnu infrastrukturu. Mislim da je, u tom kontekstu, veoma značajno i što je dobijena mogućnost za otvaranje kancelarije Vojvodine u Briselu. Nemačka je najbolji primer zemlje kad je reč o regionalnom organizovanju, a regije u toj zemlji imaju i svoje zastave, grb i druga prava koja određuju identitet. Za mene je jedino nepotrebno to što se vojvođanskim Statutom definiše pravo na pokrajinski referndum, ali sve ostalo u Statutu je nesporno. Mislim da bi na osnovu ovog akta Vojvodina mogla biti jedan dobar “projekat” koji bi pomogao da i ostatak Srbije pođe putem decentralizacije, ali i podsticaj za ustavne promene u Srbiji. Zaista, važeći Ustav, koji uostalom nije ni dobio podršku u Vojvodini, ne odgovara ni realnoj situaciji u Srbiji. Samo decentralizovana Srbija je naša velika šansa, jer su unitarizacija i beogradizacija kontraproduktivni za razvoj zemlje u kojoj su danas određeni delovi potpuno pasivni. A da smo imali regionalizaciju, imali bismo snažnije regione i manje iseljavanja i migracija ka Beogradu.

Ipak, ima li izgleda uopšte da se krene u regionalizaciju, s obzirom i na stalna “upozorenja” ključnih aktera vlasti da se neće dozvoliti “dalja dezintegracija” Srbije?
– Suštinu problema vidim samo u ksenofobiji, koja nas ne samo unazađuje, nego i potpuno uništava. Zato sma i vrlo zabrinuta. Nikako da krenemo u neke normalne rasprave. A ti ksenofobični ljudi zauzimaju najveći deo javnog prostora, te se onda njihovi stavovi prihvataju kao većinski iako oni to u suštini nisu. Barem ja tako verujem. Ali, ksenofobični ljudi su vrlo agresivni i zato svuda nalaze prostor za plasiranje i nametanje svojih ideja. Prosto su zatrovane generacije ljudi koji iz tog začaranog kruga ne mogu da se iščupaju. A rezultat svega je stanje u kojem se danas nalazimo. I nije čudno što svi jako patimo za nekim vremenima i šansama koje smo propustili, ali i za nekim rešenjima koja su proglašavana kao strašna, ali su bila logična i normalna.

Na koja rešenja mislite?
– Na rešenja koja smo imali a kakva danas imaju i brojne države u Evropi, čiji regioni imaju status država. Ali, oni ne govore o separatizmu. Naprotiv, najuspešnije regije uipravo su motor razvoja tih evropskih država. I ja Vojvodinu doživaljavam kao motor i lokomotivu Srbije i kad je reč o ekonomskom razvoju i kad je reč o procesima decentralizacije i regionalizacije koji neminovno treba da uslede kad se konačno oslobodimo te ksenofobije. Ne smemo da dozvolimo da našoj deci u nasleđe ostavimo te teorije zavere koje stalno propagiraju ovde i koje ja slušam od detinjstva. Evropski primeri treba što više da budu prisutni u našim medijima, našim građanima treba približiti sliku Evrope i objasniti im da je decentralizacija nešto što svima donosi korist. Zato treba da se prestane i sa tim etiketiranjem Vojvođana kao separatista i da se konačno okrenemo ka podršci Vojvodine, da se učimo na iskustvima te pokrajine, jer ćemo samo tako svi doprineti stabilnosti cele Srbije.

(www.autonomija.info)

ZORAN ŽIVKOVIĆ: Cirkus sa Statutom uplašio i radikalizovao javnost

admin — Mon, 30 Nov 2009 19:36:09 +0000

Bivši premijer Srbije Zoran Živković upozorava da je zbog načina na koji se već trinaest meseci vodi polemika o vojvođanskom Statutu, a posebno tokom poslednjih šest meseci, povećan broj unitarista i broj independista i u Vojvodini i u celoj Srbiji. U intervjuu za portal www.autonomija.info Živković je ocenio da je to što su stavovi građana radikalizovani direktna posledica “cirkuskog načina vođenja politike u ovoj zemlji, a posebno kad je u pitanju ozbiljna tema kao što je to Statut Vojvodine”.
– Do pre šest meseci u pokrajini je svega jedan do dva procenata ljudi razmišljalo o mogućnosti da Vojvodina bude nezavisna država. A po najnovijim istraživanjima, koje sam imao prilike da vidim, taj procenat porastao je na deset posto. S druge strane, u centralnoj Srbiji, pre svega, ali u Vojvodini, udvostručen je i broj onih koji su za unitarnu Srbiju, odnosno protiv decentralizacije Srbije i za smanjenje i postojećih nadležnosti Vojvodine. A takvi rezultati posledica su straha koji je stvoren kod ljudi političkim metodama koje su prezentovane građanima tokom ove duge polemike o vojvođanskom Statutu – ističe naš sagovornik.

Da li su vladajuće stranke u skupštinskoj raspravi pomogle građanima da shvate u čemu je smisao Statuta Vojvodine, ili su argumenti koje su mogli da čuju podgrejali već postojeće dileme o tom aktu?
– Ne postoji jasna slika o tome ne samo kod građana Srbije, nego kod 90 posto našeg političkog establišmenta. Siguran sam da predsednici opština Lebane, ili Kruševca ili Užica malo znaju o tome šta se dešava sa Statutom Vojvodine. Šta to donosi Vojvodini, i da li je to put ka decentralizaciji ili put ka secesiji. Naravno da je ovakav pristup tom problemu koji se sveo na svađu, na raspravu preko medija, koja se potom u parlamentu svela na gađanje cipelama – doveo do toga da se ova tema, koja je inače jako važna za budućnost Srbije i za proces decentralizacije, koristi za izazivanje gneva građana. Njima se ne objašnjava ništa, već se samo podgreva negativno raspoloženje.

Kome ide u prilog da pobuđuje ta negativna raspoloženja i strahove kod građana?
– Pa, neodgvoornim političarima, jer onda oni mogu da se nametnu kao neko ko će svojim nadnaravnim moćima da spreči otcepljenje, ili pak unitarizaciju, zavisi od trenutne poterbe i s koje strane se gleda. Tako od sebe mogu da prave heroje koji spašavaju državu od ove ili one pošasti. Od jedne ozbiljne teme napravljen je cirkus, te su građani koji ne žele da žive u cirkusu nego u uređenoj zemlji, zaista uplašeni, zbog čega se radikalizuju i njihovi politički stavovi. Jedni u strahu od toga da se Vojvodina ne otcepi, a drugi u strahu od ukidanja autonomije – građani radikalizuju stavove i postaju još više konfrontirani.

Da li se zbog tog straha dovode u pitanje i ambicije drugih delova Srbije da se formiraju kao administrativni regioni?
– Treba najpre videti šta prakitčno ovaj Statut donosi Vojvodini. Po mom sudu, tu nema nikavih suštinskih promena na bolje kad je reč o životu građana pokrajine. Zapravo se radi o prebacivanju ili detaširanju dela političke moći iz Vlade Srbije u Izvršno veće Vojvodine. Naravno da Vojvodina treba da ostvari svoju autonomiju do nivoa koji garantuje razvoj Vojvodine, a ne ugrožava državnost Srbije. I građani Vojvodine treba da osete da ta decentralizacija njima donosi nove mogućnosti. A kad je reč o ostalim delovima Srbije, zbog atmosfere stvorene u raspravi o Statutu pojačan je njihov negativan odnos prema Vojvodini. I to će na duži rok, možda na celu deceniju, da napravi ili pak obnovi jednu staru podelu u Srbiji na Vojvođane i na ove druge. Smatram da, uz to, nije ni realno sprovođenje regionalizacije u drugim delovima Srbije. Regioni su, naime, posledica tradicije kakvu u Srbiji ima jedino Vojvodina. Vojvodina ima istorijsku autonomiju, što je slulčaj i sa većinom regiona u Evropi. Srbija, međutim, nikad nije imala ni minimum regionalne samouprave, već je imala jedino maksimalan stepen lokalne samouprave. I na toj platformi treba sprovoditi proces decentralizacije u Srbiji.

Ne delite uverenje nekih poltičkih aktera da vojvođanski Statut otvara prostor i za ubrzanje procesa decentralizacije u Srbiji?
– Ovo što se dešava sa Statutom Vojvodine u stvari je redistribucija političke moći u okviru političke oligarhije, od čega ni građani Vojvodine ni građani ostalih delova Srbije neće imati puno koristi. A prvi korak ka decentralizaciji bio bi sprovođenje ustavne obaveze da se vrati imovina gradovima i opština u Srbiji, kao i pokrajini Vojvodini. To je proces koji će, čini mi se, mnogo teže ići. Jer, možda je beogradska politička elita spremna da simbolično prebaci deo svojih nadležnosti Vojvodini, ili nekom drugom delu Srbije, ali će mu teško prepustiti i mehanizme za realizaciju tih nadležnosti, a to su imovina i novac. Dakle, prave decentralizacije u Srbiji neće biti sve dok i Vojvodina i sve opštine i gradovi u Srbiji ne dobiju svoju imovinu.

(www.autonomija.info)

RANKO KONČAR: Autonomija Vojvodine na najnižem nivou

admin — Thu, 26 Nov 2009 14:33:23 +0000

Istoričar Ranko Končar tvrdi da, posmatrano s istorijskog aspekta, predloženi Statut Vojvodine i Zakon o nadležnostima pokrajiine predstavljaju najniži nivo autonomije koji je Vojvodina u prošlosti imala. On u intervjuu za portal www.autonomija.info navodi da se u oba ova dokumenta, “više mislilo na ulogu Republike u ograničavanju autonomnih prava, no o stvarnoj autonomnosti Vojvodine”.
- To protivreči i načinu njenog nastanka. Budući da autonomija nije izvedena iz manje ili veće milosti Republike Srbije, auotnomija Vojvodine je prozišla i nastala iz političkog opredeljenja njenih naroda tokom Drugog svetskog rata i priključenja Srbiji kao autonomije – napominje Konačar.
On dodaje da su vojvođansku autonomiju politčke prilike u Srbiji Jugoslaviji posle 1945. godine “podvele pod znatano redukovaniji sistem autonomije i kreaciju Republike”, dodavši da su se na tim osnovama rešavali i odnosi republika i jugoslovenske federacije koji su prihvatali nužnost centralizacije zbog ekonomskih i međunarodnih prilika. Međutim, prema njegovim rečima, i u takvim prilikama prvim statutom Vojvodine obezbeđena je sudska autonomija Vojvodine “iako centralističko-upravne tendencije teže da je ograniče i izvedu isključivo iz Republike i njenih suverenih prava”.
- Ni tada nije primenjen princip prenošenja i delegiranja vlasti sa Republike na pokrajinu, niti su vlasti u Vojvodini bili nekakvi pomoćni organi Republike. Kasniji istorijski procesi u Jugoslaviji i Republici Srbiji više su uvažavali izvorne osnove u izgradnji političkog i ustavnog sistema, te je i poimanje autonomije primeravano stvarnom terminološkom smilsu i značenju ove reči – ukazuje Končar.

A kakav je značaj tih akata u kontekstu modernih evropskih standarda kad je reč o decentralizaciji i regionalizaciji?
– Iako su iskustva mnogih zemalja različita, ideje regionalizma afirmišu se kao univerzalno evropsko opredeljenje i rešenje. Teško je u tom smislu praviti dublja poređenja, jer su i osnovi regionalizacije i autonomija specifični i različiti. Negde su ti razlozi etničkog, istorijskog, administrativnog i drugog karaktera. Naš sistem proistekao je iz istorijskih i multietničkih razloga, ali su sadašnja rešenja ispod prakse i nekih izrazito centralizovanih zemalja u Evropi. Sadašnja rešenja derogiraju sve ono po čemu je autonomnost Vojvodine istorijski bila prepoznatljiva i što je objektivno činilo stabilnost Srbije, ali ne i i njenih centralistčkih struktura kojima je vlast nad Vojvodinom uvek bila važnija od stabilnosti Republike.

Da li dužina i sadržaj polemike koji je pratio proces utvrđivanja ovih propisa odogovaraju i niovu autonomije koji se njima garantuje?
– Izvesno, ne. Nekima je bilo važnije ponižavanje Vojvodine i širenje etiketa o njenom separatizmu, nego da se jedno važno ustavno pitanje adekvatno reši.

Mogu li optužbe za separatizam, koje već godinu dana prate polemiku o Statutu, zaista pospešiti takve tendencije u Vojvodini?
– Istorijsko iskustvo jasno dokazuje da takve etikete ne inspirišu separtizam. Jendostvano, njega istorisjki nije bilo. Iz Vojvodine se najviše javljao pritisak za demokratizacijom države Srbije i odbacivala praksa da joj se pristupa samo s pozicija nacije. Otuda su etikete o njenom separatizmu motivisane tim razlozima, jer se mit o naciji i njenoj ulozi u političkoj stvarnosti Srbije nije bitnije promenio od empirije 19. veka. Od te empirije Vojvodina se brani već 90 godina. I onda kad nije imala nikakvu autonomiju. U tom kontekstu, autonomija Vojvodine nikad za Srbiju nije bila stvarni problem. Za nju je tokom 20. veka problem bio samo taj konzervativni nacionalistički korpus, koji je s tih pozicija nameravo ali i rešavao ustavna pitanja.

U poslednjim izmenama predloženog teksta Statuta, brisan je i deo preambule kojim se isticalo istorijsko pravo građana Vojvodine na autonomiju? Zašto nekom smeta ovo “istorijsko pravo” i kakav značaj “brisanje” tog prava ima po vojvođansku autonomiju u kontekstu najavljene regionalizacije Srbije?
– Istorijsko svojstvo Vojvodine uvek je smetalo Srbiji i ono se već od 1918. godine, od priključenja Srbiji, legalizuje kao zvanični politički stav. Istorijskom identitetu Vojvodine tada su se najviše suprotstavljali Pašićevi radikali. Njihov zvanični list “Zastava” tada je smatrao da se Vojvodina 1918. godine odrekla “sebičnih interesa autonomnog separatizma i podvrgla se centralističkoj upravi i to isključivo zato da srpstvo podigne i učvrsti”. “Radi tih Srba” , tvrdio je jedan drugi radikal iz najužeg rukovodstva stranke, “imamo da taj princip takozvanog istorizma ostavimo na stranu i da samo polazimo od naroda, od narodnih potreba itd.”. Suprotstavljajući se svakom istorizmu, srpska politika se tad opredeljuje za državno uređenje koje bi se izvelo prema ekonomskim, političkim i prosvetnim prilikama, a danas prema administrativnim kriterijima. U tom kontekstu, oduzimanje Vojvodini istorijskih atributa uvek je inspirisano težnjom da se relativizuju važni osnovi njene autonomije i stvore pretpostavke za njeno ukidanje, što i predviđa postojeći Ustav u članu 182. Ako se to još isključuje od protagonista onih koji su na nedemokratski i pučisitički način rušili autonomiju Vojvodine krajem 80-ih godina 20. veka, onda je sasvim jasno zašto animozitet prema istorijskom ima dužu vremensku utemeljenost. Pri tom, nije bilo nikakve razlike između stavova levice i desnice, kako u prošlosti tako i danas. Među njima su bili brojni i oni koji su jedno mišljenje imali u Novom Sadu, a drugo u Beogradu.

U kojoj meri je važeći Ustav Srbije prepreka afirmaciji autonomije, odnosno procesa regionaliazcije i decentralizacije? Ali, kakva očekivanja treba gajiti i od eventulanih ustavnih promena s obziorm na atmosferu koja je stvorena oko vojvođanskog Statuta, u kojem gotovo svaki član ima i obaveznu klauzulu “u skladu sa zakonom”?
– Ovakav Ustav objektivno je prepreka za donošenje Statuta koji bi našu ustavnu stvarnost više demokratizovao i evropeizirao. Samo se centralizam u Srbiji ispoljio u svim svojim negativnostima. O regionalizmu, sem autnomije Vojvodine (o kojo je izneseno niz istorijskih falsifikata i koja je lišena stvarne autonomije), ne postoji nikakvo iskustvo. Postoji samo strah, jer Srbija nije naklonjena decentralizaciji i regionalnoj organizaciji na toj osnovi. Za nju je to pretnja nacionalnoj homogenosti i jedinstvu srpske države, a ne logična promenama na putu ka demokratiji.

(www.autonomija.info)

VLADIMIR PANDUROV: Evropa zbunjena polemikom o Statutu

admin — Fri, 20 Nov 2009 16:22:37 +0000

Zamenik sekretara Izvršnog veća Vojvodine za regionalnu i međunarodnu saradnju Vladimir Pandurov kaže da je nivo autonomije koji će Vojvodina dobiti novim Statutom i Zakonom o nadležnostima ispod proseka i za centralnoevroske, a pogotovo za zapadnoveropske regione. U intervjuu za portal www.autonomija.info Pandurov ukazuje da “tako nizak nivo autonomije nije u interesu ni Vojvodine, ni Srbije”, dodajući da u zemljama gde postoji viši nivo autonomije regiona, postoji brži privredni rast i razvoj tih nacionalnih država.
– Kod nas je cela priča isuviše ispolitizovana. Mi u Sekertarijatu smo imali prilike da razgovaramo sa predstavnicima više od 20 zapadnoevropskih i centralnoevropskih regiona, iz zemalja koje imaju različite modele i decentralizacije i regionalizacije. I činjenica je da je nivo autonomije koji će Vojvodina dobiti ovim Statututom i Zakonom o nadležnostima ispod proseka Evropske unije – istakao je Pandurov.

Kako predstavnici evropskih regiona razumeju polemiku oko vojvođanskog Statuta i kritike o navodnim separatistički ambicijama tog akta. Da li i oni imaju slične probleme u odnosima s centralnom vlašću i suočavaju li se s optužbama za secesionizam?
– Mislim da je Srbija i ovdašnje javno mnjenje opterećeno raspadom bivše Jugoslavije i svaka politička inicijativa koja podrazumeva ograničavanje centralne valsti, odnosno efikasniju upravu na pokrajinskom i lokalnom nivou, tumači se kao secesionistička. Međutim, u Evropi se odnosi između regiona u jednoj državi, kao i odnos između pojedinih regiona i centralne vlasti svode na zdravu konkurenciciju ideja, projekata i obezbeđivanje investicija i sredstava iz evropskih fondova. Tamo je “glavna bitka” oko toga ko će svom regionu obezbediti što više novca i investicija. A ova vrsta političkih tema koje počinju i završavaju optužbama za separatizam ipak je “specijalnost” Srbije. Neki naši partneri iz evropskih regiona prilični čudno su nas gledali, kad smo na njihove ponude, kad je reč o prostoru ili infrastrukturi za otvaranje predstavništva APV u Briselu, odgoavrali kako ipak moramo još sačekati s tim pošto je “eto, pitanje Statuta, prilično osetljivo”. Bili su zbunjeni sporošću tog procesa.

Može li pravo APV da otvori kancelariju u Briselu biti dovedeno u pitanje, zbog toga što je u Statut naknadno dodato i ograničenje koje podrazumeva saglasnost Vlade Srbije za takvu odluku pokrajinske vlasti?
– Otvaranje predstavništva Vojvodine u resornom republičkom minsitarstvu nikad nisu smatrali problematičnim. Zato verujemo da će u trenutku kad Srbija postane kandidat za članstvo u Uniji i kad Vojvodina pokrenula proceduru za otvarnje kanvelarije, mišljenje iz Vlade Srbije biti pozitivno. Činjenica je da je izmenama Statuta ovo pravo pokrajine ograničeno. Lično smatram da je to bilo nepotrebno, ako već privredne komore mogu da otvaraju takvo predstavništvo. Ako crkve, poput Ruske parvoslavne crkve, mogu imati predstavništvo u Briselu, kao i preko 250 evropskih regiona, pa čak i grad Brisel ima takvu kancelariju u blizini evropskih insiticuija… Ne vidim nikakav problem da i Vojvodina ima takvo pravo. Čini mi se da taj kontrolni mehanizam uveden u Statut zapravo zbog političkog ambijenta u kojem se donose Statut i Zakon o nadležnostima Vojvodine.

Da li takav politički ambijent može da stimuliše vojvođanski separatizam?
– Tu je reč o klasičnim političkim zloupotrebama u dnevne svrhe. Ali, i pokazatelj da opozicione stranke, pre svega, zapravo nemaju jasnu politiku, već najčešće nastupaju sa pozicija antiprotivnosti svemu što dolazi sa druge strane, odnosno s pozicije vlasti. Generalno, ceo taj jednogodišnji proces odlaganja potvrde vojvođasnkog Statuta i usvajanja Zakona o nadležnostima, govori o tom političkom ambijentu u kojem se raspravlja o jednom, zapravo prilično ograničenom obliku autonomije za Vojvodinu.

U javnosti ovih dana dominaraju socijalisti koji tvrde da su upodobili autonomaše kroz ispravke Statuta?
– Takve poruke su okrenute ka unutra, prema biračima. Međutim, najvažnije je da će sam prenos nadležnosti i njihovo finansiranje doneti korist građanima Vojvodine kroz nova radna mesta, strane investicije, kao i jačanje standarda. Sve drugo više je u oblasti marketinga i odnosa s javnošću, i imaće kratkoročne efekte.

Mogu li ipak takve poruke da obeshrabre druge delove Srbije i njihova očekivanja vezana za proces regionalizacije?
– Ovaj ambijent i javna debata oko autonomije Vojvodine mogu delovati destimulativno na ostale regione u Srbiji. Jer, incijative za regionalizaciju optoje i u regionu Niša i na istoku Srbije i u regionima Užica, Kragujevca, Kraljeva.. Međutim, kad tema vojvođanskog Statuta prestane da bude samo najveća politička tema ovde, uslediće faza u kojoj će ipak morati da se radi nešto operativno i u pogledu ragionalizacije drugih delova Srbije. A suština tog procesa je da sa građanima na najnižem nivou vlasti omogući da neke probleme rešavaju jednostavnije i kvalitetnije, a ne da se stalno čeka na neko odobrenje ili mišljenje s centralnog nivoa.

(Beta)