Zamjeniku premijera i ministru policije Srbije, Ivici Dačiću, prošle nedjelje, istina, nije pošlo za rukom da uhapsi pisca Sretena Ugričića, ali jeste da ga smijeni sa mjesta upravnika Narodne biblioteke. Ugričićev potpis na apelu Foruma pisaca kojim se traži momentalni prekid medijskog linča crnogorskog književnika, Andreja Nikolaidisa, poslužio je uvijek budnom “Tadićevom Karađozu” – kako je ministra Dačića nazvao Enver Kazaz – da direktora Narodne biblioteke najprije proglasi “podržavaocem terorizama”, a onda, po hitnom postupku, na “telefonskoj sjednici vlade”, da isposluje njegovu smjenu.

Pred Dačićevom budnošću i efikasnošću zastidio bi se, sigurna sam, i veliki Lavrentij Berija. O Leki Rankoviću i Krcunu Peneziću da i ne govorimo.

Šta se to događa sa Srbijom? Da li je zaista moguće napraviti takvu istorijsku inverziju i nekadašnjeg važnog šrafa Miloševićeve “terorističke organizacije” najprije postaviti za ministra policije, a onda mu i dozvoliti da, bez ikakvog zazora ili stida, Čedomira Jovanovića, Filipa Davida, Nenada Prokića i Sretena Ugričića optuži da “podržavaju ubice i atentatore”?! Je li moguće da osoba koja je ne tako davno bila zadužena da teorijski obrazlaže najmonstruoznije zločine počinjene i u Srbiji i van nje, danas vitla pendrekom i čestitim građanima ove zemlje prijeti zatvorom? Kako je srpsko društvo došlo do toga da mu moralne pridike drži pripadnik stranke čiji je kompletan politički vrh završio u Haagu? Partijske kolege tog istog ministra, “užasnute” apelom beogradskih intelektualaca da se prestane sa progonom jednog pisca, danas bez problema posjećuju Arkanovu udovicu – pravosnažno osuđenu za pljačku – solidarišući se sa njenim pravednim “stradanjem i patnjom”. Da li je Sretena Ugričića, postavljenog na mjesto direktora Narodne biblioteke u doba Zorana Đinđića, očistila ona čuvena nacionalna metla koja je samo željela da pokaže kako srpska elita, umjesto sa Miloševićevim, želi konačni i definitivni raskid sa naslijeđem prvog demokratski izabranog predsjednika srpske vlade, ubijenog u državnom atentatu, 12. marta 2003? Najzad, je li ovdje riječ o konačnom trijumfu čuvene Deklaracije o pomirenju Demokratske stranke sa Socijalističkom partijom Srbije kojom je, tako nesrećno i nepromišljeno (?!), predsjednik Tadić pokušao da opere biografije nekadašnjim glasnogovornicima i sljedbenicima Miloševićevog zločinačkog poduhvata i na taj način izjednači dželata i žrtvu? Ili nije? Može li još?

“Smena Sretena Ugričića, čoveka koji je od Narodne biblioteke napravio renomiranu nacionalnu instituciju svetskog ranga, sramna je demonstracija sile i povratka u devedesete”, kaže Sonja Biserko. “Reagujući na ocene o Albancima kao ’talogu Balkana’, svojevremeno su JUKOM i Helsinški odbor podneli krivičnu prijavu protiv Dobrice Ćosića; braneći navodnu slobodu govora, svi su stali u njegovu odbranu. Ne ulazeći ovom prilikom u analizu Nikolaidisovog teksta, danas se cela stvar okreće: Forum pisaca se proglašava terorističkom grupom, smenjuje se Ugričić, a u planu su, koliko čujem, smene i ostalih potpisnika apela zaposlenih u državnoj službi.”

DANI: Kakvo je društvo u kome se pisci proglašava terorističkom grupom?

BISERKO: Srpsko društvo je nestabilno i nedemokratsko. Činjenica da piscima etikete terorista i atentatora lepi pripadnik onog režima kome se danas sudi u Haagu ukazuje na haos u kome se ovo društvo nalazi. Cela ujdurma sa Forumom pisaca je, verujem, u funkciji predstojeće predizborne kampanje. Hajka, javni govor prepun mržnje ukazuju na paniku i strah koji vladaju u redovima koalicije na vlasti. Budući da građanima nemaju šta da ponude, da je ekonomska i socijalna situacija katastrofalna, vlast ponovo manipuliše nacionalnim osećanjima i proizvodi neprijatelje. U opticaju su teze o ugroženosti srpstva i države i eskalaciju te retorike ćemo, bojim se, tek videti u narednim danima.

DANI: Ali, u tome učestvuje i predsjednik Tadić, njegovi glasnogovornici, savjetnici, mediji pod njegovom kontrolom…

BISERKO: Nažalost, u Srbiji je izvršena lustracija, ali u suprotnom smeru: lustrirani su oni koji su bili protiv ratnog raspada Jugoslavije. Svi – od Dačića, Kusturice, Beka, Miškovića i Tijanića – svi su danas ugledni članovi ovog društva. Doduše, osim nas antiratnih boraca, lustriran je i Ljubiša Ristić. Samo je njemu zabranjen rad. Zašto? Možda zbog toga što bi Ristić, kao pravi, istinski dar i jedan od najboljih pozorišnih reditelja bivše Jugoslavije, sve te “pravoverne”, u umetničkom smislu, danas mogao da ugrozi. Ali, to je druga tema. Htela sam da kažem da me ne iznenađuje to što radi Demokratska stranka i predsednik Tadić. Jer, izvinite, ako pogledate nacionalni program srbijanskih političkih partija, videćete da među njima nema značajnije razlike.

DANI: U kom smislu?

BISERKO: U smislu da su taj nacionalni program jedni sprovodili, drugi koncipirali, treći podržavali. Gotovo niko od njih nije bio protiv rata, protiv agresije; razlikovali su se u metodi, u načinu na koji bi se moglo doći do istog cilja, a to je velika ili proširena Srbija. Nažalost, naša država i njene institucije ne počivaju na moralnim vrednostima, pa je onda moguće da Dačić smeni Ugričića i da Tadić ni prstom ne mrdne.

DANI: Da li je uopšte realno tražiti zaštitu od predsjednika Tadića? Kolika je njegova moć?

BISERKO: Ovde su mnogo jači neformalni centri; oni donose strateške odluke i, u tom smislu, Tadić je neka vrsta marionete. Doduše, upravo je Tadić Ivici Dačiću dao da odigra tu prljavu ulogu za koju su kasnije složno glasali njegovi ministri…

DANI: Eto, vidite kako funkcioniše Deklaracija o pomirenju?

BISERKO: Za to složno funkcionisanje Deklaracija nije ni bila potrebna. Kao što sam rekla, među njima nikada nije bilo neke velike razlike…

DANI: Ivan Stambolić mi je jednom rekao kako te razlike ne može ni biti, budući da je “rodno mesto svih srpskih partija – rat, a ne demokratija”.

BISERKO: O tome i govorim. Nažalost, u Srbiji još uvek niko nema snage da se obračuna sa ratnom prošlošću, ratnim nasleđem, projektom koji je stvoren i koji je doveo do krvavog raspada SFRJ. Dvadeset godina od početka poslednjih ratova, Srbija nije prihvatila ni svoje, ali ni granice sebi susednih država. Sa tim se još nije pomirila. To svakodnevno demonstrira svojim delovanjem u regionu, pre svega u odnosu na BiH, Crnu Goru i Kosovo. U suštini, srpska politika – pa i ova Tadićeva i Dačićeva – smatra da su granice srpske države privremene i da će doći trenutak u kome će neke međunarodne okolnosti dovesti do toga da se Srbija proširi i uzme teritorije za koje vekovima misli da joj pripadaju. Uostalom, da nije tako, zar bi Tadić od Dodika primio lentu koju su pre njega dobili ljudi optuženi za ratne zločine: od Biljane Plavšić, preko Ratka Mladića i Radovana Karadžića…

DANI: Kada govorite o “međunarodnim okolnostima”, na šta mislite? Da li je moguće da Srbija dobije priliku da ponovo mijenja granice?

BISERKO: Mislim da ne. U pitanju je, rekla bih, iluzija zbog koje Srbija gubi i svoje istorijsko vreme i mogućnost da se demokratski razvije. Razvijena i demokratska Srbija bila bi, sigurna sam, poželjan partner celom regionu. Uostalom, kao u slučaju Nemačke i Japana, prihvatanje i priznanje istorijskog i ratnog poraza može da bude produktivno: iz toga se rađa nova energija pomoću koje se prevazilaze traume ratne prošlosti i traže drugi pravci razvoja. Umesto toga, Srbija se i dalje ne miri sa porazom; ne prihvata ga i zbog toga nastavlja s politikom koja je stavlja u situaciju u kojoj je ceo region gleda sa nepoverenjem. Naravno, u tome su evropske integracije veoma važan element; one su faktor emancipacije i demokratizacije Srbije, ali i celog regiona

DANI: U Crnoj Gori tvrde da kriminalizacija Mila Đukanovića koja dolazi iz Srbije zapravo ima za cilj kriminalizaciju referenduma o nezavisnosti iz 2006. Šta Vi mislite?

BISERKO: Srbija se nikada nije i neće pomiriti sa činjenicom da je Crna Gora nezavisna država. Smatraju svojom, srpskom državom; “srpskom Spartom”, čuli ste to hiljadu puta. Srećom, Crna Gora je već daleko odmakla: na pragu je pregovora sa EU, na pragu ulaska u NATO, tako da su svi pokušaji vraćanja Crne Gore pod okrilje velike, proširene Srbije – uzaludni. Kada govorimo o projektu koji je još uvek živ, uzmite, na primer, vladinu Strategiju o Srbima u dijaspori, gde Srbija, pomoću srpske manjine u susednim zemljama ili srpskih izbegličkih udruženja pokušava da destabilizuje region.

DANI: Kako?

BISERKO: Tim stalnim podgrejavanjem neprijateljstva, srpske manjine ili izbeglička udruženja otvaraju pitanja u Hrvatskoj i BiH; oni smatrajući da je Republika Srpska najveći domet ili vrh onoga što bi svi Srbi u susednim državama trebalo da imaju. Na konferenciji u Beogradu, nedavno održanoj povodom obeležavanja petnaet godina Dejtonskog sporazuma, rečeno kako bi čalnstvo Srbije u EU samo ometalo državni i nacionalni plan prisajedinjenja Republike Srpske Srbiji…

DANI: Da, o RS-u se govori kao o kompenzaciji za izgubljeno Kosovo…

BISERKO: Tako nešto nije moguće. Nažalost, nevolja je u tome što niko još uvek ne izlazi na predlozima po kojima bi BiH bila organizovana na građanskim, a ne na nacionalnim, etničkim principima. Važno je postići konsenzus po tom pitanju i to, pre svega, zbog toga što srpska strana smatra da je, u ovakvim okolnostima, ipak moguća realizacija plana samostalne RS i njenog priključivanja Srbiji. Najveći problem Balkana je to što Srbija nije poražena…

DANI: Šta to znači?

BISERKO: To znači da Beograd, kada je reč o ratu na prostoru bivše Jugoslavije, i dalje zastupa tezu kako je u BiH vođen oslobodilački rat Srba. Vidite i sami koliko je prisustvo Srbije u BiH, ali i u Crnoj Gori, na Kosovu… Nije problem to što Srbija u tim državama štiti svoju manjinu; problem je kako je štiti i šta se iza toga krije. Kao što sam rekla, Srbija je svoje manjine instrumentalizovala i one uglavnom služe za destabilizaciju političkih prilika u tim zemljama… Kada kažem da Srbija nije poražena, tu mislim i na odgovornost međunarodne zajednice. Posle Dejtonskog sporazuma i nekoliko godina povratka izbeglica, međunarodna zajednica, nažalost, nije čvrsto stala iza aneksa 7 Dejtonskog mirovnog sporazuma, što znači da nije realizovana ideja povratka ljudi na prebivališta sa kojih su proterani…

DANI: Nego je, hoćete da kažete, pobijedila ideja Dobrice Ćosića o “humanom preseljenju”?

BISERKO: Tačno. Osim toga, agresija koju je Srbija izvršila na neke od susednih zemalja nikada nije jasno definisana. Još uvek se ne priznaje da nisu BiH i Hrvatska napale Srbiju, nego je bilo obrnuto. Doduše, kada se analiziraju pojedine presude Haškog tribunala, jasno je da je bila reč o agresiji. I o genocidu. I to ne samo u Srebrenici, nego i u drugim mestima u BiH. Uskoro ćemo, nadam se, imati presude Karadžiću i Mladiću koje će o tome govoriti.

DANI: Zbog čega, usprkos presudama za genocid, ovdje malo ko priznaje šta se dogodilo?

BISERKO: Nijedna od tih presuda nije prihvaćena kroz razne institucije, obrazovni sistem… Nema nikakvog uticaja na stav društva. To, pre svega, sprečava elita…

DANI: Zašto? Zato što je i sama u tome učestvovala?

BISERKO: Tako je; to je presuda i njoj, eliti. U Srbiji nema za društvo relevantnih ljudi koji se stide onoga što je učinjeno u BiH, na Kosovu, u Hrvatskoj… Ne postoji ni osećanje moralne odgovornosti, što je još jedan dokaz da taj projekat, ta ideologija nisu poraženi. Tu ideologiju nije izmislio Dobrica Ćosić; ona je mnogo starija. Ćosić je bio njen simbol, promoter, važan akter u smislu mobilisanja Srba u BiH, Hrvatskoj, na Kosovu… Taj projekat je užasno mnogo koštao ceo region, ali i samu Srbiju i ona sada pokušava da na sve načine opravda promašaj koji nije ni imao šansu na uspeh. Poseban problem leži u tome što, zahvaljujući ovakvom obrazovnom sistemu i neodgovornosti elite, cele generacije mladih ljudi ostaju otrovane iluzijama i mitovima o nekakvoj pravednoj borbi srpskog naroda protiv ostatka sveta. Nažalost, mladi ljudi su puni predrasuda, besa i netrpeljivosti prema svima koji su drugačiji.

DANI: I, šta je izlaz?

BISERKO: Kada je reč o suočavanju sa onim šta se dogodilo, često se prave poređenja sa Nemačkom i Nemcima. Ali, Nemačkoj su nametnute određene stvari koje su od države i državnih institucija morale biti prihvaćene. Ovde to nije bio slučaj. Dakle, da zaključim: kada govorim o tome da Srbija nije poražena, pre svega mislim na to da joj, kao Nemcima, nije nametnuto da prihvati činjenice koje se odnose na karakter rata koji je vodila, odgovornost za počinjene zločine i razaranja. Dokle se tako nešto ne dogodi, ovde ćete imati reletivizovanje i reviziju prošlosti, priču o tome kako smo svi jednako odgovorni, o građanskom ratu, ne o agresija i o tome da smo ne mi, nego međunarodna zajednica najodgovornija za raspad bivše Jugoslavije. Ma koliko to bilo štetno po ostale zemlje regiona, dugoročno, takav pristup će najviše koštati Srbiju i njene građane. A za to će odgovornost snositi njena elita.

(Dani)

No, prije nego je odgovorio i na jedno pitanje, Nikolaidis je imao potrebu nešto naglasiti, prije svega zbog toga što su njegov lik i djelo izazvali čak i demarš države Srbije, državi Crnoj Gori.

- Sve ovo što danas govorim, govorim kao književnik Andrej Nikolaidis. I ovo na bilo koji način ne izražava stav predsjednika Crne Gore, Ranka Krivokapića, niti države Crne Gore.

Vrlo je zanimljivo da je ovakva histerija protiv mene upravo podignuta od strane, ne Srba, nego veliko Srba, nacionalističke elite i njihovih medijsko-obavještajnih službi, koji su bili uključeni u projekt stvaranja Velike Srbije. Vrlo je zanimljivo da je ovakvu reakciju protiv mene isprovocirao tekst u kojem zapravo predviđam njihov trijumf.

Čini mi se da to govori da sam pogodio. Ta nacionalistička elita od svog projekta nije odustala. Taj projekt je nekada imao ime Velika Srbija, a danas se on politički korektno formuliše u nekim strategijama Vlade Srbije za odnos prema Srbima u regionu i dijaspori. Ako imate elitu koja ima projekt, koji je smisao njenog postojanja, i ako tu elitu ne rasformirate i ako ona i dalje povlači konce u jednoj državi, posve je logično da je to živi projekt jer je elita ista, a ta elita ima isti projekt.

Čak sam spreman da povjerujem, u dobroj vjeri, da bi Boris Tadić i njegova vlast i radili drugačije. Ali je evidentno da oni imaju mnogo problema, evidentno je da on ima tu elitu kakvu ima u Srbiji i da on mora da igra neprekidno između evropskih ambicija i zahtjeva nacionalističke elite. Onog momenta kada su se izjalovile evropske ambicije, pojačana je nacionalna retorika. To je evidentno. To je ono što je međunarodna zajednica propustila da uradi jer to niko drugi nije mogao uraditi. Ne možete vi jedan projekt označiti kao zločinački, a ukloniti samo egzekutore – Karadžića, Mladića, Miloševića. Gdje su vam ideolozi? Ako ne maknete njih, ništa niste riješili. Time što je tu elitu učinila netaknutom, sama međunarodna zajednica je stvorila mogućnost za ovo što se danas dešava.

U Srbiji je bilo toliko divnih ljudi. Više od svih intelektualaca cijenim intelektualce antiratne Srbije jer je njima bilo najteže. Tamo je danas mnogo takvih ljudi. Tamo je oduvijek bilo takvih ljudi, ali je nevolja što su oni u strahovitoj manjini. Ovako kako je meni danas, njima je svaki dan. Ljudi ima, ali institucije nisu u njihovim rukama. Dok se elita o kojoj govorimo ne razmontira, institucije nikada neće ni dospjeti u ruke takvih ljudi.

Sa druge strane, proces je vrlo bizaran i perverzan jer ovdje imate pod idejom pomirenja i poravnanja prošlosti zaborav i prihvatanje onoga što je neprihvatljivo. Imate jedan strahovit kontra-udar čitave te mašinerije koja je bila involvirana, kao i mnogi njeni akteri.

Naravno da će me oni mene napasti. Naravno da će se oni po meni istresti, po meni i svakom drugom ko bude govorio slično onome što ja govorim.

Politička je korektnost postala posljednje utočište za hulje. Zašto?

- Napad je najbolja odbrana. Obrtanje teze je čitava priča oko navodnog terorizma u dvorani Borik. Dođete na jedno mjesto, na kojem se obilježava državnost nečega što je zasnovano na genocidu. Kako ćete vi prikriti činjenicu da to što slavite počiva na zločinu? Tako što ćete sebe predstaviti žrtvom. To je stara nacionalistička matrica. To rade svi ovdašnji nacionalizmi. Prvo se proglasite žrtvom, kao u slučaju srpskog svata, a onda krenete da proizvodite žrtvu.

Postoji teza da u Bosni rat u suštini nije završen.

- Želim da vjerujem da će se sve rješavati mirno. Ne želim ni da razmišljam o suprotnom. Mislim da je dizanje tenzija još uvijek sigurna zona. Bolje je da raspravljamo ovako, makar to išlo po mojoj koži, nego da radimo neke druge stvari.

Čak i sama ideja da će dobiti u miru, ono što su pokušali dobiti ratom, je barem u jednoj toj blesavoj dimenziji utješna jer barem neće ratom. Dajte da rat prestanemo da razmatramo kao opciju. Problem je to što se sa njima nikada ne zna.

Možda se neko ne slaže sa mojom definicijom civilizacijskog iskoraka, ali sam siguran da svi primjećujemo da nam je civilizacijski iskorak potreban. Civilizacijski iskorak je prozreti igru nacionalističkih elita, odbaciti vjerske identitete kao primarne, što je neka vrsta klasne solidarnosti . Ne možete nikada nacionalizam pobijediti idejom koja nije veća od njega. Imali smo ovdje takve pokrete. Ovo je bila internacionalistički nastrojena zemlja i onda smo upali u jarugu. Te elite koje su nas i uvele u jarugu, iz te jaruge su izašle kao bogate, a ostali slijede praznih džepova.

Hajde da se usaglasimo oko toga da su političke elite svuda, pa i na Balkanu, krive ili zaslužne za nešto. Trebamo ovu političku elitu, koja je na Balkanu vladajuća, maknuti. Ima li snaga koje je mogu zamijeniti?

- Mislim da se većina sistema na žalost urušava sama od sebe. Do velikih promjena ne dolazi tako što neka druga opcija uspije da ostvari čistu pobjedu. Ne. Ono što je postavljeno ovako čvrsto kao sistem će pasti onda kada njegove unutrašnje proturiječnosti postanu onako velike da se više ne mogu održati. Mi možemo, što iznutra, što sa strane, da doprinesemo rušenju tog sistema. Oni jesu jači od nas. Ali to ne znači da mi ne treba da nastavimo da radimo ovo što radimo jer u jednom momentu taj njihov bizarni sistem urušiće se sam od sebe.

Nema na svijetu mjesta gdje po ulicama poraženi tuku pobjednike! Ali ima na Balkanu, najviše u Srbiji. Primjera je stotine i nisu svi pobrojani u ovoj temi, ali izvorište im je jedno – ni ne pomišlja se na započinjanje procesa denacifikacije. Upravo obrnuto, stanje krvi određuje stanje svijesti, da se pozovem na jedan od osnovnih principa gnoze. Zašto je to tako?

- Zato što ovdašnja društva nisu imala snage za to. To se neće ni desiti dok građani ne budu, kao moj fiktivni Bole, rekli: „Dosta mi je etničkih i vjerskih podjela. Sada razumijem da je sve to maska pod kojom su mene opljačkali“. To je po meni civilizacijski iskorak. O tome govorim, a ne šaljem nikakve teroriste na Tadića, Dodika i ostale.

Kako se može desiti da narod kaže – dosta mi je – ako ih niko ne uči i ne ukazuje na to?

- Ja ih učim, pa vidite šta mi se desilo. Očito da ovaj pouk, koji sam iznio, oni smatraju vrlo opasnim. Želim da probudim klasnu svijest jer mislim da samo ona može prevazići to nacionalno. Mislim da je socijalna solidarnost mnogo važnija i može da bude moćnija od etničke i vjerske. Oni onda pobjegnu natrag u nacionalizam. Oni se odmah vrate u rovove i krenu sa teškom nacionalističkom pričom. Tu se osjećaju dobro. To je teren gdje oni pobjeđuju.

(Radio Slobodna Evropa)

Kako biste opisali Paradu bosanskohercgovačkim gledateljima?
Volio bih da je gledaoci u Federaciji BiH pogledaju te da sami steknu mišljenje. Vjerujem da reditelj nije najbolja osoba da opiše sopstveni film.

Parada je već dobila epitet jednog od najpopularnijih filmova, ne samo u Srbiji, već i u Hrvatskoj. Jeste li očekivali takav uspjeh?
Teško je predvidjeti uspjeh nekog filma. Možda to mogu Amerikanci, sa zvijezdama, pričama nalik na formule iz fizike i hemije, većim budžetom za marketing nego za snimanje filma. Oni to rade na „naučnoj bazi“. Ali, osim „nauke“, umjetnosti nešto tu i nema. Kod nas, kad pravite svoj film, pravite ga sebi za dušu. Lijepo je kada ponekad pogodite pa, osim vas, i mnogi drugi vole vaš film.

Volite da provocirate javnost temama koje se na ovim prostorima smatraju „zabranjenim“. Možete li za sebe reći da ste hrabar autor?
Ma ja se sa tim nikada nisam slagao. Nisam ja nešto hrabar autor, nego je svijet oko mene postao mediokritetski, svuda je ta politička koreknost, to „sažimanje“ m*** u klikere, pa onda ljudi proglašavaju hrabrošću nešto što se, zapravo, podrazumijeva kao normalno. Zašto džaba bacati filmsku traku ako se nećete baviti nečim što boli ili tišti mnoge pa i vas samog.

Izjavili ste da će Parada, ukoliko u svim državama bivše Jugoslavije ostvari značajniji uspjeh, promijeniti mnoge stvari. Na šta ste konkretno mislili i ima li naznaka tih promjena?
Na ovo pitanje ne umijem odgovoriti. Mislim da mora proći najmanje godinu dana od premijere. Ili makar deset mjeseci, do sljedećeg oktobra. Ako papani i ove jeseni nasrnu na gay paradu u tolikom broju i ukoliko manjinu ne ustanu da brane normalni ljudi, kojima je pun k**** siledžija i primitivaca, pomislit ću da je moj optimizam bio pretjeran.

U Splitu je Gay pride nasilno prekinut, u BiH je niko nikada nije ni pokušao organizirati (ukoliko izuzmemo Queer Fest koji je nasilno ugušen na samom otvaranju), a posljednji pokušaj organiziranja Parade ponosa u Srbiji je propao. Otkud tolika mržnja prema gay populaciji na ovim prostorima?
To vam je prosto k’o pasulj! To se tajkunske podguzne muhe iz marketing i PR agencija bave „spinovanjem“ i raspiruju mržnju protiv slabijih, kako narod ne bi potegao „govnjivom motkom“ na njihove poslodavce – tajkunsku gamad.

Šta je to s ljudima pa mržnja koja je kulminirala početkom ’90-ih ne jenjava ni danas?
Ja se sa vama ne slažem. Mislim da je mržnje sve manje i da počinje preovladavati solidarnost većine i shvatanje da 97 posto gubitnika tranzicije treba da se digne protiv tri posto psihopata, dobitnika tranzicije, pravih ratnih zločinaca koji su odgovorni za mnogo više uništenih porodica i nerođene djece nego što su to njihove „kolege“ ratni zločinci.

Smatrate da u Srbiji reditelji moraju praviti angažirane filmove koji mijenjaju svijet. Zašto ste toliko uvjereni da film može promijeniti stvarnost?
Ne znam, rekoh vam, sačekajmo ovu jesen. Ako ponovo bude trebalo šest hiljada policajaca da brani ustavno pravo ljudi da prošetaju i skrenu pažnju na svoje probleme, priznat ću vam da nisam bio upravu.

U ovdašnjoj javnosti film „Lepa sela lepo gore“ još uvijek izaziva polemike i podijeljena mišljenja. Jedni zagovaraju tezu da se radi o antiratnom filmu koji je pokazao besmisao rata i tadašnje srpske politike dok ga drugi doživljavaju kao pokušaj izjednačavanja žrtve i agresora i kao takvog ga smatraju uvredljivim. Kako to komentirate?
Kako kaže inspektor Kalahan, iliti Prljavi Hari, „Mišljenje je kao i dupe. Svako ga ima.“

Dok ste snimali „Lepa sela“ našli ste se licem u lice s Ratkom Mladićem. Kako je izgledao vaš susret?
Nema tu neke velike priče. Osim, što to nije bilo dok smo snimali „Lepa sela“, nego nekoliko mjeseci ranije. Šta da vam kažem – sitan rastom, bučan, rumenih obraza. Veliki ego. Neki iz ekipe bili su impresionirani, ja nisam nešto posebno, služio sam JNA, imam otpor prema vojnim licima. Više bih volio da sam imao priliku da sretnem Tita, avaj, nisam.

Zbog tog ste filma, prije nekoliko godina, putem medija vodili svojevrsni polemički rat sa tadašnjim ministrom kulture i sporta Kantona Sarajevo i glumcem Emirom Hadžihafizbegovićem. Pale su i neke teške riječi. U kakvim ste odnosima danas?
Gospodina Hadžihafizbegovića ne poznajem lično. Znam ga samo iz filmova i smatram ga odličnim glumcem. Morao sam tada reagovati na svinjariju i neistinu da je ratni zločinac Milan Lukić bio organizator na snimanju, jer nije. U vrijeme kada smo snimali, dotični je držao piceriju Atina u Višegradu. Dobri ljudi su nam skrenuli pažnju na to ko je on i u njegov restoran niko od ekipe nije zalazio, niti se on pojavljivao na snimanju. Ružno je, verujem, diskreditovati film koji vam se, dakako, može ne dopadati, pukim izmišljotinama.

Pratite li bh. kinematografiju? U kojoj se mjeri razlikuje ono što rade bh. reditelji u odnosu na kolege iz Srbije?
Pratim kinematografiju čitave bivše Jugoslavije. Svuda ima valjanih filmova.

Srbijanska kinematografija je nakon raspada Jugoslavije postigla najviše uspjeha kod publike, dok je bosanskohercegovačka osvojila najviše nagrada na međunarodnim festivalima. Znači li to da, ako pravite film za publiku, uskraćujete sebi šansu da osvojite neku nagradu i obratno? Kako napraviti balans?
Ja ne doživljavam sebe kao nekoga ko pravim filmove za publiku. Pravim ih, prije svega za sebe. Ponekad se desi i da ih široka publika voli. Što se tog „balansa“ tiče, čini mi se da ga je Parada uspostavila. Imat ćemo, na kraju distribucije, skoro pola miliona gledalaca u čitavoj bivšoj Jugoslaviji i svjetsku premijeru na Berlinskom festivalu za nekoliko sedmica. Što se bosanskog filma tiče, evo i Ničija zemlja je komunicirala film sa puno publike pa je bila na velikim festivalima i osvojila Oscara.

Kada ste posljednji put bili u Sarajevu?
Ja u Sarajevo dolazim svaki put kada snimim film i uvijek se radujem premijeri. Žao mi je što Parada neće imati premijeru, ne samo u Sarajevu, već i Zenici i Tuzli. Međutim, desilo se ovog puta da bosanski distributer nije imao neka ambiciozna predviđanja u vezi sa uspjehom filma. Valjda je i kod vas, kao i svuda u regionu, situacija sa kinima i publikom sve slabija. Tek smo nedavno našli modus da film ipak igra, i to na moje insistiranje, nisam mogao da se pomirim sa činjenicom da Parada ne igra na prostoru čitave bivše Jugoslavije. Sada kada smo se dogovorili, srce mi je na mjestu. I nadam se da će gledaoci u Federaciji BiH demantovati tu pomalo deprimirajuću činjenicu da je publike u kinima sve manje.

(sarajevo-x.com)

GK: U poslednje vreme, pokrajinska administracija često se nalazi na meti kritika vaše partije. Smatrate li da čelnici pokrajine stavljaju stranačke interese ispred vojvođanskih?

- Vojvođanska administracija trebalo bi, po logici stvari, da bude prva u borbi za interese Vojvodine, ali je praksa pokazala da je ona ostajala nema i nezainteresovana svaki put kada su ti interesi ugroženi. Mislim tu i na Vladu Vojvodine i na pokrajinsku skupštinu, koja je iz nepoznatih razloga, od kako je na njenom čelu gospodin Šandor Egereši, prestala da predlaže zakone i amandmane. Treba podsetiti da je u prethodnim sazivima skupštine, dok su na njenom čelu bili Bojan Kostreš ili Nenad Čanak, predloženo desetine zakona republičkom parlamentu. Stvari su veoma jednostavne -Vojvodina i Vojvođani imaju šta da kažu i da predlože, a obaveza njihove Vlade i njihove skupštine je da ih u tome podrži i da zastupa njihove stavove i interese. Ako je situacija drugačija, onda nešto očigledno nije u redu. Što se tiče pokrajinskog premijera Bojana Pajtića, mogu da razumem da ne mora biti u prvim redovima borbe za autonomiju ako bi mu to pričinilo probleme u njegovoj stranci, ali bi bilo lepo da nas makar podrži u borbi u Skupštini Srbije. Ovako 5 poslanika LSV sa 10 odsto podrške građana Vojvodine već godinama zastupa interese 100 odsto Vojvođana i čini za njih više nego cela Vlada Vojvodine, što govori o njenom radu i stavovima.

GK: Pojedinci tvrde da se iza borbe za autonomiju u stvari krije želja da Novi Sad postane vojvođanski Beograd, kao i da u prilog toj tezi idu i rezultati poslednjeg popisa stanovništva?

- Slažem se da Novi Sad postaje vojvođanski Beograd, ali smo do te situacije došli baš zbog izostanka suštinske autonomije. Kako je centralizovana Srbija, tako je centralizovana i Vojvodina. Iskustva iz perioda kada je Vojvodina imala punu autonomiju, govore suprotno – u to vreme se gradilo po celoj pokrajini, a najmanje po Novom sadu. Kada bi Vojvodina imala mogućnost da sama rasporedi sredstva, sigurno bi to učinila ravnomerno, tako da svi napreduju. Uostalom, suština decentralizacije jeste da ne postoje zabačeni regioni i zapuštene sredine.

GK: Kako gledate na inicijativu URS-a za decentralizaciju Novog Sada?

- Iskreno, meni je isticanje te inicijative čudno, jer je Srpski pokret obnove o tome pričao godinama unazad. Izgleda da URS funkcioniše tako što prisvaja tuđe inicijative i predstavlja ih kao svoje. Još je čudnije što je najglasniji zastupnik te ideje Maja Gojković, a pritom se zaboravlja da je ona četiri godine imala priliku da udari ono što sada obećava, doduše tada kao kadar radikala (što se takođe zaboravlja), pa se postavlja pitanje zašto nije? Podržavam svaki progam koji će doneti bolje građanima, ali je problematično kada stranke biračima nude naknadnu pamet i „tuđe perje“.

GK: Kakav je stav LSV prema deklaraciji „Preokret“?

- Niko nas nije ni kontaktirao povodom uključenja u „Preokret“, niti nas pitao za stav ili podršku. Naš problem u vezi sa „Preokretom“ je činjenica da se Srbija u ovom trenutku ne može menjati osim u saradnji sa Demokratskom strankom, pa ne shvatam koja je poenta slabljenja pozicije DS-a tom deklaracijom, kada će posle izbora nosioci Preokreta sarađivati sa tom partijom i to se unapred zna. Ovako, „Preokret“ predstavlja samo vetar u leđa SNS-u, a Ligi nije u interesu da naprednjaci imaju najviše mandata niti da im pomažemo u ostvarivanju boljeg izbornog rezultata.

GK: Tokom prethodne predizborne kampanje, bilo je nemoguće da će LSV posaditi Ivicu Dačića u ministarsku fotelju i odbiti saradnju sa LDP-om.

- Glasali smo za Vladu u kojoj je Ivica Dačić ministar policije i to stoji, ali sa druge strane, da ova Vlada nije imala našu podršku, Dačić bi opet bio ministar, samo bi mu premijer bio Koštunica ili Nikolić. Razmišljali smo o budućnosti Srbije i birali manje zlo, opet.

GK: Posle Petog oktobra, Nenad Čanak je pričao kako je sedeo na ruci dok mu ne utrne kako bi mogao da zaokruži ime Vojislava Koštunice na glasačkom listiću. Dokle će građanska opcija u Srbiji birati manje zlo?

- Između „dva zla“ ćemo vagati sve dok budemo imali privid dvopartijskog sistema, kome na ruku ide i prevaziđen izborni sistem koji otežava manjim strankama da samostalno uđu u parlament. Građanska opcija biće u problemu sve dok bude vladala „rezultatska atmosfera“, pa će umesto svoj izvorni program podređivati kompromisima i što bezbolnijem ishodu. Nažalost, naše društvo još uvek nije dovoljno napredovala da bi ta napredna, građanska ideja bila dovoljno jaka da ne zavisi od nikoga.

(Glasačka kutija)

GK: Da imate priliku da se vratite na početak devedesetih, da li biste i šta menjali u vašem politickom i javnom delovanju? Kajete li se zbog bilo čega?

- Kada sam osnovao Liberalni savez Crne Gore januara dvedesete, imao sam trideset i pet godina. Pored mnogih drugih znanja koja sam nosio u sebi, bio sam fenomenalan poznavalac velikosrpskog projekta i njegovih istorijskih i političkih uzroka, zvanično, ali i tajno formulisanog 1844-e kao tajni program djelovanja srpske politike. Kreator programa bio je Ilija Garašani, a naslovljen je kao „Načertanije“. Taj projekat je bio zločinački i imperijalnog karaktera i nalagao je asimilaciju, posrbljavanje, svih slovenskih naroda koji su se nalazili oko tadašnje Srbije, graničili se sa njom. Ista paklena sudbina namijenjena je i Crnogorcima sa ciljem potpunog ubijanja, uništavanja njihove stare države, što se 1918-e, okupacijom Crne Gore od strane srpske vojske i organizacijom izdajničke Podgoričke skupštine, i ostvarilo: Crnogorci su nasilno proglašeni Srbima, uništena im je sve- ta dinastija Petrović-Njegoš, kralj Nikola je detronizovan, uništena im je vojska, uništena im je autokefalna Crnogorska pravoslavna crkva, uništena im je kultura, jezik, zabranjene su im slavne zastave, zabranjena im je crnogorska narodna nošnja, u škole je uveden srpski jezik sa ekavicom, crnogorsku kapu ste mogli nositi samo sa krstom i četiri ocila iz srpskog grba, ocila koja je velikosrpka propaganda lažno čitala kao četiri slova „s“ sa porukom: „Samo sloga Srbina spasava!“ Desilo se i još mnogo toga zlog, ali se desila i pobuna Crnogoraca, njihov ustanak koji će potrajati nekolike godine i tokom koga će srpska vojska nad Crnogorcima počiniti stravične zločine. Srpska nacija je u Crnoj Gori planirani velikosrpski proizvod, izmišljotina velikosrpske politike i njenih agenata kojima će, nakon Garašanina, Crna Gora biti preplavljena.

Želim da vas podsjetim da je Garašaninov projekat bio tajni, ali se svaka srpska vlast upravljala po njemu, naravno i vlast zločinca Slobodana MIloševića, a rezultati su vidljivi na svakom koraku: zločin, pljačka, razbijanje u krvi one divne, velike Jugoslavije. Prvi put je srpska javnost za Garašaninov program saznala tek 1907-me! Do tada on je funkcionisao zloupotrebljavajući najcrnjom mogućom manipulacijom opravdani i nadahnuti srpski patriotizam, na isti način će djelovati i Slobodan Milošević. Liberalni savez je rođen u paklu zahuktale zločinačke Miloševićeve politike. Rođen je da bi tome zlu u lice rekao: „Ne Miloševiću, ti ovuda proći nećeš, ne damo ti!“ Tako smo i dejlovali, bila je to misija koja okupila na desetine i desetine hiljada građana Crne Gore u onim godinama kada je protiv nas pokrenuta tajna i javna policija, udbini špijuni, udbaški mediji, kada su Milo Đukanović, Momir Bulatović, Svetozar Marović i bataljoni njihovih slugu bili cunami koji je trebao da nas slomi, ali mi smo slomili njih, mi smo pobijedili, bez obzira kako to nekima danas izgleda. Ne kajem se, niđe nijesam napravio grešku, ponosim se svime što sam uradio, a za liberale otvoreno kažem: bio je i ostao sveti pokret za slobodu crnogorsku! Sve bih to uradio ponovo!

GK: Mnogi tvrde da Balkanci pate od potrebe za velikim vođama, te da se od davnina pa do vremena Đukanovića, Tadića, Dodika grade kultove neprikosnovenih lidera koje nacionalno stado mora pratiti bez pogovora?

- Vaše pitanje je dio odgovora, tačno je to što ste rekli, kultovi su se smišljeno i planski gradili iz centra moći, kako bi bili osnova diktatorskog djelovanja. Tome treba dodati i stravičnu balkansku podlost, spremnost na laž i prevaru, ali i spremnost na zločin. Pisalo se i objavljivalo na desetine hiljada knjiga koje su očigledno i bezočno falsifikovale balkansku istoriju, takve „istorije“ predavale su se na univerzitetima, posebno i bestidno do kraja, na beogradskom. Što je bila i ostala Srpska akademija nauka i umetnosti osim kovačnica najcrnjih istorijskih laži o srpskoj prošlosti i proizvođač srpskih velikosrba? Zar nije strašno kovati kralja Petra I-og u zvijezde, a ne reći istinu da je bio jedan limitirani, sebični, beskrupulozni vladar koji se vješto ukrivao iza njegove navodne borbe za demokratiju? Zar nije strašno ne reći istinu da je njegova politika odvela Srbiju u sunovrat, a da se taj sunovrat, u konačnom proizvodu, zove Slobodan Milošević? Kako je moguće Petrovog sina, kralja Aleksandra, inače unuka crnogorskog kralja Nikole, (Aleksandar je rođen na Cetinju), pretvarati u političkog genija kad je on bio i ostao neviđeni diktator, pljačkaš, ubica, beskrajni velikosrbin, porobljivač svih jugoslovenskih naroda zajedno sa srpskim, i izvršilac terora nad njima, terora koji je bio glavni uzrok raspada one Jugoslavije i dolaska komunista na vlast? Kako je moguće slaviti Nikolu Pašića, koji je sa svojim rođenim sinom Radom bio neviđeni pljačkaš i dugo vremena bio glavno oružje u Aleksandrovim rukama, kako se on može slaviti, a ne reći ni riječ o zlikovaštvu njegove „politike“, kako je moguće da glavni beogradski trg nosi Pašićevo ime i postament je njegovom ogromnom spomeniku? Karađorđevići su došli na vlast prethodnim zločinačkim ubijanjem kraljevskog para Obrenović, zasjeli su na krvlju zločina okaljani srpski prijesto i bili su finansijski niko i ništa! A Aleksandar je 1934 – te sahranjen kao jedan od najbogatijih evropskih vladara! Odakle mu bogatstvo? Od pljačke sopstvene države i svih njenih naroda. Isti je Milo Đukanović i u načinu vladanja, i u načinu pljačke!

GK: Da li je jedan od najvećih problema ovog dela Evrope „kratka pamet“ i da li je ona jedan od uzroka nedovoljne prosperitetnosti?

- Kako da ne. Nakaznim školstvom projektovanim da štiti diktaturu, građanima bivših Jugoslavija su Istina i pamet zabranjeni kao pojave, do njih se nikako ne smije doći, ali ni posegnuti za njima, odmah postajete neprijatelj protiv koga se pokreće hajka i progon. Evo vam primjera: Zar nijesmo učili kako su se protiv Turaka borili samo Srbi, a činjenice govore da su Srbi robovali Turcima pet stotina godina! Kakva borba? Đe se drugo, osim u Srbiji, s ponosom, umjesto sa stidom, ističe petstogodišnje robovanje? Niđe. Kosovsko polje bi trebalo da bude polje srpskog plača, srpske tuge, ali se stravični kosovski poraz slavi kao – pobjeda! Rastežu se harmonike, pjeva se, tancuje se, razvijaju se u veselju zastave, pije se do besvjesti. Koliko Srba zna da je sin Lazarev Stefan postao Bajazitov vazal koji je, boreći se rame uz rame sa Bajazitom, evropske hrišćane pobijedio u nekoliko bitaka, pa i onoj stravičnoj na Nikopolju.Koliko Srba zna da je Lazareva šćer Olivera postala Bajazitova žena koja mu je rodila četiri sina? Koliko ih zna da Miloš Obilić istorijski nije postojao, da je izmišljen, da je Murata ubio Bajazit, a ne Miloš? Koliko ih zna da je Marko Kraljević poginuo kao turski vazal u bitci na Rovinama, i još mnogo, mnogo toga, što sve istorijski potvrđuje vjekovno srpsko ropstvo, a ne nikakav otpor protiv Turaka, sve tamo do pojave Karađorđa. Kad smo mi i đe učili da su se protiv Turaka borili i Grci, i Bugari, i Rumuni, i Mađari, i Bosanci, i Hrvati, i Albanci? Ne, za naše škole i lažne istoričare borili su se samo Srbi, što je fundamentalna velikosrpska laž. Koliko Srba zna da je prva srpska oblast koja je prva prihvatila islam bila – Raška, docniji Sandžak? Ama skoro niko, i ako im je Raška i dandanas pred očima, i njihova je. Tako vam to ide decenijama i decenijama sve do naših dana. Laž gnusna i istorijska prevara, nama caruje!

GK: Ima li nešto više od čiste poetike u stihovima Đorđeta Balaševića „da li su to bila bolja vremena, ili smo bolji bili samo mi“?

- Ima. Ondašnjim ljudima se lakše manipulisalo, lakše su varani, navođeni i zavođeni, lakše su im se pred očima vezle i upotrebljavale laži, lakše se zločinački iskorišćavao njihov patriotizam. Ljudi su bili vrijedni, borili se, radili, Tito je bio uzdignut na rang Boga i pored toga što je bio otvoreni diktator i neviđeni masovni ubica. Zapad je stajao iza njega, u prvom redu CIA. Većina zemalja Istoka sanjala je da dođe u poziciju Jugoslavije, tu su bili i nesvrstani, ali i ogromni zapadni najpovoljniji krediti Jugoslaviji od kojih su mnogi bili bespovratni. Sve ove i još mnogo drugih činjenica održavalo je kod jugoslovenskih naroda laž o jugoslovenskoj izuzetnosti, samo su rijetki znali da je onakva komunistička Jugoslavija bila vještački proizvod hladnog rata, odnosno tek samo jedan od američkih projekata u tuči protiv Sovjetskog saveza, Tito je bio njihov pion i ništa drugo. Vremena su bila bolja, ali i kobna, trošilo se nezarađeno, živjelo se opušteno, tri su teme dominirale: Tito i sport, i nesvrstani. Ako bi neko krenuo protiv toga, varajući se da će Tito dozvoliti reforme, završavao je kao što su završili Savka Dapčević Kučar i Miko Tripalo u Hrvatskoj, ili Latinka Perović i Marko Nikezić u Srbiji, ali, stradalo se i u drugim republikami, svuda osim u Crnoj Gori, jer su crnogorski komunisti bili najveći uvlakači u južni predio Titovih leđa, isti njihov tretman imao je taj dio leđa i Slobodana Miloševića. Kada su Titiove laži tresnule o pod i razbile se u paramparčad, Slobodanove su hitno zamijenile Titove. Ponosim se što sam dao ogroman doprinos, zajedno sa crnogorskim liberalima, da i Miloševićeve gnusne i zločinačke laži završe isto kao i Titove.

GK: Ima li krivice medjunarodne zajednice za trenutno stanje u Crnoj Gori i na Balkanu, imajući u vidu da su regionalne despote na početku njihovih karijera tumačili kao „faktore mira, stabilnosti i demokratije“?

- Najveći krivac je američka politika. Niko drugi nego CIA pripremala je tri decenije ratno razbijanje Jugoslavije, Milošević je bio CIA-in robot, a njen službenik, pored ostalih, bio je moćni Jovica Stanišić. Krvavo razbijanje Jugoslavije ima nekoliko poruka. Prvo, to je suštinski antievropski čin. Amerikanci, tačnije, njihova politika, ludi i na samu pomisao da se Evropa konstituiše kao uspješna zajednica raznih naroda, raznih kultura i nekolike religije. Upravo je takva bila Jugoslavija, bez obzira na sve prevare koje sam malo prije opisao. Evropi je poručeno jugoslovenskim razbijanjem: ako krenete pravim putem, proći ćete ovako kao što je prošla Jugoslavija. Drugo, Evropi su ratom nametnute, umjesto jedne Jugoslavije koja se bez problema mogla transformisati u moderno, demokratko društvo, čitavih sedam novih država kojima vladaju mafije koje su pod američkom kontrolom, baš kao što su u istom statusu i sve druge svjetske mafije, osim ruske i kineske. Jednostavno, to je američki način kontrole i jedan od oblika vladanja Svijetom. Treće, ne smijemo nikad zaboraviti da je sa ratom u Bosni počela globalizacija planirane američke anti- islamske politike, koja je u svojoj biti idiotska. Sjetimo se: zar je jedan danski karikaturist iz čista mira mogao u Alahov turban da stavi bombu, a da mu to prethodno nije naređeno ili naručeno kao planirana stravička provokacija? Naravno da nije. Sjetimo se da su gorjele džamije u Amsterdamu, da su nemiri bili izraženi svuda u Evropi, da je Francuska zabranila nošenje marame preko lica, zar namijenjen islamskim ženama, da Švajcarska nije dozvolila izgradnju minareta, da je Merkelova izjavila kako njemački projekat multikulturalnosti nije uspio, sjetimo se što je radio mafijaš Berluskoni i još mnogo drugoga i uočićemo da je sve to jedan plan čiji je dio bio i ratno rušenje Jugoslavije. Uvjeravam vas, da je Milošević predao Kosovo Amerikancima onako kako su oni tražili, on bi postao nosilac naručene mu Nobelove nagrade za mir! Nije to uiradio i završio je na haškom sudu. Ali, zašto na taj sud nije izveden jedan Veljko Kadijević? Jedan general Blagoje Adžić? Ili general Panić i još mnogi drugi? Zašto na taj sud nije izveden ratni zločinac Milo Đukanović? Zašto nije izveden jedan Momir Bulatović zajedno sa Svetozarom Marovićem, zašto je jedan Šljivančanin dobio sramotno nisku kaznu za užasan ratni zločin ubijanja ranjenika? Zašto se na tom sudu nije našao jedan Dobrica Ćosić? Odgovor je lak i samo jedan: sve su to bili i jesu igrači CIA-e, to ih je štitilo i štiti, i ništa drugo. Po Amerikancima stvari stoje ovako: budi naš igrač, slušaj naša naređenja, bićeš odlično nagrađen i čuvaćemo te, prvenstveno čini zločin kad ti se naredi, i to bespogovorno, inače bi druga! Na primjer, Milo Đukanović je odbio da na haškom sudu svjedoči protiv Miloševića, i nikome ništa, ni jedan evropski i američki državnik o tome sramotnom činu zaštite zločinca Miloševića od strane Đukanovića nije progovorio ni riječ,mediji takođe, nastao je muk koji traje do danas!

GK: Ivica Dačić i Dragan Marković Palma vode Srbiju ka Evropi, Đukanović se izvinjava Dubrovniku i predstavlja faktor regionalnog pomirenja, a HDZ priča o multinacionalnoj Hrvatskoj. Kako je došlo do takvog obrta događaja i šta se krije iza njega?

- Čujte, nakon petog oktobra dvijehiljadite, znači nakon pada Miloševića, u Srbiji se morala desiti jedna ključna stvar koja je Srbiji istinski otvarala vrata i pokazivala put kojim se ide do modernog, prosperitetnog i demokratskog svijeta. Prvo, Miloševićeva „Srpska partija socialista“ je, kao zločinačko-mafijaška stranka morala biti zakonom ukinuta! Isti postupak i iz istih razloga morao je biti primijenjen i na Srpsku radikalnu stranku zlikovca Vojislava Šešelja te na JUL Mire Miloševića! Srpska akademija nauka i umetnosti morala je da bude izložena stravičnoj kritici, a njen memorandum morao je biti podvrgnut rasturanju kao gnusna laž i to rečenicu po rečenicu! Ćosić je morao da završi na srpskom sudu, on i mnogi drugi ratni huškači i ratni kreatori. Isti tretman javne osude morala je da prođe i Srpska pravoslavna crkva i njeno najviše sveštenstvo koje je pokorno služilo Slobodana Miloševića. Nasuprot tome, imamo pogubnu činjenicu da je bliski Miloševićev saradnik i junoša Ivica Dačić danas ministar unutrašnjih poslova u vladi Srbije, užas. I sad, kao Dačić, a podržavalac Slobodana Miloševića, hoće u Evropu! To ima samo jedan istiniti naziv: s p r d nj a. A Palmu ja uošte ne bih komentarisao osim da je on istinito lice i naličje srpske politike, ali i života, pa ko voli, nek izvoli, ali je to činjenica!

GK: Gde bi bila Crna Gora danas da su se pitali vaši liberali,a gde se nalazi pod vladavinom Mila Đukanovića?

- Da smo mi došli na vlast Crna Gora bi mnogo ranije postala nezavisna, ali demokratska i uspješna država. Takođe, ne bi bilo mafije, ne bi bilo pljačke, Crna Gora ne bi bila crno ogledalo svega crnog što je predviđao jedan Džordž Orvel. Ali, desilo se sve obratno upravo zbog činjenice što je Milo Đukanović CIA-in pion, on se nalazi pod njihovom zaštitom, jer im u celosti odgovara. Sa druge strane Milo Đukanović je najveći velikosrpski agent koji je ikad djelovao u Crnoj Gori i on radi na njenom uništavanju. Američki je cilj da, pored Velike Albanije koju su već stvorili osamostaljenjem Kosova, realizuju kao protivtežu Albancima i Veliku Srbiju, do duše skraćenu za hrvatske teritorije koje je Milošević bio okupirao, ali će takva Srbija ipak biti velika i Milošević će se i u grobu osjećati kao pobjednik. U takvu Veliku Srbiju ući će BiH, Makedonija i Crna Gora kao nadoknada Beogradu za vječno izgubljeno Kosovo, to je jedan od američkih ciljeva na ovom području. Naravno, takva Velika Srbija, upravo kao i Velika Albanija američkom voljom mogu da budu gurnute u nove ratove kad god to Vašington poželi. Crna Gora danas je privatni posjed mafijaške porodice Đukanović i njihovoh mafijaških klanova. Ona je opljačkana do kosti, Đukanović ju je potpuno ubio, nje nema osim geografski. U njoj je jedina „politika“ slušanje i ostvarenje bilo koje želje Mila Đukanovića, šefa crnogorske mafije. U Crnoj Gori mafija je dvadesetdvogodišnja vlast, a Đukanovićeva Demokratska partija socialista nije ništa drugo nego mafijaška organizacija. Isto takva je i lažna Socijal-demokratska partija dugogodišnje mafijaške politikantske striptizete od Ranka Krivokapića. Ova mafijina ljuljaška izrasla je iz lažne, a mfijaške stranke reformista koju je vodio mafijaški saradnik i sluga Žarko Rakčević. Kompletna crnogorska „opozicija“ je u službi mafije, isti su takvi mediji na čelu sa udbinim bitnim lauferom od Midraga Profitera Perovića, šefa Druge mafijaške familije u Crnoj Gori, pošto su Đukanovići prva! Sve državne institucije su mafijine, isto je takva Crnogorska akademija nauka, isto je takva Dukljanska akademija nauka, isto je takva Crnogorska pravoslavna crkva sa mafijinim slugom lažnim vladikom Mihailom, isto je takva lažna Crnogorsko-primorska mitropolija na čelu sa velikosrpskim stravičnim agentom Amfilohijem Radovićem. Ovoj priči ne bi bilo kraja, ali njen kraj je u sljedećem: javno kradući program crnogorskih liberala kako bi ga zloupotrijebio i istovremeno ubio, mafijaš Milo Đukanović je zauvijek ubio Crnu Goru, nje više nema niđe, osim u onim rijetkim poput mene kojima je Crna Gora u srcu, i nikad im je niko uzeti neće! Tragedija je što ogromna većina stanovnica i stanovnika Crne Gore podržavaju Đukanovića, a tragedija je što su nas liberale skoro svi redom izdali prodajući se mafiji. Izdale su nas i crnogorske manjine: Hrvati, Albanci, Bošnjaci, a mi liberali, živote smo im spasili. Zamislite da sam se ja devedesetprve pojavio na televiziji i rekao da liberali jesu za nezavisnu i evropsku Crnu Goru, ali da se taj cilj sa crnogorskim Albancima, Hrvatima i Bošnjacima postići ne može i da ih se treba riješiti! Uvjeravam vas da bi bili, u najkraćem mogulem roku, svi do zadnjeg pobijeni! To spasenje vratili su nam kolektivnim izdajama! Najvjerniji saveznik Mila Đukanovića su srpske stranke u Crnoj Gori Andrije Mandića i Peđe Bulatovića, sve je to prljava igra, ali igra koja u Crnoj Gori prolazi!

GK: Pratite li političku situaciju u Srbiji? Šta mislite o deklaraciji „Preokret“?

- Djelimično. Deprimira me ta nemoć Srbije da se izvuče iz kandži velikosrpskih laži. Čujte, velikosrpstvo je iskopalo kuću i Srbiji i Crnoj Gori, ali u Srbiji još nema političkog obračuna sa velikosrpstvom i to je kobno, sa njim se još uvijek i poslije svega, politički manipuliše. A što je velikosrpstvo? Sve je to gola laž na golu laž u građenju lažne i mitomanske srpske izuzetnosti i veličine. Što se tiče „Preokreta“ ja mu ne mogu naći zamjerku, naprotiv. Ali, kroz onakav poziv za stvaranje pokreta za „Preokret“ može se istinito osvijetliti strahovito duboko dno u kojem se Srbija, sopstvenom krivicom obožavanja velikosrpskih laži, našla. Novonastale države balkanske moraju ići putem međusobne sradnje i povezivanja, ali ta saradnja se ne može graditi lažnim i sramnim izvinjenjima tipa Đukanovićevog Hrvatima i Dubrovniku! Stravičnije je od nesojstva tog izvinjenja činjenica da je Hrvatska Đukanovićevo lažno izvinjenje prihvatila! Bilo mi je došlo da povratim od gađenja kad sam na otvararnju Dubrovačkih „Ljetnih igara“ u svečanoj loži, pored hrvatskog predsjednika Josipovića, vidio crnogorsku kreaturu od predsjednika republike i mafijašku uzdanicu Filipa Vujanovića. Josipović, koji je otvorio igre, u govoru je pozdravio Vujanovića, ali je najstrašnija bila činjenica da se ne nađe ni jedan jedini Hrvat u masi prisutnih, da Vujanoviću uputi u jedan jedini pogrdni uzvik, ništa, naprotiv – aplauz! Kad tome dodamo da je nedavni dolazak Tereze Kesovije i njen koncert u Narodnom pozorištu u Podgorici organizovala Vlada republike Crne Gore, u prevodu istinito čitaj: mafija, i da je Kesovija,uz njeno standardno lažno smiješenje, sva sretna pjevala onima koji su poveli rat protiv Dubrovnika i Hrvatske, popalili i popljačkali Konavle pa tako i Kesovijinu kuću, zgadi vam se. I pazite: ja napišem otvoreno protesno pismo Terezi Kesoviji koje hrvatski mediji, osim jednog, koliko mi je poznato, nijesu ni konstatovali! Kako to nazvati? Samo ovako: užas i sramota hrvatskih medija! Ali je još užasnije što znam da im je takav stav naređen od strane vlasti, i to je to: Živjele ujedinjene balkánské mafije!

GK: Koliko Srbija i Crna Gora ispaštaju zbog izostanka procesa lustracije?

- Ogromno i nenadoknadivo. To je ogromni teret o vratu Srbije i Crne Gore, onaj teret koji ih vuče na samo dno kloake u koju su same i dobrovoljno upale. Očigledno je da one ne žele sa tog dna da se pomjere, da isplivaju, i da se izvuku iz kloake. Kako se to i može desiti kad su vam najugledniji ljudi u obje države otvoreni kriminalci i šefovi mafije, kako? Odgovor je lak: nikako, zato i jeste sve tako kako je. A običnom građaninu je ubijena i najmanja želja za otporom, ona počinje i završava pričom u kafani, i niđe drugo. Naprotiv. Trend je kod ljudi da se mafijama priključe, oni takvo priključenje smtraju jedino isplativim i uspješnim. 10. Koji su najveći problemi današanje Crne Gore? ODGOVOR: Dva su temeljna problema koji proizvode i masu drugih. Prvi je Milo Đukanović i njegova mafija. Đukanović mora biti uhapšen i izveden pred lice pravde, mafija mora biti rasturena, a Đukanovićeva lažna stranka DPS, koja je samo dio mafijaške organizacije, mora biti zakonom zabranjena! Enormno bogatstvo koje je Đukanović pljačkom i kriminalom stekao, mora biti vraćeno narodu. Isti postupak mora zadesiti i najbliže Đukanovićeve saradnike, a isto mora proći i njihova pljačkom stečena imovina. Krivokapićeva Socijaldemokratska partija takođe mora biti zakonom zabranjena, a najvjerovatnije i Krivokapić uhapšen i izveden pred sud. Isti tretman moraju proći i dijelovi vođstava lažnih opozicionih stranaka čija članstva pojma nemaju što im dijelovi vođstava rade, ali njihove stranke ne moraju biti zabranjene. Drugi je problem užasan, a on se sastoji od američke i evropske podrške crnogorskoj mafiji, podrške koja istog trena, sad i zauvijek mora prestati, odmah! I ne samo to, nego se njihova energija mora preobratiti, preokrenuti u energiju uništavanja crnogorske mafije i njenih stravičnih posljedica. Da li će se takav preokret Američko – evropski desiti? Neće! S obzirom da u Crnoj Gori nema ni naznake bilo kakve narodne pobune, politika Zapada zna da pliva u sigurnom. Crnogorci znaju da tonu u septičkoj jami mafije, ali to hoće, žele i podržavaju, u tome jezivom trendu se krije tajna zvana: mafijaška Crna Gora!

GK: Šta mislite o Nebojši Medojeviću? Postoji li alternativa Đukanovicu u današnjoj Crnoj Gori?

- Medojeviću je o onu bivšu i lažnu nevladinu organizaciju koja se zvala „Grupa za promjene“, kao i njen prelazak u političku stranku zvanu „Pokret za promjene“ organizovala mafija po naređenju njenog šefa. To vam sve govori o Medojeviću i njegovom režiranom i navodnom „suprotstavljanju“ mafiji. On je njen sluga i ništa više, i ništa manje! Ako želite da dešifrujete Medojevićevu lažnu stranku zagledajte se u navodno nevladinu organizaciju zvanu MANS. Ona je slično oruđe u rukama mafije! Crna Gora iskrene i prave opozicije ni iskrene i prave nevladine organizacije – nema! Kud god pogledate, samo mafija,mafija i mafija. Predlažem da Crna Gora promijeni ime u: Mafijaške crne planine!

(Glasačka kutija)

U čemu se ogleda uticaj primene julijanskog kalendara u SPC na svetovni život?

Pre svega, svi vidimo da se u medijima julijanski kalendar naziva srpski. Govorimo o „srpskom Božiću“ i „srpskoj Novoj godini“, čime zahtevno i komplikovano kalendarsko pitanje „prevodimo“ na etničko pitanje. Istovremeno, praznici koji se slave prema gregorijanskom kalendaru i dalje se često nazivaju katoličkim, čime se podela na „nas“ i „druge“, koja je kod nas inače veoma izražena, pojačava razdvajanjem na „srpski“ i „katolički“. I jedno i drugo je, naravno, pogrešno jer je reč o istim praznicima, samo što se u jednom slučaju računaju po starom kalendaru koji je nekada važio za ceo hrišćanski svet, sve do pape Grgura koji je uveo novi kalendar.

Veliki broj Srba pravoslavaca praznike o kojima je reč doživljava zaista kao specifično srpske. Da li je kalendar pitanje na kojem je potrebno graditi samosvojnost?

Ne. Na taj način se u svetovni život uvodi „nacionalizovani“ i pogrešan podatak o kalendaru. Niti je julijanski kalendar srpski, niti je gregorijanski katolički. Gregorijanski kalendar koriste katolici i protestanti, koji su najbrojnija hrišćanska zajednica, a koriste ga i sve pravoslavne crkve osim SPC i još tri crkve.

Čime objašnjavate činjenicu da su tri spomenute crkve ostale jedine koje nisu promenile kalendar i prihvatile gregorijanski?

Pravoslavne crkve su inače konzervativnije od drugih hrišćanskih institucija. Pravoslavne crkve danas ni u arhitekturi nisu napustile stari kanon, dok se druge crkve grade u skladu sa modernom arhitekturom. Među pravoslavnim crkvama srpska pripada konzervativnijoj struji koja je teže prihvatila promene i to je još jedan od pokazatelja generalnog kočenja.

Da li je odluka SPC da istraje na starom kalendaru povezana sa tradicionalnim oslanjanjem na Rusiju?

U SPC postoji veoma snažna potreba da se postave ograde prema Zapadu. To, samo po sebi, donosi snažnije oslanjanje na Rusiju.

U kolikoj je meri kalendar povezan s međunarodnom pozicijom Srbije i političkim procesima koji se odvijaju u regionu?

Treba imati u vidu da je crkva u Srbiji važan ideološko-politički faktor, što se moglo videti naročito od kraja osamdesetih kada je snažno angažovana u političkom pokretu koji je Srbiju odveo u ratove. Upravo u toj komponenti da Srbija nije ni Istok ni Zapad, da se nigde ne nalazi, da stalno radi na razvijanju dilema, a nijednu ne rešava, Crkva snažno ideološki učestvuje u našem ukupnom političkom životu. Tako i kalendar postaje simbolička predstava te posebnosti, izolovanosti i nepripadanja savremenom svetu.

Dokle će takvo stanje trajati?

Dalji razvoj će, naravno, zavisiti od odluke srpskog društva u kojem će pravcu krenuti. Tu odluku, zapravo, nismo doneli u protekla dva veka. Ako je jednog dana budemo doneli sve će biti jednostavnije. Istrajavanje na starom kalendaru je u tom smislu jedna od kočnica bržeg razvoja našeg društva.

A šta ako ne donesemo odluku o kojoj govorite?

Možete da „ispadnete“ iz istorije, možete i da nestanete. Istorija pokazuje mnoge primere naroda koji su nestali jer nisu shvatili vreme u kojem žive.

Da li tendencija da ne definišemo jasan pravac u kojem treba da se krećemo dolazi kao izraz želje političke elite ili volje naroda?

Ove tendencije dolaze od elite koja modeluje javno mnjenje i pokreće neke bitne procese. Stanovništvo takav pristup elite dočekuje kao olakšanje jer društvo ne mora da se napreže, menja, radi… Oni su u simbiozi jer eliti odgovara neprosvećeno, sporo i predmoderno društvo u kojem se lakše vlada, a društvu odgovara da živi u letargiji u kojoj se ništa ne menja.

(Novi magazin)

RSE: Da li je predsednik Srbije trebao da najavi promene politike prema Kosovu koja se pokazala neuspešnom?
Biserko: To je očigledno nešto što očekuje, ne samo njega, nego celu političku elitu, sem onih koji se sada predstavljaju kao pokret Preokret, koji je sada, prvi put nakon dvadeset godina, tražio promenu politike. Do sada nismo imali taj slučaj. Imali smo demonstracije zbog krađe izbora, imali smo 5. oktobar uglavnom za smenjivanje Miloševića, ali ne i za promenu politike. Nažalost, ono što se kasnije sprovodilo bilo je manje-više ista politika drugim sredstvima. Onaj napor koji je Zoran Đinđić preduzeo u smislu menjanja politike bio je nagrađen njegovim ubistvom, tako da se ponovo nalazimo pred istim zidom.

RSE: Da li vas obeshrabruje ovakvo reagovanje sa vrha države?
Biserko: Srbija nema izbora – ili da menja politiku ili da ostane izolovana. Ona prosto nema drugu alternativu, bez obzira što je opozicija vrlo zadovoljna što Srbija nije dobila tu kandidaturu.

RSE: Da li to zna vrh države?
Biserko: Mislim da će to shvatiti. Oni nisu očekivali da će EU, odnosno Nemačka, ostati čvrsto na svojoj poziciji. Njena pozicija je bila već jasna posle posete Angele Merkel. Njenu posetu nisu shvatili ozbiljno, kao što to nisu shvatali svih ovih godina. Manje-više im se gledalo kroz prste zato što se smatralo da Srbija jeste važan faktor stabilizacije regiona, što i jeste. Ovaj poslednji korak koji treba da napravi se odnosi na pitanje stabilizacije granica. Tu više neće biti promena. Arhitektura Balkana je manje više završena i od Srbije zavisi kako će se uključivati u tu arhitekturu. Mislim da našem vrhu predstoji puno razumevanje evropske politike i usklađivanje svojih poteza i izvršavanje obaveza iz sporazuma koji su potpisani u naredna dva meseca.

Politika „i Kosovo i EU“ doživela“ krah
RSE: Da li je Srbija zapravo kažnjena?
Biserko: Mislim da nije kažnjena. Ovo je još jedan podsticaj da završi posao do kraja. Ona je za sada samo formalno to potpisala ali nije implementirala. Mora ozbiljno da se shvati da više nema lagodnog ponašanja u odnosu na međunarodne obaveze.

RSE: Da li je poruka bez faktičkog, doduše neformalnog ali praktičnog priznavanja realnosti da je Kosovo van Srbije i da nije južna pokrajina, kako je nazivaju neki mediji i političari, ne može se u EU. Da li se to traži od Srbije?
Biserko: Naravno. To je zapravo ta poruka koja je došla sa ovog samita u Briselu i ona će ostati kao takva. Srbija će to morati primiti k znanju. Mislim da je veći deo naše političke elite toga već svestan, s obzirom da je amputacija Kosova bila na putu svih ovih decenija i da je sever Kosova instrument za podelu Bosne, koja se smatra najvećom pobedom Srbije u poslednjih dvadeset godina. Mislim da će čak i taj deo doći na red. Srbija mora da odustane i od RS-a. Bilo bi vrlo dobro da u ovom momentu naša politička elita, i sve ono što je okružuje, razni neformalni centri, zapravo podvuku crtu, promene politiku i usmere svoju energiju na dobijanje statusa i početak pregovora.

RSE: Da li je doživela krah politika i EU i Kosovo? Da li je sad pred Srbijom izbor: ili – ili?
Biserko: Jeste. Ta je politika davno doživela krah, ali ona je postala očita ovog leta kad su uspostavljene barikade jer se smatralo da će se iznuditi podela. I čitava ova politika koja se poslednjih šest, sedam meseci sprovodi i koja je na delu od proleća ove godine, bila je zapravo bazirana na analizi i očekivanju da će međunarodna zajednica pristati na podelu.

RSE: Šta Srbija treba da reši do februara naredne godine?
Biserko: Pre svega, mora da sprovede ono što je potpisao Borko Stefanović u Briselu. Znači, te elementarne tačke, odnosno minimum koji treba da ispuni do februara, a kasnije da nastavi sa tim. To je zapravo integrisana kontrola. Nove barikade postavljene kod sela Zupče, 9. decembar 2011.granica, povlačenje barikada, neometano funkcionisanje KFOR-a i EULEX-a na celoj teritoriji Kosova i neke druge stvari, ali ove tri su najbitnije. Srbija do februara mora da pokaže da je spremna da prihvati tu novu realnost koja se sada očituje kroz zahteve koji su pred nama od strane EU.

RSE: Postavlja se pitanje koje će biti političke posledice ovog neuspeha? Da li sledi jačanje desnice i protivnika EU? Da li je to njima vetar u leđa, kako je rečeno u prvim reakcijama iz Beograda?
Biserko: Prve reakcije su naravno veoma emotivne i to uopšte ne iznenađuje jer je ova Vlada već tri godine i više stvarala utisak da je kandidatura samo pitanje vremena, odnosno tehničko pitanje koje će Srbiju uvesti u taj novi status. Međutim, desnica je i onako jaka u Srbiji i sigurno će to u ovom predizbornom periodu koristiti kao neuspeh Vlade, tražeći ostavke, prevremene izbore i ostalo, što nije moguće u ovom momentu izvršiti, obzirom da je to zapravo odluka cele Srbije. Ne radi se samo o ovoj Vladi, već i opoziciji i uopšte o našem društvu i presecanju dileme da li smo u Evropi ili nismo. Vlada snosi najveću odgovornost jer je nosilac politike koja je trebala Srbiju da dovede do statusa kandidata. Međutim i opozicija je odgovorna, obzirom da sve vreme pokušava da razvodni politiku Vlade koja se odnosi na EU i njene obaveze koje proizilaze iz novih stvari. Isto tako je podupirala barikade na Kosovu. Naravno, Vlada se nije jasno distancirala od toga.

RSE: Ne da se nije distancirala, nego je podržavala barikade do nedavno.
Biserko: Jeste, ali je i jedan deo opozicije bio aktivno uključen u to. Radi se uopšte o jednoj prelomnoj tački za celo društvo. Da li ćemo mi krenuti ka Evropi ili ćemo ostati rupa na Balkanu?

Naivnost prema Rusiji
RSE: Da li to može uraditi ista ekipa koja je doživela neuspeh?
Biserko: Mi nemamo druge ekipe zato što su druge ekipe slične. Vrlo je važno da postoji ovaj Preokret koji zapravo izražava potrebu za promenom politike. On raste, ima podršku mnogih javnih ličnosti i građana. Mislim da je važno prepoznati da je to prvi put zahtev iz srbijanskog društva za promenom politike koji je došao iznutra, bez podrške izvana.

RSE: U jednom odgovornom društvu bi se očekivalo da vlast položi račune javnosti, zašto se ovo dogodilo. Kod nas je ministar Đelić podneo ostavku, a onda ga premijer moli da to ne čini i sve liči na neku farsu.
Biserko: Ne trebamo očekivati veće reakcije kada je u pitanju odgovornost Vlade ili pojedinaca koji su bili involvirani u te poslove. Mi prosto nemamo ni tu političku kulturu da na bilo kom nivou neko napravi bilans i onda iznese Boris Tadić na konferenciji za novinare nakon odluke EU o kandidaturi Srbije, 9. decembar 2011.pred javnost svoj neuspeh ili neuspeh određene politike. Teško je očekivati takvo ponašanje. Međutim ono što je ipak ohrabrujuće i ide u karakter našeg društva i stanja u kom se nalazimo jeste to da je predsednik Tadić rekao da treba nastaviti sa politikom puta ka EU. Mislim da je vrlo važno da i on nije podlegao emotivnim reakcijama kakve su većinom bile karakteristične za većinu političara i analitičara koji su davali izjave tim povodom.

RSE: Koliko je jaka politička opcija koja bi Srbiju gurnula u zagrljaj Rusije?
Biserko: Mislim da je ona dosta jaka jer zbog te politike Srbija kasni deset godina u svojoj tranziciji i priključenju EU. Nažalost očigledno je da Srbija bez učešća Rusije i njene podrške u određenim neformalnim centrima ne bi bila u situaciji u kakvoj je. To je naivnost naše političke elite da misli da Rusija zapravo podupire Srbiju zbog njenih interesa. To je jedno naivno gledanje na svet i prosto se čovek ne može otrgnuti nekom osećanju te provincijalnosti u posmatranju sveta i onog što se dešava oko nas. Srbija je zapravo izabrala jednu poziciju da sve vreme statira, kibicuje i čeka povoljan trenutak kada će ostvariti svoje pretenzije na susedne dve zemlje ili će dobiti neki povlašćeni status. Stvari u svetu izgledaju mnogo drugačije, pogotovo u Evropi, i vrlo je važno biti deo bilo kakvog procesa. Aktivno učešće je veoma važno za profilisanje onog što će Evropa biti i šta ćemo mi biti u budućnosti. Paradigma se menja. Cela Evropa razmišlja kako da reši probleme i vrlo je važno učestvovati u tim procesima.

RSE: U istom danu su stigle dobre vesti za Crnu Goru, veoma dobre vesti za Hrvatsku i loše vesti za Beograd. Šta Srbija treba da uradi da prestane da bude remetilački faktor u regionu?
Biserko: Reakcije u Beogradu su naravno bile još više emotivne jer su i Hrvatska i Crna Gora i Kosovo dobili pozitivne signale. U ovom momentu, a mislim da je to krajnje vreme, ne samo zbog EU, nego i zbog nas samih, treba da prihvatimo tu realnost u regionu. Da se napravi bilans te poražavajuće politike koju je pokrenuo Milošević. On nije bio jedini nosilac te politike, ali nažalost ta politika priželjkivanja da se svet na neki način poremeti i da Srbija na kraju ipak uspe da ostvari svoje pretenzije. Ima suviše takvih centara, i neformalnih i formalnih, koji još uvek žive sa tom politikom.

RSE: Pretpostavljam da ste čitali tekst Vesne Pešić u kojem se ona vrlo oštro obraća predsedniku Srbije Tadiću, za koga ona smatra da je skoncentrisao svu vlast u svojim rukama. Sad se postavlja pitanje – postoji li u samom DS-u potencijal za promenu politike koja očigledno nije dala rezultate?
Biserko: Unutar DS-a sigurno postoje razne struje. Jedna od njih je i proevropska. To se vidi i po ovim ljudima koji su vrlo zdušno radili na približavanju Srbije toj tački kada Srbija treba da dobije kandidaturu. Međutim, unutar sam partije postoje i struje koje su bliže Koštunici i koje zapravo još uvek imaju važan uticaj. Ti razni neformalni krugovi još uvek značajno utiču na odluke. Prema tome, ni sam predsednik, ne znam koliko je on lično za ovu ili onu opciju, ali u svakom slučaju nalazi se u određenom okruženju koje zapravo vrši veliki pritisak na njegovo ponašanje. Ono što bi zapravo on trebao da pokaže u ovom momentu, i gde bi istorija sigurno bila na njegovoj strani, jeste više hrabrosti i odlučnosti da napravi prekid sa tom politikom jer čini mi se da svi misle da su ti centri suviše jaki. Ja mislim da bi se mogla napraviti usporedba sa onim vremenom kada je srpska vojska u Hrvatskoj pala za jedno kratko vreme, a do tada se mislilo da je prosto nepobediva. Tako bi se pokazalo da i ti centri i krugovi u Srbiji koji zagovaraju antievropsku politiku, da je to sve na vrlo slabim osnovama jer Srbija nema snagu da preživi sama bez neke značajne podrške, u ovom slučaju EU, kao što se već pokazalo u ovih deset godina.

(Radio Slobodna Evropa)

Frljić: Ove nedjelje sam dobio nekoliko nagrada. Prvo sam dobio nagradu Hrvatskog glumišta za najbolju predstavu u cjelini, za predstavu Mrzim istinu, a nakon toga sam dobio nagrade za predstave Otac na službenom putu i Pismo iz 1920. na Festivalu u Brčkom. To su neke novosti.

RSE: Vi ste veoma kritični prema onome što se događa u post-ratnim balkanskim društvima. Činjenica je međutim da Vaše provokativne predstave dobijaju nagradu za nagradom.
Frljić: Mislim da su ljudi koji daju nagrade zapravo jedna manjina i jedan trezveniji dio našeg društva. Također mislim da tu isto ima logike – toliko je uporan da je najbolje da ga primimo u svoje društvo. Ali činjenica je da društvo dopušta određenu razinu kritike jer se onda time može poslužiti kao nekom vrstom legitimacije. Sva ova društva, koja mi trenutno imamo i koja su nastala raspadom Jugoslavije, zapravo su jako nedemokratska. Društva koja itekako, i dan danas, po potrebi podgrijavaju šovinistički sentiment kod svojih građana. Zadnji primjer sam imao sa predstavom Pisma iz 1920. i cijelim onim medijskim linčem kojemu sam bio izložen od strane bivšeg kantonalnog ministra Emira Hadžihafizbegovića, pokazuje da se jako malo toga dogodilo. Sada kada još gledam što se događa sa E-novinama i Petrom Lukovićem, u zadnje vrijeme, gdje postaje krimen reći za nekoga, ko je stvarno devedesetih bio fašista, da je to zapravo i bio. Takva vrsta javnog govora se medijski progoni. Onda mi je potpuno jasno gdje smo otprilike danas i u kakvom stanju su društva u kojima živimo.

RSE: Kako je prošao Kukavičluk u Subotici? Predstava se završava čitanjem imena žrtava srebreničkog genocida.
Frljić: Prošla je jako dobro. Mislim da je to predstava koja konfrontira srpsko društvo sa onim što zapravo jesu neki tabui, odnosno nešto što se po meni nije tematiziralo u umjetnosti na pravi način. Toj predstavi sam napravio taj kraj i odustao sam od bilo kakve spektakularizacije. Sveo sam kazališne znakove i kazališni jezik na minimum. Htio sam, umjesto te neke kolektivne tragedije i smrti koju predstavlja Srebrenica, vidjeti što se događa u trenutku kada čujemo imena tih konkretnih ljudi, kada zapravo imamo neko vrijeme da razmislimo o tim individualnim smrtima koje čine tu kolektivnu tragediju. Mislim da je ta predstava jako precizna i točna, ona je napravila točno ono što je trebala. Počinje Miloševićevim govorom na Gazimestanu, koji se govori unisono.
Dakle, pokušavam pokazati, u kojoj god sredini da radim, da je ono fašistoidno, latentno kolektivno, a ne individualno, da su sve ove individualizacije i odgovornosti jako lijepe, Haški sud i slično, ali postoji ipak i činjenica koja se ne može zaobići, a to je činjenica kolektivne odgovornosti. Koliki procent određenog društva je u jednom trenutku podržavao određenu političku opciju u Hrvatskoj ili Srbiji. To su statistički podaci i mislim da se taj lanac odgovornosti nastavlja time što smo delegirali neke političare da nas zastupaju sljedeće četiri godine. Mi smo amnestirani od odgovornosti za ono što oni u svom mandatu naprave. I to mislim da stalno treba ponavljati ljudima na ovim prostorima. A problem kolektivnog zaborava je nešto što je u cijelom regionu itekako prisutno. Ljudi iz devedesetih su još uvijek na čelnim mjestima, ili medijskih kuća, ili u politici, i niko sa tim zapravo nema problem.

Normalizacija nenormalnog
RSE: Znači Vaš kukavičluk o kome Vi govorite je negiranje kolektivne odgovornosti? Vi to nazivate kukavičlukom.
Frljić: Da. Negiranje kolektivne odgovornosti je kukavičluk. Kada govorim o kolektivnoj odgovornosti, naravno da treba znati da uvijek postoje pojedinci ili grupe koje nisu aktivno participirale u tim procesima. Mogu govoriti na primjeru Hrvatske i raspoloženja na početku devedesetih, gdje sam to vidio iz prve ruke. Onda sam svjedočio i transformaciji tih istih ljudi koji su zagovarali politiku etničkog čišćenja, kako su se mijenjali i kako su i dan danas respektirani građani tog istog društva. Dakle, kukavičluk je zaborav kolektivne odgovornosti.

RSE: Znači, Vi govorite o onoj većini koja je bila pasivna i koja je ćutala?
Frljić: Mislim da većina nije bila pasivna. Većina je aktivno glasala i kada je već glasala, bila je pasivna, obzirom na svoj izbor. To je nešto što ne možemo negirati.

RSE: To je ona ista većina koja se danas, i svih ovih godina, izruguje onoj manjini koja je digla svoj glas protiv rata u devedesetim.
Frljić: Da. To su ti isti ljudi. To su ti naši dobri susjedi koju su svuda oko nas.

RSE: Danas je verbalno proklamovani cilj normalizacija odnosa u regionu. Vi tu imate drugačiji pogled. Vi to zovete normalizacijom nenormalnog.
Frljić: To je točno. To mogu ilustrirati na primjeru naših trenutnih predsjednika. Tadićeva retorika, a pisali su već određeni autori o tome, na međunarodnoj sceni ili u nekom lokalnom kontekstu, se mijenja po pitanju Kosova kada se obraća domaćoj javnosti. Josipović je također bio spreman otići u Blaiburg i koji na nekoj razini izjednačava antifašistički pokret i ovu drugu stranu. Mi govorimo o normalizaciji, ali nismo raščistili neke od ovih osnovnih problema. Neki ljudi se moraju procesuirati mada nisu direktno ubijali. Ne morate ubit čovjeka samo pucajući mu u glavu, a to je cijela medijska mašinerija. Sjetite se RTS-a tokom rata. Mislim da se na neki način može izračunati koliko je ljudi stradalo upravo zbog RTS-a ili HTV-a u tom vremenu.

RSE: A ipak nijednom novinaru nije suđeno!
Frljić: Nijednom novinaru nije suđeno. Mislim da bi barem trebali postojati nekakvi sudovi časti gdje bi se javno stigmatizirali ti ljudi. Još uvijek rade Hloverka Novak – Srzić, Mirjana Hrga, donedavno Dijana Čuljak, Aleksandar Tijanić sa druge strane. To je apsurdna situacija. Mi plaćamo TV pretplatu da bi ti ljudi i dalje bili na pozicijama na kojima su bili i ranije i koji će se danas-sutra staviti u bilo koji propagandni okvir, ako to bude trebalo. Mene to iskreno plaši. Imam blagu paranoju od svega toga.

Kosovo će dugo biti tema
RSE: Znate li da Vas je jedan od RTS-ovih ratnih komentatora, Ratko Dimitrović, pretpostavljam da pamtite to ime, pohvalio zbog predstave u Zenici i prekorio Srbe što nisu smeli da kažu to što ste Vi rekli, citiram: „Srbomrzitelju, sarajevskom glumcu Emiru Hadžihafizbegoviću”? Da li Vas često tako zloupotrebljavaju čitajući ono šta žele i kako žele Vaše angažovanje?
Frljić: Već u Bosni, tijekom rada na ovoj predstavi, je bilo takvih pokušaja, a taj tekst na žalost nisam pročitao u cjelini. Čuo sam da je izašao u Pečatu. Ta vrsta zloupotrebljavanja je prikladna. Činjenica je da Hadžihafizbegović danas snima u Beogradu i da niko nema problem sa ovim dijelom njegova opusa koji sam ja citirao u svojoj predstavi. Vrlo brzo se uspostavila suradnja među ljudima koji su zapravo bili jako problematični u tom periodu, koji je po meni ključan u našoj recentnijoj povijesti.

RSE: Vi ste koristili delove iz njegove monodrama u vreme rata sa veoma problematičnim porukama. Ali mene interesuje nešto drugo. Zašto ste izabrali baš taj tekst Ive Andrića, koji je naprimer, u Srbiji, u vreme pripreme i početka ratova, bio korišćen kao dokaz da je Bosna i Hercegovina satkana od mržnje, pa da nije potreban Beograd da bi se jedna takva tvorevina raspala? Andrić se na najrazličitije načine upotrebljava i danas. Kako ste Vi pročitali to pismo iz 1920. godine?
Frljić: Postoji ta vrsta zloupotrebe Andrića, ali postoji i druga, gdje se Andrića titulira kao propagatora genocida – dakle, neko ko je stvorio ideološku bazu za genocid nad Bošnjacima. Mislim da su i ova prva i ova druga teza podjednako stupidne. Ja sam si napravio jednu vrstu demistifikacije tog Andrićevog djela kojeg je navodno Radovan Karadžić prevodio na engleski i davao stranim diplomatima koji su dolazili, kao dokaz ne znam čega. A ne znam čega bi mogao taj tekst biti dokaz, osim toga da je književna fikcija. Moja predstava je zapravo pokušala iz vizure onoga što je Andrić pisao o Bosni vidjeti što je Bosna danas. Koliko god je Andrićeva proza strašna i proročka na određeni način, mislim da ona ne može konkurirati ovoj današnjoj i realnoj Bosni. Čak ne govorim o Bosni za vrijeme rata, već o post-ratnoj Bosni, u kojoj paradoksalno rat još uvijek traje, ali se sada vodi nekim drugim sredstvima. Zbog toga sam se odlučio za Andrića.
Pisma iz 1920. godine sam dosta čitao tokom rata i cijela ova polemika koju imamo oko Andrića, čiji je on zapravo pisac, pokazuje jednu nevjerojatnu glupost. Mislim da pisac koji primarno uzima nacionalnu legitimaciju, pa tek onda umjetničku, ne može biti dobar pisac, a mislim da je kod Andrića situacija malo drugačija. On je prvenstveno pisac, pa tek onda sve drugo.

RSE: Danas reditelji beže od političkog pozorišta. Vi kaže, za razliku od većine, da pozorište smatrate poljem političke borbe. Da li je izbor Subotice, za jednu od Vaših predstava, slučajan, ili ima neke veze sa projektom političkog pozorišta iz jednog drugog vremena – pozorišta Ljubiše Ristića, čoveka koji je kasnije završio u MIloševićevom naručju?
Frljić: Kada sam saznao da postoji mogućnost da radim u Subotici, odlučio sam da je to odlična prilika da se tematizira i sam koncept KPGT-a, dakle jedinstvenog jugoslovenskog prostora i recimo nekih pozicija na kojima je Ristić bio tijekom osamdesetih i onoga što se njemu kasnije dogodilo – taj njegov put od KPGT-a do JUL-a. Moja predstava čak u jednom momentu citira njegovu predstavu iz 1986. godine „Šiptar”, koja je na neki način anticipirala ono što se kasnije događalo sa Albancima u Jugoslaviji.
Kada govorimo o Ristiću, uvijek kažem da imam jako ambivalentan odnos prema njemu kao prema čovjeku i njegovom radu. S jedne strane svjestan sam onoga što je napravio u nekom kazališnom polju, ali također sam svjestan onoga što je nažalost napravio i u političkom polju. U Subotici mi se činilo da postoji to neko nasljeđe onoga što je KPGT radio u svojim najboljim godinama, a to je recimo od polovice 80-ih par godina, a onda također i jedno negativno nasljeđe onoga što je KPGT postao početkom 90-ih. Na neki način sam to iskustvo pokušao uklopiti u svoju predstavu. Ona funkcionira na puno razina, ali na jednoj razini ona baš propituje i koncept političkog pozorišta danas. Mi danas moramo na jedan potpuno drugačiji način promišljati političko pozorište od onoga kako je bilo promišljano u osamdesetim. Mi živimo u jednom potpuno drugačijem političkom kontekstu.

RSE: Da li planirate ponovo da radite nešto u Srbiji?
Frljić: Već kroz par dana ću biti u Beogradu. Trebao bih raditi u Ateljeu 212. Prvotna ideja je bila da radim Aristofanove Ptice u adaptaciji Gorana Stefanovskog, ali mislim da ćemo sada ići na neki drugi tekst. Baviti ćemo se odnosom utopije i distpoije. Možete me očekivati sljedeće godine.

RSE: Ima delova u EX-YU u kojima niste radili. Da li Vas provocira Kosovo, tamošnji događaji i ponovni balvani?
Frljić: U svakom slučaju volio bih raditi na tu temu jer mislim da će Kosovo na žalost biti još jako dugo tema, i u Srbiji, i u regionu. Pošto se na nekoj diplomatskoj razini jako teško može govoriti o tome, trebali bi pokušati govoriti, što više i što žešće, u kazalištu. Ako bude nekakve mogućnosti, a nadam se da će biti, volio bih progovoriti o tome.

(Radio Slobodna Evropa)

Kako vidite ocene da se radom Haškog tribunala više doprinelo cementiranju konflikta u regionu bivše Jugoslavije nego pomirenju?

- A šta bi bilo da nije bilo Haškog tribunala? Bar 15 godina ne bi bio poveden nijedan postupak za kršenje međunarodnog i domaćeg prava u sukobima u bivšoj Jugoslaviji. Kakvo bi tek to razočarenje izazvalo kod žrtava?

Izgledi za pomirenje su smanjeni delimično i zato što je sva propaganda radila protiv Haškog tribunala i što se zato njegove presude doživljavaju kao nepravedne, i u Srbiji, i u Hrvatskoj, i u nebošnjačkim delovima Bosne i Hercegovine. Mnogi optuženi su se dobrovoljno predali Tribunalu i, sem Vojislava Šešelja, nisu od procesa pravili nikakvu veliku paradu. Uostalom, veliki broj osuđenika prevremeno je pušten na slobodu i ne bi trebalo da predstavlja opterećenje za buduće odnose.

Po dostupnim informacijama Ratko Mladić je isuviše bolestan da izdrži suđenje. U slučaju da suđenje ne bude završeno, da li će izostati katarza za zločin u Srebrenici?

- Bojim se da će katarza za zločin u Srebrenici, kao i za mnoge druge zločine, izostati bez obzira hoće li se Mladiću uopšte suditi. Kao što sam nagovestio, presudama Haškog suda se ne veruje, a izostanak katarze treba pripisati upornim nastojanjima elite u svim bivšim jugoslovenskim državama ne samo da poreknu zločine nego, što je mnogo gore, da ih opravdaju ne poričući ih.

U toku je istraga o pobuni JSO 2001. koja se smatra uvodom u atentat na Zorana Đinđića. Da li je po Vašem mišljenju pritisak Haškog tužilaštva te godine, kada je izručen i Slobodan Milošević, doprineo okolnostima koje su dovele do pobune i atentata?

- Ispašće još da je Haški tribunal kriv za Đinđićevu smrt! Stalno se zaboravlja da ni sudije ni tužioci Haškog tribunala, sami za sebe, ne mogu da vrše nikakav efikasan pritisak na države, ne mogu da im prete sankcijama, ne mogu da im uskraćuju pomoć, itd. To mogu da učine samo moćne države. Sada se to jasno vidi po tome što je Evropska unija saradnju sa Tribunalom postavila kao uslov za učlanjenje Srbije. Da tog uslova nema, a to, ponavljam, nije uslov samog Tribunala – naša politička elita bi se mnogo manje brinula i pitanje je da li bi (Radovan) Karadžić, Mladić i (Goran) Hadžić uopšte mogli da se pronađu.

Ako dobro pamtim, JSO se nije mnogo potresla zbog izručenja Miloševića: štaviše, njeni pripadnici su učestvovali u prvom, nespretnom pokušaju njegovog hapšenja. Verovatno se nije potresla ni zbog braće Banović, od kojih je jedan spremno priznao krivicu, i već je odležao kaznu. Potresao se neko drugi, onaj koji je verovatno sastavio i objavio lažni spisak velikog broja rodoljuba, policajaca i samih pripadnika JSO koji su naravno morali da odu u Hag. Sadašnja istraga o pozadini Đinđićevog ubistva treba i to da rasvetli. Trebalo bi i da rasvetli okolnost zašto se Vojislav Šešelj, za koga niko iz inostranstva nije vršio pritisak, dobrovoljno predao Hagu nekoliko nedelja pred Đinđićevo ubistvo.

(Danas)

Ovako je prof. dr Miodrag Zec odgovorio na naše pitanje o tome da li ima leka za “sistemsku” bolest na koju često upozorava u svojim javnim nastupima, a to je da smo društvo sa “sistemskim deficitom”. U razgovoru za Magazin Biznis dr Zec smatra da ima mesta optimizmu i da se mnogi naši apsurdi mogu razrešiti, ali da najpre treba sve probleme sagledati, od ekonomskih do političkih, da treba podvući crtu i krenuti u suštinske reforme od kojih decenijama beže sve političke garniture.

Koji su to deficiti koji mogu da eskaliraju?

Prvi je lekcija iz ekonomije, broj jedan: proizvodnja i potrošnja. Srbija i u onoj Jugoslaviji i sada, boluje od bolesti koja se zove proizvodnja je manja od potrošnje. I to na dugi rok ne može da opstane. Drugi strategijski problem koji ima Srbija je to što je nivo domaće akumulacije apsolutno nedovoljan za investicije. Mi smo od šezdesetih godina u problemu sa akumulacijom. Način kreiranja akumulacije i obim su apsolutno nedovoljni da se kreira nivo potrebnih investicija. I to se i sada drastično pokazuje, bez obzira na to što imamo dotok akumulacije kroz doznake iz inostranstva, kroz donacije, kroz investicije. Sve je to nedovoljno. Treća stvar koja trajno postoji i nikada nije zatvorena, a na dugi rok će pokopati srpsku privredu, jeste deficit između uvoza i izvoza. Jer, ako je potrošnja veća od proizvodnje, onda se ona hrani deficitom koji nastaje zbog većeg uvoza. Kontrateža tome je spoljni dug. On kod nas neprekidno postoji. Svi ti strukturni disbalansi su znak da mi imamo probleme koje decenijama ne rešavamo.
To je sve obeshrabrujuće, šta dalje?

Model koji ima takvu sistemsku bolest, pokazuje da je neodrživ odnos između aktivnog i izdržavanog stanovništva. Sledeće što iz toga proizlazi jeste da imamo zaposlene koji su neadekvatno zaposleni. Oni su zaposleni u preraspodeli, a ne u stvaranju proizvoda. Zatim, tu je neravnoteža između penzionera i zaposlenih, pa između zaposlenih u administraciji i onih u realnom sektoru. Sve to na kraju vuče u fundamente društva: neravnoteža između rođenih i umrlih. Masa mladih ljudi je otišla u inostranstvo. Nama je problem ko će ovde da ostane i da plaća poreze. Srbija se ponosi time što je socijalna država, ali Srbija ima najveći raspon između ultrasiromašnih i ultrabogatih. U zemljama u okruženju nema nigde ovakvog raspona. Srbija će se rastočiti na pitanju regionalnih disproporcija koje će biti uzrok dezintegracionih procesa.

Kako Vam izgledaju ova upozorenja koja su došla sa najviših mesta – od šefa države do guvernera – da je ekonomska kriza “pred vratima” i da je nećemo izbeći?

Srbija ima isti sindrom kao i Evropa. Svi traže neke pare, a niko ne želi poreze da plaća. Mi neravnotežu ne možemo da rešimo tako što neko očekuje da mu neko nešto da. Svi problemi su eskalirali i pozdravljam upozorenje predsednika Tadića. To je prvi put da je jedan političar jasno rekao da je „đavo došao po svoje“. Dobro je to što je predsednik Tadić uradio, ali iza toga mora da sledi konkretan odgovor – šta, kako i kuda. To se sada ne vidi, ali dobro, možda će se videti. Jedno društvo može rešavati probleme samo ako spozna da je u problemu.

Šta su radile srpske vlade do sada? Koja je srpska vlada najuspešnija posle 2000.?

Teško je reći koja. Jer je samo pitanje koja se vlada u kom okruženju našla. Đinđićeva vlada je sigurno imala najveći reformski potencijal i najveća očekivanja, ali to je kratko trajalo, tako da je ne možemo oceniti sa stanovišta efekata, jer je tek nešto počela da sondira. Koštuničina vlada je imala najbolji period jer je bila tu u vreme velikog priliva kapitala, dolaska banaka, otvaranja tržnih centara, prodaje Mobtela i ostalog. I on je deficite pokrivao iz priliva, pa se ništa nije videlo. Cvetković je uspeo da se provuče do kraja mandata tako što se zadužio šest milijardi evra. Ono što ćemo mi videti gde jesmo, to je vlada u narednom mandatu. Tada ćemo videti da li smo spremni za reforme ili nismo. Sve što smo do sada radili bilo je kupovanje vremena i odlaganje reformi i pokušaj političkog snalaženja da će nam neko dati neki novac da bi nas pacifikovao. A dobili smo daleko manje nego što smo očekivali.

A imali smo i očekivanja od Evropske unije?

Da, imali smo očekivanja da će ulaskom u Evropsku uniju naša pitanja biti rešena. U tom smislu je cela mantra o Evropi potpuno besmislena. Pa, Evropa funkcioniše kao klub, funkcioniše na razumnim principima, Evropa traži da neko nešto i donese, a ne samo da uzme. Ali, čitav narod vezivati za to da ćeš ulaskom u EU nešto dobiti, to je besmislica. Taj sindrom da ćeš nešto dobiti proističe iz domaćeg političkog sistema. To saopštavanje da će ti neko nešto dati je porazna osobina našeg naroda i tu se mi razlikujemo od ozbiljnih naroda koji uzimaju sudbinu u svoje ruke i kažu: ne, meni ne treba niko ništa da da, ja ću sam da to rešim. A ovde neko smatra da će nešto dobiti ako mu umre baba, da će dobiti stan ili da nešto otme. To na dugi rok ne može da funkcioniše.

Kako razbiti te iluzije?

 Narodu mora da se kaže da je sudbina u njihovim rukama i da samo od njihovog rada sve zavisi. Potpuna je iluzija tvrditi da ćete vi, kad se dočepate fondova Evropske unije, nešto dobiti. Došli smo do tragične situacije da smo pali pod protektorat briselskih birokrata koji nisu zainteresovani da se kod nas nešto reši. Jer, kad bi se kod nas rešilo, oni bi morali da idu u Gabon, u Darfur. A ovde im je bolje. Nigde međunarodni predstavnici ne žive bolje nego u Bosni i ovde u Srbiji. Evropska unija, dakle, za nas ima smisla, ali pričati o tome da će nas ona sanirati i rešiti naše probleme je netačna. Pred našom elitom se postavlja pitanje da li će izlaz biti organizovan ili spontan. Tu ćemo se mi definisati u narednom periodu kao društvo koje zaista može da se reformiše ili će nad nama biti sprovedena neka vrsta stečaja. U tom stečaju ćemo proći mnogo lošije nego što bismo mogli proći. I zato ja mislim da je naša elita pred velikim izazovom. Ne može se podilaziti lošim osobinama koje postoje kod svakog naroda.

Ali, mi deset godina imamo ista pitanja koja se postavljaju pred našu političku elitu, a ništa nije rešeno…

Nije rešeno, samo je zatrpano. Umesto temeljnih promena bilo je krečenja fasada i Potemkinovih sela. Nije bilo ključnih promena. Nije došlo do promene smera. Zato je važno da se za jedno društvo postavi paralela. Da se pogleda šta je uradio narod koji je doživeo kalvariju, na primer, Nemci, Jevreji, Japanci. Da vidimo šta je za njih bilo najvažnije. Pa, bilo im je najvažnije da saznaju šta su oni sada i da im njihova elita kaže da se trgnu. Ne, nama je naša elita saopštavala da smo mi tamo gde bi bilo lepo da se nađemo. Mi smo žmurili pred činjenicama. Zato naša kriza nije uvezena. Mi smo u krizi odavno, a ona se samo dramatično povećala.

Kako ćemo onda rešiti osnovne probleme srpske ekonomije?

Problemi srpske ekonomije su strategijski i kratkoročni. Strategijski ne mogu biti rešeni za narednih deset godina, ali mogu početi da se rešavaju. Najveći problem naše privrede je trenutno nelikvidnost.

Kako može da se reši problem nelikvidnosti?

 Može da se reši tako što će se podvući crta i reći da ovo društvo počiva na jednostavnom principu: dužnik mora da plati svoj dug. To je lekcija broj jedan iz ekonomije: ne možeš da trošiš ono što nemaš i moraš da platiš ono što duguješ, svoje obaveze. A šta se ovde dešava? Ovde svi uzimaju kredite sa idejom da neće biti vraćeni. Bogatstvo se ovde ne shvata kao nešto što treba stvoriti, već kao nešto što treba preraspodeliti. Na primer, kada se pogleda Amerika, ali ne ova sada koja štampa dolare, nego ona koja je bila simbol snažne ekonomije i bogatstva, tada se znalo da Ameriku čini Ford, koji pravi automobile i Vestinghaus koji pravi atomske centrale. Tako je nastala Amerika kao snažna ekonomija. Nije Amerika nastala na investicionom bankarstvu i Liman bradersu. A kad pomislimo na naše industrijalce, oni su u trgovini, osiguranju, nekretninama. Dakle, oni su u jednoj ideji da je ovo društvo preraspodele i da posle svake revolucije mogu da uzmu resurse koji su bili nečiji, a koje sada mogu da dobiju po nekim transfernim cenama, samo njima dostupnim. I da potom očekuju da će to i dalje prodati. Tragedija naših industrijalaca je što to trenutno nemaju kome da prodaju… Samo onaj ko se orijentisao da nešto pravi, neki konkretan proizvod, on ima neku šansu.

Kada će dugovi stići na naplatu?

Moja poruka ovim ljudima na vlasti je da oni od ovih problema ne mogu uteći. Oni su relativno mladi ljudi i njih će to stići. Broz je na vreme umro. Da on nije umro 1980. godine, kad je eskalirao spoljni dug, jer se Jugoslavija najviše zaduživala između 1970. i 1980. godine, Jugoslavija bi se raspala. Sada imamo potpuno paradoksalnu situaciju. Imamo veličanje Broza koji nas je ostavio u dugovima, a Rumuni su obesili Čaušeskua koji ih je oslobodio dugova. On je video da zemlja, da bi bila nezavisna, mora biti razdužena. I on je razdužio zemlju. To je plaćeno obaranjem standarda i njega su na kraju ubili. A Tita mi kujemo u zvezde… Kod nas su mladi ljudi na vlasti. Ja im želim dug život i njih će to stići. To je dug koji će za naplatu stići već za tri godine.

Kakav je pogled u blisku ekonomsku budućnost? Kakva će biti 2012. godina?

Sledeća godina neće biti problematična jer smo već rezervisali sredstva da možemo da isplatimo deficite. Prodali smo državne obveznice po stopi koja je među najvećima u svetu, a to smo proglasili najvećim uspehom, i rezervisali smo pravo kod MMF-a „za ne daj bože“ i to je dovoljno za izbornu 2012. Problem nastaje 2013. godine, kada dugovi moraju da se vraćaju. A 2013. godine će Evropa biti u težem stanju nego što je sada. Tada će se dotok kredita i kapitala dramatično usporavati, recesija će biti veća i našoj novoj vladi ostaje mnogo veliki problem. Jedino nacije koje imaju proizvođačku moć imaju budućnost. Resursi se iscrpljuju. Jedna od naših zabluda je da male zemlje mogu da žive kao velike zemlje. „Kazino ekonomija“ znači da ti kad dobiješ na ruletu odmah moraš da izađeš napolje. Drugi krug je problem. Mnogi naši biznismeni su uspešno uzeli novac u prvom krugu, ali je problem nastao u drugom krugu kad su investirali novac. Ovde ljudi više vole „kazino ekonomiju“ jer mnogi smatraju da se ništa ne isplati raditi. Pa, kakva je to država u kojoj se ništa ne isplati raditi?!

Zašto se smatra da se ne isplati raditi?

Zato što se monetarna stabilnost finansira zaduživanjem. Da mi nismo pozajmili od MMF-a i da se nismo zadužili milijardu evra, pitanje je koliki bi bio kurs dinara. Ako imate stalni priliv kapitala onda može da se drži sadašnji kurs, ali ako nema priliva onda za nas to može biti loše.

Kada će kurs da eksplodira?

Kada priliv kapitala padne, kada nastupi spoljašna nelikvidnost i kad više ne možemo da kumuliramo dug, odnosno kad budemo morali da vraćamo. To se sada odlaže, ali će jednom morati da dođe na red. Iz toga možemo izaći samo ako počnemo da radimo. Moraju da se obore cene.

Kakva je onda poruka kreatorima ekonomske politike i ovim sadašnjim i onima koji će doći?

– Neke bazične stvari u ekonomiji se moraju priznati. Mora da se podvuče crta i da se vidi koji je neto rezultat. Onda se u skladu sa tim mora postupati. Ovde politikantska rešenja na dugi rok ne pomažu. Potrebna su rešenja da se teret krize rasporedi ravnomerno. A za to je neophodno da se uradi reforma fiskalnog sistema. Država koja ima ovako visoko oporezivanje rada, a ovako nisko oporezivanje kapitala ne može da opstane. A pri svemu tome, nema investicija. Koja je to država sa poreskom regresijom da najbogatiji ljudi plaćaju najmanje, a siromašni najviše?! Ovde je pogrešna ekonomska politika dala ljudima mogućnost da formiraju pogrešan imovinski portfolio. Svako naše preduzeće 80 odsto imovine drži imobilisano kao zemljište i zgrade, u očekivanju da će ih prodati. Na tom bilansu stanja ne može se napraviti racionalna privreda. Naše prosečno preduzeće ima pogrešan bilans stanja koji je napravljen na tome što je trebalo da se neko dočepa imovine koju treba da proda nekom drugom, a tog drugog nema. Zato se sve mora redefinisati, na nivou pojedinca, preduzeća i države. Svi moraju da imaju imovinu koja im donosi prihode.

Dakle, probleme treba da reši država?

– To državna politika treba da definiše. Stvari će se desiti ili organizovano i planski ili spontano i stihijski. Umesto da planski idemo u rekonstrukciju celog sistema, sve se može raspasti. Ne može da vino uvezeno iz Čilea bude jeftinije nego ovo proizvedeno u Krnjevu. Ne može da bude jeftiniji beli luk koji ovde stiže iz Kine. Mi pričamo o prednostima naše poljoprivrede a srpski seljak je za dvesta godina smislio samo dve vrste sira: tvrdi i meki. A francuski seljak je za to vreme smislio 350 vrsta sira! Moramo da se oslobodimo iluzija.

Kako sve to da rešimo?

Naša slika je sumorna. Mi nemamo proizvodni entitet koji može produkovati robu koja je konkurentna. Mi imamo dve države: jednu staru koju nismo raspustili i jednu novu koja je pravljena prema agendi Evropske unije. Te dve države se sukobljavaju. Ima li smisla da Beograd, koji je bio administrativni centar cele bivše Jugoslavije, sada pola državne administracije smešta u zgrade u zakupu?! Da li je pred nama put da napravimo malu, funkcionalnu državu ili da pravimo glomaznu i nefunkcionalnu.

Dokle može da traje naša “kazino ekonomija”?

– Do onog momenta dok se budemo mogli zaduživati. Ali, stvari treba rešiti pre nego što se dogodi slom. Društvo mora imati mogućnost da se strukturno reformiše. I zato mudra društva na vreme preduzimaju mere – ocenio je prof. dr Miodrag Zec u razgovoru za Magazin Biznis.
Istorijske zablude

Naša istorija je puna zabluda. Nema naroda koji je toliki broj zabluda proglasio za svoje svetinje. Jedna od zabluda je da smo mi značajna zemlja, da smo velika zemlja, da smo zemlja koja je značajna na Balkanu, da smo na raskrsnici puteva. A to istorija ne pokazuje. Pa, uvek je bila značajna Bugarska. Važnija je bila i za Istok i za Zapad. I Bugarska je uvek prelazila na pobedničku stranu i 1945. i 2000. A mi nismo. Zato što je Bugarska na Bosforu a mi nismo. I sve to pokazuje da je Bugarska važnija i za Nemce i za Ruse, nego Srbija. A svaki će srpski političar reći da je obrnuto i da smo mi važniji. A da ne govorimo o Rumuniji koja je ključna romanska zemlja na Istoku. A mi i dalje mislimo da smo mi važniji – kaže dr Zec.