Da li postoji inicijativa lokalne vlasti da se ta odluka promeni i imate li uopšte sagovornika u Vladi Srbije po tom pitanju?
– Postoji inicijativa preko Stalne konferencije gradova i opština da se transferi opštinama i gradovima u Srbiji povećaju. Postoji i obećanje minsitra Mlađana Dinkića da će do tog povećanja doći u trećem kvartalu. Ali, videćemo da li će se to ispuniti. Uostalom, mogućnosti lokala u tom pogledu su minimalne, što se pokazalao i kad je donošena odluka o smanjenju transfera lokalanim samoupravama. Tu nije bilo mnogo prostora da se to izbegne, jer ovde važi ona poslovica „kadija te tuži, kadija ti sudi“. Znači ako država reši da vam smanji sredstva, možete da se žalite koliko hoćete, ali ste nemoćni. Tako da smo mi, koji smo pokušali da ukažemo na negativne posledice takvog poteza države, kao i oni koji su to ćutke prihvatili, samo mogli da stavimo glavu na panj i da čekamo da nam je neko odseče. A i danas, uprkos problemima s kojima se suočavaju, mnogi predsednci opština se ne oglašavaju, jer su očigledno i u ovoj situaciji vezani partijskom discplinom.

Kako onda doživljavate poruke iz Vlade da se čine napori ka jačanju lokalnih samaouprava?
– Naravno da su te priče o jakoj lokalnoj samoupravi neozbiljne u postojećim okolnostima. Pa, najvažnija tema za lokalne samouprave je vraćanje imovine, ali o tome se ćuti godinama. I kad treba da se povuče konkretan potez, onda u prvi plan dolaze neke druge teme. Ovde nikako da se razdvoji suština od marketinga. A suština je u vraćanju imovine lokalnim samoupravama i ulazak u proces decentralizacije. Jer, kad se opštinama vrati njihova imovina, onda bi lokalne vlasti njome mogle da raspolažu, te da imaju dodatni izvorni prihod, kao što to uostalom čine sve opštine u okruženju i u Evropi.

Verujete li da Vlada Srbije ima ozbiljnu nameru da vrati imovinu opštinama i gradovima u Srbiji?
– Ta volja mi izgleda kao i volja da se Vojvodini obezbedi veći stepen autonomije. U praksi, mi vidimo da to ide izuzetno teško. Pokrajina je na papiru dobila neke nove nadležnosti, ali ne i novac da može da ih sprovodi. Ali, mi izgleda mora da budemo optimisti i da verujemo da će se, ako ne ove, onda sledeće ili neke naredne godine rešiti i to pitanje raspodele novca na različite nivoe vlasti. Međutim, ako naša vlast nije spremna danas da odgovori na pitanja 21. veka, među kojima su i decentralizacija i pokrajinska autonomija, onda teško možemo da pričamo o evropskoj perspektivi Srbije u nekoj doglednoj budućnosti.

Svetlana Ratkov

Kako vidite politiku pokrajinske Vlade danas nekoliko meseci nakon usvajanja Statuta APV, s obzirom da taj akt ne može da se primenjuje jer za to nisu obezbeđeni osnovni mehanizmi – imovina i prihodi?
- Već je u tom dugom procesu donošenja Statuta bilo sasvim jasno da ne postoji istinska volja da se napravi takav akt koji će doprineti da se što se više i prava i odgovornosti Vojvodini zaista vrati. Međutim, pošto je danas sve samo pi-ar ili dnevna vest, tako je i usvajanje Statuta prošlo na tom niovu – dnevne vesti. Jer, niko više ne govori o vraćanju imovine opštinama i pokrajini, niti o finansiranju nadležnosti Vojvodine. S druge strane, pokrajinska Vlada, čini mi se, radi ono što može u takvim okolnostima, i dobro je što je program njenog rada koncentrisan na programe zapošljavanja, koliko je to moguće. Ali, sve što se čini, čini se samo zbog nedostatka novca, a ne zbog toga što je to zacrtana politika pokrajinske vlasti.

U kojoj meri je Vojvodina dobrovoljno pristala da se odrekne mehanizama kao što su imovina i prihodi, prihvatajući samo „gole“ nadležnosti?
– Sigurna sam da pokrajinska vlast, niti stranke koje čine vladajuću koaliciju u Vojvodini nisu ni imali izbora. Iako lično smatram da bi bilo bolje da Statut nije usvojen, nego što je to učinjeno u tako problematičnom kontekstu, jer, da je stav iz Vojvodine bio oštriji, možda bi se nešto brže i kvalitetnije rešavalo. Međutim, zbog datih odnosa snaga, realno, druga opcija bila je totalna politička propast da se odustalo od kakvog-takvog statuta i zakona o nadležnostima. Dobro je što je Statut otvorio polemiku o Vojvodini, ali nije dobro što je rezultat izostao jer smo dobili polovično rešenje, dok očigledno nikog više niti ne interesuje šta će se dalje dešavati u tom pogledu.

Koliko je realna priča o decentralizaciji, koju potencira i nova Unija regiona Srbije, u okolnostima kad se odbija skupštinska rasprava o vraćanju imovine lokalanim samoupravama, ili pak o prihodima APV, dok se javnost zabavlja pričama o nepristojno bogatim ljudima u Srbiji, o tajkunskim mostovima?
– Očigledno je da se prioriteti i Vlade i predsednika Srbije zasnivaju na „povlađivanju“ građanima oko tema koje ih najviše bole. Pretpostavljam da su građani u anketama verovatno kao problem tagetirali i bogate ljude, tajkune… Jer, valjda se lakše živi ako je neko drugi kriv, pošto je siromaštvo zaista zastrašujuće. A to političari onda koriste u dnevno-političke svrhe i za vlastiti pi-ar. Nažalost, suštinski se ništa ne čini da građani bolje žive. A jedan od mehanizama kojima bi se taj boljitak omogućio je i sprovođenje procesa decentralizacije. Naime, opštinama i gradovima se ne vraća imovina, iako svi dobro znaju da bi to bio mehanizam koji bi omogućio lakše rešavanje nagomilanih problema. A najevidentniji dokaz da ne postoji ni minimum volje da se vlast spusti na lokalni nivo jeste drastično smanjenje transfera lokalnim samoupravama. Time je zapravo centralna vlast pokazala da nema nikakvu nameru da se odrekne dela vlasti i novca u korist lokalnih samouprava. Njihova poruka bila je zapravo: mi bolje od vas znamo potrošiti vaš novac. Međutim, mene više zabrinjava što su preko toga ćutke prešli i predstavnici lokalnih samouprava, koji su dozvolili da im se oduzme ogroman novac. Očigledno je da je njihovo ćutanje posledica partijske države, s obzirom da su svi oni partijski sledbenici i onaj ko bi se pobunio sigurno ne bi dobro priošao, osim ako nije Goran Ješić.

Menja li se bitno pozicija G17 plus u Vojvodini nakon formiranja Unije regiona Srbije, s obzirom da se u Vojvodini više favorizuju druge članice te Unije, kao što su Narodna partija Maje Gojković i Vojvođanska partija?
– Bilo bi strašno i veoma zabrinjavajuće da vojvođanski G17 plus ostane u senci Narodne partije ili Vojvođanske partije. Ne slažem se s tim da partije ne treba da vode politiku, već da se bave problemima građana, kako se to sad propagira. Različite stranke i postoje kao političke organizacije, jer treba da ponude svoju prepoznatljivu politiku. A ako politika nije prepoznatljiva, onda građani neće imati razloga da glasaju za tu opciju. Uostalom, sa čela Pokrajinskog odbora G17 plus povukla sam se jer su mnogi u stranci zamerali da u Vojvodini vodimo neku drugu politiku u odnosu na onu koja se vodi na nivou stranke u Beogradu. A u takvoj percepciji ja sam prepoznata kao „krivac“. Međutim, ne vidim da je G17 plus u Vojvodini u međuvremenu izgradio novi identitet, mada mislim da svakom treba pružiti priliku.

Svetlana Ratkov

A kako vidite pokušaje izjednačavanje Beograda i Novog Sada kao uporišta centralizovane vlasti, republičke i pokrajinske?
– Svaki region mora imati svoj administrativni centar, što ne znači da beogradizaciju u Vojvodini treba zameniti novosadizacijom. Zato je LSV insistirala na tome da se formiraju vojvođanski upravni okruzi, što je i predviđeno novim Statutom Vojvodine. A takođe, insistiramo i na jačanju lokalnih samouprava na teritoriji cele Srbije, jer će se jedino u tom slučaju moći govoriti o suštinskoj decentralizaciji vlasti. I ukoliko se nadležnosti sa Republike Srbije spuste samo na AP Vojvodinu, ili sutra na još neki drugi region u Srbiji, posao će biti urađen samo do pola.

Zbog čega je nakon usvajanja Statuta usledilo ćutanje Vojvodine, iako je njegova primena praktično onemogućena s obziorm da uz nadležnosti nije usledio i finansijski paket? Znači li to da su svi, pa i Liga soicjaldemokrata Vojvodine, zadovoljni samom činjenicom da ja Statut usvojen?
– Naprotiv. Mi samo ne želimo da se ponovi priča koja je pratila usvajanje Statuta i zato sad upravo pokušavamo da se dogovorimo „ispod radara“ oko zakona o imovini i finansiranju Pokrajine. Liga je preuzela obavezu da sačini te zakonske koncepte i trenutno intenzivno razgovaramo s našim koalicionim partnerima o ta dva zakonska predloga. A kad se postigne konsenzus oko najvećeg broja pitanja, pod uslovom da to ne bude neki neprimereni rok, onda ćemo s tim izaći u javnost. Nismo želeli da dođemo u situaciju u kojoj se našao Statut – da se godinu dana nakon njegovog utvrđivanja u Skupštini Vojvodine vodi rasprava o tom aktu.

Možete li da pojasnite na kom nivou se vodi ta komunikacija, između pokrajinskih i republičkih organa vlasti ili između stranaka?
– Mogu samo da kažem da imamo vrlo intenzivnu komunikaciju o tim pitanjima i da se ona odvija na više nivoa. Na nivou dve vlade i na nivou unutarpartijske komunikacije. Mislimo da je taj put mnogo delotvorniji i želimo da najpre sve uskladimo, pa da onda izađemo u javnost.

Postoji jedna nadležnost oko koje je barem zvanično postignuta saglasnost između dva nivoa vlasti – otvaranje predstavništva Vojvodine u Briselu. Zbog čega do danas oko realizacije tog pitanja u pokrajinskoj koaliciji nije postignut konsenzus?
– Mislim da je pogrešna procena da bi otvaranje kancelarije APV u Briselu bilo bacanje para ukoliko bi se to učinilo pre nego što Srbija dobije status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji. Ja sam čak uveren da bi to predstavništvo već sutra počelo da daje rezultate, ali je to odluka koju mora da donese Vlada Vojvodine, odnosno njen premijer Bojan Pajtić, odnosno DS kao najjača stranka u koaliciji. Istina je da jedino LSV i Savez vojvođanskih Mađara zagovaraju da se to predstavništvo otvori što pre. Uostalom, mogu da kažem da su rezulatati vojvođanskog kluba u Parizu koji je funkcionisao od 2004. do 2008. godine bili veoma značajni bez obzira što nismo imali status kandidata. Međutim, Liga i SVM ne mogu da izvrše pritisak koji bi ubrzao odluku o briselskom predstavništvu Pokrajine, pošto je poznato da demokrate i sami imaju većinu u Vladi i Skupštini Vojvodine i ta odluka potpuno zavisi od njih.

A zašto je tu odluku toliko teško doneti?
– Ne znam, nisam iz DS-a, a nisam ni premijer Vojvodine. Dok sam bio u prilici da budem pokrajinski funkcioner, na mestu predsednika pokrajinskog parlamenta, otvorio sam biznis klub u Parizu, što samo govori da se to može i treba, kad se hoće. A zašto trenutno postoji zadrška oko te kancelarije, zaista ne znam.

Za desetak dana održavaju se prvi izbori za članove saveta manjinskih nacionalnih zajednica za koje postoji i veliki interes gotovo svih političkih stranaka. Zbog čega je za LSV važno da ima kandidate na tim izborima?
– Liga ne učestvuje direktno na tim izbroima, ali članovi naše stranke koji pripadaju manjinskim zajednicama su se kandidovali. Mislimo da je važno da postoji pluralizam političkih ideja i u Savetima nacionalnih zajednica o tome kako određena pitanja kojima se ti saveti bave mogu da se rešavaju. Jer, ako neko kaže da samo političke stranke manjiskih zajednica, odnosno stranke s nacionalnim predznakom, mogu da učestvuju na tim izborima, da li onda misli da bi i na izborima za Skupštinu Srbije trebalo da učestvuju samo stranke sa srpskim predznakom. To bi, naravno, bilo nedopustivo. Pripadnici manjinskih zajednica imaju pravo na različite političke stavove, kao i da budu članovi drugih starnaka, pa i stranaka građanske orijentacije. Jako je opasna teza da u tim savetima mogu da sede samo predstavnici manjnskih stranaka, jer to jako podseća na teze i 90-ih među kojima je bila ona da „ko nije Srbin, ne može da živi u Srbiji“. Da li neko sad pokušava da kaže da ko nije član manjinske stranke, ne može da se kandiduje za nacionalni savet, jer možda nije dovoljno dobar pripadnik svoje zajednice ako nije izrazito nacionalno opredeljen?

Svetlana Ratkov

* U kakvim ste odnosima sa predsednikom Tadićem? Poslednjih meseci nekoliko puta je dolazio u Novi Sad, a vi ste bili na putu, pa se uveliko spekuliše da na toj relaciji već dugo nešto ne štima…
- Spekulišu oni koji ne poznaju dovoljno dobro ni mene ni predsednika Tadića. Na tu temu reći ću samo ovo: ne računajući članove moje najuže porodice, predsednik Tadić je bio prvi koji mi je nedavno čestitao 40. rođendan. Što se tiče mog odsustva u tim prilikama, neki sastanci predsednika države se, iz bezbednosnih razloga, zakazuju u poslednjem trenutku. Tako se dogodilo da sam bio odsutan zbog ranije zakazanih obaveza u inostranstvu.

VAC NE ISPUNJAVA OBAVEZE

* Da li je vojvođanska vlast našla kompromisno rešenje u vezi sa listom ”Dnevnik” i većinskim vlasnikom, nemačkom kompanijom VAC?
- VAC još nije ispunio sve ugovorne obaveze. Nažalost, manjkavost tog ugovora koji je pravljen pre nego što je ova administracija preuzela odgovornost nad upravljanjem Pokrajinom je u tome što nisu precizno definisani rokovi u kojima obaveze treba da se izvrše. Mi tražimo od VAC-a, kao većinskog vlasnika, da ispuni te obaveze, jer pod tim uslovom su novine ”Dnevnik” i privatizovane.

REZULTATI OBAVEZUJU

* Očekujete li da ponovo budete izabrani na mesto potpredsednika DS?
- Pre nego što sam na izborima 2004. postao potpredsednik, DS je na nivou Srbije imala 12,7 odsto, a u Vojvodini 10 odsto podrške birača. Danas je DS najsnažnija upravo u Vojvodini, tako da verujem da me rezultati obavezuju da se ponovo kandidujem za potpredsednika stranke.

(Večernje novosti)

Srbija položila test

– Već sama činjenica da se 16 od 19 nacionalnih manjina slobodnom voljom upisalo u posebne biračke spiskove, govori o ispravnosti ovakvog rešenja – ocena je ministra Čiplića. – Ali ovakav rezultat ima i mnogo širu i težu političku poruku, koja kaže da je Srbija država u kojoj nacionalne manjine ne strahuju za svoj nacionalni identitet, odnosno da je Srbija država u kojoj su sve nacionalne manjine očuvale svoj identitet i nemaju nikakav strah da ga saopšte. Drugim rečima, Srbija je kao politička zajednica prošla veoma težak i delikatan test, a njegovi rezultati jasno govore: Srbija je slobodna država u kojoj nacionalne manjine nemaju strah od svoje posebnosti. Naprotiv. Mislim da takav test ne bi položile mnoge države Evropske unije.

(Dnevnik)

(Dnevnik)

Ovih dana SNS je objavio da je prikupio više od pola miliona potpisa za raspisivanje vanrednih izbora. Smatrate li da će do njih doći i jesu li potrebni?
– Apsolutno ne! Ta priča o pola miliona potpisa me uopšte ne impresionira jer je to i broj glasova koji bi oni verovatno dobili na izborima, ili nešto malo više. Ali, to i dalje ne znači da je to većina u Srbiji, kao što ne znači da je to bilo kakva pretnja vlastima. Danas možete prikupiti koliko god hoćete glasova za vanredne izbore već činjenicom da je stanje u društvu vrlo teško. Međutim, to ne znači i da bi sam ishod izbora bio spektakularno drugačiji nego danas.

Na skupštini GO LSV-a u Subotici izjavili ste da je Ligi potrebno 100.000 novih članova da bi na sledećim izborima mogli izaći sa samostalnom listom. Znači li to da se Liga priprema da na sledeće izbore izađe sama?
– Najpre, mi imamo «nepravedan način izbor poslanika, koji je izmislio Šešelj – da se cela Srbija tretira kao jedna izborna jedinica, što u praksi znači da se ne može osvojiti jedno, pet ili deset, nego odjednom četrnaest poslaničkih mesta. Ali nije u pitanju naš samostalni izlazak na izbore, jer mi imamo stabilne i dugogodišnje veze s DS-om. Stvar je u tome da je partnerski odnos daleko zdraviji kada u njemu niste zavisna strana. S druge strane, polako dolazi vreme kada LSV počinje da znači upravo ono što su njegovi osnivači imali na umu, a to je poziv na drugačije uređenje Srbije. I zato je izuzetno važno imati i ovaj deo slobode, a to je mogućnost da se izađe samostalno na izbore.»

Kako gledate na sve izraženiji sukob DS-a i SVM-a na lokalnim nivoima?
– To su sve događaji na lokalnom nivou. Ne treba zaboraviti na to da je predsednik Skupštine APV Šandor Egereši funkcioner SVM-a. Da je to direktan partijski sukob, bilo bi logično da se s mesta predsednika vojvođanskog parlamenta, u kojem DS ima apsolutnu većinu, ukloni predstavnik SVM-a. A to nije učinjeno. I u Vladi Vojvodine SVM ima niz visokih funkcionera, uključujući i samog lidera stranke Ištvana Pastora. Pa ako gospodin Pastor misli da je proganjan od stranke koja ima većinu u Skupštini APV, kako onda toleriše da na glasovima DS-a obavlja funkciju potpredsednika Vlade? Celu ovu priču stoga i tumačim kao nešto što se događa na lokalnim nivoima. Međutim, čudim što se Ištvan Pastor i Boris Tadić ne sreću. To nije dobro, ali sam uveren u to da će se i to desiti pa će, valjda, izgladiti odnose. Nije dobro da se stranke demokratske orijentacije ovako između sebe koškaju i prave nesporazume tamo gde ih ne mora biti.»

Kako komentarišete neodlazak Borisa Tadića na inauguraciju Ive Josipovića zbog prisustva predstavnika Kosova?
– Ja razumem sve strane u ovom nesporazumu. Jasno je da će predsednik Kosova ići na svaku manifestaciju gde ga pozovu, kao što je i jasno da je Hrvatskoj izuzetno značajno da s državom koju je priznala po automatizmu ima tip odnosa koji podrazumevaju pozivanje najviših zvaničnika na predsedničku inauguraciju. Ali razumem i poziciju Borisa Tadića, koji ne može prihvatiti da bude stavljen u isti rang s predsednikom Kosova. Sve su mi tri strane jasne, ali to, nažalost, nije dobro za građane Srbije jer se nepotrebno zahlađuju odnosi s najbližim susedom i zemljom s kojom smo, uz teške napore, i veliko zalaganje LSV-a, uspeli da pomaknemo odnose nabolje posle rata devedesetih. Taj problem se mora rešavati i on se ne može gurati pod tepih. Da znam rešenje, ja bih ga sada rekao. Ali, mislim da se ono može naći samo u okviru dijaloga kojeg za sada nema, a na tome mogu profitirati samo ekstremisti.

(Dnevnik)

Novoizabrani patrijarh Srpske pravoslavne crkve Irinej (Gavrilović), milošću Svetog Duha izvučen iz anonimnosti svoje niške eparhije, javni je život započeo prilično neuobičajeno – uvredama. Najprije na račun braće muslimana, a onda i braće Crnogoraca.

“Filozofija i psihologija islama je da muslimani, kada su u manjem broju, umeju da se ponašaju i da budu korektni, ali kada postanu nadmoćni i superiorni, čine pritisak.”

A o Crnogorcima:

“Mi smo jedan isti narod, ma koliko to poricali. Deoba koja se desila između Srbije i Crne Gore je bezumna i nerazumna stvar… Ne mogu da shvatim da Crnogorac ne prizna srpstvo kao svoju maticu, kao svoj narod. I mi se ovde u Srbiji delimo na Šumadince, Bosance, Vojvođane, ali naša matica, naši koreni su u jednom narodu – srpskom.”

A onda je osamdesetogodišnji patrijarh malo i zaprijetio:

“Kosovo je naša sveta zemlja i moramo biti spremni na svaku žrtvu da bismo ga sačuvali, makar ona zahtevala stradanja.”

Bolje ne bi ni Biljana Plavšić!

Nakon protesta reisul-uleme Islamske zajednice u Srbiji Adema Zilkića i sandžačkog muftije Muamera Zukorlića, patrijarh Irinej je objasnio da je njegova izjava o islamu istrgnuta iz konteksta i da “muslimanima, našim bližnjima i našoj braći” upućuje iskreno izvinjenje.

Crnogorcima se nije izvinjavao, jer, izuzev Crnogorske nacionalne zajednice iz Beograda, niko nije ni protestirao. Logično, jer je za protest, pored ozbiljne države, potrebno i malo dostojanstva i hrabrosti. A Crna Gora je, uprkos mitovima i legendama, s tim stvarima dosta loše stajala. Da nije tako, ne bi u XX vijeku dva puta gubila državu! Ili, da stvar spustimo na niži, ali ne manje paradigmatičan nivo: gradonačelnik Bijelog Polja, koji je nedavno, kako bi na lokalnoj svečanosti ugodio gostu – opozicionom lideru, crnogorsku himnu skratio za dvije strofe (palanački cenzori!), sada je, tokom svečane proslave Dana svetog Save, duboko ganut i s rukom na srcu “uskliknuo s ljubavlju” svetitelju srpskom i to u društvu ministra spoljnih poslova Srbije Vuka Jeremića. Pritom je taj isti ministar, umarširavši u Crnu Goru bez ikakve zvanične najave, nesrećnog DPS-ovog gradonačelnika i ostale prisutne svetosavce kojima se obratio s “braćo i sestre”, u nacionalistički trans bacio grandšouovskim, petparačkim, miloševićevskim guslanjima o jedinstvu “dva oka u glavi” i komičnim i pogrešnim navođenjem stihova “najvećeg srpskog pesnika” vladike Petra II Petrovića Njegoša. Koji, by the way, iako najveći, nikada svojom nogom nije kročio na tlo Srbije.

Ali, to su stvari za drugu raspravu.

Vjerovatno zadovoljni što je, opet voljom Svetog Duha, Srbija formalno ipak spašena milosrđa vladike crnogorskog Amfilohija i vladike bosanskog Kačavende, analitičari i javnost četrdeset i petog srpskog patrijarha, uprkos svemu, ocjenjuju kao čovjeka koji “nije ni reformator ni konzervativac, već zagovornik srednjeg puta i dijaloga”.

“Uzimajći u obzir situaciju pre izbora – sukob ‘golubova’ i ‘jastrebova’ – možda bi najpreciznije bilo reći da je ovo što smo dobili najbolja od najgorih solucija” – kaže sociolog religije Mirko Đorđević. “Niti će novi patrijarh biti reformator – jer za tako nešto nema kapaciteta ni duhovne snage – niti će moći da obuzda u Sinodu one kojima mnogo duguje.”

DANI: Kome duguje?

ĐORĐEVIĆ: Onima koji su se, radi mira u kući, odrekli svoje kandidature i podržali takozvanu umereniju struju. Nije nepoznato da je Amfilohije dobio najveći broj glasova. Ipak, na kraju je žrebom izabrano “srednje rešenje” u koje se polažu velike nade.

DANI: Glavni kandidati za mjesto patrijarha bili su vladike Amfilohije, Irinej bački i Kačavenda. Odakle odjednom na tronu Irinej niški, autsajder koji se nije spominjao niti u jednoj varijanti?

ĐORĐEVIĆ: Kako bi sprečili produbljivanje raskola koji je bio dostigao ozbiljne razmere, saborski oci su došli u situaciju da izaberu čoveka koji će im najmanje smetati, koji će biti neupadljiv. To je potvrđeno odmah nakon izbora. Amfilohije je čak rekao da se raduje i da drugačije ne bi ni valjalo! S tim su se složili Kačavenda i Irinej bački. Što se samog žreba tiče, to je formalnost.

DANI: Zbog čega je novi patrijarh odgovarao svima?

ĐORĐEVIĆ: Mislim da je patrijarh plod kompromisa dve do krajnosti zaraćene struje unutar Sinoda – Amfilohijeve i Kačavendine. Pred “ulazak u kovertu” prvi je mogao da računa na nešto više od dvadeset glasova, dok je drugi za sobom vodio sigurnih 22 glasa tzv. “bosanskog lobija”. Sudeći po otvorenom ratu među vladikama koji je prethodio samom izboru patrijarha, lobiranju na sve strane i borbi za glasove, stvar je bila prilično izjednačena, ali jednako neizvesna. Koliko sam obavešten, na samom početku zasedanja, jedan od vladika je ipak predložio da se izabere neko “oko koga ćemo imati najmanje spora”.

DANI: Koji je to vladika?

ĐORĐEVIĆ: Amfilohije. Već u 12 sati i 15 minuta, crnogorski mitropolit je praktično povukao svoju kandidaturu i predložio kompromisno rešenje. Svestan da ga ni laička, a ni crkvena javnost neće prihvatiti, pragmatičan kakav jeste, Amfilohije je ceo svoj govor koncipirao u tom pomirljivom tonu. Posle neviđene medijske hajke u kojoj su ponovo isplivale neke poznate činjenice iz njegovog života, i vladika Kačavenda je shvatio da mu akcije u javnosti nisu baš na zavidnom nivou. Treći pretendent, Irinej bački, s druge strane, važi za papistu koga sveštenstvo ne može očima da vidi.

DANI: Zašto?

ĐORĐEVIĆ: Na proslavi 25. godišnjice pontifikata pape Jovana Pavla Drugog, u Beogradskoj nadbiskupiji, Irinej bački je rekao da će se u budućnosti hrišćani ujediniti i da, kada hrišćanstvo bude jedinstveno, logično bi po pravdi i po kanonima bilo da prvi čovek u Vaseljenskom hrišćanstvu bude prvi episkop grada Rima, a to je rimski papa. Posle te izjave, počela su javna gunđanja i optužbe da je Irinej “papista”. Iako je važio za čoveka bliskog svim vlastima – od Miloševića (bio je njegov dvorski teolog, krstio mu je unuka), preko Koštunice do Tadića – ta izjava je Irineju bačkom ozbiljno narušila ugled. U tom odnosu snaga, Irinej niški je uzet kao spasonosno rešenje. Nije pripadao klanovima, bio je blizak patrijarhu Pavlu… Za razliku od ostalih vladika koji su justinovci, novoizabrani patrijarh Irinej je jedini episkop koji nije sledbenik Justina Popovića. Osim toga, nemojte izgubiti iz vida da je i dosta star, a s tim se u crkvi uvek računa.

DANI: Izborom Irineja za novog patrijarha, ko je ipak najveći gubitnik?

ĐORĐEVIĆ: Kačavenda i Amfilohije su najveći gubitnici. Kao čuvar prestola i vršilac dužnosti mitropolita beogradsko-karlovačkog, istovremeno kao mitropolit crnogorsko-primorski i arhiepiskop cetinjski, pravdajući poraz, Amfilohije kaže da bi, da je kojim slučajem bio izabran za srpskog patrijarha, morao da napusti Crnu Goru.

DANI: Mislite da je mitropolitu Amfilohiju tron Svetog Petra Cetinjskog bio važniji od mjesta patrijarha srpskog?

ĐORĐEVIĆ: Ne znam da li je baš važniji, ali sam siguran da mu je to zvanje od velikog, čak izuzetnog značaja.

DANI: Zbog čega? Zbog toga što beogradskim nacionalističkim krugovima na taj način poručuje da je “srpsku Spartu” bez njega nemoguće vratiti pod okrilje Srbije?

ĐORĐEVIĆ: Ima i toga, ali mislim da je pre svega u pitanju strah od Crnogorske pravoslavne crkve, čije je istorijsko pravo da bude autokefalna. Njima očigledno ta crkva smeta više nego što bi to želeli da pokažu. Plašeći se uloge i značaja CPC-a, procenjeno je da je najbolje Amfilohiju prepustiti da situaciju u Crnj Gori drži pod kontrolom. Drugo, ovde postoji bojazan da bi eventualni Amfilohijev zamenik mogao da zaigra na neku drugu kartu.

DANI: Ali, neki politički krugovi u Crnoj Gori su spekulisali da će upravo Amfilohije, izgubi li bitku za novog srpskog patrijarha, zahvaljujući tituli arhiepiskopa cetinjskog, postati patrijarh autokefalne CPC. Koliko je to moguće?

ĐORĐEVIĆ: To nikada ne treba isključiti. Podsetiću vas da je mitropolit Amfilohije, na uporno insistiranje novinara na ovome o čemu razgovaramo, rekao da nema ambicije da postane patrijarh “neke crnogorske crkve”, ali ako to bude narodna volja… Bože moj! Šta može!… Ne, to svakako ne treba isključiti. Amfilohije je vrlo zanimljiva ličnost, trenutno najjača figura u Saboru i Sinodu.

DANI: Kažete da je Amfilohije najjača figura u Saboru i Sinodu; istovremeno, rekli ste da je, uz Kačavendu, najveći gubitnik izbora novog patrijarha.

ĐORĐEVIĆ: Nema tu nikakve protivrečnosti: njih dvojica su formalni gubitnici koji su našli čoveka kome su vezali ruke, kojim komanduju, kome stalno duvaju za vratom. Suštinski, oni vladaju i njihov uticaj i značaj u Saboru i Sinodu, bez obzira na to što nisu izabrani za patrijarha, nije umanjen.

DANI: Šta je suština sukoba Amfilohija i Kačavende – borba za tron ili nešto drugo?

ĐORĐEVIĆ: Čista borba za vlast. Obojici je jasno da nisu popularni, da ih država Srbija neće. S druge strane, zna se da je patrijarh Irinej vrlo brzo dobio saglasnost srpskih državnih organa. Znalo se to unapred.

DANI: Odakle vladiki Kačavendi tolika moć?

ĐORĐEVIĆ: Zahvaljujući takozvanom bosanskom lobiju koji drži pod kontrolom. Unutar crkve, taj lobi igra na jaku političku kartu i poručuje: ‘Kosovo je izgubljeno i nemojmo se više zanositi; nasuprot tome, nas dvadeset i dvojica vam jamčimo da će Republika Srpska biti integralni deo Srbije.’

DANI: Pa, i Srbija svako malo šalje slične poruke. Ako misle isto, odakle onda tolika odioznost prema Kačavendi?

ĐORĐEVIĆ: Episkop Kačavenda je, kako se sada to popularno kaže, kontroverzna ličnost, u javnosti mnogo puta kompromitovana. Svašta se pisalo… Čuli ste priču o “srpskom Versaillesu”, Kačavendinim raskošnim dvorima?! Njegov način života je u neskladu s jevanđeoskim normama. U zemlji u kojoj imate tako puno gladnih i siromašnih, tim načinom razmetanja ne možete daleko dogurati. Osim toga, konačno je svima, pa tako i Tadiću jasno da od priče o pripajanju RS-a Srbiji nema ništa. Evropa neće dozvoliti podelu Bosne. Zato Kačavendina obećanja ne piju vodu. Jednostavno – ne veruju mu. Nažalost, to se ne odnosi na crkvu koja dozvoljava da Kačavenda “bosanskim lobijem” preti kao buzdovanom. Evo, videli ste novog patrijarha! Do sada se nije isticao nekim ekstremnim izjavama; odjednom…

DANI: Ne znamo kakvim se izjavama isticao; riječ je o čovjeku koji je živio u relativnoj anonimnosti…

ĐORĐEVIĆ: Tačno. Bio je običan niški episkop, živio mirno, bez reflektora… Onda je dospeo u žižu javnosti i pokazao da, nažalost, ni Sveti Duh nije nepogrešiv. Patrijarh Irinej je slab, nesposoban da se odupre pritiscima…

DANI: Patrijarh je marioneta u rukama “jastrebova”, to hoćete da kažete?

ĐORĐEVIĆ: Nije to nikakvo moje veliko otkriće. U istoriji crkve se toliko puta događalo.

DANI: Patrijarha Irineja opisujete kao marionetu u rukama moćnih klanova unutar crkve. Međutim, u istoriji je dosta slučajeva da ličnost koja je bila u sjenci, slaba, koja je postavljena kao marionetska, kada dobije moć ili vlast, pokaže neočekivanu snagu, izraste u snažnog lidera. Može li se slična stvar desiti patrijarhu Irineju?

ĐORĐEVIĆ: U istoriji se zaista događalo da je “slabi” patrijarh uspevao da započne velike reforme koje od njega niko nije očekivao. Zato savetujem da novoizabranom patrijarhu damo makar stotinu dana.

DANI: Kakva je razlika između patrijarha Irineja i njegovog prethodnika, patrijarha Pavla?

ĐORĐEVIĆ: Do sada patrijarh Irinej nije uspeo da dostigne vrline koje je imao patrijarh Pavle – skromnost, umerenost, uzdržanost – ali pokazuje znake da će dostići mnoge slabosti koje je imao patrijarh Pavle, a o kojim se sada ne govori.

DANI: O kojim slabostima je riječ?

ĐORĐEVIĆ: Patrijarh Pavle je takođe bio marioneta: potpisao je pismo lordu Carringtonu, blagosiljao je spaljenu Foču, Mladića, Karadžića… Danas o patrijarhu Pavlu govorimo da je bio lično čestit čovek, ali njegovu političku ulogu će ocenjivati istoričari. Patrijarh Pavle jeste bio skroman…

DANI: Gospodine Đorđeviću, zar Vam ne djeluje licemjerno da se u državi s toliko lopova i tajkuna na slobodi skromnost pokojnog patrijarha Pavla promovira u vrhunsku vrlinu?

ĐORĐEVIĆ: Dobro, to je tačno, ali je upravo zbog toga njegova skromnost, njegov asketizam padao u oči. Poznato je da je patrijarh Pavle, videvši džipove svojih episkopa parkirane ispred Patrijaršije, rekao: “A šta bi tek bilo da nisu položili zavet siromaštva?!” Morate to uzeti u obzir. Međutim, svi smo mi skloni preterivanjima koja su, nakon smrti patrijarha Pavla, često znala da budu neukusna, čak i uvredljiva po Pavla samog. Ali, to je stvar mentaliteta. Patrijarh Pavle, uprkos činjenici da je bio marioneta, imao je i neke osobine kojima se iskupljivao pred svojim vernicima, pred građanima. Hoće li to imati i patrijarh Irinej?!

DANI: Prije vrijeđanja upućenih na račun muslimana i Crnogoraca, prva izjava novoizabranog patrijarha je bila da će pozvati papu u posjetu. Odakle to?

ĐORĐEVIĆ: Patrijarh se izleteo. Međutim, odmah je bio opomenut od Irineja bačkog, pa se korigovao rekavši da će o eventualnoj poseti pape Srbiji odlučivati Sabor SPC-a. Međutim, moram reći da je patrijarh Irinej uporan u jednom: ako i ne dođe u zvaničnu posetu Srbiji, papa će 2013. godine u Nišu sigurno prisustvovati proslavi sedamnaest vekova čuvenog Milanskog edikta. I to je dobra ideja.

DANI: Čija je nadležnost posjeta pape – crkve ili države? Ko o tome treba da odlučuje?

ĐORĐEVIĆ: Od Miloševića, preko Koštunice do danas, papa ima pet zvaničnih poziva da poseti Srbiju. Prvi poziv je, preko svojih izaslanika, poslao Slobodan Milošević. U Vatikanu su odgovorili da papa neće doći u Beograd bez saglasnosti većinske crkve. A u crkvi kažu – još nisu sazreli uslovi.

DANI: Šta to znači?

ĐORĐEVIĆ: To je diplomatska fraza koja znači da se naša crkva sa tim ne slaže. A ne slaže se zbog toga što je pod uticajem Ruske pravoslavne crkve, koja se drži iste formulacije. Dolazak u Beograd papa vidi kao važnu tačku i odskočnu dasku za put u Moskvu.

DANI: Kada govorimo o izboru patrijarha, znate staru priču o tome da je država, kolokvijalno – UDB – uvijek birala srpskog patrijarha…

ĐORĐEVIĆ: Tačno! Nikada se u istoriji naše crkve nije desilo da je patrijarh izabran bez saglasnosti kralja, cara, vladara, predsednika… Pravoslavna crkva bez države, ma kakva ona bila, ne znači mnogo. Do sada nije zabeležen slučaj da pravoslavna crkva bude u opoziciji državi.

DANI: Da li je katolička crkva tako kooperativna u podršci politike država u kojima je dominantna?

ĐORĐEVIĆ: Tu postoji važna razlika: države katoličkog sveta ne mogu da utiču na izbor pape. Ruku na srce, katolicima je mnogo lakše nego nama. Imaju drugačije ustrojstvo – njima je papa poglavar, duhovni centar im je u Rimu, a u 9 sati ujutro istu liturgiju služe u Paragvaju, Rimu ili na Neimaru. U zemljama Zapada crkva je odvojena od države. Kod nas to nije definisano.

DANI: Ustav kaže da su država i crkva odvojene.

ĐORĐEVIĆ: Formalno jesu. Suštinski, stvari stoje drugačije. Predsednik Srbije Boris Tadić, odmah nakon imenovanja, sastao se sa novoizabranim patrijarhom Irinejem. I primetili ste šta je Irinej posle toga rekao: “Osnovni kurs državne politike je dobar, kakva je – takva je, to je naša država.” Patrijarh je podržao Srbiju na putu u EU, ali je dodao – i tu se vidi Amfilohijev uticaj – da je o eventualnom ulasku u NATO potrebno raspisati referendum. Videli ste i Irinejev stav o Kosovu. Rekao je da je Kosovo naše duhovno sedište, ali i dodao: “Dužni smo da delimo sudbinu, suživot sa narodom, našom braćom koja tamo živi.” Svestan je da drugačije ne može biti…

DANI: A: “Kosovo je naša sveta zemlja i moramo biti spremni na svaku žrtvu da bismo ga sačuvali, makar ona zahtevala stradanja”? Kakve žrtve, kakva stradanja?!

ĐORĐEVIĆ: U pitanju je tradicionalni stav Srpske pravoslavne crkve izražen pre dve godine u Memorandumu SPC-a o Kosovu. Patrijarh, ma šta o tome mislio, mora da se pridržava tog dokumenta. Ne zaboravite njegove reči upućene Albancima na Kosovu. Poručio im je da, kada na proleće bude išao u Peć na ustoličenje, Albanci to ne treba da shvate kao provokaciju. Ne želim da ga branim, ali moram da ponovim: nevolja je u tome što je patrijarh pod pritiskom i što će to stalno biti.

DANI: Da li je patrijarh “pod pritiskom” uvrijedio muslimane?

ĐORĐEVIĆ: U odnosu na rasističke ocene vladike Atansija, ovo nije ništa strašno. Izjava jeste gaf, ali ne zaboravite da je Irinej prvi patrijarh u istoriji Srpske pravoslavne crkve koji je javno priznao grešku i javno se izvinio onima koje je uvredio. Rekao je da je bio nespretan, nesmotren i svoju izjavu nazvao “nesrećnom”. Da se razumemo: u istoriji su sve religije svoju imperijalnu moć širile i osvajanjima – i islam i hinduizam i hrišćanstvo.

DANI: Pod čijim je pritiskom patrijarh uvrijedio Crnogorce? Amfilohijevim?

ĐORĐEVIĆ: Mislim da je to dug Amfilohiju. Videli ste da je samo dva dana posle izbora novog patrijarha u Bijelom Polju prvi put održana proslava Dana svetog Save, koja je više ličila na Amfilohijevo dokazivanje Crnoj Gori da nije izgubio u Beogradu. Vrlo čudno, proslavi je prisustvovao šef srpske diplomatije Vuk Jeremić.

DANI: Šta je na toj proslavi tražio ministar Jeremić? Kakva je to poruka bila Crnoj Gori?

ĐORĐEVIĆ: Ta poseta je nepotrebna, lišena svakog smisla. To nije posao ministra inostarnih poslova i, pravo da vam kažem, s obzirom na to da je, mimo svih diplomatskih pravila, šef naše diplomatije u Crnu Goru stigao ne udostojivši crnogorsku vlast ni zvanične obavesti o svojoj poseti, strepeo sam da će Crnogorci reagovati kao onomad, u slučaju vladike Filareta – strpati ga u džip i proterati ga. Imali bi pravo.

DANI: A, ne, ne, niste se trebali bojati.

ĐORĐEVIĆ: Nije Jeremić građanin kao vi ili ja; on mora poštovati protokol. Iskreno – iznenadilo me je da Crna Gora na tu posetu, kao ni na izjavu patrijarha, nije zvanično reagovala – ni MIP, ni ambasador… Niko! To je državno pitanje i trebalo ih je opomenuti. Videli ste kako reaguju u Srbiji: odmah vas proglase za persona non grata.

DANI: Kako razumijete politiku Srbije u odnosu na susjede? Zar nije čudno to što su odnosi između svih zemalja bivše Jugoslavije uglavnom skladni, a da je jedino Srbija u svađi gotovo sa svima?

ĐORĐEVIĆ: Nije to ništa čudno. Kada je o Crnoj Gori reč, mislim da se naša elita nikada nije pomirila sa činjenicom da se radi o državi koja je suverena. Poznata je stvar da se u crkvi i dobrom delu nacionalne elite Crnogorci smatraju nacijom koju je izmislila Kominterna…

DANI: Amfilohije kaže – kopilad Milovana Đilasa.

ĐORĐEVIĆ: Tako je. Makedonci, makedonski jezik, njihova akademija nauka – ni to ne postoji. To je južna Srbija. Crna Gora, Makedonija, Bosna i Hercegovina, deo Hrvatske – sve se to smatra privremeno posednutim srpskim teritorijama. To misli i crkva. Evo, prekjuče je prvi put objavljena originalna Svetosavska himna, inače spevana u Segedinu 1823. godine. Od momenta nastanka, falsifikovana je 25 puta, a posle dvadeset godina – još 27 puta.

DANI: Kako?!

ĐORĐEVIĆ: Jedan od falsifikata je bilo ubacivanje stihova: Bosna i Hercegovina, svetog Save dedovina. U tom falsifikatu pobrojane su redom sve srpske zemlje. U zvaničnom kalendaru SPC-a – evo ga ovde – i dalje stoji falsifikovani tekst himne u kojem se govori o Srbima sa svih strana – od Fruške Gore, Banata, Boke Kotorske, Bosne i Hercegovine… U prvoj verziji iz 1823. godine, o tome nije bilo ni govora. U crkvi se prelamaju mnoga društvena zbivanja. Dosta toga dolazi iz crkve, dosta stvari ona generiše. Crkveni nacionalizam – filetizam i politički nacionalizam sretno su se susreli na Gazimestanu 1989. godine. Zato se po zbivanjima u crkvi najbolje mogu čitati politički tokovi u Srbiji.

DANI: Kako ih čitate?

ĐORĐEVIĆ: Crkva pokušava da se prilagodi, da prihvati i blagosilja put Srbije u Evropu. To ide sporo, traljavo… Boris Tadić je neodlučan. Zna da ne sme otvoreno da se sukobi sa crkvom, jer ona pokriva ogroman deo srpskog biračkog tela. A o tome Tadić veoma vodi računa, pa im popušta, pravi ustupke… U Ustavu Srbije piše da su, osim crkve i države, odvojeni školski i državni sistem… A oni su uveli veronauku, što im je propalo. Vladimir Putin tako nešto nije dozvolio.

DANI: Zašto?

ĐORĐEVIĆ: Kakva god da je Rusija, politička kultura je na mnogo većem stepenu nego u Srbiji. Trideset akademika, uključujući tri nobelovca, su prošle godine Putinu uputili apel u kojem zahtevaju da ne dozvoli klerikalizacju države i da ne pravi ustupke crkvi. Putin je njihov zahtev uvažio. Možete li zamisliti naše akademike sa sličnom porukom?! Ovde je situacija kudikamo složenija. U svim sferama. I nije fer da patrijarha odmah okrivimo za sve. Možda bi ga, uprkos svemu, ipak trebalo pustiti, dati mu šansu. Videćemo! Uostalom, u Jevanđelju se kaže: “Po delima ćete ih poznati, ne po rečima.”

(BH Dani, 5. februar 2010)

Upisana samo 93 Bunjevca

Zbog čega je zapravo raspušten Nacionalni savet Bunjevaca?
- Raspušten je zbog neisunjavanja jasnih zakonskih uslova, koji kažu kada jedan nacionalnisavet ne radi po zakonu.Činjenica je da šest meseci nemaju sastav koji zakon nalaže i od 21 člana su imali aktivnih 10, dakle manje od polovine.Pritom je od više od 20.000 Bunjevaca, nažalost, samo njih 93 upisano u poseban birački spisak. Činjenica je i veliko nezadovoljstvo među pripadnicima bunjevačke nacionalne zajednice i onima koji rukovode institucijama kulture među Bunjevcima. To je sve bio razlog za sticanje zakonskih uslova za raspuštanje ovog Saveta i formiranje privremenog tela koje rukovodi i upravlja bunjevačkim Nacionalnim savetom. Verujem da će i Bunjevci sada moći da ostvare sve one vrste slobode koji su i pred ostalima, a to je pre svega upis u poseban birački spisak.

(Dnevnik)