To u Novom Sadu – osvrnimo se još jednom na to – bilo je neukusno i za nevine žrtve uvredljivo. Nije gradonačelnik Pavličić zabranio verskim vođama da činodejstvuju, a u Novom Sadu ih ima iz mnogih vera i konfesija. Ali je učinio nešto gore – pognuo je glavu i povukao se zaboravljajući da njegova država baštini antifašističku tradiciju. A vladika bački je prenaglio, jer se drugi sporovi rešavaju na drugom mestu. I posledice su tu, još ružnije i tužnije – nema grejanja, ali nije pomen navodno uzrok tome. To što neki pominju nekakve “batinaše” nije važno, jer srećom prošlo je bez fizičkih sukoba. Bilo je to odmeravanje i kušanje snage između države i Crkve, i sve je ličilo na onu ljupku priču o onim simpatičnim stvorenjima na brvnu koja su oba pala u vodu. Narušeni su odnosi između države i Crkve, i to je sve.

Na to se nećemo vraćati, bar ne nažalost do sledeće prilike, a kako stvari stoje kod nas, to nećemo dugo čekati.

Nije to samo u Novom Sadu, jer i iz Sandžaka stiže nešto, ako ne isto, ono slično. Efendija Zukorlić se oglasio da je spreman da oprosti onima iz Islamske zajednice (IZ) u Beogradu. On pominje čak i amnestiju, pod uslovom da mu se priklone. U balkanskoj tradiciji to zvuči epski – il’ se neko skloni, il’mi se pokloni. Zakon o crkvama i verskim zajednicama prepoznaje jednu IZ u Srbiji, a tu su dve. Tako je propala inicijativa iz Turske da se one pomire. Opet brvno, ali to je političko brvno. I sada se svi oglašavaju, a ne čuju se oni koji su to uradili i koji su IZ podelili. Oni mirno ćute kao da nisu ni u čemu učestvovali. A svi znamo ko su, ali oni su moćnici koji i sada u predizbornoj kampanji dobro rade svoj “posao” i njima ovo na brvnu odgovara u kampanji sasvim dobro.

A u vezi sa inicijativom za pomirenje, Republiku Tursku ne bi trebalo u to mešati – u toj državi je još Kemal-paša našao formulu odnosa između vere i države. Inicijativa je potekla od IZ Republike Turske i bila je osnovana i uistinu dobra. U nama na Balkanu je problem, jer mi smo dozvolili da se relativizuje – blago rečeno – ono što u Ustavu države stoji i da načinimo prostor za ovakve radnje versko – političke. Sada je tek jasno i to se vidi da od pomirenja dveju IZ u Srbiji nema ništa i bolje to vide komentatori u Evropi, nego naši čak i oni najbolji. A u Ustavu stoji da su crkve i verske zajednice odvojene od države i da su autonomne i slobodne u vršenju svoje misije, i još – da je Ustav garancija u tom smislu svima. I sada, da postavimo jedno suvišno pitanje o tome ko je kriv – krivi su oni koji su gubitnici, odnosno građani i vernici u svim verama i konfesijama.

Nema naravno veze između događaja na keju i ukidanja grejanja u dvorima raznim vladičanskim, jer dužnika ima mnogo i grejanje se mora platiti. I kome to odgovara, možda je suvišno pitati.

Nije čudno što su žrtve ćutale (kako stoji u naslovu mog pređašnjeg teksta) – njih su silnici zanavek ućutali – ali je čudno što se sami građani ne oglašavaju, barem ne dovoljno glasno, o skandalu na obeležavanju godišnjice. Žalosno je što se to zbiva u Vojvodini i stoga su mnogima suvišne napomene koje izriču odgovorni predstvanici EU. Pomenućemo samo ono što ističe Ivo Vajgi u novosadskom “Dnevniku” – “Vojvodina na putu modernizacije može da bude putokaz Srbiji na putu ka EU i na putu modernizacije pogleda Beograda, umesto da pribegava starim istorijskim stereotipima koji opterećuju srpsku politiku”.

Mi sami dakle to činimo i ne bi trebalo da se čudimo kada nam “datum” izmakne, onaj za početak pregovora za EU. I sada se svađaju LSV ili recimo LDP oko toga ko je kriv ili zaslužan. O tome govore i ove tužno – smešne svađe verskih poglavara koji jedni drugima ne praštaju, pa čak i kada nude “amnestiju”. Ovde je sumnjivo čak i svako i u tom smislu i “istorijsko” pomirenje, jer ovde važi pravilo iz gore navedenog epskog iskaza – “Il’ se skloni, il’ mi se pokloni”.

Ne greše mnogo oni koji kažu da se mi ne vraćamo u devedesete nego u sredinu osamdesetih godina kada je sve ovo i počelo. Izbori se približavaju i ne biraju se sredstva, no brvno političko je tu.

(Autonomija)

Konačno i u Novom Sadu pada sneg. Bolje reći: lelujaju krupne pahuljice. Komšije pričaju o sve izvesnijoj prirodnoj katastrofi u najskorijoj budućnosti, i čujem da je u liftu nepoznati počinilac strgao sa vrata neke žene zlatni lančić. Obavestite svoje eventualne posetioce da vam ne dolaze s zlatnim lančićem oko vrata. Ili da ga sakriju ispod kragne, savetuje drugi komšija. Malo mi lakne, ne mogu da se setim mogućeg posetioca kome bi oko vrata svetlucao zlatni lančić, ali primam k znanju da se približava vreme kad će dame da kriju zlatne ogrlice. Naravno, one koje mogu sebi da priušte takav nakit. Ali šta će da rade one koje ga nemaju? Znam, znam, reći će da je takvima najlakše. Taj cinizam novog tipa, skriven iza maske demokratije, sve više izbija na površinu. Dobro plaćeni funkcioneri dokazuju kakve sve ogromne žrtve podnose, često rizikujući i svoje živote, i zameraju parijama što ne podnose i oni, još veće, žrtve. Novobogataši hvale slobodno tržište, neoliberalni „radnici” bespoštedne privatizacije bacaju drvlje i kamenje na liberale. Treba redukovati ljudska prava da bi se krupni kapital još brže uvećavao. Ove „demokrate” fetišizuju zakone tržišta koje, uzgred, oni sami određuju. Na koju god stranu da pogledam, vidim patnju, bedu, egzistencijalnu nesigurnost, ponižavanja. Izlazim na terasu da popušim jednu cigaretu. Zurim neko vreme u pahuljice, a potom u rumenu zimsku svetlost koja se pomalja u daljini i koja me podseća da nas je Bog napustio, jer je toliko zla počinjeno u njegovo ime, da više nema snage ni da kažnjava, ni da negoduje. Veliki Inkvizitori (Dostojevski) su pobedili.

Smeniti!

Nezavisni intelektualci na internetu šire vest da Bog nije član partije. Moramo smeniti glavnog urednika interneta, prasne jedan samosvesni vojnik partije koji uvek zna za šta treba da glasa.

Povest malih ruksaka

Značajni deo evropske štampe u poslednje vreme podvrgava sve oštrijoj kritici Fides, vladajuću stranku u Mađarskoj, i čitajući te kritike bude se u meni neke stare uspomene. Fides je osnovan negde 1988. godine. Koliko se sećam, u proleće 1988. godine. Najpre je delovao kao omladinski pokret, ali se već 1989. godine deklariše kao stranka. Negde između dva pomenuta datuma, dakle, tokom jeseni 1988. u mom novosadskom stanu su se učestalo smenjivali mladi posetioci iz susedne Mađarske, pozivajući se, kao na nekakvu preporuku, na imena mojih peštanskih poznanika, prijatelja, kolega pisaca. Dolazili su sa ruksacima, i bili su duhovno veoma otvoreni. Ovako su se predstavljali: fidesovci. Od njih sam saznao da njihovu organizaciju podržava Šoroš fondacija koja, u to vreme, još nije delovala u Jugoslaviji. Sve ih je zanimalo, sve su hteli da znaju. I bili su neobično hrabri. Susreo sam jednu generaqciju koja nije marila za ograničenja jednopartijskog sistema, i mogu reći da je to za mene bio velik doživljaj, jer mi ta vrsta svesti do tada nije bila poznata. Jedna grupa je stigla sa namerom da ode sve do Prištine, hteli su na licu mesta da vide šta se tamo događa. Iz Novog Sada su se zaputili pravo u Prištinu. Pokušao sam, ne malo zabrinut, da ih nagovorim da krenu najpre u Skoplje, i tek odande, u povratku, u Prištinu. Oni su mi rekli, međutim, prilično samouvereno, da ne brinem. Deo svog prtljaga ostavili su kod mene, i pošli. Dani su prolazili, nisu se javljali, počeo sam ozbiljno da brinem. Šta da radim, ako se ne jave, recimo, ni za dan ili dva? Kome da se obratim za pomoć? Sutradan se oglasilo zvono na vratima mog stana, pokupili su svoje stvari i krenuli kući. Poslednjih nekoliko dana pred mojim duhovnim očima su se često pojavljivali ti mali ruksaci i često sam pitao, gde su sad ti mladi ljudi? Možda sa prvim sedim vlasima u kosi, u nekakvom perifernom stambenom naselju, sanjaju o tome kao s ruksakom na leđima – putuju u Novi Sad.

Čija je zasluga zimsko sunce?

U predivnoj popodnevnoj sunčevini skrećem u Zmaj Jovinu ulicu. Na nekim terasama, u zimskim kaputima, jaknama, sede i mladi i stari, pijuckaju kafu, čaj. Sednem i ja, poručim espreso, kad mi se od susednog stola obrati jedan sredovečni čovek. Divno vreme – kaže. Jeste, neobično lepo vreme – potvrđujem. Znate, gospodine, bojim se da će i ovaj lep prolećni dan neka stranka da upiše u listu svojih zasluga, nastavlja čovek za susednim stolom. Baš tako – pomišljam, i počinjem da listam najnoviji broj nedeljnika Vreme. Oskar Nikovic, ambasador Mađarske u Beogradu, odgovara Teofilu Pančiću i Ivanu Ivanjiju koji su u prošlom broju oštro kritikovali Mađarsku. I ambasadorov odgovor je oštar, tvrdnje iznete u Pančićevom i Ivanjijevom članku naziva klevetama. Bilo bi dobro znati kako će ova polemika uticati na srpsku javnost. Ako je čovek za susednim stolom u pravu, naime, da su i vremenske prilike stranačka stvar, onda će neminovno izbori izbiti u prvi plan. U ovom trenutku je ipak najvažnije da odnosi između dve zemlje ostanu prijateljski.

Na ulici

Histerično jedno vreme, posle jučerašnjeg „proleća”, danas duva hladan vetar, ponovo pada kiša. Depresivni dan. Pre podne mi ne ide pisanje, posle podne kod lekara, zatim šetnja sa Anikom na bulevaru. Iznenada ugledamo veću grupu mladih navijača, obučenih u tradicionalnu mađarsku nošnju. Vesela slika u gradu, prolaznici im mašu, oni radosno otpozdravljaju. Mladi su i veseli, feudalna gospodska nošnja im lepo stoji. Tamaš Vizi, predsednik Rukometnog saveza Mađarske, izjavio je za agenciju Beta da su mađarski navijači u Novom Sadu bezbedni i, uprkos nekim glasinama, grad ih je dočeko vrlo prijateljski.

januar 2012.
(Preveo Arpad Vicko)

LSV i DS su se sporile oko toga ko je od njih više uradio za autonomiju (s tim da za Ligu sadašnji status Vojvodine ni izdaleka nije zadovoljavajući), a LDP smatra da temi treba prići na drugačiji način od dosadašnjeg, jer je ova sadašnja, zapravo „tužna i jeftinu imitacija autonomije“. Odgovor Lige na optužbe LDP-a je bio sledeći: predsednik LDP Čedomir Jovanović je dok je bio na vlasti činio sve suprotno od onog za šta se danas zalaže kada je u pitanju autonomija Vojvodine.

„Vojvođansko pitanje“ se često podgreva uoči izbora. Ovog puta je to još izrazitije nego ranije, jer je – po nekim istraživanjima javnog mnenja – u porastu autonomaško raspoloženje. Pomenute stranke, a pre svega LSV i LDP, računaju na glasačko telo sličnog profila, pa je sasvim prirodno da se međusobno bore za te glasove.

O porastu autonomaškog raspoloženja govori i to da je sadašnja vojvođanska „autonomija“ postala prihvatljiva i za „srpske naprednjake“. Naravno, najlakše bi bilo reći da je to samo verbalna akrobatika radi izborne pobede, kao što je na primer i njihovo zalaganje za evropske intergacije, ali takva tvrdnja ne bi bila sasvim tačna.

Naime, ono što se danas naziva vojvođanskom autonomijom zapravo jeste u potpunosti prihvatljivo za svaku stranku koja bi mogla da uđe u pokrajinsku vladu. Možda čak ni Koštuničini sledbenici ne bi tražili poništenje Statuta (eventualno osim delova koji se odnose na zastavu i grb, kao i na kancelariju u Briselu) i Zakona o nadležnostima, a to ne bi uradili ni Nikolićevi ljudi – uprkos tome što su obe političke opcije svojevremeno agresivno napadale „separatističke“ zakone.

Zašto ovo tvrdim? Zato što bi se i oni izvrsno uklopili u ovu i ovakvu „autonomiju“.

Jer ova „autonomija“, bez obzira na preambulu Statuta, ne znači da Vojvodina – u zaštiti svojih civilizacijskih, kulturnih, političkih, ekonomskih i ostalih specifičnosti, na autonoman način brani i razvija ove svoje karakteristike. Ne znači ni to da se na pokrajinskom nivou odlučuje o svemu što je nepotrebno podići na nivo države. Ova „autonomija“ znači da se u međupartijskim sukobima i trgovini odlučuje o tome ko će i koliko novca dobiti iz centralne kase.

Ključ od kase je kod vlade i parlamenta Srbije. Ako neka partija želi da dobije novac, ona se obraća centralnoj vlasti (tj. predsedniku države ako nije kohabitaciona situacija, a ako jeste, onda predsedniku vlade) – ucenjivački ili je moleći.

Tu spada i priča o onih „čuvenih 7%“. Goran Ješić, jedan od najuspešnijih političara u Srbiji i istaknuti predstavnik autonomaškog/decentralističkog krila DS-a je nedavno u Novom Sadu na ovu temu rekao da su „dobili ono što su tražili, a tražili su najveću glupost“, a to je tih Sedam Odsto. Ne samo da je apsurdno budžetske cifre stavljati u ustav (ali šta drugo očekivati od ustava međupartijskom trgovinom sklepanog za nekoliko dana…), već je činjenica da jedan deo čuvenih 7% budžeta Srbije – što je, navodno mera i ostvarenje autonomije Vojvodine – provede samo sate ili dane na računu pokrajine, jer se mora proslediti zaposlenima u državnom sektoru – npr. zdravstvu, školstvu – jedan deo odlazi na plate pokrajinske administracije, ali, naravno, pretekne i za tzv. kapitalne investicije, subvencije itd.

A pošto je sistem i na pokrajinskom nivou partorkratski, nema sumnje da se „kapitalne investicije“ i projekti finansiraju velikim delom na partijskoj osnovi, a da se tako dele i subvencije.

Dakle, ono što se naziva autonomijom Vojvodine nije ništa drugo do rezultat međupartijskih dogovaranja, neretko ucena na državnom i na pokrajinskom nivou.

Zar se u ovo ne bi znali uklopiti „srpski naprednjaci“ i njihovi eventualni koalicioni partneri u slučaju pobede na nivou Srbije i/ili Vojvodine?

Naravno da bi znali da se uklope. Ovoliko autonomije i ovakvu autonomiju bi i oni „dopustili“, jer bi od nje u slučaju izborne pobede koristi imali upravo oni i njihovo „prijateljsko okruženje“.

A autonomija koje se značajan deo Vojvođana rado seća, tj. autonomija koja se razvijala od 1963. godine, a doživela svoj zenit od početka ’70-ih (i koja je pogubljena krajem 1988. i početkom 1989.) – ona je postojala u drugačijem sistemu. Tada je vladala jedna partija i to se danas naziva komunizmom, a sada imamo višestruki jednopartijski sistem – a to se naziva demokratijom.

Nije naodmet napomenuti da tadašnja partija-država nije bila monolitna, niti homogena. Nije bila takva ni u pogledu odnosa prema Vojvodini. Oni koji o o sukobima unutar Partije do sada nisu mnogo znali, mogu da saznaju iz knjige autora Končara i Boarova: „Stevan Doronjski – Odbrana autonomije“ (Dnevnik objavljuje feljton).

Autonomija Vojvodine je postojala i cvetala u socijalizmu. U višepartijskom sistemu i kapitalizmu se nije dospelo ni blizu obima nadležnosti iz doba socijalizma. U višepartijskom sistemu i kapitalizmu još nije smišljen „model“ vojvođanske autonomije, osim ako se ne zadovoljimo ovim sadašnjim, ograničenim centralističkim ustavom, usvojenim na „čudan“ način, modelom koji je „proizvod“ međupartijskih trgovina. „Uspešnost“ trenutnog „modela“ ilustruje i to što je Vojvodina potonula ispod nivoa državnog proseka (naravno, ne zaboravimo tragične posledice – u svakom smislu – Miloševićeve ere).

Dakle, pre svega bi trebalo raščistiti i pojasniti da li pod autonomijom Vojvodine podrazumevamo isključivo raspodelu para, što u praksi znači međupartijsku trgovinu, ili zaista postoji neki civilizacijski identitet (sa svim pripadajućim političkim, ekonomskim itd. svojstvima) zarad kojeg je autonomija neophodna. Tek nakon toga dolazimo do „detalja“, to jest do pitanja kako demokratizovati – i na pokrajinskom nivou – višepartijsku partokratiju.

(Autonomija)

Mesecima je to trajalo između Eparhije Bačke, na čijem čelu činodejstvuje preosvećeni Irinej i Grada sa gradonačelnikom I. Pavličićem in corpore. Nije gradonačelnik uskratio pravo vladici da služi pomen, niti je to moguće, jer sekularna republika garantuje svim crkvama i verskim zajednicama to pravo – i štiti to pravo. Tako je po Ustavu Srbije za koju se istina ne zna – to još niko nije utvrdio – je li ona sekularna ili verska država. To ne shvataju stranci koji u grad na Dunavu dođu, a to je shvatio Efraim Zurof, koji je ipak uspeo da oda poštu nevino postradalima iz daleke 1942. godine – njega su pozvale gradske vlasti. Stranci se bolje snalaze u našem legendarnom ludilu koje nas ne napušta na grobljima i stratištima čak. Šta reći o gradonačelniku – nije lako. On je predstavnik države i dužnost je obavio kako je umeo, ali je načinio jednu grešku. Ni po koju cenu nije imao pravo da odstupi i da se povuče zajedno sa drugim zvaničnicima. Neka sveštenstvo služi, ali on je gradonačelnik i morao je da predvodi tužni zbor na novosadskom keju – a on se povukao.

Najteže je reći o vladici bačkom Irineju, jer se to u ozbiljnoj Crkvi u ozbiljnoj sekularnoj državi zna kako se radi.

Crkva je odvojena od države – kažu tako – a vladika bački je dobro i svima poznat kao jerarh. Nećemo ovde o Turiji i pokušaju nekog nametanja posta građanima koji ne poste ali su možda na drugi način odani vernici – ni o onom kađenju i čišćenju grada nakon gostovanja italijanske pozorišne trupe Due venti. Nas kao hrišćane vradžbine ne interesuju.

Neka svako služi i prislužuje bogu kojem hoće i kako hoće, ali ne postoji zakon koji to drugima brani.

Nije malo građana koji ovo gledamo i koji ravnodušni nismo u ovakvim prilikama. Gradonačelnik je morao biti na čelu tužnog zbora, jer mu je to dužnost. Ovo je bilo zaista ružno i tužno i naravno uvreda za žrtve koje ne mogu da se izjasne. Bilo je nekog pokušaja da će za spor patrijarh srpski Irinej naći neko rešenje, ali ga nije našao. Odbačeni su predstavnici države i skoro oterani, a građani su – to je još jedna zamerka – reagovali, ali nedovoljno. Nije se našao hrabar čovek i građanin da kaže razumnu reč koja bi ostala zapamćena – silnici su bili brojniji.

A nevine žrtve su ćutale, jer to je jedino što mogu kada se rvu zakon i sila – i to je bio pomen za nezaborav.

(Autonomija)

Tomislav Nikolić, kandidat Srpske napredne stranke za premijera, izjavio je 2009. godine u raspravi o polovičnom vojvođanskom statutu da „dok se borimo za Kosovo, izgubićemo Vojvodinu”. Vrlo jasno i glasno je rekao da svi zahtevi za autonomijom vode u secesiju. Ovih dana je unekoliko ublažio svoj stav, verujem zbog toga što je u međuvremenu uvideo da je ovaj statut daleko od autonomije. I Nikolić je u pravu. Opasnosti u tom statutu njuše još samo Koštuničina stranka i pojedini članovi Srpske akademije nauka i umetnosti. Ali možda će uskoro i ovi akademici shvatiti da su imali samo priviđenja. Jer danas je, zar ne, sve moguće. Nema principa, postoje samo izborne kalkulacije. A Tomislav Nikolić je u tome nepobediv. Najavio je da će, ukoliko pobedi na izborima, njegovi partneri biti Demokratska stranka Srbije Vojislava Koštunice i – manjinske stranke. Resor unutrašnjih poslova pripašće Savezu vojvođanskih Mađara, izjavio je prilično samouvereno. I zašto da ne? Ako statut nije tako opasan, zašto bi Savez vojvođanskih Mađara bio opasan? Savez vojvođanskih Mađara se ne izjašnjava – odlučićemo posle izbora, distancira se učtivo od ljubazne ponude. Dakle, odlučiće nakon što su vojvođanski Mađari glasali. Posle kiše, međutim, biće kasno za japundže. Jer šta ako tada udavača kaže da? Imajući sve to u vidu, jedan moj prijatelj me kroz smeh propitkuje. Pretpostavimo da glasaš za Savez vojvođanskih Mađara. Kako ćeš se osećati budeš li time pripomogao Srpskoj naprednoj stranci da dođe na vlast? Luckasto pitanje, odgovaram pomalo nesigurno, jer je očigledno da jasan profil imaju one stranke koje se pre izbora izjašnjavaju s kim mogu, a s kim ne mogu da vrše vlast.

Dogodilo se u zemlji Srbiji…

Zahvaljujući Vladimiru Arsenijeviću čitam roman Razbijanje Miloša Živanovića. Ulične borbe, paljevine, policijski specijalci… Životinje napadaju ljude. Bolest se širi neverovatnom brzinom. Neki od nas prežive, međutim, ni to nije baš sigurno. Ništa nije sigurno, osim da se to dogodilo u zemlji Srbiji. Atmosfera romana podseća na film Stalker Andreja Tarkovskog.

O bačvanskom vizantijskom stilu

Dok u Vojvodini članovi manjinske partijske nomenklature slave i hlave jedni druge, Žolt Bečei, državni sekretar u Ministarstvu nacionalne ekonomije Mađarske, čovek koji dobro poznaje vojvođanske prilike, upozorava da „mađarska politika greši i u tome kad u slučaju Mađara koji žive u susednim zemljama, preferira isključivo tamošnje mađarske stranke i prihvata ih kao reprezentativne predstavnike tamošnjih manjinskih zajednica”. Mnogi su to već kod nas govorili, ali su bili ućutkani. Međutim, Bečei se ne zaustavlja na tome, već iznosi još neke misli koje su kod nas tabu teme, naime, strogo kontrolisana manjinska partijska štampa proglašava ih nepostojećim. Ali radije ću citirati Žolta Bečeija: „U njima jačaju tendencije saobrazne pravilima igre lokalne politike, unutar partijskih vođstva prevladavaju karakteristike vizantijskog stila, posle pada očeva-oligarha nastupaju 28-30 godišnji sinovi, podmladak, da nastave započetim putem. Tome bi trebalo stati na put, jer ako se ovakvo političko nasleđe nastavi, Mađarima s one strane granice se ne osmehuje preterano svetla budućnost.” Ne razumem samo kako sprečiti, ako je o tome zabranjeno govoriti.

U evropskom haosu

Sve više sam zabrinut čitajući vesti na internetu. Posle kritičkih članaka i komentara evropske štampe oglašavaju se i političari, razna evropska tela izdaju saopštenja. Mađarska je pred teškim danima. Evropska komisija je dala Mađarskoj rok od sedam dana da koriguje tri svoja zakonska akta, u protivnom će Mađarskoj biti uvedene određene sankcije. Evropska komisija ima ozbiljne primedbe na zakon o centralnoj banci, na rano penzionisanje sudija i na smenjivanje ombudsmana za zaštitu podataka. Ako se pak, uz to, ne koriguje budžet za narednu godinu, Evropska komisija može da predloži potpunu ili delimičnu suspenziju kohezionih fondova što je više od milijardu evra. Vrlo je neprijatno i to što je predsednik i šef frakcije evropskih narodnih partija (čiji je član i Fides) u posebnom saopštenju podržao predlog Evropske komisije. Ulog je, dakle, pozamašan, i sasvim je razumljivo što je Janoš Martonji, mađarski ministar za inostrane poslove u svom intervjuu za briselski list European Voice zabrinuto upozorio kritičare da dobro razmisle pre nego što odluče. Izrazio je svoje negodovanje protiv paternalizma, neosnovanih kritika i klevetničke kampanje. Možda je mađarska vlada tu i tamo pogrešila, rekao je Martonji, ali treba joj priznati da vodi evropsku, demokratsku politiku. Martonjijave reči su oštre, ali ni kritike nisu bile nežne. U ime američke vlade gospođa Klinton je kritikovala Mađarsku, predsednik Baroso takođe predlaže popravni ispit, a francuski ministar za inostrane poslove upozorava Evropsku komisiju da prema Mađarskoj zauzme tvrđi, strožiji stav. Preduzimanje energičnijih mera zahtevaju i Finci. Finski ministar za inostrane poslove je konstatovao da je Mađarska pošla krivim putem i da zaslužuje sankcije. U međuvremenu, vode se pregovori sa Međunarodnim monetarnim fondom oko novih kredita. „Mi ne popuštamo, mi ne sklapamo kompromise”, izjavila je predsednica Fonda. Bojim se da će odugovlačenje pregovora iz osnova poljuljati mađarsku privredu. U ovom kriznom razdoblju Evropa se našla na raskrsnici, stigosmo do svojevrsne prekretnice. Mađarska se nije snašla i evo je sad na meti kritika. Austrijanci već pokazuju prstom na Mađarsku, prema mišljenju Marije Fekter, austrijske ministarke za finansije, agencija Standard & Poor´s je zbog toga smanjila kreditni rejting Austrije, jer ima tesne ekonomske odnose sa Italijom i Mađarskom.

Kontra Evropskoj uniji

Novosadske ulice su preplavljene plakatima s fotografijom vojvode Šešelja i parolom: Nećemo u Evropsku uniju! U Budimpešti ekstremno desničarska stranka Jobik organizuje demonstracije sa zahtevom da Mađarska istupi iz Evropske unije pod parolom „budimo članovi ili slobodni”. Gabor Vona, predsednik Jobika, smatra da je Evropska unija „vuk u jagnjećoj koži” i traži raspisivanje novog referenduma, pa neka mađarski narod odluči. Novosadska televizija – javni servis svih građana – prikazuje kako se na peštanskim demonstracijama pale zastave Evropske unije.

januar 2012.
(Preveo Arpad Vicko)

Naravno, nećemo ovde mnogo o istoriji vojvođanske autonomije, budući da je to jasno. Ili se barem čini da je jasno. Ko sve nije davao autonomiju i ko je sve nije zakidao – ukidao i obnavljao. Ako ćemo pravo, najjasnije su bile političke strukture moći u velikoj Monarhiji, no to ne znači da i one nisu ukidale i zakidale, pa i povremeno likvidirale sasvim. Za njima su komunisti pod Titom, koji su bili – koliko god da to deluje mnogima čudno – u nečemu dosledni, iako je na tom putu bilo kolebanja i posustajanja – pa i gorih stvari. Ram je, dakle vekovima postojao, ali slika u njemu se menjala. Mislimo na političku sliku. Bilo je iznenađenja, a poslednje ćemo još jednom spomenuti: pri samom kraju minule godine sam Toma Grobar je Vojvodini jemčio autonomiju i to rečima koje su mnoge zbunile – biće Vojvodina “lokomotiva” našeg približavanja EU.

Nije lako verovati političarima, jer, primerice, uvaženi je prvak SNS nudio isto i efendiji Zukorliću sa kojim se u oba obraza celivao. I sa Crnogorcima se sastajao i verovatno svašta obećavao. U tim predizbornim trikovima Nikolić nije sam, ni mnogo nov. Kada se dođe na vlast, obično se legendarni ćurak okrene naopako i koriste se, pored istorijskog jogurta, i ozbiljnija sredstva. Sad prvak LDP optužuje LSV i DS da samo “tužno imitiraju vojvođansku autonomiju”. Tek ćemo videti ko imitira autonomiju, ali to skoro – to je naš stav – biti neće, jer će biti još foliranja i imitiranja. Uoči izbora, to je istina, mnogo živopisnije i bučnije. U Ustavu Srbije sve je jasno – pa recimo i to da su Crkve i verske zajednice odvojene od države – ali ko se sve nije potrudio da se to relativizuje, pa i sasvim zanemari. I toj igri nema kraja.

Nisu se mnogo bolje snašli ni takozvani “autonomaši”, odnosno i oni igraju neku svoju igru. Uvek se pogađaju i pogode se makar privremeno, do daljeg. Niko tu nije nevin, jer je još Franc Leskošek govorio u ime komunista da u Vojvodini treba proizvoditi svinje, i tako dalje. Niko da pogleda – ili se to retko čini – spise nekog Mladena Leskovca i ogromni njegov doprinos da slika u ramu bude jasnija. To je u sferi kulture. Zaboravili su i Veljka Petrovića i tolike druge, ali to je već sfera književnosti i kulture. I o tome nećemo ovde.

Nema potrebe – barem u ovom zapisu – duže raspravljati ni o kulturi ni o istoriji Vojvodine – ionako to političari rade po potrebi.

Postoje oprobana sredstva da se svaki razgovor o autonomiji zaustavi i to se uglavnom čini etiketama – separatisti – autonomaši ili neprijatelji Srbije. Kada neko pomene Vojvodinu i njene karakteristike, dobacuje mu se da je to nostalgija za Franjom Josipom i niko ne obraća pažnju da ima i nostalgije i za Jugoslavijom, pa i za vremenima carice Zite. I nostalgija je legitimna samo ako ne skriva stanje stvari, a to u ovom slučaju mnogi i čine. Vojvodina je u Srbiji, svi priznaju, ali niko da pomene ozbiljno šta je sa nadležnostima koje Vojvodini sleduju po Ustavu. I decentralizacija i regionalizacija se slabo pominju, jer i tu mnogi vide sumnjivu stvar. Ono evropsko u biću Vojvodine uvek ostaje u nekoj senci, a to je ono što bi bio početak puta ka modernoj Srbiji, koja danas stoji u bespuću.

Pregovara se sa Kosovom – i to je dobro – a mnogi ne vide da to Srbija pregovara sama sa sobom, jer po onom papiru koji nosi oznaku 1244 i Kosovo i Srbija su jedno i nedeljivo kao celina. Vojvodini nije potrebna nikakva povelja sa tajanstvenim silama – njoj treba popunjavanje rama kulturno-političkom slikom na kojoj se vide svi, sve nacije i sve vere. Stoga nam se čini da su i razne optužbe o tome ko je kriv za loše stanje u Vojvodini samo obični predizborni slogani. Ako je napokon izašla dobra knjiga o Vojvodini o kojoj novine pišu, vreme je da se slika bolje postavi u okvir/ram koji svi znamo. Knjigu tek listamo i čini nam se da najavljuje vreme ozbiljnijih razgovora o Vojvodini. Samo se na primer još ne zna ko bi sve pristao na pravi razgovor, a ko bi sve došao sa spremljenim etiketama za dnevno-političke potrebe. I jedno obaveštenje: u Ljubljani, u izdanju Cankarijeve založbe, ovih dana je izašla knjiga “Tito in tovariši” – ozbiljno delo ozbiljnog istoričara. O Vojvodini je u njoj mnogo novog, a posebno o autonomiji.

Slika jednom mora da nađe ram i obrnuto – ovako ćemo se vrteti u krugu.

(Autonomija)

Tomas Man predočava jednu protivrečnost u svojoj pripoveci pod naslovom Zakon. Mojsije – poreklom od oca Jevrejina i majke Egipćanke, pa prema tome, po krvi, samo upola pripada svom narodu – po Božijoj zapovesti izveo je svoj narod u Obećanu zemlju i oslobodio ga egipatskog ropstva. U svim kritičnim trenucima egzodusa narod je, sitničav i džangrizav kakav već jeste, uvek spremno optuživao Mojsija za sve nedaće, zato se on molitvama obraćao Bogu. „Otkud da baš ja ponesem ovaj narod u naručju, kao da sam ga ja začeo i rodio?” Na šta mu je Bog ovako odgovorio. „Baš stoga što si im samo upola rod, ti si upravo onaj koji može da mi ih obdela i da mi ih načini svetim narodom. Jer kad bi se nalazio usred njih i bio sasvim njihov, ne bi ih video i ne bi mogao staviti ruku na njih.” Božja reč, dakle, kazuje da ne treba pripadati sasvim narodu, jer onda čovek nije u stanju da ga kritički osmotri. Tomas Man, izdanak nemačke patricijske porodice je napisao najveću pohvalu mojsijevske misije, nacionalnog kopileta. I, stoga, u eposi razmetanja i svakojakih trgovanja čistim nacionalnim identitetom, delo Tomasa Mana je najveća jeres.

Otvoreno o strahu

Piše mi D.D. – mladi vojvođanski mađarski pisac – da ga je urednik jednih vojvođanskih mađarskih novina zamolio da za te novine redovno piše beleške, ali nedugo potom isti urednik je povukao ponudu. Morao sam, stigao je aber odozgo, vajkao se zlosrećni urednik. U novosadskom kafeu Flaying Dutchmann razgovaram s drugim mladim piscem koji mi, sav preneražen, govori o partijskim monopolima. U pravu je: mađarski manjinski dnevni list nalikuje na partijsku razglednicu. Mladi vojvođanski mađarski inteletualci negoduju na internetu, gde se polako uobličava jedan, totalitarnom prošlošću neopterećeni underground. Neki od njih već sve otvorenije govore o sveprisutnom strahu – a čovek koji priznaje da strahuje, čini zapravo prvi korak prema slobodi. Srećom, Demokratska zajednica vojvođanskih Mađara na facebooku sakuplja ove jeretičke digitalne tekstove koji otkrivaju i veoma zanimljive stvari. Koji se vojvođanski mađarski političari, na primer, nalaze na listi najbogatijih građana Srbije? S ne malim zaprepašćenjem čitam imena. Bilo bi najbolje da je reč o novinarskoj patki, pokušavam da umirim sebe. Jer takva bogatstva mora da imaju ozbiljnu cenu. Ali, s druge strane, dopadaju mi se fotokarikature koje svedoče o tome da je među vojvođanskim Mađarima – srećom! – veoma živ politički humor. Ove fotokarikature ni najmanje ne liče na one manjinske karikature koji se izruguju onima koje su šefovi prethodnog dana u svojim izjavama, govorima – kritikovali.

O snovima

Snovi mi se prekidaju. Sve češće se se prenem iz sna. Hajde, saberi se – korim sebe – pamet u glavu, i sanjaj!

januar 2012.
(Preveo Arpad Vicko)

Sondaže se naravno rade na “uzorku”, i to je nezaobilazna metodologija budući da ostalo spada u drugu vrstu izjašnjavanja građana. Najkomplikovaniji problem nas čeka na početku – brzo započne tumačenje, i za to već građani nisu krivi, kao ni oni koji ankete vrše. Kada je gospođa M. Puzigaća saopštila rezultate do kojih je došla agencija Skan, u novinama se već pojavio naslov – “Sve više vojvođanskih separatista”. Tu započinju nevolje i tu se mnogo ne može učiniti, osim da se rezultati pogledaju i da se tu nešto kaže o njima. Ni odobravanja ni sumnje nisu u svakom pogledu isključeni i dobro je da ih bude.

Rezultati – to je prvo i najvažnije – ne pokazuju nikakav separatizam u Vojvodini u političkom smislu. Novinarska mašta nema granica, ali i to je neko pravo koje valja poštovati. Ako “gotovo polovina građana Vojvodine podržava njen sadašnji status”, to nije separatizam, već volja građana. Kada to kažu – u ozbiljnim sondažama – građani Nemačke, koja ima tuce autonomija, niko ne govori o separatizmu, već o vrednosti na kojoj počiva ta savezna država, velika i najbogatija u EU. A sadašnji status Vojvodine uređen je Ustavom Srbije, koji je brana svakom separatizmu. To o nekakvom vojvođanskom separatizmu ne podržava ni T. Nikolić, od milja zvani Toma Grobar svuda u narodu, a taj simpatični nadimak je sam u Skupštini Srbije svojevremeno objasnio. Stoga bi valjalo bolje pogledati rezultate koje je gospođa Puzigaća saopštila, jer ostalo su insinuacije kojih ima i za koje znamo odakle dolaze – i mitropolit Amfilohije i legendarni doktor K. iz DSS jasno kažu šta misle. To je njihovo i njima sličnih tumačenje – i to je neko pravo koje valja poštovati.

Ima građana koji su za autonomiju, ali i građana koji su za republiku Vojvodinu. Toga ima i u Šumadiji i u drugim regionima, a ono u Sandžaku je drugo – muftija hoće samo bošnjačku muslimansku autonomiju. U Vojvodini stvari stoje drugačije i jasnije – broj onih koji se izjašnjavaju za samostalnost je “jedan do dva odsto”, a sada je jasno da je u istraživanjijma odnos za samostalnost 5,3. A ne bezmalo isto. U suštini, za veću autonomiju je većina i tako dalje. To je ono iz Ustava 1974. godine, kada je bilo 17 procenata, ali sve to znamo, kao što znamo da ima građana – a to je 6 procenata – koji su za ukidanje svakog vida autonomije. Sve je rađeno, ne zaboravimo to, na uzorku koji je naveden – 1.582 ispitanih građana na terenu. Nije, dakle, u pitanju neka posebna država, već jača i utemeljenija autonomija – a to već nije nikakav separatizam. Opet ćemo pomenuti prvaka SNS-a Tomislava Nikolića, koji je u Novom Sadu ovih dana kazao – “Vojvodina će imati prava koja je stekla i niko na bilo koji način neće moći da joj to uskrati. Neka Vojvodina bude pokretač razvoja i lokomotiva ulaska Srbije u EU”. Nismo pristalice politike SNS-a u svemu – ozbiljno sumnjamo i u namere prvaka za budućnost – ali je ovo odmeren i razuman stav koji jasno razlikuje šta je šta u sadašnjem stanju stvari oko Vojvodine – a koliko je Nikolić iskren i da li će biti dosledan, još je rano govoriti.

Priče o nekakvom vojvođanskom separatizmu su insinuacije desničarskih stranaka. Šta govore radikali i presvučeni radikali – a oni se s vremena na vreme presvlače – to nije nepoznato i o tome ćemo govoriti drugi put, ako nismo već i previše govorili o tome. I ovo istraživanje pokazuje u suštini da je autonomija, što veća i što bolje ustrojena, na dobro svih, i Srba i drugih, i u Srbiji i u Vojvodini. Insinuacije, međutim, ne treba potcenjivati, jer to je moćna ideologija čije su posledice razorne i pogubne za sve, posebno za Srbiju, koja se muči sa “kosovskim krstom” o vratu. Malo ko pomišlja da bi autonomija bila od koristi i zaista u svakom pogledu “lokomotiva” koja vuče Srbiju. Eh, da je te svesti bilo u godinama koje su nam pojeli, ne skakavci, već sveci i osvetnici uz ratovođe koji se i danas malo–malo pa isprse da nas vrate u devedesete, ako nas – daleko bilo! – već nisu vratili u sredinu osamdesetih godina, kada je sve počelo sa balkanskom lađom koja je u oluji – da se i mi prisetimo jedne svoje knjige – i iz koje skoro izaći neće i ugledati kopno.

Bilo kako bilo – biće još sondaža – Vojvodina pripada svim Vojvođanima ma koje vere i nacije oni bili.

(Autonomija)

U Srbiji se nahodilo više od šest stotina političkih stranaka, od kojih su neke bez članstva, a u nekima ni članstvo ni vođstvo ne znaju ni sami o čemu se radi – ima toga i u svetu. One poznatije su ustrojene uglavnom po starom komunističkom receptu, ali za razliku od komunista, one nemaju javno publikovani Statut i jasno deklarisane ciljeve. A i kada ih u nekom smislu imaju, oni su sumnjivi. Međusobno se glože i kažu da jedini oni imaju recept za boljitak naroda – stara priča. U registru političkih stranaka nalazi se – odnedavno – i 82. po redu, jedna pod imenom – “Zajedno za Vojvodinu”. Vest je važna i udarna, ali se bezmalo više ništa ne zna o njoj. Ne zna se ono najvažnije. Sedište će biti u Ruskom Krsturu i vodi se kao partija nacionalne manjine. Ne kaže se jasno ni koje nacionalne manjine u Vojvodini, ali se gospođa Olena Papuga pominje kao zvaničnik pred državnim organom, kako i stoji u državnom Službenom glasniku. I sa glasovima koji su potrebni – sa potpisima građana – izgleda nije ništa sporno.

Sve to znamo i opet ništa ne znamo, a najmanje ono što je ovde najvažnije, jer se radi o Vojvodini kao AP u sastavu Srbije.

Vojvodina je istorijska kategorija i pravna činjenica po Ustavu Srbije, a u Evropi se prepoznaje i kao regija u sistemu evropskih regija, i tako i funkcioniše. Neka podsećanja stoga – tako držimo – nisu naodmet. Čuvenom Proklamacijom rimsko-nemačkog cara Leopolda I, koji se titulisao kao “njegovo apostolsko veličanstvo”, Vojvodina se prepoznaje u smislu autonomne celine koja je imala mene i promene u tome, ali je sačuvala taj istorijski znak sa pravom. Zanimljivo je da su komunisti koji su obnovili Jugoslaviju taj znak prepoznali, i u Ustavu iz 1974. godine su uredili regiju onako kako su je uredili. Car Leopold I je vladao od 1658. do 1705. godine, a 1699. godine je Karlovački mir promenio stanje fakata u Evropi. No, Vojvodina je opstala. Na dan 6. aprila 1690. godine, Srbi u Vojvodini – došli sa patrijarhom A. Čarnojevićem – nastanili su južnu Ugarsku, odnosno došli su u Evropu. I srpska Crkva je bila sa njima, koja je ovom seobom dobila pravoslavni barok i “karlovačko pojanje”. To su kulturno-istorijski pojmovi.

Istoriju znamo i ne znamo – kako ko – ali su ovde važnije neke druge napomene, u prvom redu o tome šta je autonomija danas u EU.

Iz mnogih regiona Srbije slušamo izjave o autonomiji, a one koje dolaze iz Sandžaka zbunjuju. Autonomija može imati razne oblike, ali ne može biti jednonacionalna i jednokonfesionalna, a ovo što se nudi iz Novog Pazara je samo bošnjačko i muslimansko, jer se Srbi tamošnji i ne čuju, a kad se i čuju, to su ekstremisti. Svima je jasno da takva autonomija nema budućnosti. U tom smislu, autonomija ne može biti još nešto – ne može biti manjinska kao takva. Stoga bi trebalo da saznamo kako je ovo u Ruskom Krsturu zamišljeno i programski formulisano, ali to za sada, sudeći po novinama, ne znamo. Valjalo bi da se prvaci registrovane partije oglase, jer u Vojvodini ima više od dvadeset naroda, vera i konfesija. Ako je ova partija samo manjinska, nema problema – u pravu su da budu što hoće da budu – ali takvih partija ima u svim manjinama. No, u manjinama ima i više partija u jednoj “manjini” i to je u ovom slučaju nešto što ne znamo.

Vojvodina je moguća samo kao višenacionalna autonomija, jer u protivnom nje nema. Tu imamo jedan fenomen koji se u svetu izučava, ali ga kod nas mnogi zaboravljaju: onaj ko se naseli u nekom vojvođanskom mestu, ako ne u prvoj onda već u drugoj generaciji se oseća “Vojvođaninom”, ali ne u smislu nacije već u smislu jedne, sigurno, više vrednosti. Jer nacija je po Renanu – a to je moderno evropsko poimanje – “permanentni plebiscit”. Samo u pluralizmu se može očuvati identitet svake manjine, jer u protivnom on postaje patološki sveden na nešto politički neodrživo u današnjoj Evropi.

U tom smislu nam nedostaju šire vesti, ne samo o ovom iz Ruskog Krstura, nego i o drugim autonomijama i “autonomijama”.

Dovoljno nam je bilo iskustvo minulih ratova ili nije – to je ono o čemu bi valjalo razmisliti. Političari sve mogu, oni mogu da manipulišu i sa državama i sa autonomijama. Najčešći vid je kada se nešto proglasi nekakvim separatizam. Oni uglavnom to viču, ali nije svaki zahtev – bio on manjinski ili većinski – separatizam i opasnost po Srbiju, jer može da bude i potpuno drugačije – jaka evropski ustrojena autonomija. Ona može čuvati jedinstvo države bolje od jednopartijskog ili jednokonfesionalnog unitarizma, koji se lako pretvara u etatizam ili u totalitarizam.

Vojvodina je Vojvodina za sve ili je neće ni biti, i stoga je najvažnije da se stranke jasno odrede.

(Autonomija)

Ponovo se rasplamsala polemika oko pitanja političke pozadine ubistva premijera Zorana Đinđića. Poznati beogradski advokat Srđa Popović podneo je specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal krivičnu prijavu protiv Nebojše Čovića i Velimira Ilića. Usledio je pljusak izjava i demantija. Iz kojih se vidi da su svi nedužni. Sud je do sada sudio samo onima koji su povukli obarač, politička pozadina ubistva ostala je nerazjašnjena. Kao da se radi o nekakvom nestašluku nekoliko radnika službe državne bezbednosti. I kao da su oni pukim slučajem ubili predsednika vlade. Godine prolaze i sad više nema dilema – „tajanstveno ubistvo” i te kako mori savest zemlje, i ta savest se neće očistiti sve dok cela istina ne izađe na videlo.

Rakov hod

Uzmičemo, da bismo se osvetili budućnosti.

Spisateljski glasovi

U salonu Društva književnika Vojvodine skoro da su se već ustalili povremeni nevezani susreti pisaca. Rado sam nedavno otišao na jedan takav susret, ne toliko radi čitanja novih tekstova, koliko iz želje da vidim stare kolege pisce. Neke od njih nisam sreo već dvadeset, trideset godina. Sa zaprepešćenjem primećujem da su se mnogima promenile crte lica, prepoznajem ih tek po glasu, kad započnu čitanje svojih dela. Boja njihovih glasova ostala je ista, samo je ritam rečenica usporen.

Božićna slika prilika

Previše je pretvornosti. Ni dragi Bog nas više ne prepoznaje.

Manjinska krajnja desnica

Ako se u međuvremenu nešto ne desi, vojvođanski Mađari s pravom glasa na predstojećim izborima u Srbiji moći će da se opredele za jednu od dve manjinske liste. Na jednoj će se naći kandidati Saveza vojvođanskih Mađara, a drugu će, pod nazivom Mađarski preokret, činiti kanditati koalicije četiri preostale mađarske manjinske stranke: Pokret mađarske nade, Mađarski građanski savez, Demokratska zajednica vojvođanskih Mađara i Demokratska stranka vojvođanskih Mađara. Ištvan Pastor, predsednik Saveza vojvođanskih Mađara, reagujući na izjavu čelnika novostvorene koalicije da njena vrata ostaju otvorena i za Saveza vojvođanskih Mađara, rekao je da njegova stranka ni posredno ne može da ima nikakve dodirne tačke „sa ekstremno desničarskim idejama i konceptima”. Zanimljivo je da su intelektualci, članovi i simpatizeri Saveza vovođanskih Mađara, njegova glasila, listovi, sve do sada izbegavali svako konfrontiranje sa ekstremistima. Bili su zauzeti obračunima sa kritički mislećim intelektualcima. I sad, poput groma iz vedra neba, neočekivano se ispostavlja da esktremisti postoje. I da postoje „sumnjive stranke” koje su sa njima u „dodiru”. Istina, Ištvan Pastor je – ali samo on – jednom već govorio o njima, ali reči predsednika su ostale bez odjeka u intelektualnim krugovima stranke. Ni medijski gurui Saveza vojvođanskih Mađara nisu podvrgli analizama nosioce tih pojava, niti su polamisali sa njima. Ostaje nejasno, dakle, u čemu se ispoljava taj manjinski ekstremno desničarski program. Postoje, ali su bezimeni i „apstraktni”.

Zmaj Jovina ulica oplakuje Evropu

Šetnja Zmaj Jovinom ulicom, u sumrak. Pred mnogim kafeima vidim još od jesenas zaboravljene stolice, ulica je, međutim, pusta – tek tu i tamo se mimoiđem sa po kojim užurbanim sugrađaninom. Kao da i Zmaj Jovina oplakuje Evropu. Zna sasvim tačno šta oplakuje, jer svaka pojedina zgrada u toj ulici seća se Evrope. Ne preostaje mi ništa drugo, nego da čekam proleće, da ponovo ugledam njeno privlačno lice. A šta ako proleće izostane, pitam se, hodajući lagano prema Dunavskoj ulici. Prisećam se svojih eseja pisanih krajem osamdesetih godina. Nominantur Neoplanta – pribeležila je na latinskom Marija Terezija na pismenu zamolnicu građana ovdašnjih u kojoj traže da Petrovaradinskim šančevima Imperatorka podari naslov slobodnog kraljevskog grada. Skrenuvši desno u Dunavsku, i sad se osećam kao nekad, kao stražar, koji nikome nije potreban. Zaboravio sam lozinku, ali više ne znam ni to, šta čuvam. Zastanem pred poslastičarnicom Evropa, prepoznajem njenog vlasnika: samotno drema za jednim stolom. Nema gostiju, ni onih stalnih. Jedan prolaznik me pozdravlja, ali u polutami ne mogu da ustanovim da li mi je poznat ili nepoznat. Vraćam se u praznu Zmaj Jovinu, razgledam kako ukrašavaju grad uoči (i) katoličkog Božića. Slovenačke, austrijske firme su prethodnih godina još sredinom decembra osvetlile, ukrasile svoje prodavnice, svoje kancelarije. Multinacionalne firme su, na zanimljiv način, otvorene prema verskom pluralizmu. Iznenađuje me da ih je po tome pratila i Elektrovojvodina. Najviši dostojanstvenici Srbije čestitaju praznik građanima katoličke i reformatorske vere. Ovoga puta i beogradski mediji beleže Božić „po gregorijanskom kalendaru”, i ovaj praznik je ušao u politički kanon. Mediji na srpskom jeziku objavljuju intervjue sa katoličkim biskupima koji napominju da se Srbija menja u dobrom pravcu. Pri tom su u Temerinu bačene dve cigle u prozor jedne porodične kuće. Bačene su snažno, nastala je rupa i na roloima. Srećom, u tom trenutku nikog nije bilo u sobi. Policija nije htela da zapisnički konstatuje događaj. A onda – ohrabreni time – takođe u Temerinu, dva junaka srpske nacionalnosti izbubetala su jednu postariju Mađaricu koja se vraćala kući iz crkve. Žrtva je pretrpela trajne povrede. Ali o tome, usred tutnjave ove bujice prazničnih uspeha, nije baš prilično govoriti.

decembar 2011.
(Preveo Arpad Vicko)