Autonomija kontra secesija

Slušam juče u večernjem dnevniku Radio Beograda da, uprkos srpskim očekivanjima i dubokopromišljenim predviđanjima, prema savetodavnom mišljenju haškog Međunarodnog suda pravde, jednostrano proglašena nezavisnost Kosova 2008. godine, ipak nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom. Silazim potom u grad, uvek bučni kafići su prepuni. Ni u ponoćnim vestima nema izveštaja ni o kakvim masovnim demonstracijama, ili pak o nekim drugim vidovima ispoljavanja građanske neposlušnosti. Današnje novine pišu da je odluka međunarodnog suda izazvala ogromno ogorčenje građana širom Srbije. U svim pravoslavnim crkvama oglasila su se zvona, sveštenstvo i monaštvo organizovalo je molitveno popodne na kojem su se, zajedno s vernicima, molili za pravdu. Predsednik Republike Boris Tadić je priznao da se u istoriji dešavaju nepravedne odluke, ali da će Srbija nastaviti s odlučnom borbom za Kosovo. Prema pisanju beogradske Politike nepravedna odluka je delovala šokantno među kosovskim Srbima. Ministar za inostrane poslove Vuk Jeremić je upozorio da je sud otvorio Pandorinu kutiju, što može da ima nesagledive posledice: svetu preti talas otcepljenja. Novi bauk kruži svetom: bauk secesionizma. Vlada je održala vanrednu sednicu. Štampa piše o hladnom tušu, pošto su uoči donošenja odluke i političari i analitičari bili optimisti. Bili si uvereni da će odluka biti povoljna po Srbiju. Oni nešto oprezniji predviđali su dvosmislenu odluku koja će pozvati na novi dijalog između Beograda i Prištine. Posle optimističkih izjava političara niko nije računao na ovakav razvoj događaja. I većina stručnjaka kritikuje odluku haškog Međunarodnog suda pravde. Prema mišljenju Predraga Simića, profesora međunarodnog prava beogradskog Fakulteta političkih nauka, nije pobedila pravda, nego Brisel i Vašington. Tibor Varadi je u izjavi za Politku naglasio da sud nije odgovorio na postavljeno pitanje i da je pribegao manipulaciji. Slično Jeremiću, i on ističe da ovakvom odlukom sud podstiče secesionističke pokrete. Dopisnik Politike iz Rumunije oštrim tonom izveštava o „rumunskom Kosovu”, odnosno o Erdelju, prenoseći i izjavu rumunskog ministra za inostrane poslove koji je episkopa Lasla Tekeša bez uvijaja nazvao secesionistom, upozoravajući indirketno na „mađarsku opasnost”. Procene Vojina Dimitrijevića su dakako staloženije: prema njegovom mišljenju, deo odluke međunarodnog suda, onaj koji se odnosi na telo koje je proglasilo nezavisnost Kosova, jeste sporan, ali da je veliki hendikep Srbije u tome što je i danas prinuđena da brani baštinu Miloševićeve pustolovne politike. Jedno je, međutim, izvesno: druga etapa kosovskog pitanja ovim savetodavnim mišljenjem je okončana. Sad sledi treća, i sa strepnjom pomišljam koliko nas još etapa vreba. Šta će biti, kad ljudi u kafićima iznenada ućute, i kad se oglasi jedna sasvim drugačija muzika. Ne potcenjujem secesionističke pretnje, ali – posve nezavisno od Srbije i od Kosova – ova odluka ukazuje i na jedan drugi, nadasve važan kontekst: na pitanje manjina. Sud o tome nije izustio ni slova, ali na jedan posredan način, ipak je reč o tome. Odluku suda mnogi odbacuju s argumentom da će ona ubrzati secesionističke procese širom sveta. Ova pretpostavka nije isključena, ali postoji i za to lek, a to je manjinska autonomija. Posle ovakve odluke možda bi trebalo uspostaviti nove, pravičnije norme zaštite manjina i u Evropskoj uniji, i u Ujedinjenim nacijama. A možda ću, slično Oskaru Jasiju, istaknutoj figuri mađarske levice, ostati usamljen s mišljenjem da je najbolji lek protiv secesije neka forma manjinske autonomije.

Marks na crnoj listi

Nikad nisam bio marksista, niti levičar, bio sam oduvek liberal, piše Srđa Popović koji je u vreme jednopartijskog sistema imao više problema zbog svog slobodoumlja, nego koristi. Ali danas Srđa Popović, ne malo skandalizovan, prinuđen je da konstatuje da u Srbiji trenutno nema levice. I u pravu je. Marksizam se pojavljuje tek tu i tamo, uzgredno, kao nekakvo apokrifno učenje. Dobro se sećam šezdesetih godina kad je Niče bio na crnoj listi. Putevi Gospodnji su, zaista, nepredvidljivi! Sad je, eto, na crnu listu dospeo Marks. A nekadašnji marksisti i „marksisti” danas masovno padaju ničice pred crkvenim ikonama. U normalnim kapitalisitčkim društvima postoji levičarska kritika kapitalizma. Ona ne postoji samo u ovom srbijanskom divljem kapitalizmu. Ali bilo bi pogrešno da se nedostatak levice spočitava samo Srbiji, jer je reč o simptomu karakterističnom za čitav region. Zanimljivo je, međutim, da baš u onim istočno-evropskim društvima, koja raspolažu izvesnim građanskim tradicijama, levičarski sistem vrednosti nije iskorenjen u potpunosti. Ali tamo gde su prirodopis razvoja određivali feudalni odnosi, tamo gde je, dakle, socijalizam građen na feudalizmu, levica je propala u zemlju. Ili se povukla u katakombe, kao što su činili antički hrišćani za vreme velikih progona hrišćanstva.

Preobraženja

Stigao mi je poziv na jedan duži boravak u Budimpešti. Nisam baš raspoložen za nova putovanja. Ne želim izbliza da gledam politički preobražaj nekolicine svojih prijatelja i poznanika. Takvih kameleona ima i ovde baš dovoljno. Ovi ljudi se drugačije oglašavaju u srpskoj, a opet drugačije u mađarskoj štampi. Na jedan način kad je Fides na vlasti, na drugi kad su socijalisti. A one koji hodaju podjednako uspravne kičme – bez obzira na to, na kojoj se strani nalaze – poštujem i uvažavam i sa ove udaljenosti. A što se neutralnih tiče, moj odnos prema njima je sličan Danteovom.

Trebalo je blagovremeno protestovati

Pre nekoliko nedelja, na beogradskoj jubilarnoj sesiji Peščanika sam rekao: „Ako danas – pisao sam pre pet godina – beogradski centralni mediji bez reči gledaju kako u Vojvodini prebijaju manjine i Rome, onda će uskoro i na beogradskim ulicama da prebijaju liberalne demokrate i – strane turiste. Ako počinioci neće biti kažnjeni, uskoro će i političari biti prinuđeni da se po zemlji kreću s telohraniteljima i, po mogućnosti, u pancirkama.” Danas vidimo da političari hodaju tesno okruženi telohraniteljima, dok su u Zemunu publicistu Teofila Pančića (novinara nedeljnika Vreme) u prepunom autobusu, dvojica huligana pretukla gvozdenim šipkama. Protestuju političari, centralni mediji. Možda je trebalo blagovremeno da izraze svoje negodovanje. Onaj ko danas kaže „B”, morao je svojevremeno da kaže i „A”. Zar ne? Pančića su pretukli, jer je on rekao i „A”.

jul 2010.
(preveo Arpad Vicko)

O čemu je reč?
Kratko rečeno, o tome da je Kosovo najpre “iskočilo” iz državnog i političkog sistema Srbije, a sada postaje jasno da je Kosovo za Srbiju i pravno “izgubljeno”!

Naime, Međunarodni sud pravde (MSP) pre neki dan saopštio je javnosti svoje “savetodavno mišljenje” da “Deklaracija o nezavisnosti Kosova nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom”.
Sud je ovakvu svoju odluku doneo nakon što je dobio zahtev od generalne skupštine Ujedinjenih nacija da pravno oceni Albansku jednostrano donetu Deklaraciju kojom se proglašava nezavisnost Kosova!
I tu je priča o međunarodnoj pravdi koju je Srbija tražila dospela do samog finala!
Sve ono dalje što može da usledi, kao, naprimer, akademski diskurs o ovoj Odluci MSP ili istraživačka radoznalosti pravne hermeneutičke, ne može imati nikakav praktični značaj!

Kada je Odluka MSP saopštena, usledila je vanredna sednica Vlade Srbije u proširenom sastavu – sastanku je prisustvovao i predsednik Srbije. Vlada je kratko zaključila da MSP svojom odlukom “nije odgovorio na suštinsko pitanje o legalnosti nezavisnosti Kosova”.
Osim toga, Vlada je odlučila da u novonastalu kosovsku problematiku uvede i Skupštinu Srbije tako što će “predložiti parlametu usvajanje odgovarajućeg akta kojim bi bilo ostvareno jedinstvo po pitanju teritorijalnog integriteta Srbije”.
Vlada najavljuje i nastavak “političke borbe” za Kosovo tako što će se pripremiti rezolucija za Generalnu skupštinu Ujedinjenih nacija, koja će biti održana u septembru, a kojom će Srbija “tražiti da se pregovorima dođe do rešenja za Kosovo”!?
I sasvim konkretno, iz Vlade je najavljen “nastavak borbe i još veća diplomatska ofanziva”. Naime, specijalni izaslanici Srbije odneće ovog vikenda pismo Predsednika Tadića brojnim vladama i šefovima država u svetu koje još nisu priznale nezavisnost Kosova jer je sada kako kaže ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić, “otpočela trka sa vremenom”.
Ne samo to, i svi ministri će krenuti u žestoku ofanzivu za Kosovo!

I tako smo posle dugotrajne borbe (Srbije) za Kosovo, opet (smo) na istom početku sa (istim) Kosovom!
Ta okolnost ukazuje da je državna (?) strategija sa Kosovom i oko Kosova pretrpela potpuni fijasko!

Za Odluku MSP predsednik Srbije Boris Tadić je rekao da je “teška za Srbiju”.
To je sa stanovišta (neuspeha) politike koju je vodio – njegova Vlada, njegova stranka i njegovi koalicioni paartneri – nesumnjivo tačna konstatacija!
Ali, treba pritom reći i ovo.
Ma kako to zvučalo paradoksalno ili nelogično,  Odluka MSP nije bila ni neočekivana, ni iznenađujuća ni nepredvidiva!
Oni koji nisu bili upućeni u “visoku državnu politiku”, pravni laici i “običan svet” nisu šokirani Odlukom MSP!
Ta Odluka je naprosto samo “pravni aneks” političkoj stvarnosti priznavanja kosovske nezavisnosti u Evropi i svetu!
To je sudska, međunarodna pravna “overa” države Kosovo!
Jer ne zaboravimo, Kosovo je 17. februara 2008. godine proglasilo nezavisnost, i od tada do danas nezavisnost Kosova priznalo je
69 zemalja i država u svetu, Evropi i našem najbližem susedstvu!
Još od Rezolucije 1244 Kosovo je praktično izašlo izvan državnog i pravnog domašaja Srbije i to je bio Kosovski “put bez povratka”!
Neki politički analitičari misle da je Kosovo za Srbiju “izgubljeno” još davne 1988. godine.
Sve to dalo je osnova konstataciji MSP “da Rezolucija UN 1244 nije zabranjivala autorima Deklaracije da proglase nezavisnost”.
(Sapienti sat!)
Postavlja se pitanje zašto je službena Srbija gotovo pune dve godine podgrevala krajnje nerealan optimizam u povoljan pravni ishod u postupku pred MSP?
Zašto su zvaničnici Srbije dok je postupak pred sudom tekao, posebno Tadić i Jeremić, odbijali svaki susret sa kosovskim političkim liderima, pa su čak napuštali i međunarodne skupove demonstrativno odbijajući da sede za istim stolom sa kosovskim Albancima ili su tražili njihovo izuzeće iz dijaloga u međunarodnim forumima?
Treba se samo prisetiti Jeremićevih političkih isključivosti: “Ako Srbija treba da bira između Evrope i Kosova…”, itd.
Sve to ukazuje na nerazborito političko ponašanje prema Kosovu Srbije i njenih političara!

Može li odluka MSP imati određenog uticaja i na “unutrašnje” prilike u Srbiji?
Svakako da može. U “oštrijoj” formi mogu se sada postaviti brojna unutrašnja pitanja.

Hoće li Srbija praviti politički zaokret na svom putu u/za Evropu?
Da li će Srbija u međunarodnoj politici zadržati svoje “stubove oslonce” u Briselu, Moskvi, Pekingu, Vašingtonu?
Koliko se (sada) umanjuju izgledi da Srbija pristupi izradi novog ustava po “evropskim standardima”?
Može li desna i antievropska politička opcija u Srbiji aktivirati nemire širom zemlje i politički oboriti Vladu Srbije?
Da li će stanje ljudskih i manjinskih prava u Srbiji i Kosovu ući u još veći minus?
Hoće li dijalog između Beograda i Prištine (sada) potpuno zamreti?
Može li iz ovog političkog rašomona Vojvodina “ni kriva ni dužna” izaći “još kraćih rukava”?
Drugim rečima, može li parlamentarna kampanja za “amputaciju autonomije” Vojvodini prerasti u prerasti u političku histeriju koja će se iskaliti na zakonodavnom “kresanju” i onako mršavih prava Vojvodine uz dodatno jačanje centralizma i centralizacije Srbije?

Dok se ne ukažu odgovori na ova i slična druga pitanja, imaćemo priliku da vidimo i Rezoluciju Srbije u UN.
U politici je sve moguće (“politika je veština mogućeg”), pa i to da Generalna skupština UN “vrati” Kosovo Srbiji.
I šta onda?
U tom slučaju, na ovom istom mestu, priznaću svoju analitičku neukost i nedostatak mašte!

Zašto? Šta je to tako značajno i mudro zborio ili učinio Dačić? Čime je zaslužio lasku? Da nije citirao jevanđelja? Vladiki izdao dozvolu za posedovanje mitraljeza? Zaplenio još neku tonu kokaina? Razobličio neku novu mafiju? Uhapsio Ratka Mladića i Gorana Hadžića?

Ništa od toga.

Kao mladi, mudri i verujući čovek, Dačić je pre neki dan, u manastiru Svetih vrača Kozme i Damjana, prisustvovao manastirskoj slavi i sa vladikama lomio slavski kolač. Kao ministar, on je za potrebe manastira obezbedio terensko vozilo. Kao potpredsednik vlade on je, kako to, valjda, i dolikuje predstavniku svetovne vlasti, ljubio vladiki ruku.

Da time Dačić nije, možda, učinio nešto pogrešno, nešto što nije trebalo? Ne. Učinio je baš ono što crkva i očekuje od mladih verujućih Srba, ministara i potpredsednika vlade – da budu predani veri, prema manastirima velikodušni a prema vladikama ponizni.

Učinio je ono što već dugo vremena čine i ostali pripadnici njegove klase – postao je privatno lice i zauzeo svoje mesto  u dugačkom red onih koji se  službenim kolima voze u crkve, drže sveće u rukama kao da nazdravljaju, mrmljaju nešto sebi u bradu, krste se sve u šesnaest i ljube ruke kome stignu.

Politički bonton u Srbiji ne počiva na ustavu, nego na stranačkim interesima. Ako ti interesi nalažu da se zažmuri na razdvojenost crkve i države, to za vladajuće oportuniste nije problem – glumiće slepce od rođenja. Ako crkvu treba osloboditi od poreza zaklinjaće se u Tomasa Mora, Kampanelu i Marksa i tvrditi kako su porezi nepotrebni. Ako crkvi pofali vernika, ustupiće joj škole. Ako joj pomanjka para, daće iz  budžeta. Ako u Svetom Sinodu nema dovoljno episkopa, evo tu je Predsednik Republike. Ako neki vladika zagovara bezakonje, vlast drži prst u uhu. Ako je vozni park u manastiru zastareo, evo tu je ministar policije. Ako…

Pa, dobro, drugovi svetog Petra, recite, jel treba još nešto?
Treba, reče vladika. Narodu ovog kraja, osim manastira, potrebni su, da bi ostao i opstao, putevi, telefonske linije i pomoć za nabavku mehanizacije Ovaj manastir, konak i zvona koja se čuju, uzvratio je Dačić, poziv su narodu da ostane. Ne bi bolje sročili ni u španskoj sapunici.

Zar je to sve? Zar narodu, crkvi i državi u Srbiji nije potrebno još nešto? A šta je, vladike mitraljesci i ministri rukoljupci, sa onim „Caru carevo, a Bogu božje“?

U subotu na svečanoj sednici Glavnog odbora svoje stranke Ivica Dačić je izjavio da socijalisti nisu utopisti. Nisu. Valjda baš zbog toga i ne znaju kome su i čemu u Vodenoj Poljani zvonila zvona.

Prelistavam novu knjigu Srđe Popovića koja se ovih dana pojavila u izdanju Peščanika i u kojoj su sabrane beleške ovog autora nastale posle 2000. godine. Naslov: One gorke suze posle. Opora knjiga o gubitku nada posle petooktobarskih promena, knjiga koja upozorava na to da nismo ništa naučili iz opominjujućih primera devedesetih godina. Popović spada među one malobrojne pravnike koji se nisu prodali vlastima – nije rasprodavao svoja stručna znanja. To nije malo, naročito danas, kad je mnogo onih koji, kao „nezavisni”, švrljaju, ili se šepure u „ozračju” vlasti, kad u svakom grmu leži po jedan pravnički obrazovani političar, savetnik-analitičar, gladan univerzitetske katedre. Popovićeva knjiga otkriva mnoge stvari, pa i to, na primer, da je i imenovanje rata kojim je razbijena nekadašnja Jugoslavija – sporno. U početku je, naime, međunarodna štampa pisala o građanskom ratu, pa su tu kvalifikaciju preuzeli i zapadnoevropski političari. Uvažavam ovu terminologiju, jer je u početku baš tako i izgledalo, ali potom se postepeno pokazalo da je taj višegodišnji rat imao, doduše, mnoga obeležja građanskog rata, ali da je ujedno bio i etnički rat. Srđa Popović je svojom britkom pravničkom logikom, raščistio i ovaj terminološki haos. On smatra da se Srbija, ustavom donetim 28. septembra 1990. godine, izdvojila iz jugoslovenske federacija i postala nezavisna država. Od tog momenta, pak, moguće je govoriti samo o međudržavnim ratovima, a ne o građanskom ratu; što će reći da je Srbija, bez sumnje, napala susedne zemlje. Prema slovu tog ustava, naime, Srbija je savezne zakone smatrala obavezujućima samo ako oni nisu u suprotnosti s njenim interesima. U članu 72. tog ustava nedvosmisleno piše da je Srbija suverena i nezavisna država koja je prisvojila ingerencije koje su, inače, u nadležnosti federacije. Istina, u ustavu figurira i Jugoslavija – ali kako može da bude jedna suverena i nezavisna država podređena jednoj drugoj suverenoj i nezavisnoj državi? Ove teze Srđe Popovića u vreme njihovog publikovanja izazvale su oštre polemike koje su se, međutim, ubrzo utišale, i danas se više niko i ne obazire na njih. Iako su one veoma važan momenat u sklopu prosuđivanja jugoslovenskih događaja, s obzirom na to da je dotični srpski ustav donet bezmalo godinu dana pre akta hrvatskog, odnosno slovenačkog izdvajanja. Nije ni čudno da se jula 1991. godine, u takozvanom jugoslovenskom predsedništvu, posle donošenja hrvatskog ustava, Stjepan Mesić branio time da je Hrvatska naprosto preslikala srpski ustavni model. Hrvatska je, dakle, samo sledila Srbiju u izlasku iz federacije. U ovoj knjizi Srđa Popović pokušava da raščisti, osim okolnosti raspada bivše Jugoslavije, i pitanje Kosova, a i da osvetli političku pozadinu ubistva premijera Đinđića, koja je i do danas pod velom tajnosti. Popović – mada visoko ceni politiku koju je vodio pokojni Đinđić – osporava do sada poznatu doktrinu oktobarskih promena. Prema njegovom mišljenju, Miloševića nije oborio narod, niti su to učinili opozicioni političari, već srpski tajkuni, tajna policija i vojska. Sve ove snage su se iskreno plašile da će vladajuće nezadovoljstvo u zemlji kulminirati narodnim ustankom koji će sa scene počistiti Miloševića, ali i njih. Zato su i došli do zaključka da je neophodno razmišljati o preventivnim merama. Opredelili su se za „revoluciju” procenivši da vlast treba prepustiti opoziciji. Sa tim se našao suočen, zapravo, Zoran Đinđić. A odgovor nije izostao. Usledio je takozvani štrajk „crvenih beretki” koji Srđa Popović kvalifikuje kao oružanu pobunu. Đinđićeva vlada nije imala ni minimalne šanse da skrši pobunu, pošto je tadašnji predsednik Jugoslavije, Vojislav Koštunica, kao komandant oružanih snaga, stao na stranu pobunjenika, usled čega je Đinđić bio prinuđen da uđe i niz kompromisa. Posle oružane pobune „crvenih beretki” usledilo je ubistvo premijera. Prema tome, nije reč o ordinarnom obračunu mafijaša, nego o političkom ubistvu čiji koreni sežu u devedesete godine. Devedesete, dakle, i dalje važe kao svojevrsni gnojni čir naše bliže istorije. Koliko je u svemu tome Srđa Popović u pravu, pokazuje se baš ovih dana u dnevnim i nedeljnim listovima koji objavljuju nove i nove detalje političke pozadine Đinđićevog ubistva. Da li ćemo na ta pitanja dobiti verodostojne odgovore, ili ne, za sada je teško reći. Ali, nezavisno od svega toga, sve više se pokazuje da su aktuelne afere većinom vezane za devedesete, što znači da sve do sada ta relativno bliska prošlost nije razjašnjena, stalno se vraća, meša se u naše živote, štaviše, utiče i na našu budućnost. Posle 2000. godine mnogi su se zavaravali da ne treba da se bavimo prošlošću, da treba gledati samo napred, da je vera u budućnost najvažnija. Posle deset godina je definitivno jasno, da je to nemoguće. „Preventivna revolucija” se ne može zaobići „preventivnom amnezijom”.

Aparthejd ili orgije?

Mediji na srpskom jeziku su (takođe) prepune vesti po kojima jedna u Mađarskoj registrovana nevladina organizacija, priprema u Kanjiži mađarsko-fašističke orgije, jer će – prema njihovim saznanjima, na tom muzičkom festivalu da nastupe neonacistički i skinhed-ansambli iz susedne Mađarske. Protestuje novosadska Antifašistička akcija (AFANS) – civilna organizacija koja je do sada energično ustajala protiv svih manifestacija srpskih neonacista – a protestovala je i Liga socijaldemokrata Vojvodine i Srpski pokret obnove. Kanjiški organizatori objavljuju demantije, tvrdeći da su za koncert dobili sve dozvole nadležnih organa. Jedan od organizatora je za list Mađar So izjavio sledeće: „Polako ćemo dogurati do toga da će nam se zameriti i to što govorimo mađarski. Ako je ikome stalo da u Srbiji imamo stvarnu demokratiju, treba što pre ukinuti sistem koji je ovde na sceni i koji ima obeležja aparthejda”. S jedne strane imamo kvalifikaciju izraženu u sintagmi „fašističke orgije”, a na drugoj kvalifikativ potpune obespravljenosti, „sistem aparthejda”. Mogao bi neko da kaže da su to beznačajne sitnice. Rekao bih to i ja, kad bi ovakve stvari funkcionisale kao na zapadu, gde su slične manifestacije komercijalnog karaktera, menadžeri organizuju, orkestri sviraju, publika kupuje ulaznice, a vlasti intervenišu čim se ustanovi kršenje bilo kakvog zakona, a nezavisno sudstvo sudi i – ako se krivica dokaže – organizatori mogu biti osuđeni ne samo na pozamašne novčane kazne, nego mogu lako da zaglave i u zatvoru. Pod ovim našim podnebljem, pak, ovakve muzičko-zabavne manifestacije priređuju se novcem koji u krajnjoj liniji potiče iz budžeta, i zbog toga su one skoro neizbežno politički obojene. I dok institucije visoke kulture tavore, razni orkestri po raznim letnjim priredbama – a često pod geslom čuvanja identiteta (etničkog, naravno) – kupe novce. Zvanično niko nije potvrdio da se kanjiški koncert finansira novcem iz javnih fondova, u ovom slučaju to i nije najvažnije. Bitno je da će pored sportskih stadiona i razni orkestri biti pioniri političkog hladnog rata. Suština je u tome, drugim rečima, da se gomilaju ideološki olujni oblaci. Policijske intervencije, zabrane, napetosti. Gde su te znamenite letnje škole i kupovi tolerancije? Možda će afera biti zataškana, kao obično, ali je sigurno da će ona ostati u sećanju javnosti. Na jednoj strani će se sećati „fašističke orgije”, a na drugoj „aparthejda”. Treba još imati u vidu da su protiv održavanja ovog koncerta protestovale dve većinske stranke koje su inače u koaliciji sa Savezom vojvođanskih Mađara. Jedna je nacionalnog karaktera, a druge se deklariše kao građanska. Manjinske stranke pak ćute, izuzev Pokreta mađarske nade, koji je proterivanje članova jednog mađarskog orkestra iz Srbije okvalifikovao kao „incident međunarodnih razmera”. Možda bi mogao da se oglasi i odbor za kulturu Nacionalnog saveta Mađara (u njegovom članstvu je zastupljen i jedan predstavnik Pokreta mađarske nade), i mogao bi svojim meritornim i stručnim stavom da izađe pred većinsku javnost. I trebalo bi da to učini blagovremeno, jer koncerta će biti, orkestri će nagrnuti, marketing će da sa razmahne, ljudi će verovati i sumnjati, a konflikti se umnožavati…

jul 2010.
(Preveo Arpad Vicko)

Vlasti u Beogradu, ako žele da unaprede položaj manjina, moraju voditi računa (i) o tome da ne doprinesu zaoštravanju njihovih međusobnih odnosa, a čemu upravo ovih dana prisustvujemo. Propisujući Bošnjacima strožije uslove za formiranje nacionalnog saveta, vladino ministarstvo je sasvim nepotrebno doprinelo tom zaoštravanju.

Od onih koji vode, ili pretenduju da vode manjinsku politiku, građani očekuju da ispolje daleko veći stepen političke umešnosti. To posebno važi za Ministrastvo za ljudska i manjinska prava. Od ministarstva se očekuje da deluje u interesu manjina, a ne stranačko-političkih oligarhija, da ne podvaja manjine i ni na koji načine ne doprinosi podelama unutar njih.

Ni Beogradu, ni sandžačkim Bošnjacima ne odgovara (dalje) zaoštravanje odnosa: Beogradu već zato što će svaki novi sukob teško izblamirati njegovu privrženost pravima manjina i odvući ga od strateškog cilja – priključenja EU, a Bošnjacima zato što će otežati realizaciju njihovih prava i učiniti ih predmetom nacionalističkih optužbi i napada.

Tokom svog boravka u Beču Tadić je, na proslavi 150 godišnjice Srpske crkvene opštine, izjavio da je pitanje identiteta pitanje smisla našeg postojanja. Ako je pitanje identiteta važno za Srbe, zašto ne bilo važno za i Bošnjake? Ili za bilo koju drugu manjinu?!

Kada je, pak, o smislu našeg postojanja reč, to pitanje nije u opisu posla predsednika Republike – za razliku od njega, više prava da se tim pitanjem bavi ima muftija ili neki drugi verski dostojanstvenik. Međutim, pitanje odnosa državnih institucija prema manjinama mora biti predmet njegove pažnje. Ništa tako ne podstiče antagonizam kao uverenje pripadnika određene zajednice da su diskriminisani i da nisu dovoljno respektovani.

A upravo to, kao refren, ponavlja muftija u svojim javnim nastupima. Zukorliću se dosta toga može prigovoriti, ali mu niko ne može osporiti pravo da govori o problemima koji frustriraju Bošnjake. U drugoj polovini juna, dakle nakon izbora a pre objavljivanja fotomontaže u „Blicu“, on je izjavio da Beograd mora učiniti zaokret u svojoj politici, te da u Bošnjačkoj kulturnoj zajednici ima sagovornika u rešavanju problema. Ukoliko ta promena izostane, poručio je, poverenje Bošnjaka će nastaviti da se tanji, a retorika će se ponovo zaoštriti. Nije prošlo dugo vremena i mi se, evo, ponovo susrećemo sa zaoštravanjem.

Danas je još reč o pitanju bošnjačke/islamske zajednice, ali se već sutra, prema najavama, pitanje može radikalizovati i proširiti i na pitanje statusa Sandžaka. Danas je to još uvek unutrašnja stvar, ali se sutra problem može preliti i izvan državnih granica. Ako do toga dođe i međunarodna zajednica počne da se bavi pitanjem Sandžaka i Bošnjaka, onda nacionalisti neće uzroke tog bavljenja tražiti u nesposobnosti vlade Beogradu, nego u Srbiji suprotstavljenim interesima međunarodne zajednice, a to je priča koju smo već u bezbroj navrata slušali do sada.

Umesto ka EU, Srbija, kao da trči u susret novim problemima i novim nevoljama. Dokle?

Na našu nesreću, katastrofa nije usledila kad je bila neizbežna. Uslediće, sva je prilika, kad je više nikog ne bude zanimala.

Oklop i politika

Putujem u Beograd. Ponovo nastupam na javnoj sceni. Učesnik sam svečanosti povodom jubileja, desetogodišnjice radio-emisije Peščanik, koja se obeležava u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, a potom se rođendanska proslava nastavlja u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Pre početka susrećem Latinku Perović, Vojina Dimitrijevića, Srđu Popovića i mnoge druge beogradske prijatelje. Osećam se kao počekom devedesetih, kad je nastajao pokret intelektualaca potom nazvan „druga Srbija”, s tim da smo se tada okupljali u Studentskom kulturnom centru. Nerado zapisujem da je taj pokret nastao na bazi protivljenja Miloševiću, delom zbog toga što se danas svi diče da su bili Miloševićevi protivnici, čine to čak i oni intelektualci čije su partije bile u tehničkoj ili nekoj drugoj koaliciji s Miloševićevom partijom. Ovako ili onako, ali su se svakako dobro razumeli. Ali ne bih samo zbog ove pretvornsti redukovao „drugu Srbiju” na otpor Miloševićevom režimu. Taj pokret bio je mnogo više od toga. Jer puko protivljenje Miloševiću još nije ozbiljan politički program. Radilo se o promovisanju koncepta jednog drugačijeg društva, drugačije politike i drugačije kulture; treba govoriti o slobodi. Što se zorno i pokazalo u periodu koji je usledio odmah posle 5. oktobra 2000. godine. Oni koji su se do tada izjašnjavali samo kao Miloševićevi protivnici, s lakoćom su se ubaštrali u mehanizme nove vlasti i, s izvesnim modifikacijama, nastavili da grade Miloševićevo delo. Đinđić je činio pokušaje da onemogući tu praksu, ali njega su ubili, štaviše, do današnjeg dana nije rasvetljena politička pozadina njegovog ubistva, u zatvor su dospeli samo oni koji su povukli obarač. Za vrlo kratko vreme, oni koji su bili samo protiv Miloševića, bez ikakve griže savesti, uhlebili su se u službi Vojislava Koštunice. Čak i oni koji su pre toga slovili kao Đinđićeve pristalice. Što je bio vrhunac apsurda, jer je reč o međusobno isključivim poltičkim usmerenjima. A to nije govorio samo Đinđić, već je to i sam Koštunica isticao kad je Milošević izručen – po Đinđićevom naređenju – haškom tribunalu, što je Koštunica okvalifikovao kao državni udar. A to je najteža optužba koja se jednom premijeru može uputiti. Potom su pozauzimali položaje i započeta je restauracija. U raspravi oko donošenja skupštinske rezolucije o Kosovu Ivica Dačić je ironino primetio: „Ne razumem zašto nas je 5. oktobra trebalo smeniti kad nastavljate našu politiku.” Na ovu rečenicu do danas se niko nije usudio da odgovori. Ali pitanje Ivice Dačića je, ako ne baš u punoj meri, ali ipak legitimno. Reč je o tome, zapravo, da od 6. oktobra imamo razdoblje „miloševićizma s ljudskim licem”, kao što sam već tih dana rekao u intervjuu za list Danas. Ili, kako sam u svojim dnevničkim zabeleškama (objavljenim 2003. pod naslovom Ispisivanje vremena, u međuvremenu) u noći izeđu 5. i 6. oktobra 2000. godine zapisao: „Nacionalizam je ponovo pobedio”. Verovatno je toga i Đinđić bio svestan, ali nije hteo da to primi k znanju. Nastojao je da očajničkim kompromisima prevaziđe taj „miloševićizam s ljudskim licem”, ali pokazalo se da je protivnik jači, jer je premijer ubijen. Deset godina Peščanika je, zapravo, priča o onome što se dogolilo posle devedesetih, ili priča o ovom milenijumu. O tome da i dalje živimo u autoritarnom društvu, u jednom partokratskom svetu ogrezlom u korupciji, s degradiranim kulturnim i moralnim sistemom vrednosti. Na toj oproštajnoj večeri od Peščanika, na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, na kojoj sam pre trideset godina odgledao toliko izvrsnih predstava, podsetio sam i na to da sam pre pet ili šest godina već upozorio: ako će beogradski, vladajući jet-set, bez reči da gleda kako i posle 2000. godine po Vojvodini prebijaju manjine i Rome, uskoro će i u Beogradu da prebijaju drugačije misleće, demokratske intelektualce i – strane turiste. I, na žalost, to se i dogodilo. Ako pak počinioci bivaju redom oslobođeni, što se takođe dogodilo, političari će biti primorani da se zemljom kreću u pratnji do zuba naoružanih telohranitelja. Možda će im biti toplo savetovano da nose i pancirne prsluke. Nije mi poznato, da li ih već nose, bilo bi to indiskretno, ali vidim da se okružuju sa sve većim brojem telohranitelja. A tamo gde telohranitelji ureduju, nađu se za začas i pancirke. U pancirkama, međutim, nije moguće upravljati zemljom, jer ne formatira političar pancirku, nego pancirka formatira političara.

(jul 2010.)
Preveo: Arpad Vicko

Proćerdana generacija

Okupili smo se pre nekoliko dana na pedesetu godišnjicu mature, mi, koji smo 1960. završili gimnaziju. Iz nekadašnjeg razreda već devotoro nije više među živima, konstatujemo ozbiljno klimajući glavom, a nekima se izgubio trag, ne možemo da ih pronađemo nigde u Evropi. Nema više ni naših profesora. Ono što je za mene neobično, niko od nas ne kudi prošlost čije su nas iluzije zavele. Razgovaramo o njoj smireno, hladne glave. Prisećamo se naših profesora, onih koje smo voleli, ali i onih koje nismo voleli. Proćerdana generacija, pisao samo o svojim ispisnicima koji su krajem pedesetih postali punoletni, i potom maturirali. Naši očevi – bez sumnje s najboljim namerama – zatajali su od nas prošlost i stvorili za nas nove iluzije u koje, posve verovatno, oni sami nisu verovali. Mi smo bili prvi koji smo naivno verovali u njih, i mi smo bili prvi koji su se razočarali. Tako nam je u tome prošla i mladost, čije breme do dan danas, sve se zlopateći, teglimo na grbači.

O čemu pričamo i o čemu sanjamo?

Na kasi samoposluge sredovečni čovek brižljivo pakuje u torbu kupljene stvari. I pri tom mrmlja sebi u bradu. Ako dobro razumem, meditira o svakodnevnom rastu cena, o tome da je javni život skandalozan, da se rukovodoci bogate. Pominje imena i afere, vidi se da je dobro obavešten. Strpavši stvari u torbu, okrene se prema meni. Jesam li u pravu, gospodine – pita, naglašavajući svaku reč. Klimnem povrdno glavom, nije rekao ništa novo. Sve češće susrećem takve ljude, koji razgovaraju, raspravljaju sa samim sobom, žale se, ali znaju da nema ko da ih sasluša. Demokratija je učinila ljude, a i mase, usamljenima. Društvo je, ogrezlo u velikom patriotizmu, zaboravilo na svakodnevnu solidarnost, u dušama građana gomila se bes, i taj tihi bes ih razara iznutra, kao otrov. Boreći se za hleb svadašnji, sanjaju o redu. Rekavši: red je duša svega. Sanjaju sigurnost, izvesnost. I šta rađa taj san? Slobodu ili pak – diktaturu? Jer u ovakvim slučajevima se dešava da baš žudnja za redom ispostavlja iluziju poslednje šanse – diktaturu.

(jun 2010.)
Preveo: Arpad Vicko