Današnji istorijski trenutak ustavnog razvoja vapijuće nalaže korenite ustavne reforme Republike Srbije i promenu njenog sadašnjeg nazadnjačkog, nametnutog, ustvari samo redizajniranog miloševićevskog ustava. Nužno je stoga pokretanje široke javne i svenarodne političke rasprave, koja treba da odgovori upravo na politički osnovno i prethodno pitanje : kakav nam ustav zapravo treba. Siguran sam da će konačni odgovor – ukoliko raspravom ne budu ponovo grubo manipulisale svemoćne srbocentralističke snage – biti slojevitiji od samog pitanja. Glasiće: ako država Srbija želi da se konačno politički stabilizuije i ustavno konsoliduje na trajnim osnovama, trebaće nam nekoliko ustava(1), jer se ona mora ustavno organizovati po meri vlastitog složenog bića, dakle – mora se konstitutivno temeljito i decentralizovati, i regionalizovati, pa – na samosvojan način, asimetrično – i federalizovati. A mora izvršiti i druge temeljne demokratske reforme, po meri moderne evropske države, dakle – mora korenito promeniti odns vlasti prema građaninu i odnos poslanika prema biračima, izmeniti odnos parlamentarnih partija prema društvu i džavi i saseći korene partiokratizma, ojačati utcaj civilnog društva na državu i javne poslove i uticaj sveta rada na politiku države i rad njenih institucija. Iako se ova rasprava tim delom refomi manje bavi, ona ih smatra organskim delom celovitog programa onih neminovnih demokratskih reformi zbog kojih se aktuelni ustav mora i korenito, i što pravovremenije menjati.

Šta su bitne pretpostavke da se ostvare na to usmerene ustavne reforme? Šta su u zemlji u celini, a šta u dva konstitutivna entiteta i geo-istorijska regiona. Odnosno, šta u Srbiji i – sa stanovišta ovog rasmatranja posebno – šta u Vojvodini? Koji su putevi, koji politički zahvati i pravno-političke procedure koje se moraju sprovesti da bi buduće korenite ustavne reforme bile ostvarene i demokraski, i efikasno, i svrsishodno?

Prva, metodološko-politički inicijalna, a suštinski isto toliko složena pretpostaka tako usmerenih refomi koliko i bitna – jeste postizanje ovom istorjskom trenutku primerenog strateškog dogovora ovlašćenih demokratski izabranihh i politički kredibilnih i legitimnih predstravnika Srbije i Vojvodine o trajnim principima i osnovama na kojima će se temeljiti ona njihova država, u koju se te dve istorijske regije svojm plebiscitarnom voljom trajno konstituišu: dakle, pre raspisivanja izbora za ustavotvorne skupštine obe istorijske regije i pre donošenja njihovih ustavnih dokumenata o trajnom ujedinjavnju u zajedničku državu – Republiku Srbiju. U konstitutivne osnove dugoveke stbilnosti te buduće zajedničke i složene države treba ugraditi suštinu i principe toga dogovora, koji se može zvati Povelja o trajnom ujedinjenju Srbije i Vojvodine u Saveznu Repuliku Srbiju.

U tu Povelju svakako moraju biti usaglašeno ugrađni sledeći ustavnopolitički pristupi, stavovi i načela:

a) dve istorijske pokrajine i dva konsttutivna entiteta – federalna Republika Srbija i federalna Pokrajina Vojvodina – voljom svojih građana i građanki i naroda i nacionalnih zajednica, koji na njihovim teritorijama vekovima žive prethodno, u skladu sa Poveljom. samokonstituisane u autonomne federalne entitete, trajno se i na ravnopravnim osnovama ujedinjuju u zajedničku, međunarodno priznatu državu – Saveznu Republiku Srbiju.

b) kao izrazito višenacionalna pokrajina i kao multietnička zajednica, u kojoj je srpski narod većinski, Vojvodina ulazi u sastav te zajedničke države i prihvata njeno ime, čime ne samo da Sbiji priznaje istorijsko pravo na državno-pravni i međunaronopravni kontinuitet i subjektivitet, koji se činom ujedunjenja prenosi na zajedničku državu, nego time ponovo potvrđuje da uvažava i ostvaruje istoijske težnje vojvodjanskih Srba da sa Srbijom trajno budu u zajedničkoj državi;

c) kao geo-politička regija u kojoj je srpski narod vekovima izrazito većinski, i kao teritorija na kojoj je nastala i više se vekova, sve do ujedinjenja u Kraljevinu SHS, razvijala njegova država, Srbija kao federalna jedinica sui generis priznaje Vojvodini – kao konstituentu zajedničke države – njena neporeciva i nepotrošiva istorijska prava: politički subjektivitet, punu ustavnu i teritorijalnu autonomiju, pravo na vlastiti ustav i konstitutivnu ravnopravnost u zajedničkoj državi, čijem oblikovanju i funkcionisanju solidarno i ravnopravno doprinose oba njena konstitutivna entiteta, i na isti način odgovaraju za nju;

d) oba konstitutivna entiteta se obavezuju da svojim ustavima najdoslednije sprovedu, kao temeljna načela zajedničke države, principe subsidijarnosti, decentralizacije i regionalizacije, što se mora osigurati i izraziti kako ustrojstvom njihovih najviših pretstavničkih tela, tako i višedomnog parlamenta savezne države;

e) konstitutivni entititeti svojim ustavima osiguravaju ostvarivanje svih onih savremenih gradjanskih i ljudskih prava, kao i kolektivnih prava svih naroda i etničkih zajednica na svojoj teritoriji, koja im svojim ustavom garantuje savezna država, kao jedini međunarodno-pravni subjekt i jedini nosilac državnog suvereniteta; pri tome su u autonomnoj pokrajini Vojvodini svi narodi konstitutivni dok se federalna Srbija ustavno samodefiniše kao gradjanska republika srpskog naroda i manjinskih naroda i nacionalnih zajednica koje u njoj žive;

f) oba konstitutivna entiteta ostvaruju na svojim teritorijama punu zakondavnu, izvršnu i sudsku vlast, uključujući tu i ustavno sudstvo, na način kako su to u skladu sa Poveljom uredile svojim ustavima, sem funkcija koje one usaglašeno prenose na saveznu državu kao Poveljom i saveznim ustavom utrvđene isključive ingerencije Savezne Republike Srbije, kojima ona potvđuje svoj međunarodno priznati suverenitet i subjektivitet, kao i one funkcije koje joj one povere kao zajedničke. Prvo podrazumeva pre svega klasične, originerne državne funkcije, kakve su odbrana zemlje i vojska, zaštita ustavnog poretka i policija, međunarodna bezbednost i spoljna politika i sve druge nadležnosti kojima složena država štiti svoj integriritet, suverenitet i međunarodnu bezbednost, a drugo podrazumeva pravo savezne države da donosi opšte sistemske zakone po osnovu zajednički dogovorenih i njoj ustavno poverenih funkcija;

g) Poveljom – koju kao celovit dokument od istorijskog značaja naravno treba upotpuniti i svim drugim načelima i dogovorenim političkim stavovima bitnim za ustavno ustrojstvo buduće zajedničke države – treba jasno utvrditi i postupke i precizan redosled političko-pravnih radnji kojima se ona jedino može efikasno i dosledno svojoj suštini oživotvriti. Naravno, procedura je po sebi važan i komleksan erlemrenat budućeg istorijskog dogovora, jer treba izabrati najcelishodniji među brojnim proceduralno mogućim putevima kako do suštinkih ustavnih promena doći što pre, a na politički i principijelan i na pravno valjan način. Lično ne pretendujem da u ovoj raspravi ponudim u svm podrobnostima takvu proceduru, ali naglašavam da će bitan početni, a vervatno i politički najteži korak u svakoj proceduri svakako biti postizanje dogovora o svim elementima Povelje i njeno usvajanje u najvišim predstavičkim telima AP Vojvodine I Republike Srbije.

Posle toga slede: raspisivanje odvojenih referenduma u Srbiji i Vojvodini o plebiscitarnoj saglasnosti grđanki i grđana u oba konstitutivna entiteta sa Poveljom, a potom raspisvanje izbora za ustavotvorne skupštine u oba entiteta. Te skupštine – u razumnom, Poveljom utvrđenom roku – usvajaju svoje konstitutivne akte i daju saglasnost na predlog Ustava Savezne Republike Srbije, koji – nakon određenog vremena – usvajaju i proglašavaju na zajedičkoj sednici obe ustavotvorne skupštine, pošto u tom reprezentativnom sastavu one zajedno i legitmno mogu da tvore i Ustavtvornu skupštinu zajedničke države. Ta Skupština usvaja i druge konstitutivne odluke i zakone bitne za početak funkcionisanja novoustrojene zajedničke države, kao što su to učinile i skuštine entiteta, uključujući tu i mogućnost donošenja izbornih zakona i odluka o izborima za redovne sazive novih predstavničkih tela, ako se to oceni celishodnim u dogovorima o Povelji

II. Bitni idejni i politički preduslovi ustavnih reormi

Druga, praktično-politički daleko teže ostvariva pretpostavka za oživotvorenje korenitih ustavnih reformi, kakve podrazumeva i koje treba da definiše Povelja, jeste promena stanja kolektivne političke svesti, pre svega svesti srpskog naroda, i stvaranje takvog odnosa političkih snaga i u Srbiji i u Vojvodini, koje će učiniti stvarno prevalentnim zahtev i aktivno zalaganje za ovakvu sadržinu, dubinu i pravac ustavnih promena i time im osigurati političku i izbornu pobedu i puni demokratski legitimitet. Lično sam isto onoliko svestan težine ostvarivanja tih pretpostavki, koliko sam nepokolebljivo uveren da samo na gore izloženim načelima i osnovama ova zemlja može prevazići tešku političku i ustavnu krizu, koja traje od kraja osamdesetih godina prošlog veka i koja je izvorište svekoliike krize našeg društva – ekonomske, socijalne, duhovne i moralne; krize međuetničkih i međunacionalnih odnosa i odnosa sa neposrednim i širim međunarodnim okruženjem; teške krize mladih naraštaja, kao najpogubnije posledice višedecenijske krize razvoja i bilokakve perspektive i pojedinca, i društva u celini.

Aktuelni politički momenat i dublja logika složenih društvenih i političkih procesa u zemlji zahtevaju i nameću korenite demokratske reforme društva, koje su ostvarive samo ukoliko se pre svega fundamentalno promeni ustavno ustrojstvo države. Danas je iole razumnim akterima naše političke scene, kao i njenim iole neostrašćenim analitičarima, belodano jasno da je to neminovnost, htela to ili ne htela da prihvati vladajuća politička vrhuška Republike i još uvek najuticajnija, nacionalističko-centralistička i državnounitaristička elita u prestonom Beogradu; i bili oni te neminovnosti svesni ili ne. To je zakonomernost koju, kao nalog nezaustavljivog istorijskog procesa, ne mogu osujetiti nikakvi, i ničiji, ma koliko moćni otpori. Taj se proces u Srbiji ostvaruje u uslovima:

– kada je doživela ponižavajući istorijski krah, katastrofična miloševićevska politika, široko nažalost godinama podržavana od strane velike većine teško manipulisanog srpskog naroda, čemu je lavovski doprinos davala ista ta – u mitomansku svest i sama odavno ogrezla – srbijanska nacionalna elita, koja je najodgovornija i za osmišljavanje, i za nadiranje, i za krah te zlosrećne politike;

– kada je na prostoru druge Jugoslavije, od osam njenih konstitutivnih entiteta, sedam njih steklo status nezavisnih država, a srbijanski vastodršci uporno – i posle pada Miloševićevog režima – nastavljaju da političkom prisilom i svakovrsnim manipulacijama negiraju istorijska prava, regionalni identitet, politički subjektivitet, pa i pravo na postojanje Vojvodine kao samosvojne geopolitičke regije i konstitutivog entiteta druge Jugoslavije. Negiraju dakle, neporeciva i nepotrošiva Istorijska prava Pokrajine, koja ona, između ostalog, temelji u nepobitnim istinama: a) da Vojvodina kao geopolitička pokrajina i kao politički pojam i njena autonomija nisu uopšte nastli na teritoriji države Sbije, u čiji je sastav svojom voljom – kao još 1848 god. politički priznata i subcivilizacijski prepoznatljivo samosvojna južnoeopska regija – ona ušla 1918, sa vlastitim pokrajinskim organima vlasti, kojeje tada sama osnovala; b) da je i 1945. godine, ponovo svojom voljom Vojvodina ušla u sastav federalne Srbije i federativne Jugoslavije sa vlastitom teritorijom, razvijenom strukturom vlasti i respektabilnim oružanim snagama ; i c)da su od tada, pa sve do famozne „jogurt – revolucije“ 1988. i raspada druge Jugoslavije, i autonomija Pokrajine, i ustavna prava svih tadašnih republika, postojano jačali u procesu intenzivne decentralizacije jugoslovenske federacije, a da je 1969, dakle pre prokazanog Ustava SFRJ iz 1974. pokrjinama – uz punu saglasnot Republike Srbije – priznat ustavni status ravnopravnog konstitutivnog elementa federacije;

– kada je sve očevidnije da je put kojim državu vodi aktuelni vrh Demokratske stranke – oličen u isto toliko državnički nedoraslom i politički nedoslednom, koliko i od svojih memorandumskih otaca zavisnom Borisu Tadiću – izravni put u novi istorijski ćorsokak: to je – uprkos proevropske retorike – kukavičja politika pomirenja talibanskog nacionskog mraka i evropske demokratske nade, koja za rezultat ima dalje jačanje nazadnjačke desnice, trijumf snaga i politike tzv. „razumnog miloševićevizma“, puzajući klero-rojalistički puč, tešku degradaciju sveta rada i dalje degradiranje i razaranje srednjih slojeva. Rečju – uspešno dovršavanje one srpske nacionalističke kontrarevolucije, čiji je ratoborni vođa i robusni bojovnik bio“ Sloba – sloboda“;

– kada se zemlja i društvo suočavaju sa strašnim posledicama lopovske, tajkunske, antiradničke, antiseljačke i antivojvođanske privatizacije, sa sveprisutnom korupcijom, nezapmćenom socijalnom nesigunošću i sa osećajem straha od gladi i egzistencijalne mizerije i očaja zbog otsustva perspektive svih slojeva društva i svakog pojedinca, sem šačice prebogatih tajkuna i potkupljivih političkih vlastodržaca i moćnih mafijaša, sa kojima su oni u postojanoj sprezi;

– kada Republika Srbija nema ustavno definisanu onu celovitu teritoriju, nad kojom stvarno ima suvernitet, kada je ona i žrtva i talac zabluda vrhuški skoro svih parlamentarnih partija da je Kosovo još uvek deo Srbije;

– kada je narodu i zemlji pre tri godine teškim manipulacijama nametnut od strane „ svete“ patriokratske trojke Koštunica-Tadić-Nikolić tzv. Sretenjski ustav, koji je, pri tom, Vojvodina – kao jedan od dva istorijskq entiteta koji faktički tvore državu – plebiscitarno odbacila; kada, dakle, živimo u državi čiji novoproglašeni Ustav nema elementarni demokratski legitimitet.

Neko mudar (čini mi se da je to bio umni Radomir Konstantinović) izrekao je – u najgorim godinama etnogenocidnih ratova – filozofemu koja parafrazirano glasi: “Kriza je dostigla dno, dakle – ima nade”. Ja svoju tvrdnju o neminovnosti temeljitih ustavnih reformi zasnivam koliko na toj filozofemi, toliko i na uverenju da su se u nedrima gore opisane duboke političke, ustavne i sveopšte društvene krize začele i upravo se rađaju one političke snage i koncepcije, koje isključivo u korenitmim ustavnim i sveobuhvatnim demokratskim reformama traže i vide izlaz iz istorijskog ćorsokaka u koji su zapali i društvo i država u nas.

Pored Vojvodine, koja više od dvadeset godina stenje pod teškim jarmom apsolutističkog republičkog centralizma, protiv koga je izrazita većina Vojvođana, postaju sve glasnije, i politički organizovanije, a idejno artikulisanije i razgovetnije, pa time objektivno i relevant nije, izvorno demokratske snage u samoj Srbiji, koje odlučno zahtevaju punu i doslednu decentralizaciju, regionalizaciju i modernizacije države. Pokreti u skoro svim srbijanskim opštinama za decentralizaciju, jačnje uticaja pokreta za regionalizaciju u Šumadij, u Južnoj i Istočnoj Srbiji i Sandžaku, kao i zagovaranje regionalizacije i decentralizacije u delovima prestoničke političke elite, daju osnov za optimističku tvrdnju da su te snage u nadiranju i da uskoro treba očekivati njihovo organizovanje u narastajući ustavotvoni pokret, sa svoja dva krila – vojvođanskim i srbijanskim.

Ustavotvorni stoga što je onima koji ga tvore jasno da temeljite demokratske promene koje zahtevaju mogu biti ostvarene samo ukoliko budu konačno odbačena mitomanska osamnaestovekovna snatrenja o „Srbijici“ kao nahiziranoj despotskoj državici, kojom apsolutistički neprikosnoveno i vladarski bespogovorno upravljaju – u ime jedne nacije čije je pripadnike inače srozao na pokorne podanike – jedan državni centar i jedna politička volja.

A to su snage odlučne da raskinu i sa autokratskim slobo-centrizmom, i sa „mitrovdanskim“unitarističkim nebulozama dva zlosrećna Vojislava, a i sa žutoliko-crnom neomemorandumskom perfidijom osovine Tadić-Nikolić & comp, koja dva dana u nedelji klikće Evropi, a onda ostale dane u istoj nedelji čini sve što može da nas vrati, i još više sunovrati, u azijatsko mračnjaštvo. Snage koje, stoga, energično traže da Repulika Srbija bude ustavno temeljito redefinisana i na trajnim osnovama ustrojena po meri moderne evropske države i svoga regionalno, nacionalno i razvojno složenoga bića.

Pored onih socijalnih slojeva, onih građana i onih delova Srbije, koji su shvatili da je hipertrofirani centralizam i odurno bahata unitaristička vlast svemoćne prestoničke partitokratske vrhuške glavni uzrok njihovog jadnog ekonomskog i socijalnog položaja i njihovog rapidnog regionalnog i sveopšteg zaostajanja, što je neotklonjivo bez donošenja novog, bitno drugačijeg ustava, tome će pokretu ogromnu političku snagu objektivno davati i narastajući broj do prosjačkog štapa dovedenih radnih slojeva. Onih koji su – posle decenija opijenosti nacionskom demagogijom i bajkama o švedsko-švajcarskim blagodetima tranzicije i privatizacije – na svojoj koži osetili svu oporost te istorijske varke i shvatili da su najveće i najmasovnije žrtve tih zabluda oni, nihova deca i njihova budućnost, a najveći dobitnici šačice njihovih “vođa” i tanak lopvski sloj naprasno krezovski obogaćenih tajkuna, na čijim ramenima te „vođe“stoje i kojima sve očevidnije jedino javno i politički služe. A shvataju i da se toj novoj lumpen-buržoaskoj klasi i tome trendu moraju borbeno i solidarno suprotaviti da bi što pre došlo do istinskih promena takvog stanja, koje će u osnovi promeniti društveni položaj onih koji žive od svoga rada.

To je, pak, moguće samo radikalim ustavnim reformama, koje su neostvarive bez snažnog ustavotvornog pokreta. U taj će se ustavotvorni pokret, dakle, potencijalno slivati – i moraće ga podržati – pobunjene opštine i regioni Srbije, velika većina građana i građanki Vojvodine i ogroman broj egzistencijalno ugroženinih pripadnika sveta rada i njegovih sindikalnih i strukovnih organizacija iz svih delova zemlje.

Uprkos svih onih moćnih sila, kojima će mu se – ne birajući sredstva – pokušavati da suprodstavi moćni desni establišment i još uvek veoma uticajni nazadnjački deo bića Srbije, taj pokret mora pobediti. Jer, društvo nema drugu, prevazilazeću alternativu i zato samo takav pokret može izvršiti bitne naloge vremena, koje zahteva i nameće – kao neminovnost – unutrašnja logika onog istog istrijskog procesa koji je iznedrio i ovako sveobuhvatnu društvenu krizu.

III. Vojvodina i ustavne reforme

Treća, ne manje praktično – politički značajna, premda lakše ostvariva pretpostavka, tiče se pitanja kako u Vojvodini – s obzirom na ovako viđene ukupne društvene procese i političke trendove u zemlji, a i s obzirom na specfičnosti panonskog političkog miljea – konsolidovati politički delotvornog nosioca/subjekta borbe za ovakve promene? U traženju odgovora na ovo pitanje nephodno je ukazati na one osobenosti političke scene Vojvodine, koje za taj odgovor smatram najrelevantnijim:

a) vodeće političke institucije, narodi i građani Vojvodine nisu osamdesetih godina imali snage, iz razloga u koje ovog puta ne mogu ulaziti(2), da se odupru stampedu populistčkokog nasrtaja srbijanske nacionalističke kontrarevolucije na autonomiju i politički subjektivitet Pokrajine. Međutim, nesumnjiva većina Vojvođana nikada nije prihvatila stanje stvoreno“jogurt revolucijom“1988. , niti ustavni polžaj Pokrajine nametnut famoznim miloševićevskim ustavom. Sva istraživanja javnog mnjenja u Pokrajini to neprihvatanje uverljivo potvrđuju već dvadeset godina, a referendumsko NE izrazite većine građana i građanki Vojvodine tzv. “mitrovdanskom ustavu“ toj je istini dalo po prvi put plebiscitarnu snagu.

b) izvorno vojvođanske demokratske političke snage, osećajući takvo političko nastrojenje Vojvođana, ubrzo nakon sloma autonomije, artikulisale su se politički u nekoliko regionalnih partija i partije skoro svih manjinskih naroda, kao i u vrlo delotvorne regionalne organizacije civilnog društva, i formulisale svoje političke platforme borbe za dostjansveniji ustavni položaj Pokrajine, za reafirmaciju njenog poreknutog političkog subjektiviteta i regionalnog identiteta i za povraćaj njenih grubo poništenih istorijskih prava.

Treba baš ovde ukazati na suštinski važnu političku istinu da su skoro sve partije manjinskih vojvođanskih naroda, pored ciljeva koji se tiču borbe za njihova ugrožena manjinska prava, kao svoj prirodni i strateški, i aktuelni cilj istakle borbu za punu ustavnu autonomiju Vojvodine. Jer, samo u okviru nje vide sigurne pretpostavke i trajne garancije i za ostvrivanje svojih legitimnih narodnosnih prava.

Povremeno su vojvođanske partije i nevladine organizacije uspešno dosezale i momente visokog stepena idejnog ujedinjavanja oko toga šta su aktuelni politički zahtevi i dugoročna stremljnja izvorno demokratske Vojvodine( Manifest za autonomnu Vojvodinu;Predlog za promenu ustavnog položaja Vojvodine; dokumenta Vojvođanskog saveza i, naročito, rezolucije tri vojvođanske konvencije); povremeno, ali znatno ređe, uspevale su one da se – na duže ili kraće vreme, odnosno potpunije ili manje potpuno – ujedine i strateško – politički(Koordinacioni odbor potpisnika Manifesta; Vojvođanski savez; Vojvđanski pokret, etc. ); a najređe i, nažalost, najmanje uspešno su uspevale da se ujedinjuju akcionopolitički i izborno.

c) stoga se, s puno razloga, može reći da – od obaranja autonomije Vojvdine do danas – slovi istina da je izrazito većinsko raspoloženje građana i naroda Vojvodine u korist njenih daleko većih konstitutivnih prava permanentno u uočljivom raskoraku sa sposobnošću političkih organizacija koje se u Pokrajini deklarišu kao provojvođanske da to raspoloženje artikulišu u strateški stameno postojan, idejno koherentan, akciono jedinstven borbeni političkiipokret i u pobedonosni izborni vojvođanski blok. Razlozi za takav raskorak su i mnogobrojni, i raznorodni, pa bih ovde pobrojao samo one koje smatram ključnim:

1) Jedan je objektivan, koliko i bitan: prve godine političke okupacije Vojvodine, a i desetak onih godina koje su „ jogurt revoluciji“ prethodile, protekle su u znaku stravičnog medijskog i javnog linča svega i političko – propagandnog obračuna sa svime što je vojvođansko i autonomističko, pogotovo sa svime što se drznulo da vojvođanske interese, stremljenja ii vrednosti organizovano i javno brani i zastupa. To je u Pokrajini stvorilo osećanje kolektivnog straha od zagovaraanja njihove politike, a pogotovo od učlanjenja u provojvođanske organizacije i od javnog demonstriranja političke podrške njihovim programima, što se jako nepovoljno odrazilo na masovnost, razvoj i finansiranje tih organizacija. A s obzirom da se ni u postmiloševićevskoj Srbiji takav odnos režima prema autonomiji Vojvodine i snagama koje se istinski za nju bore nije u biti promenio, nego je sve do danas na perfidniji način ostao isti, ostao je i taj kolektivni strah od njih još uvek vidljivo i snažan, i široko rasprostranjen: i danas biti uz njih i sa njima isto je – po aršinima srbijanske političke elite i političkih republičkih vrhuški, i medija koje oni kontrolišu – što biti i protiv nacije, i protiv patrije.

2) Drugi su razlozi toga raskoraka nesumnjivo subjektivni, bez obzira na to što su i oni samo osobeno voj – vođanski izraz onoga što su boljke ukupne političke scene Srbije i svih zemalja u tranzicijii. Naime, one vojvođanske plitičke stranke, koje su, zahvaljujući pre svega podršci svih provojođanskih snaga i biračkog tela koje njima veruje, postale u nekom trenutku parlamentarne, brzo su oboljevale od napadnog liderstva(neki tu pojavu sarkastično odavno kvalifikuju kao „nagli izliv povelike vlasti u nemudre mozgove njenihi nosilaca“), kao i od karijerisičkog vlasohleplja i materijalne gramzivosti njihovih partijskih vrhova. To ih je neizbežno sunovraćivalo u svakovrsno nagodbenjaštvo, uključujući tu i nagodbe kojima su trenutni polilitički ili materijalni liderski i uskostranački interesi plaćani izneverom stratških ciljeva i prodajom trajnih interesa naroda i građana Vojvodine, kao i od srbijanskih nalogodavaca štedro nagrađenim razbijanjem jedinstva politčkih snaga koje se u Pokrajini za te ciljeve i te interese iskreno bore. Te su slabosti neizbežno morale da u vojvođanski orijentisanom biračkom telu izazovu apatiju i nepovernje u iskrenost i doslednost njihove politike i da vidno utiču na slabljenje digniteta onih stranaka i kredibiliteta onih vođa koji se deklarativno grlato zalažu za korenite promene ustavnog položaja i dugoročne interese naroda i građana Vojvodine, a u stvarnosti njima svakodnevno i naveliko politički i na sve druge načine trguju. Zbog tih boljki neki su lideri i stranke nestali sa vojvođanske političke scene, ali je šteta koju su naneli Vojvodini daleko veća od njihovog ličnog ili stranačkog ćara, kojim su za to isplaćivani od onih vodećih beogradskih centralista i njihovih panonskih filijala sa kojima su mešetarili i prodavali „vojvođansku autonomističku veru za karijerističku srbijansku večeru“.

U velikoj je danas opsnosti da slično prođe i LSV i lider i njen osnivač i neprikosnoveni lider Nenad Čanak, uprkos svojih neospornih ličnih i zasluga LSV za razmah borbe protiv miloševićevke despotije nad Vojvodinom, za početke širenja autonomističkih ideja među mladima i njihovu javnu reafirmaciju i promociju tih ideja, za hrabru i delotvornu odbranu prava manjinskih zajednica u vreme kada je na njih etnogenocidno brutalno nasrnula crno – čemerna sloboradikalska šoveno – desnica, kao i za zapaženi i odlučni antiratni angažman u godinama kada su suludi ratovi krvavo harali prostorima druge Jugoslavije.

Bez obzira na sve te zasluge, lideri LSV i se kad – tad moraju suočiti sa pitanjem svoga odnosa prema svome provojvođanskom okruženju, a posebno prema porodici onih vojvođanskih snaga koje su sada okupljene na platformi Treće vojvođanske konvencije. To je, uveren sam, isto onoliko neophodno koliko to lideri LSV još uvek bandoglavo – i na štetu svih – uporno neće da prihvate i da shvate da to prevashodno od njih zavisi.(3)

Mnogi su razlozi zbog kojih sam uveren da u neposredno predstojećem periodu platfoma Treće vojvđanske konvencije i snage koje su je iznedrile moraju biti stožeri stvaranja onog svevojvođanskog političkog bloka, koji treba da postane uticajni subjekt borbe za rešavanje vojvopđanskog pitanja na trajnim konstitutivnim osnovama i da je učini delotvornom, uprkos svim gore pobrojanim otežavajućim okolnostima i subjektivnim teškim boljkama:

– p r v o, zbog toga što je ta platforma istovremeno i koherentno izvedena iz osvedočenih istorijskih političkih i tekovinskih konstitutivnih prava naroda koji u Vojvodini vekovima sužive i iz njenog političkog reginalnog subjektiviteta; zatim – iz suštinskih obeležja nove istorijske i državnopravne situacije nakon što je Republika Srbija( sa Vojvodinom u svome sastavu), bez svoje volje, postala samostalna država, a Kosovo jednostrano proglasilo svoju nezavisnost; i najzad – izvedena je iz onog korpusa politčko – pravnih dokumenata evropske zajednice, kojima ona svim istorijski prepoznatljivim regijama osigurava poštovanje njihovog regionalnog političkog subjektiviteta, visoko autnomnog državno – pravnog statusa i obavezuje na konstitutivno priznavanje i poštovanje njihovih neprikosnovenih regionalnih prava sve države – članice, kao i one koje joj pristupaju ;

– d r u g o, zbog toga što ta platforma izražava autentičnu političku volju političkih i duhovnih elita svih naroda i svih subregija koje tvore Vojvodinu kao evropski priznatu regiju i kao društvo prepoznatljivo samosvojno zbog svoje osobene istorije, svoje multikulturalnosti, višekonfesionalnosti i mnogonacinalnosti. Rečju, to je – i po svom karakteru, i po snagama koje su ga iznedrile – dokument koji izvire iz suštine onog subcivilizcijskog identiteta, koji tvori biće vojvđanskog društva i onog istorijskog procesa čiji je to društvo osobeni rezultat; i

– t r e ć e, platforma Treće vojvođanske konvencije najneposrednije, najcelovitije i najdelotvornije izražava političku volju one Vojvodine koja je rekla razgovetno plebiscitarno NE aktuelnom Ustavu, što joj daje izrazito demokratski politički legitmitet i kredibilitet, a što čvrsto obavezuje sve političke snage koje su se borile za bojkot ustavnog referenduma da se odlučno zalažu za temelljite ustavne reforme u državi Srbiji i za dostojanstven ustavni položaj Pokrajine u njoj.

To je, dakle, politička platforma što u Vojvodini i odlikuje i oblikuje onu političku opciju i onu istorijsku tendenciju, koja prevazilazi brojne parcijalne programe i vidove borbe za interese Pokrajine, jer oni podanički podatno pristaju na „ onoliko autonomije koliko centralistički vrhovi Republike hoće da nam daju“. Istovremeno, taj program razgovetno i energično odbacuje one ekstremne platforme i snage, koje smatraju da Vojvodina treba da se otcepi od Republike Srbije. Odbacuju ih zato što (inače malobrojni ) zagovornici takvih zahteva ne razumeju istorijske težnje pre svega ovdašnjeg većinskog, srpskog naroda da Vojvodina trajno bude u državnoj zajednici sa Srbijom;dakako, na ravnopravnim osnovama i pod uzajamno usaglašenim uslovima, dakle – ni pod Srbijom, ni van zajedničke i složene državne zajednice sa njom. A odbacuju tu opciju i zato što je ona taktički izrazito štetočinska, jer i u Vojvodini, i – naročito – u Srbiji jača upravo one agresivno unitarističke i nacionalističko – centralističke snage koje su Vojvodinu i dovele u ovako ponižavjući položaj u kavom je već dvadeset godina.

Sa izuzetkom LSV, svi organizatori bojkota ustavnog referenduma u Vojvodini, uključujući tu i PO LDPV, sudelovali su aktivno u izradi, a skoro svi i u usvajanju Rezolucije Treće vojvođanske konvencije. Stoga se može sa sigurnošću reći da je ta Konvencija konstruktivni nastavak toga bojkota: nastavak zato što je jasno da je – uprkos bezobzirnosti sa kojom je partiokratska srbijanska ustavotvoračka vrhuška ignorisala poruke prethodne, Druge vojvođanske konvencije, održane jula 2006. (dakle, upravo uoči početka rada na zlosrećnom „mitrovdanskom ustavu“), Treća konvencija odlučno ukazala na šta to Vojvodina bojkota ne pristaje i šta ona neće; a i konstruktivna zbog toga što je ta konvencija srbijanskoj političkoj eliti javno ponudila baš u ime Vojvodine bojkota (dakle – izvorne i većinske) častan izlaz iz ustavnog ćorsokaka u koji su zemlju uvalili svojim oktroisanim „ mitrovdanskim“ nedonoščetom. Izlaz – u vidu postizanja demokratskog i plebiscitarno potvđenog istorijskog dogovora o trajnim političkim I konstitutivnim osnovama ustrojstva zajedničke moderne države Srbije.

Prevalentno centralističko-etatistička prestonička elita – uključujući tu i institucije sistema, i politčke stranke, i medije – javno i dalje tu ponovo pruženu vojvođansku ruku pokšava nojevski plitkoumno da omalovažava i ignoriše, a stvarno čini sve da političke snage koje se bore za oživotvorenje stavova Konvencije politčki obeshrabri, razbije, marginalizuje i izopšti iz javnog i političkog života zemlje. U funkciji toga je i donošenje antiregionalističkog Zakona o političkim strankama(4) i antidemokratsog Zakona o medijima, projekcija Zakona o regionalizaciji, opstrukcija rada Nacionalnog saveta za decentralizaciju(5), a naročito antivojođanska javna dreka i politička konfuzija stovrena oko davanja „prethodne“ saglasnosti republičkog parlamenta na Statut APV, koji je oktobra 2008. u ustavno pravovaljanom roku predložila Skupština APV. Kako god ko bude ocenjivao ishod te bahate ujdurme, koju su oko davanja sglasnosti na Statut APV zakuvali srbijanski politički vrhovi na čelu sa DS i B. Tadićem, ponižene vojvođanske institucije, koje nota bene imaju nesumnjivi izborni legitimitet, kao i uvređeni građani i narodi Vojvodine shvatili su šta im je poručeno: ona država Srbija koju ti vrhovi predstavljaju može – ako joj se prohte – da u odnosu na prava Pokrajine ne sprovodi čak ni onaj Ustav koji je kabadahijski Vojvodini ona nametnula!

Na takav bahati odnos, i na Ustav koji ga omogućava, Vojvodina istorijski nema pravo, a strateški ne sme da pristaje; politički, ona ga odbija energično, sagnušanjem i sa – za sada – potmulim gnevom. To nepristajanje i odbijanje zakonomerno će intenzivirati i ubrzati okupljanje Vojvodine nepristajanja oko snaga Treće vojvođanske konvencije, kao straeški kredibilnog, realno već uveliko politički konsolidovnog i stoga potencijalno delotvonog subjekta i stožera strateškopolitičkog i akciono – koordinirajućeg objedinjavanja provojvođanskih demokratskih snaga „post-statutarne“ Vojvodine u politički artikulisani široki svenacionalni vojvođanski pokret.

To je, rečju, ogovor na pitanje subjekta /nosioca budućih borbi za promene u Vojvodini: taj subjekt mora što pre izrasti u svevojvđanski, mnogonacinani i sveujedinjujući poltički blok i pokrenuti delotvorni ustavotvorni pokret, kakav je oko sebe u zametku već okupila Treća vojvođanka konvencija i njeni organizatori. Novi zakon o političkim strankama nanosi, neizbežno, ne male štete tempu konsolidovanja toga bloka i toga pokreta, jer je – upravo u trenutku kad je takva kosolidacija sudbonosno važan prioritet – on kao pitanje samoopstanka nametnuo grozničavo preugrupisavanje regionalnih partija, pa možda i nestanak nekih od njih. Ali, u krajnjoj liniji, ni to neće ni uništiti, ni trajno oslabiti snage koje u Vojvodini odlučno traže ustavne refome, i sve su jedinstvnije u tome šta traže.

Tim pre što svi ostali politički, ekonomski i socijalni procesi u Pokrajini i zemlji u celini tim zahtevima daju dodatnu i pobedonosnu snagu.

IV. Novi Statut APV i vojvođansko pitanje

Danas je pitanje svih pitanja – sudbinski važno za provojvođanske snage kao aktuelni politički zadatak, a sudbonsno za budućnost Vojvodine – kako dalje? Da bi se životvorno odgovorilo na to pitanje, treba svakako precizno oceniti šta je suština četrnaestomesečne halabuke podignute oko Statuta APV i platforme sa koje se halabučilo; kojim je političkim snagama u zemlji ta platforma i politička strategija, a ta halabuka tekuća politika, a kojima je perfidni i u celofan zavodljive „europejske“ retorike upakovani prikriveni centralistički interes? Koji su trenutni i javni, a koji stvarni i trajniji i politički efekti te histerične i iznurujuće uporne medijske antivojvođanske dreke, koja se – u nešto blažoj fomi, a sa istim ciljem i sa iste platforme – nastavlja (na primer, na način pokretanja postuka za ocenu ustavnosti Statuta APV i Zakona o prenosu ovlašćenaj…) i nakon što je Statut proglašen?

Pored napred već rečenog, ponudiću još nekoliko, po mom sudu, bitnih ocena i elemenata za odgovor na ta važna pitanja:

a) rasprava o Statutu APV – i po načinu, i po nosiocima, i po sadržini i tonu onoga grlato izgovorenog, a naročito po svojoj suštini – delo je i politički planirana kampanja onog pozadinskog „svetog saveza“, koji čine nacionalističko-centralistički delovi srbijanske intelektualne elite, borbeno kleronacinalističko krilo u vrhovima SPC i personalna unija onih partiokratskih vrhuški koje su, u sprezi sa prve dve grupacije, najodgovornije i za nametanje vlastitom narodu u celini i, posebno, narodiima i građanima Vojvodine, važećeg unitarističkog Ustava. Taj je neformalni, ali veoma uticajni „sveti savez“ povlačio i koordinirao kako poteze stranaka opozicione, unitarističko – centralističke turbo desnice, tako i poteze – uključujući tu i činjenje i nečinjenje – najvećeg dela stranaka na vlasti, pa i onih parlamentarnih partija koje formalno ne pripadaju koaliciji na vlasti, ali čije vođe ona politički i navigava, i kontroliše. A već dugo, još od vremena „događanja naroda“, taj skoro svemoćni“politbiro u senci“ ima svoja snažna uporišta i u značajnom delu najuticjnijih medija.

Vehementnost i brutalnost kampanje koju je duže od godinu dana taj „savez“ – dosledan svom strateškom naumu da svaku javnu pomisao na samosvojnost Vojvodine treba u korenu i konačno zatrti – raspomamljivao, pretvorio je tu kampanju u najjači udar na autonomiju i biće Vojvodine posle famozne „Jogurt revolucije“ 1988. Ta bezobzirna antivojvođanska haranga – i po metodu i sadržini, i po suštini, pa i po najvažnijim akterima – neoborivo je uverljiv dokaz da i sadašnja srbijnska politička i nacionalna elita poglavitim svojim delom ostaje privržena ciljevima i politici S. Miloševića, koga je uostalom kao „novog vožda“ ona i stvorila, i ustoličila, da bi u sumrak njegove „ere“ ona perfidno podržala i njegovo svrgavanje, u pokušaju spašavnja tih, zapravo njenih strateških nacionalnih ciljeva od konačnog, dakle – od istorijskog poraza. Metaforički rečeno, ta antivojvođanska histerija novi je krupni dokaz da aktuelnom državom Srbijom,, umesto ćosićevsko – klerikalističkog miloševićevizma danas upravlja ćosićevsko-klerikalistčki vojislavizam, što može biti sasvim pristalo ime za novi i prividno paradoksalni vid „ višepartijskog jednoumlja“. Suština i zajednički imenitelj toga osobenog „fenomena“ jeste nepatvoreni srbounitarizam i apsolutistički centralizam, koga robusno tvrdo zagovaraju dva Vojislava – onaj“ haški“i ovaj „mitrovdansk, “ kao i donedavni „radikalski korifej i ljuti šešeljevac T. Nikolić, sada premunduren u tesni „naprednjački (čuj – ni manje, ni više nego baš – naprednjački!) frak“ i sloba – jugend „socijalista“ Dačić, a na prividno meki, u kvazi – jevropejsku i kobojagi „pacifističku“ demagogiju zaodenuti način, i „čika Dobričino duhovno mezimče“ Boris Tadić i bulumenta satelitskih lidera i stranaka iz njegove DS – orbite i šire predsedničke para – koalicione svite;

b) ostaće u analima istorije država kao apsurd zapisano da je rasprava o Statutu APV – tokom koje su najtvrdokorniji njeni bojovnici slavodobitno, osvetnički i sa omalovažavanjem naglašavli da je reč o ordinarnom i pukom „podzakonskom aktu“ (baš tako – podzakonskom!) – trajala celu godinu i kusur dana duže od rasprave o samom Ustavu i zakonima iz kojih je taj „akt“ izveden i u čije je mengele još pre svog „rođenja“ taj Statut osuđen da bude brutalno sapet. Razlozi za tu četrnaesomesečnu orkestriranu i bučnu unitarisičku antivojvođansku“svirku“ su višeslojni i dobro osmišljeni:

prvo, njome je trebalo ponovo dodatno javno izblatiti sam pojam autonomije, ocrniti i i „osveženom“, “novoanalitičarskom“retorikom (recimo, antonićevsko – vukašinovićevskom) iznova demonizovati bilokakvu pomisao na konstitutivnu samosvojnost Vojvodine i posebnost njene ukupne istorije i istorije Srba – Vojvođana. Iznova je oprobanim metodama trebalo prokazati i pred generacijama koje ne pamte vreme jogurt – nasrtaja na biće Vojvodine, pogromaške „seče panonskih kneževa“ I masovnih antivojvođanskih „diferencijacija“ „ razobličiti“ kao antipatritske svaku pretenziju Vojvodine na politički subjektivitet i svako pozivanje na njen regionalni identitet i iznova satanizovati sve u Vojvodini koji na njima uporno insistiraju. Rečju, cilj te violentne i dobro uvežbane dreke bio je – ponovo satanizovati svaki zahtev za dostojanstvnim ustavnim položajem Pokrajine u Republici Srbij kao antidržavno „zagovaranje secesije“ i kao razorno opasni „separatizam“ i time iskompromitovati i moralno i politički „dotući“one snage koje su uspešno organizovale bojkot važećeg, a Vojvodini očevidno nametnutog Ustava i posle toga sazvale Treću vojvođansku konvenciju;;

drugo, trebalo je poslati narodima i građanima Pokrajine razgovetnu gazdačku poruku da će Vojvodine i njene autonomije biti – kao što to i sam Ustav izričito kaže – samo onoliko i samo dotle koliko i dokle to hoće i dopuštaju partiokratski srbijanski vrhovi, kao nerprikosnoveni gospodari unitarističke i ulltra – centralistički uređene države. Time se želela u zametku dotući vojvođanska i svaka druga inicijativa za promenom „mitrovdanskog“ Ustava. U tom smislu, stvarni cilj ove grlate kampanje zapravo nije ni bio onaj proklamovani – da se spreči donošenje Statuta APV, jer – Statut takav kakav je jedino i mogao da bude samo dograđuje unitaristički Ustav, nego da se izvrši pravovremena i preventivna mobilizacija „mrtvih straža“ unezverenog srbo – centralizma pred nadirućim i sve politički snažnijim zahtevima za neizbežnim promenama ustavnog položaja Vojvodine i za temeljitom ustavnom decentralizacijom i regionalizacijm države Srbije;

treće, razgovetno jasno je trebalo staviti do znanja međunarodnim faktorima da vojvođansko pitanje, kao isključivo unutrašnje političko pitanje, srbijanska politička elita smatra rešenim za sva vremena „mitrovdanskim ustavom“ i da to rešenje – bez žurbe i po svojoj volji – ona formalnopravno sada samo dokrajčuje i „cementira“ Statutom kao trećerazrednim podzakonskim aktom. Otuda je bitne odredbe i preambulu konačnog teksta Statuta – sa ne malom dozom uvredljivo cinične simbolike – ona baš preko nekada perspektivnog i ljubljenog „Slobinog omladinca“, a sada revnosnog i robustnog Tadićevog poklisara SPS – Dačića izdiktirala Skupštini APV, a preko Tadićevog prilagodljivog i za sopstvenu karijeru večito zabrinutog DS – gaulajtera za Vojvodinu Pajtića privolela je da taj, tako grubo falsifikovani, pa Skupštinij podmetnuti akt, ona sama proglasi kao tobože svoj; i,

najzad, cilj te kampanje je bio i da iznuri i – ako treba i pocepa – koaliciju koja upravlja Skupštinom APV i da je natera da takav diktat prihvati, da slomi njenu volju do mere da, napr. , odustane od onog bitnog dela preambule, kojim je ona umesno temeljila svoj izvorni predlog Statuta i na istorijskom pravu Vojvodine na autonomiju, kao i od niza drugih odredbi koje fasadu i dekor nesuštinske autonomije inaugurisanu Ustavom čine tim predlogom Statuta bar manje ogoljenim i odurnim;

c) U javnosti izvorno demokratske Vojvodine su svi ti naumi „svetog saveza“ srbijanskikih centralista pravovremeno očitani. Sa izuzetkom ovog poslednjeg cilja – političkog slamanja Skupštine APV – koji je delimično i ostvaren zahvaljujući kameleonskoj prirodi prepokornih čelnika DS i nagodbenjaštvu vođa LSV – ta je dugotrajuća prpagandna halabuka samo povećala i produbila nepoverenje manjinskih naroda u spremnost srbijanske političke vrhuške da njima ikada osigura suštinsku ravnopravnost, a Vojvodini istinsku ustavnu autonomiju. U velikom delu srpskog naroda koji živi u Pokralini, pak, ne samo da je razgorela već dugo tinjajući gnev prema sebi, nego je izazvala – po prvi put u poslednjh nekoliko decenija – i otvorene javne izlive besa i ogorčenosti zbog uvredljivh optužbi građana Vojvodine za sepratizam, zbog jopš jednom ispoljenih dušebrižničkih sumnji u sposobnost ovdašnjeg srpstva da bez srbijanskih tutora samo spoznaje vlastite trajne interese i zbog neoprostivog nipdaštavanja njegovih istinskih i iskrenih, istorijski višekratno potvđenih vekovnih težnji da na ravnopravnim osnovama Vojvodina trajno sa Srbijom bude u zajedničkoj državi.

Sem toga, uprkos svih napora DS da ih uveri kako su im ovakvim Statutom Boris Tadić, DS i Srbija usrćiteljski „podarili“ autonomiju kakvu nikada nisu ni imali, niti sanjali – Vojđanima je masovno jasno da su umesto veće dobili znatno manju autonomiju. Tačnije, da je Pokrajina mesto bilokakvih stvarno izvornih funkcija dobila samo zakonom poverene poslove, da je i dalje bez svojih ustavno garantovanih izvora finansiranja i vlastite imovine, odnosno – da ima privid autonomije, što nesuštinska autonomija jedino i može biti, da je autonmija na koju je osuđuju Statut APV i Zakon o prenosu nadležnosti zapravo nadzirana i fasadna, a ne istinska autonomija.. Rečju, da je takvim ishodom mučne debate o Statutu vojvođansko pitanje kao krucijalno ustavno i najkrupnije politčko pitanje zemlje zaoštreno do mere da postaje latentno izvorište opasnih kriznih napetosti i u državi Srbij, a potencijalno i u njenim odnosima sa zemljama regiona i Evrope.

* * *

Može se, sa velikom sigurnošću, tvrditi: proglašavanje ovakvog Statuta APV označava ulazak u novu fazu dramatične, potencijalno sve oštrije i sve odlučnije borbe za promenu ustavnog položaja Vojvodine i osiguranje njene kostitutivne ravnopravnosti u složenoj, zajedničkoj, savremenoj evropskoj državi Srbiji.

Jer, narodi koj u Vojvodini žive ne mogu i neće pristati na njeno, ponovo intenzivirano sistemsko zatiranje, na šta je osuđena ovakvim Statutom, ovakvim Ustavom i ovako suludo antiistorijskom i kratkovido autoritarnom srbijansom politikom. Srbijanska politička elita srlja u nove opasne zablude ako misli da je ovom antivojvođanskom drekom i ovim vazalnim Statutom bilo koga u Pokrajini zaplašila, da je ikoga ovde pridobila za sebe (sem onih koje je otetim vojvođanskim novcem jeftino kupila) Ili, pak, da je tom drekom i drakonskim avntivojvođanskim Zakonom o političkim strankama dotukla snage koje su organizovale bojkot „mitrovdanskog“Ustava, organizovale i sazvale Treću vojvođansku konvenciju i ovih meseci pružale odlučan javni otpor silovitoj i nasilničkoj antivojvođanskoj halabuci i unitarističokj ostrašćenosti sa kojom se ponovo nasrnulo na prava i dignitet Vojvodine kao regije i naroda i građana koji u njoj žive.

Te se snage upravo ovih dana uveliko prestrojavaju i pripremaju da i u nametntim otežanim uslovima ponesu teret predsojeće velike i neizbežne borbe za korenite ustavne i demokratske reforme društva i države. One su svesne istine koju je još janura strahotne 1993. godine učesnicima Okruglog stola „Autonomija Vojvodine juče i danas“ uputio u Beč već izgnani i vispreni Bogdan Bogdanović: “Sada, kada vam se bezrezervno pridružujem u vašoj borbi za slobodnu Vojvodinu, za Vojvodinu izvan domašaja haračlija i harambaša, podsećam vas da braneći sebe, branite najplemnitije u srpstvu i ono što je najplemenitije u dušama svih naroda Vojvodine“.

Baš zato što Vojvodinom i danas – i to tobože sa“ pravom“, ponovo grubo nametnutim njenim građanima važećim Ustavom – politički pustopaši, a ekonomski i dalje bezdušno harači još dosta unitarističko-centralističkih srbijanskih harambaša i njihovih panonskih skutonoša i čankoliza – i onih iz paklenih devedesetih godina, i ovih kvazijevropejskih, žutoliko postdosovskikih, lično sve bogatijih što je Vojvodina siromašnija – Pokrajina se mora za takve reforme odlučno izboriti.

A izboriće ih onoliko uspešno, koliko se odlučno, udruženo i promišljeno – u sadejstvu sa narastajućim brojem onih u samoj Srbij, koji koji su sprmni da konačno od unitarističkih haračlija i nacionalističkocentralističkih harambaša odbrane i trajno oživotvore „ono najplemenitije u srpstvu“ – budu za takve reforme borili. Jer, snage koje su protiv tih reformi su i moćne, i brutalne i već odavno ujedinjene u osvajanju i odbrani vlastith pozicija i vlastohlenih ciljeva. I utoliko razjarenije što su svesnije neizbežnosti reformi koje će ih konačno razvlastiti.

Slutim da je budući ustavotvorni pokret u Vojvodini i njegovi saveznici u Srbiji osuđen da sledi koliko prividno očajničku, toliko i suštinski optimističku misao najvećeg srpskog duhovnog reformatora Vuka Karađžića, koji je – suočen, kao i svi reformatori, posebno na ovim prostorima, sa naizgled nesavladivim protivnicima svojih reformi – proročanski dalekovido i prkosno izgovorio: “Ne da se, ama će se dati…“

U tom jednostavnonom iskazu sadržana je i opomena protivnicima reformi da se ne suprodstavljaju neminovnim promenama, i apel razumnima u nacionalnoj eliti da se priključe snagama koje promene traže, i poziv tim snagama da se ne plaše moćnih neprijatelja reformi i ne kolebaju se u sukobu sa njihovim nazadnjakim otporom

Voleo bih da javnost i u Vojvodini, i u Srbiji baš tako razume i očita i poruke ove angažovane političke rasprave.

1. Kad kažem „nekoliko ustava“ mislim na najviše tri, koliko je do osamostavljivanja Kosova bilo konstitutivnih entiteta na prostoru Republike Srbije. Pojam “geo-istorijska pokrajina” podrazumeva te tri prepoznatljive, istorijski i ustavnopravno odavno konsolidovane i neosporno po svom biću samosvojne i različite geografske regije, koje su do jedniostranog osmostaljenja Kosova tvorile integralnu teritoriju Republike Srbije. Upravo zbog različitosti tih entiteta,a posebno stoga što je među njima jedino pokrajina Srbija dugo bila suverena i međunarodno priznata država, u novom ustavnom ustrojstvu, one se ne mogu tretirati na isti način,usled čega novoustrojeni federalizam mora biti izričito osoben,dakle – naglašeno asimetričan.
Za slučaj da se Kosovo,odlukama međunarodanih faktora i/ili ivoljom naroda koji tamo žive, ponovo reintegriše u sastav državeSrbije-u šta ovaj autor, inače, ne veruje-sa političkim predstavnicima svih naroda Kosova bi se svakako morao takođe postići posebni i u nizu elemenata drugačiji istorijski dogovor o prisajedinjenju federalnog Kosova složenoj državi Srbiji , čije bi postizanje, naravno, bilo daleko izglednije i lakše ostvarivo ukoliko ga Srbija i Vojvodina već postignu i počnu sprovoditi.
Konstitutivni akti eventualnih novoustanovljenih regija i Grada Beograda mogli bi se, pak, zvati “Osnovni zakon “, “Statut” i sl., što Poveljom svakako treba politički utvrditi.

2. O tome sam dosta opsežno, mada ipak nepotpuno, samo delimično i posredno, govorio u serijalu, nedavno kao feljton objavljenom u listu “Danas“, koji je kao celovita šira rasprava potom publikovan pod naslovom “Kraj ustavne autonomije Vojvodine-početak kraja avnojevske Jugoslaviije“ u zborniku “Jogurt revolucija1988 – Vojvodina od Ustava do Statuta“ (Vojvođanski klub & Agencija MIR, Novi Sad 2009.)

3. LSV je – da taj apsurd samo malo ilustrujem- nedavno,na jednom odsvojih kongresa , usvojila posebnu Povelju o Vojvodini, koja se u nizu bitnih određenja u veliikoj meri podudara sa stavovima Treće vojvođanske konvencije.A ipak, sve do danas, to je jedina regionalna(parlamentarna) stranka koja se nije pridružila sazivačima te Konvencije, što neizbežno izaziva nedoumice kako u njenom biračkom telu, tako i u njenom vlastitom čllanstvu, jer niko ne razume razloge u ime kojih je najstarija, a godinama praktično i najborbenija provojvođanska partija ostala svojom voljom izolovana i okrenula leđa onom korpusu političkih snaga kome prirodno i istorijski, i programatski pripada.

4. Načelno, grubo centralistički i antiregionalistički koncipiran, taj je Zakon – sračunato, pre i iznad svega – antivojvođanski .On je već izazvao niz negativnih posledica na vojvođanskoj političkoj sceni: prinudio je one vojvođanske stranke, koje su najdosledniji nosioci borbe za oživotvorenje platformeTreće konvencije, da se – u vremenu koje povodom Predloga Statuta APV na najintenzivniji i najdramatičniji način otvara vojvođansko pitanje – one koprcaju u živom blatu bezizgledne borbe za pravni i stvarni opstanak, pošto do zakonskog roka ne mogu da ostvare drakonski svirepi i za regionalne partije praktično nepostiziv census. Očevidno je da je “zakondavac“ (čitaj : B.Tadić i DS-kamarila) računao, i da i dalje računa upravo sa takvim dejstvom baš u Vojvodini toga, za istoriju savremenih borbi za evropsku demokratizaciju Srbije sramnog Zakona. A u anale strateško-političkog slepila i kontraproduktivnog strančarskog nagodbenjaštva na vlastitu i štetu Vojvodine sigurno će biti zapisano da su za taj Zakon, bez reči bar deklarativnog otpora i bilo kakvog javnog objašnjenja, glasali LSV i druge vojvođanske parlamentane stranke. Nažalost!

5. I predsednik toga Saveta N. Čanak, koji već mesecima – bar koliko je javno znano – ne aktivira Savet, oglušio se o pismeni zahtev da se sastane sa predstavnicima Koordinacionog odbora za implementaciju stavova Treće vojvođanske konvencije, kao što su to pre njega nadmeno učinili i Predsednik Republike, premijer Cvetković, predsednica Narodne skupštine Đukić-Dejanović, pa čak i “statutoborac“ Bojan Pajtić, predsednik PIV.

Propaganda i propagandno djelovanje uvijek su među glavnim aktivnostma svake političke opcije ili pokreta. Služe, najprije, za pridobijanje ljudstva i kreiranje stvarnosti kakva pogoduje sprovođenju političkog programa. Sadržaj propagande ne mora se, međutim, uvijek poklapati sa stvarnim političkim programom nekog pokreta ili organizacije. Dvotomno kapitalno djelo bosanskohercegovačkog znanstvenika, novinara i publiciste Fadila Ademovića, Četništvo i četnička propaganda u južnoslovenskim zemljama u Drugom svjetskom ratu, govori nam o varijacijama propagande JVuO Draže Mihailovića u cilju ostvarivanja projekta velike, odnosno homogene, etnički čiste Srbije; ona propaganda, na osnovu koje su u Srbiji i Republici Srpskoj rehabilitirani Mihailović i njegov ekstremno-nacionalistički pokret. Ademović citiranjem ogromnog broja, kako propagandnih tako internih dokumenata JVuO, dekonstruira i noviju propagandu, kojom se Draža Mihailović želi predstaviti “prvim gerilcem Evrope”, a njegov pokret antifašističkim “pokretom otpora”, koji je u svojim redovima iskreno želio imati pripadnike svih nacionalnosti i konfesija u porobljenoj Jugoslaviji. Prvi tom nosi naziv Sudionici velikih obmana, a drugi Drama istorijskog zaokreta. U njima je kvislinška i zločinačka priroda četničkog pokreta sagledana sa svih aspekata i, što je posebno važno, kroz prizmu prelamanja interesa velikih savezničkih sila Velike Britanije, SAD-a i SSSR-a na Bakanu.

Kako zapravo izgleda revizionistički pristup historiji Drugog svjetskog rata na tlu Jugoslavije? Dražina Jugoslovenska vojska u otadžbini, kao jedina legalna vojna formacija u okupiranoj zemlji, kreće u borbu protiv Nijemaca još u maju 1941., dok je partizanski ustanak tek strateški potez Moskve, kako bi se barem donekle amortizirala njemačka invazija na SSSR, započeta 22. juna 1941. Prema ovoj koncepciji, mudri Mihailović nastoji očuvati srpski etnički korpus ionako desetkovan ustaškim genocidom od uzaludnog rata protiv nadmoćnijeg Wehrmachta, dok komunisti na čelu s Titom ne žale bilo kakvu žrtvu, a naročito srpsku, kako bi stvorile sovjetsku republiku, koja bi bila satelit SSSR-a. Ovakvo viđenje događaja koje je u savremenoj Srbiji i Republici Srpskoj već odavno postalo općeprihvaćena Mihailovićeva apologija, od njega je stvorila mistično-vizionarsku figuru s oreolom mučenika. Ademovićeve knjige, s druge strane, nisu nikakva apologija. One su na prvom mjestu zbir historijskih dokumenata, njemačke, talijanske, ustaške i četničke provenijencije. Na jednom mjestu Ademović je sakupio kako propagandni materijal, tako i interne korespondencije četničkih oficira međusobno i sa svojim vrhovnim komandantom Dražom Mihailovićem. Kada se ovo dvoje usporedi, jasno je da je moderna predodžba generala Mihailovića u Srbiji i RS-u zapravo izgrađena na četničkoj propagandi iz Drugog svjetskog rata uz potpuno negiranje historijskih činjenica.

Zaklah joj sina Jovana… “Propaganda mora biti jednostavna i zanimljiva”, bio je stav Mihailovićevih propagandista. Kao takva, ona je imala poslužiti glavnim četničkim ciljevima formuliranim u projektu Homogena Srbija, banjolučkog advokata Stevana Moljevića i Mihailovićevog štabskog intelektualca Dragiše Vasića. Radilo se o velikoj Jugoslaviji i u njoj etnički očišćenoj Velikoj Srbiji, koja bi obuhvatila Srbiju, Crnu Goru, Makedoniju, Bosnu i Hercegovinu, Dalmaciju i veći dio Slavonije. Evo šta je Moljević 1942. o četničkim ciljevima pisao Dragiši Vasiću: “Što se tiče našeg unutrašnjeg razgraničenja sa Hrvatima, tu držimo da treba odmah, čim se ukaže prilika, prikupiti sve snage i stvoriti svršen čin: (a) zaposesti na karti označenu teritoriju; (b) očistiti je prije nego li se iko pribere.” Evo kako on zamišlja: “Zaposedanje bi se, mislimo, moglo izvesti samo tako ako bi se u jakim odredima zaposela glavna čvorišta i to: Osijek, Vinkovci, Slav. Brod, Sunja, Karlovac, Knin i Šibenik, te Mostar i Metković, a onda iznutra pristupiti čišćenju zemlje od svih nesrpskih elemenata. Krivci bi imali da budu na mestu kažnjavani, a ostalima bi valjalo otvoriti put – Hrvatima u Hrvatsku, a muslimanima u Tursku (ili Albaniju).” Dokumentacija koju je prikupio i obradio Ademović dokazuje da je tobožnje odustajanje od ove politike krajem 1943. i početkom 1944. bilo uzrokovano isključivo jačanjem NOP-a i potpunim rasulom Ravnogorskog pokreta, kojeg nije mogao spasiti ni Svetosavski kongres u selu Ba! O tome da je svijest o unutrašnjoj slabosti, a ne napad filantropije bio razlog četničkog navodnog “zaokreta”, svjedoči i pismo Dušana Radovića, komandanta Zlatiborskog korpusa poručniku Simi Mitroviću, komandantu četničke Leteće brigade Tara iz 1944., u kojem se, između ostalog, kaže: “Što nećemo postati belogardejci, šoferi taksija, izmećari, makroji, besprizorni i slično nije velika šteta, ali zato će nas prokleti Bog i srpski narod… Što su izvesni probisveti i moralna trulež Peko Dapčević i komp. stvorili VOJSKU u pravom smislu te reči, iako laici u poslu, naša je oficirska bruka.” “Naređeno je”, nastavlja Radović pismo, “da se danonoćno izvodi obuka sa celokupnim ljudstvom u vojničkim veštinama po planu – obuka se izvodi samo u pevanju i to nakaradnih pesama kao što je ona Zaklah joj sina Jovana!” Citiranjem ovog dokumenta, Ademović je jasno ukazao zbog čega je Mihailović počeo upućivati proglase populacijama koje je do jučer namjeravao istrijebiti i “humano preseliti”. To nije bilo zbog toga jer je bio “antifašist”, kakvim ga revizionisti žele prikazati, već očajnik, čija vojska nije bila ništa drugo do, pozovimo se opet na Simu Mitrovića, “rulja ili gomila čeljadi koju vodimo sa sobom planinskim bespućima”.

Saradnja – nužna potreba… A kakve su bile stvarne namjere i planovi “rulje ili gomile čeljadi”? Ademovićeva knjiga definitivno satire sve revizionističke tvrdnje u stilu “Čiča je voleo Fehima” (Fehim Musakadić, jedan od malobrojnih muslimana u štabu Draže Mihailovića). Još 1941. bio je jasan Mihailovićev stav, koji je unio u svoju bilježnicu, da “svi muslimani ima da budu pokrenuti sa svojih ognjišta”. U skladu s tim, Mihailović je izdavao naredbe svojim bosanskim vojvodama Dobroslavu Jevđeviću i Jezdimiru Dangiću. Tako je Milan Šantić, jedan od hercegovačkih četničkih vođa, krajem jula 1942. u Trebinju objavio: “Srpske zemlje moraju biti očišćene od katolika i muslimana. U njima će živjeti samo Srbi. Čišćenje će se provesti temeljito. Sve ćemo ih potisnuti i uništiti bez izuzetka i bez sažaljenja. To će biti polazna tačka našeg oslobođenja. Sve to treba da se završi brzo i u jednom revolucionarnom zamahu.” Miloš N. Jovanović, komandant Ozrenskog četničkog korpusa, 13. 2. 1943., pri prenošenju Dražine naredbe Golubu Mitroviću, komandantu Zeničkog vojno-četničkog odreda, precizira kako će to biti izvršeno: “Seljački svijet i isto tako sitni radni svijet poštediti i od njih ćemo napraviti prave Srbe, koje ćemo milom ili silom prevesti na pravoslavlje.” Prevođenje na pravoslavlje Jovanović planira za sve katolike, dok za muslimane dodaje: “Nijedan musliman neće među nama ostati. One koji su se ogrešili o naš narod… uništićemo bez milosti, a seljake i ostali sitni svet preselićemo u Tursku.” Ademović jasno ukazuje da je ovakva praksa dovela do velikih prelazaka muslimana u NOP, što je zahtijevalo nešto drugačiju strategiju. Ona se otprilike da sagledati iz instrukcija Dinarske četničke divizije: “Svaka preuranjena akcija protiv muslimanskog življa pojačala bi partizane. Zbog toga oni treba da sede kod svojih kuća, pa da ih na njihovim domovima uništimo.” Četnički major Z. Ostojić u tom smislu daje uputstvo komandantu Romanijskog četničkog korpusa Miloradu Momčiloviću o tome kako vršiti propagandu prema muslimanskom stanovništvu: “Obećavajte im šta hoćete, a poslije ćemo uraditi kako treba. Glavno ih je privući i pridobiti za borbu protiv partizana, ili bar da ne priđu njima. Produžite rad, dozvoljavam sve moguće prevare, samo pametno i bez kompromitovanja.” I Danilo Slatić, jedan od hercegovačkih četničkih vođa, piše komandantu Druge sarajevske četničke brigade. Saradnja s muslimanima opisuje se kao “nužna potreba”: “Objasniti ljudima da je sada momenat da mi moramo s njima sarađivati, da bi smanjili broj naših neprijatelja. Da ih zavadimo sa Hrvatima da se oni pobiju a mi da gledamo svoja posla. Sve do datog momenta kada ćemo izvršiti svoj zadatak prema kojem u srpskim zemljama neće niko drugi živeti osim Srba.” Draža je u tom smislu često znao opominjati svoje oficire: “Ovo se ne može pisati niti javno govoriti, jer bi i Turcima došlo do ušiju.”

Pošast desničarskog revizionizma U prvom tomu svoje knjige Ademović upozorava na devastiranje savremene historijske nauke, odnosno desničarski revizionizam u udžbenicima historije u Srbiji. Kako je istakla Dubravka Stojanović, Draža Mihailović je u novom udžbeniku predstavljen kao poštovalac francuske kulture i pravi heroj otpora fašizmu i nacizmu u Drugom svjetskom ratu. “Celokupna istorija XX veka podvrgnuta je reviziji”, ocjena je historičarke Olivere Milosavljević, koju Ademović citira: “U ovom udžbeniku nema Svetozara Markovića, ali ima Pavla Đurišića (sa slikom), nema Dimitrija Tucovića, ali ima Dragiše Vasića (sa slikom), nema Ilariona Ruvarca, ali ima više od 60 raznih generala, đenerala, pukovnika i majora.” Iako Ademovićeva studija nije izašla u Srbiji, ona će zahvaljujući svojoj, već spomenutoj metodološkoj izvrsnosti, biti trajna referenca kada je u pitanju pošast desničarskog revizionizma historije.

(BH Dani)

Zato što postoji, i ne od juče, spomenik u Jasenovcu. Svaki hrvatski predsednik suočen je sa onim što se može nazvati testom Vilija Branta. I ne samo predsednik, već hrvatska javnost u celini i stalno. Neki test polože, a neki ne. Recimo, Franjo Tuđman je gledao da taj test nekako izvrda, jer je tvrdio da nije dobro da se razdvajaju žrtve. I predlagao je, ne rezoluciju, nego zajednički grob za jasenovačke i blajburške žrtve: da se pomire tako što će im se pomešati kosti. Ništa od toga nije bilo. To mešanje kostiju nije moglo da se izvede ni na papiru, recimo nekom rezolucijom kojom bi se istaklo da su sve žrtve iste, dakle ozvaničila bi se jedna neverovatno perciptivna misao: „žrtva je žrtva“.

Vili Brant, Varšava, 1971.To da postoji spomenik i da mu se klanjaju hrvatski predsednici koji su došli posle Tuđmana i da će taj test zadugo polagati svi hrvatski zvaničnici biće jedna od činjenica na koju će, zasigurno, ukazati hrvatska odbrana ako i kada dođe do suđenja u Hagu po srpskoj tužbi za genocid. Što bi trebalo da je dovoljno mučno samo po sebi, pa se toj neprijatnosti srpska spoljna politika nije morala izlagati.

Taj je spomenik je tamo i hrvatska država polaže test Vilija Branta, iako današnja Hrvatska nije naslednica Nezavisne države Hrvatske. Uz to, ima smisla podsetiti o kakvom je tačno testu reč. Mučno je čitati kako genocid u Srebrnici nije isto što i Holokaust, pa bi najpre trebalo doneti rezoluciju o Jasenovcu, jer on jeste deo Holokausta. Što je razlog da taj spomenik tamo stoji već decenijama i zvaničnici te zemlje (osim crkvenih velikodostojnika koji bi tek trebalo da polože test u potpunosti – na šta ih je, inače, podsetio predsednik Hrvatske), dakle, tamo odaju poštovanje žrtvama Holokausta. Mučno je u tom kontekstu čitati neverovatna opravdanja politike Nedića i Ljotića, ali tome, očigledno, nema pomoći. Ali valja reći da je Srbija naslednica one države koja nije sprečila genocid u Srebrenici i još uvek nije isporučila onoga koji je optužen da je najodgovorniji za taj zločin.

Dokle ide to mučno izvrdavanja moralne i političke obaveze, vidi se i iz toga ko je sve spreman da napadne Jelka Kacina zato što je predložio rezoluciju o Srebrenici koju je prihvatio Evropski parlament. To je, dakle, antisrpska rabota. Nemo nikoga da ukaže na činjenicu da ta evropska rezolucija olakšava Srbiji polaganje testa Vilija Branta. Srpski parlament može da se pozove na rezoluciju koju je neko drugi imao snage da donese i da joj se pridruži. Evropska unija je time pomogla zavađenim južnoslovenskim narodima da se užasnu nad tim za kakve su zločine sposobni. Ta se pomoć doživljava kao podvala, što je ne samo moralno, već i intelektualno mučno.

(Peščanik.net)

(www.autonomija.info)

Baš će biti zanimljivo za videti koliko će medija izvestiti o poseti vojvođanskog sekretara za nacionalne manjine Tamaša Korheca Temerinu i njegov razgovor sa jednim od dvojice dvadesetogodišnjaka mađarske nacionalnosti kojeg su isprebijale barabe, nakon što su ga priupitali kojoj etničkoj skupini pripada. Drugi od dvojice povređenih je bio sa friškim ranama i nije se želeo slikati za novine. Što zbog rana, što zbog straha.

Nekako sam prilično siguran da će slabo ko objaviti da se u Temerinu opet “nešto dešava”. A i zašto bismo to objavljivali, kada nam je Predsednik u utorak uveče poručio da je Srbija dostigla najveći stepen demokratizacije u svojoj istoriji. I Predsednik je potpuno u pravu, slažem se s njim sto odsto! Konačno da neko prizna, i to sa tako visokog mesta, da Srbija nikada nije bila demokratska država.

A to što smo sada na najvišem stepenu demokratije u svojoj istoriji, na žalost, ne zvuči nimalo utešno. Ali zvuči skroz okej, da se u medijima i u novinarima uključi čip za autocenzuru. I da, eventualno, vest o prebijenim mladim Mađarima završi tamo gde i treba u ovakvoj državi – u crnoj hronici.

Na naslovne će strane ta vest dospeti možda ako se to nekome bude politički isplatilo. Bilo zaštitnicima manjinskih prava iz redova manjinskih političkih partija, bilo srpskim tvrdolinijašima, koji bi malo da naruše idilu “najvećeg stepena demokratije”. Oni će već lako pronaći zajednički jezik. I lako će se nagoditi i sklopiti nacionalistički pakt o formiranju zabrana i etničkih getoa, kojima oni imaju bez pogovora da vladaju. Zbog samih Temerinaca to nikada neće doći na naslovne stranice i u udarne naslove naših medija.

A njima, Temerincima, u zavisnosti od toga da li žive “preko pruge” ili ne, već jako dugo nije lako. U zavisnosti od pruge, oni se odvaže ponekad i da pričaju na maternjem, mađarskom jeziku. U odnosu na položaj šina, oni se još češće ustručavaju da kažu “Jó napot”…

Ispričao mi je neki dan kolega da je upoznao dvoje mladih, zaljubljenih Novosađana. Ona Srpkinja, on Mađar. Ona završila škole na srpskom, on na mađarskom. Oboje u Novom Sadu. Pa kad nesto pričaju a zafali im reči, oni se sporazumevaju na engleskom. U Novom Sadu. Perfektno pričaju engleski, jer se spremaju da, posle, faxa, nagule odavde. U tri pizde materine!

Slušam studente mađarske nacionalnosti iz Subotice, Sente, Bačke Topole… kako pričaju na fakultetu. I kako dobijaju uvek po ocenu manje jer se ne znaju dobro izraziti na srpskom. Kao što bi se izrazili na mađarskom ili na engleskom. Pa me stegne neka tuga…

Još mi se više stuži kada čujem primedbe njihovih drugara iz “većinskog naroda”. Kako se iščuđavaju što njihovi drugari, “usred Srbije”, ne znaju srpski! Pa se još više čudim kada čujem od nekih profesora da je razlog za to pragmatična činjenica da im srpski jednostavno do tada nije trebao. Te da je jedini razlog za korištenje više jezika čista korist koju čovek može da ima od toga.

Ima i tu nečega, ne sporim. Ali, ne videti da je osnovni uzrok za getoizaciju po etničkom modelu pre i iznad svega u onom strahu iz devedesetih od jezivo agresivnog nacional(socijali)zma većinskog naroda, jeste čisto licemerje ili slepilo, svejedno. Jer, zar smo zaboravili kako je bilo biti inoverac u Vojvodini tokom devedesetih? Zar smo zaboravili sve one bradate spodobe koje su sejale strah po vojvođanskim selima naseljenim Mađarima i Hrvatima, pre svega? Jesmo li ikada pomislili kako je njima tada bilo? Kako su svoju decu vaspitavali u takvim uslovima? I šta je, možda, za njih tada značio taj “većinski jezik”, na kojem su im redovno jebali majku mađarsku i hrvatsku? Da nije možda to bio okidač da se sve te “mrske manjine” odjednom “povuku u sebe” i u sopstvenu zajednicu? I da uče engleski umesto dominantnog jezika kojim se priča u Vojvodini/Srbiji?

I šta vredi jednom Temerincu to što se i gospodin Predsednik i vojvođanska administracija zaklinju u multietničnost, multikulturlanost, višekonfesionalnost…? Kojeg će mu đavla sve te reči, kada ni u jednoj od njih nema prefiksa “inter”: interkulturalnost, interjezičnost, interetničnost, interkonfesionalnost… Ono “multi” je samo demografski fakat, to je kvantitet. Ono “inter” je kvalitet, “prožimanje”, to su “mešoviti brakovi”, to su poliglote iz koristi, i iz civilizacijske potrebe. Ono “multi” će bez onog “inter” neminovno izumreti i asimilirati se. Pa ćemo onda svi lepo da pričamo jednim jezikom, da nas ceo svet razume!

Priznanju da je humanost vrlina posrnula, mnogi samo nemo klimaju, a pogledom u stranu skrivaju svoj nemoć i kukavičluk. Nisam stvoren da celivam, niti da četujem, nisam plaćao da bih se učlanjivao i nisam sledbenik, već čovek koji u zabludama gušeći se – za dahom istine bistre – otima se i traje, živi.

Dah za dahom, okovan, dan za danom, sputan, ali nemiran, pa tako od praznika do praznine, među prijateljima, napaćenima, i među stokom uteranom, utorenom, i zverinjem zastrašenom.

Ej, stoko, hrišćanska, stoko srpska, po livadama zaboravljena, odlutala, zabludela, stani, stoko. Stani, brate, stani, sestro. Stani i priznaj da beše isto u klinici i klanici, priznaj da si ostrigana televizijama, mrežama, porukama, i da su ovi veliki izumi prošlog veka već iskvareni mamiparama ovog, priznaj da su pokolenja neobrazovanija nego što su ikad bila, priznaj jer ti reality seljačina drka u nedeljnu večeru, a novi fašisti utabavaju uspomene, koje su tate njihove izgazile. Priznaj, pa se ritni, otmi se i razularen sruši trule tarabe i torove. Ne, nikog drugog radi, već sebe radi.

Sad! Udahni duboko kao što davno nisi udahnuo, sad, sad, priznaj da ne znaš šta ćeš od sebe, jer ne znaš šta ćeš pre, priznaj, nikom do sebi priznaj šta si uradio juče, kada si nekom pomogao, kada si nekog spasao, priznaj. Kada si knjigu pročitao? Priznaj da više gledaš u ekrane, nego u nebo, nego u ljude, priznaj kada si se preispitivao, dugo i duboko. Priznaj da više veruješ u vanzemaljace, nego u svece, i ideš lekarima, a ne popovima, zato što si čovek, a ne stoka. Priznaj da ne znaš iz koje pesme su stihovi „Kosu reže da vinograd veže“, priznaj da ne znaš tečno i tačno da ispričaš istoriju svog naroda, bar pola sata, ako te dete tvoje pita. Priznaj da ne znaš celu himnu. Ni azbuku, naročito pri kraju. Priznaj da ne smeš na Kosovo. Pa, kakav si ti to onda Srbin? Prazan? Samozvan? Nikakav. Ti si marva! Prvo treba čovek biti, na nogama stajati, znati ljude prepoznati, govoriti, učiniti, ne kliktati, busati se, vijoriti, ne, ne, priznati, treba priznati, od priznanja državu, a ne štalu, stvarati, i raditi, treba raditi.

Možda grešim… ah, to bi bilo divno, da grešim i da u toj zabludi istrunem i raspadnem se, zaboravljen kao svaki koji greši. Moje je da kažem, da tražim, pre nego što nestanem, moje je da brinem i pokažem, jer recept što od raje i naroda stolećima stoku spravlja – istrajava, dok molitva u džepovima završava.

Priznajem sebi koliko sam sin, da bih znao koliko sam otac. Pre dve sedmice sam kazao svojoj majci u bolnici, pred operaciju, da je sudbina jednostavna i obična priča, pa ako si ti mnogim ljudima dobro učinio, borio se, onda će se ljudi dobrim na tebe osvrnuti, tebi pružiti ruku, pomoći. Sad je moja majka bolesnija nego što je ikad bila, a ja mogu samo da pišem i pišući se molim, ne bogu, nego dobrim ljudima, jer dobri su ljudi jedini bog u kog verujem. Dobri će ljudi veće čudo napraviti, nego što „sveti duh“ i zamisliti može. To priznajem, svojoj majci i svojoj deci, i od svoje dece bogove stvaram sebi, a dobre ljude celom svetu.

Njoj je bolje, ali još visi, i ne sme da misli, već da se bori i ljudima da ruke pruža, pa zato ja joj mislim – da svetliji biva onaj što iz mrkle senke svog bola uzdigne se, taj ozaruje nadanjem decu svoju i decu svoje dece, da pobeđuješ svakim dostignućem, nadljudskim trudom i čistom savešću.

U saznanju priznajem – da prošlosti je nebrojeno, sadašnjost jedna, a budućnost nula. I moram živeti kao da budućnost ne postoji kako bih je stvarao, iznenađen koliko mogu da podnesem i stvaram, i izdržim neumoran, izdržim da boleće, izdržim da trajaće, izdržim da uminuće, izdržim da proćiće, i da izdržim jer sam veran sužanj raskošnom znanju sviju predaka. Ili, lirski, smireno, čekam blagi vetar u jedrima pod Suncem, a pogled u daljinu pružam, nad talasima, zagrljen s dobrim ljudima, i plovimo na divnom belom brodu ka mirnoj pučini ili ponoru, ka ostrvu što naseljeno biće i trajaće, doveka ili kratko, ali trajaće.

Ti, stoko, priznaj, molim te, priznaj da te i juče tištalo ono što te tišti danas, još jače te stiska, priznaj. Priznaj da te teraju, i nateraju, kao stoku, ne čoveka. Čoveku kažu, dokažu, ne teraju ga, ne navode ga na vodu, već mu put do izvora pokažu, priznaj, stoko, agoniju skore prošlosti, priznaj je celom Svetu … da stoji upozorenje na rođene lopove, očajne drogeraše, brutalne ubice, pijane lažove i druge sebične duše i nakaze koje su marširale protiv žena i staraca, protiv bolesnih, nevinih, ali kroz našu tišinu i slepilo. Nakon krvopijućeg hodočašća, kukavice su došle ovamo, među nas, a mi smo i dalje bili uplašeni, zbunjeni i bili takvima štit čvrsti. Priznaj zarad sećanja na žrtve, zarad večnog bekstva optuženih i zarad budućeg života naše dece. Priznaj, molim te, priznaj, bilo i ne ponovilo se. Pred odjekom klekni, ali kao čovek, a ne kao stoka!

I desetarački: što je više pitomi’ hajvana, trebaće jim grlatih čobana, da ćeraju tovar niza stranu, kojom gazda prosipo je ’ranu. Ujarmljena trgovinskim lancima, izmužena dugovima i ambisu priterana, živina je to poplašena što smerno gazi stazom oko džipa parkiranog na trotoar svakodnevice. Pognute glave, obilazi kljuse svetinju metalikoljublja, a besom čoveka glas guši i … marš tamo, s ostalima. Trebaju ti kajle zlatne, da ti zveče, pa ključevi gvozdenih mašina, eh, jednu za sebe želiš, priznaj – i to je baš lepo, da uživaš u brzini i silini, moćan da budeš, gas da stisneš, ali ne da stigneš, već od blata da utekneš. Lako je po betonu poskakivati, iz gliba treba noge čupati. Avaj, svežnjevi novaca i ključeva ti niti oko prstiju smrsili, pa ćeš, možda… baš me briga… slast goniča osetiti, da kad drekneš u telefon sred kafane, kroz keženje krezubih, neobrijanih, kroz dim duvana i maligana – nekakvo divljenje probuditi, ali svest nikad – a ućutkaćeš majku jagnjadi svoje, hoćeš, a zvala te je da se domu vratiš, baš kad dočekao si gazda da budeš, ti, ti da zagrmiš i zatreseš, ti, zver, da proćerdaš, i ti, ti, dok se okreneš – da ispustiš. Ispustiš mladunče svoje među stado stadiona, dokoličarenja, pustog lutanja. Umirivali su ga televizori, kompjuteri, hipnotisale šarene tačke u mnoštvu, u nastavcima, u tabletama i praškovima, tovljeno je energiziranim laserima i izgriženo plavim zubima, izveštačeno profilima. Ne znaš! A džeparci mu praporci! Pojma nemaš, jer si žurio, govnima i puterima se premazivao, udvoričkim klimanjima sakatio i preračunavao, ženke si masne balavio, lajao i režao, kukao, cupkao, s lanca se čupao i prekardašio.

Lepo sam ti govorio, priznaj, priznaj, a sad teškim očajem strovaljen grabiš pepeo knjiga nepročitanih, volovskom rikom za praštanjem vapiš, a žicom zarđalom glava ti kroz uši vezana, da ti struže mozak razbibrigom zagnojen, i da te na njoj, sporo, kroz blato natopljeno crnom krvlju – dželat odvuče, do ilovače.

Neću da te žalim, jer sažaljenje je truljenje, a sećanje, spominjanje, zlatne ruke i čist obraz, neumorno ljudsko delo – to je trajanje i porađanje.

Majko, tu sam, s tobom sam, tvoj sam kao što sam uvek bio, mirno sklopi oči i nadaj se buđenju, voljena moja, sanjaj unuke, nasmejane i radosne, u tvom krilu golicane

… i pospane, ušuškane, od aveti sačuvane, negovane. Pokrivene gustim tkanjem fine vune i bajkama – o dobrim hrabrim ljudima, što su nekad davno plovili na belom brodu do horizonta, i dalje.

U Novom Sadu, 22/30. decembra 2009.

VIP fond među sektorima perspektivnim za privlačenje stranih investicija prepoznaje agrobiznis, a u okviru njega i prehrambeni sektor. Projekti u agrobiznisu su velika šansa Srbije i Vojvodine da znatno povećaju priliv stranih direktnih ulaganja, pod uslovom da se usvoji odgovarajuća strategija poljoprivredne proizvodnje i donesu neohodne pravne mere, naglašava Bugarski. Samo u poljoprivredi na teritoriji Vojvodine trenutno posluje 41 strana kompanija. One su ukupno uložile oko 1.3 milijardi evra i zapošljavaju 13.825 radnika.
Od stranih kompanija prisutnih u vojvođanskom agraru najviše zaposlenih, dve hiljade, ima londonski “Ašmor investment menaxment”, većinski vlasnik vrbaske industrije mesa “Karneks”. Sledi litvansko-američki konzorcijum “Arvi–Fertis–Saniteks”, koji je 2006. godine kupio pančevačku “Azotaru”, međutim, taj ugovor je Agencija za privatizaciju raskinula pre nekoliko meseci… Britanski investicioni fond “Salford”, u čijem sastavu posluju Novosadska i Subotička mlekara, kao i pogoni u Šidu, Vršcu i Oxacima, ima 1.000 zaposlenih, a toliko ljudi radi i u “Pepsiju”. U “Agrokoru” hrvatskog biznismena Ivice Todorića u poljoprivredno-prehrambenom sektoru u Vojvodini radi 876 ljudi, dok nemački “Nordcuker” zapošljava 800. Britanci u agrobiznis sektoru u Vojvodini, inače, imaju 3.000 zaposlenih, Amerikanci 1.812… SAD je, pomenimo, i prva među pet “top” zemalja po broju kompanija koje posluju u ovoj oblasti. Američkih ih je pet, toliko je i hrvatskih, dok Nemačka, Francuska i Holandija imaju po tri svoja predstavnika u Vojvodini.
Pomenimo i da su prvi na listi pet “top” investitora u ovoj oblasti Belgijanci, koji su uložili 530 miliona evra. Belgijska multinacionalna kompanija “Inbev”, jedan od najvećih svetskih proizvođača piva, podsetimo, kupila je pivaru u Apatinu. Nedavno je ova pivara promenila vlasnika i sada je u rukama “CVC kepital partnersa”, globalne finansijske, konsultantske i investicione kompanije čiji su, recimo, “Formula 1″ i “Samsonajt”. Amerikanci su u Vojvodini u agrar investirali 271,9 milion evra, a najviše lane, kada je “Pepsi” za 210 miliona evra kupio “Marbo produkt”. Slede Holanđani sa 74 miliona, Švajcarci s 54,6 i Danci s 53 miliona evra. Najveći holandski investitor je “Hajneken” (67 miliona evra), od švajcarskih kompanija to je “Nestle”(44 miliona), a od danskih “Karlsberg” (53 miliona evra). Reč je početnim investicijama, a kasnije su te kompanije dodatno ulagale iz sopstvenog biznisa koji su ovde razvile.

I lokalne samouprave na istom zadatku

I pored dosadašnjih dobrih rezultata Bugarski napominje da Vojvodinu tek čeka pravi posao u privlačenju stranih investicija, pa i pravi rezultati. I to iz dva bitna razloga: približavanjem naše zemlje EU menjaće se stav investitora prema Srbiji, a druga važna stvar je da ćemo mi polako početi da ulazimo u te planske tokove investitora.
- U automobilskoj industriji se 2008. odlučivalo ko će da pravi novi model 2011. godine. Ako nas nije bilo u trci koja se vodila 2008. godine, nas u automobilskoj industriji nema do 2011. godine. Jednostavno, mi smo, svojim neučestvovanjem, sebe ograničili do 2011. godine. Kad bih podvukao crtu, mislim da smo izgradili instituciju koja ima odgovarajući broj zaposlenih, odgovarajuće performanse i kvalitet usluge – naglašava naš sagovornik.
Naravno, na VIP-u nije sve. Posao se ipak “odradi na lokalu” a, po njegovoj oceni, i tu stvari bolje stoje. Vojvođanske lokalne samouprave su sve operativnije i sve im je jasnije šta za njih znače strane investicije.
- Kad smo počinjali ovaj posao, lokalne samouprave su imale ograničene kapacitete. Zajedno s njima, morali smo da radimo na podizanju tih lokalnih kapaciteta. Svaka opština ima svoje potencijale i svoje šanse, u odnosu na industrijsku tradiciju koju poseduje. Mi ne odlučujemo gde će se investitor opredeliti. Odluku o tome donosi isključivo on. Mi smo tu da mu predstavimo lepezu mogućnosti, a on kaže da mu se sviđa ovo ili ono, da li mu je ovaj gradonačelnik uliva poverenje ili onaj. Što se tiče svesti o neophodnosti investicija, mislim da je ona u Vojvodini na veoma visokom nivou. Čak su i same opštine svesne da su sve u međusobnoj konkurenciji. Što je i dobro i loše, jer će pojedine same teško preživeti na tržištu ali bi udružene imale bolje šanse. Jer, ako imamo na 20 kilometara tri opštine, nije mudro da svaka gradi svoj industrijski park, već bi njih tri trebalo da naprave industrijsku zonu i da ljudi iz svake od njih rade u njoj. Još će proći neko vreme dok ne dođemo do tog nivoa, ali idemo u tom pravcu kaže Bugarski.

Irski primer

- Irska agencija za mala i srednja preduzeća ima 1.000 zaposlenih i potpuno drugačije je postavljena. Irska je država sa 4,2 miliona stanovnika i oni imaju svoje predstavnike po celom svetu. Svaki njihov službenik lobira po celom svetu. Imaju neverovatno jaku dijasporu – 70 miliona ljudi, od kojih je 40 ili 45 miliona u SAD i Kanadi. Nećete naći nijednu veliku američku kompaniju gde među pet ili 10 najvažnijih menadžera nema nekog Irca. Oni sa tih hiljadu ljudi u agenciji rade na razvoju svoje ekonomije. Svaki zaposleni vodi maksimalno 20 firmi, koje nadgleda i savetuje, otvara im tržišta i uspostavlja kontakte.To je ogromna baza podataka: koja firma proizvodi nešto ili kojih pet firmi mogu da proizvedu jedan deo. Kad neko ima dobru poslovnu ideju, samo za pisanje biznis plana dobije bespovratno od države 30.000 evra – veli Branislav Bugarski.

(www.autonomija.info

Jezik, međutim, govori i kada se njime želi ćutati. Njegove reči, kao i reči njegovih saradnika na skupštini Stalne konferencije gradova i opština, u velikoj meri odslikavaju svu pogubnost beskrvne politike, koja će u konačnici, po svemu sudeći, biti gubitnička, bar u onom delu zemlje koji se ne zove Vojvodina. Tadić “und jaranen” su – zalažući se, u skladu sa evropskim putokazima i prirodom skupa, za decentralizaciju i regionalizaciju – zapravo izrekli da suštinski ne žele da se zemlja decentralizuje i da će učiniti sve što je u njihovoj moći da se taj proces što duže odlaže. Oni su, takođe, pokazali da suštinski ne razumeju šta znači decentralizacija, kao ni regionalizacija. Sve je bilo u skladu sa nedavno izrečenom predsedničkom besmislicom, koja je namerno “iscurela” u javnost, o tome da će centralizovana DS doprineti decentralizaciji zemlje. A svima je jasno da je Statut Vojvodine, embrion decentralizacije, usvojen samo zbog toga što stranka, hvala bogu, nije bila dovoljno centralizovana i nije skončala “pod skutima” predsednika i njegove PR službe.

Pre nego što pređemo na konferenciju SKGO, treba podsetiti da Tadićev nedolazak na svečano proglašenje novog Statuta, juče u Novom Sadu, predstavlja svojevrsni politički autogol. Predsednička PR služba očigledno nema moć da izmesti svoj pogled iz “kruga dvojke” i da posmatra stvari i iz drugog ugla, te da u skladu sa tim prepozna šta je koristan a šta štetan politički potez, odnosno “nepotez”. (Inače, osnov dobrog PR-a jeste posmatranje stvari iz što više relevantnih uglova.) Njegovo glasno odsustvo predstavlja još jedno poniženje građana Vojvodine, koje je bilo zapravo “tačka na i” sramnog odugovlačenja usvajanja Statuta. Sigurno je da će građani Vojvodine pronaći načina da predsednika kazne zbog ove njegove “završne gluposti”, a verovatno će i vojvođanski DS – ukoliko želi da preživi poziciju između čekića i nakovnja u koju ga je, s namerom ili ne, gurnuo predsednik stranke – pronaći odgovor na besmislene tvrdnje predsednika da je u prvoj verziji statuta bilo elemenata koji su ugrožavali suverenitet zemlje.

Upornim ponavljanjem izlizane fraze o “suverenitetu i integritetu Srbije” Tadić zapravo pokazuje da je – nazovimo stvari pravim imenom – centralista u srcu i duši, i da se po tome suštinski ne razlikuje od Nikolića i Koštunice. I nažalost, to nije posledica samo procene njegove PR službe nego nečeg mnogo dubljeg. A da smo u pravu kada to tvrdimo, govore jednostavna poređenja. Recimo, u jednoj centralizovanoj zemlji kao što je Francuska, pokrajine imaju neuporedivo veće nadležnosti nego što bi Vojvodina dobila i po prvobitnoj verziji statuta. “Nove nadležnosti” nisu uporedive, faktički su smešne, u odnosu na ono što je Vojvodina imala pre Miloševićevog ustavnog puča, odnosno u periodu kada je doživela ogroman ekonomski, kulturni i svaki drugi napredak. Čak, analitičari s pravom upozoravaju da, po važećem Ustavu (kojeg su, btw, građani Vojvodine odbacili) i Statutu, Vojvodina ima mnogo lošiju poziciju nego po miloševićevskom Ustavu iz 1990. godine.

Na konferenciji SKGO predsednik je izneo jednu veoma interesantnu tvrdnju. On je rekao da proces regionalizacije i decentralizacije ne sme da bude proces feudalizacije. Zašto je to rekao i kakvog to ima smisla? Jasno je da je centralna Srbija tradicionalno navikla na feudalni način organizacije života i da iz njega suštinski nikada nije iskoračila, odnosno da lokalne “age i begovi” postoje bez obzira na državno i društveno uređenje, pogotovo ako uzmemo u obzir hroničnu insuficijenciju demokratskih pravila igre. Ono što na prvi pogled može biti apsurdno ali je istovremeno proverivo tačno, to je činjenica da lokalne “age i begovi” imaju veću, za stanovnike i bolno veliku moć, ukoliko je država centralizovanija. Iz prostog razloga što u centralizovanoj zemlji, koja je po definiciji bezdušna, jer je stotinama milja udaljena od “običnog čoveka”, nema mogućnosti neposredne korekcije sistema lokalne moći u samoj lokalnoj zajednici ili regionu. Upravo bi sistem decentralizacije, koji bi značio ne samo prenos vlasti i nadležnosti, već i osnaživanje drugih poluga društvene moći i uticaja, uz demokratizaciju i promociju civilnih vrednosti, smanjili mogućnost “feudalizma”. Dovođenjem u vezu “feudalizma” i decentralizacije, pa makar i putem negacije, Tadić pokazuje kako doživljava vlast, kao i to da ne razume šta je suština decentralizacije, odnosno da je u pitanju potpuno obrnut proces od procesa jačanja lokalnih “aga i begova”. To je otprilike kao da je rekao da proces mršavljanja ne sme da bude proces neprestanog krkanja svinjetine i ispijanja piva!

Predsednik je zapravo hteo reći da je feudalizam u Srbiji moguć jedino ako je Srbija – jedan feud, nedeljiv! S obzirom kakav je njegov odnos prema Statutu Vojvodine, kao i odnos prema unutrašnjoj organizaciji zemlje, s obzirom kakve simboličke poruke šalje svojim građanima, jasno je da on ne želi da Srbija napusti feudalistički način promišljanja života i smrti. To je ono što on i mnogi ovde nazivaju tradicijom. Mada deluje nategnuto kao teza, ali suštinski je predsednik rekao, i vrlo lako je to razumljivo i običnim građanima, da od decentralizacije, dok je on na vlasti, nema ništa, odnosno da građani ne treba da brinu da će neko tu da se suštinski zajebava oko regionalizacije i jačanja lokalnih samouprava, već da je u pitanju mimikrija “u skladu sa evropskim putokazima” i prirodom skupa. I ovom prilikom, Tadić je bezvoljno pričao o Statutu Vojvodine, kao da je on, božemeprosti, u suprotnosti sa decentralizacijom i regionalizacijom zemlje. Kad god priča o Statutu Vojvodine, predsednik ima izraz lica upućen širokim narodnim masama: jebiga, morali smo ga usvojiti, izvinjavam se!

Njegov bliski saradnik, gradonačelnik Beograda Dragan Đilas – koji je u javnosti već imao toliko “provala” da je po njima stao rame uz rame sa Palmom, koalicionim kolegom iz Jagodine – na toj konferenciji je počeo da brani Beograd! Veli da Beograd toliko daje u budžet da, parafraziram, faktički hrani pola Srbije, a da opet svi napadaju glavni grad koji nije ni kriv ni dužan. To naravno uopšte nije tačno. Niko pod centralizmom ne podrazumeva nekog radnika sa Karaburme koji vredno radi i redovno plaća svoje obaveze prema državi. Pod centralizmom i pod beogradizacijom ne podrazumevaju se opštine, gradski budžet i opštinski budžeti već više nego glomazna i centralizovana državna administracija, na koju su poput pijavica (pijavice na pijavicama) prikačene mnogobrojne institucije, firme, agencije, organizacije i pojedinci. Ni nekoliko puta bogatija država ne bi mogla da “hrani” tako brojnu i tako raspojasanu elitu koja odavno ne živi ni na nebu ni na zemlji, i koja apsolutno nema uvida u to kako živi ostatak zemlje. A i ako ima, bezdušno smatraju da im “tako i treba” jer ne žive u Beogradu!

Uticajni demokrata Đilas na taj način zapravo klasično izvrće tezu. Kako to treba čitati i ima li uopšte smisla to što on govori? Možda je ovo hteo da kaže: nije Srbiji (i nesrećnoj Vojvodini) problem – Beograd, već je Beogradu problem ostatak Srbije, koji stalno nešto zanoveta i ništa ne radi! Suština je izgleda u tome, u tom mentalnom kontinuitetu imalaca moći u Beogradu, koji ono “nešto malo” izvan Beograda doživljavaju kao nekakvu izraslinu na Beogradu, čiji se smisao krije u tome da nahrani Beograđane i da im obezbedi prostor za odmor i zabavu, ako im dosade “splavovi”. Života izvan Beograda nema! Izraslina na Beogradu je dobroćudna ako je mirna, ako ćuti i ako se na njoj ne primećuju nikakve promene. Zloćudna je ako počne da traži svoja prava i izađe iz pozicije inferiornosti…

Beograd građane izvan sebe (!) doživljava kao infantilne, nedovoljno obrazovane i prosvećene da se brinu sami o sebi. Nažalost, tu se može govoriti o maniru koji je veoma široko rasprostranjen i koji ima razne pojavne oblike. A suštinski je, izgleda, situacija obrnuta, izgleda da beogradska elita ne ispunjava niti jedan uslov da se nazove elitom, osim “love” koju poseduje. Problem nastaje kada neko saopšti da je “car – go”! Ubrzo biva marginalizovan, a to je najbolje što mu se može desiti.

I ako neke veze imaju sadašnji zahtevi za decentralizacijom sa događajima prilikom raspada bivše SFRJ – onda se one kriju pre svega u tome što građani Vojvodine, a potom i građani centralne Srbije, uprkos gromoglasnim medijskim porukama sa beogradskih stanica koji čine sve da izgube svaku alternativu, jasno vide da je car – go! Ako se to ne shvati, doći ćemo u situaciju da Beograd izgubi pravo da vlada Srbijom, kao što je izgubio pravo da vlada drugim delovima bivše Jugoslavije. Neće najverovatnije biti nove secesije, mada ni to nije isključeno, već će se desiti pravi proces decentralizacije Srbije, a u kojem će i Vojvodina morati dobiti svoje izvorne nadležnosti.

(www.e-novine.com)

Bolje nego lane ali premalo. Pa i sa tim što je agrar dobio moglo se nešto učiniti da je kolač nije tako isparčan. Da je više para otišlo za investicije I jačanje konkurentnosti možda bi i bilo neke vajde. Ovako, paorska će kasa opet imati političko-socijalni karakter. Bolje reći, neće biti ekonomska, kakva bi trebalo, a teško da se može okarakterisati kao čisto socijalni jer, imajući u vidu broj onih koji imaju neke vajde od nje, nema tu ni “socijale”. Ovogodišnji agrarni budžet “težak” oko 16 milijardi dinara takođe je bio usmeren uglavnom na subvencije. A dobijalo ga je svega oko 60.000 poljoprivrednika u ovoj zemlji. Zbog toga je agrarna politika bila ponajviše socijalnog, a ponajmanje razvojnog karaktera. Naravno, s političkom potkom. Sa takvim budžetom i jednom dominantnom merom koja podrazumeva 12.000 dinara po hektaru samo registrovanim gazdinstvima, koja plaćaju penziono i socijalno osiguranje, značajnije pomake u proizvodnji niko nije ni očekivao.

Učešće agrarnog u ukupnom budžetu je od 2004. do 2009. više nego prepolovljeno, jer je smanjeno sa 5,3 na 2,2 odsto. Sada, sa tri odsto, u narednoj godini opet bi priče o jačanju agrara bile prazne. Recimo, 2003. godine u seljačkoj kasi bilo je 8,3 milijardi dinara, a to je 2,6 odsto tadašnjeg nacionalnog budžeta. Godinu kasnije za agrar je izdvojeno 18 milijardi ili pet posto ukupnog budžeta; naredna agrarna kasa od 16,2 milijarde dinara iznosila je 4,1 ukupnog. U 2006. godini paori su dobili najviše za poslednjih desetak godina – 23,5 milijarde. To je bilo 4,7 posto državne kase. Naredne godine pripala im je 21,4 milijarda, odnosno 3,6 odsto nacionalnog budžeta, a lane su rebalansom dobili 27,6 ili 4 posto. Ovu godinu agrar je počeo s 20,4 milijarde dinara ili 2,7 procenata u ukušnoj kasi a rebalansom je taj iznos smanjen na 15,9 milijardi ili 2,2 odsto.
- To je bilo veoma loše jer budžet ne služi svojoj svrsi ako svaki 15-ti poljoprivrednik dobija sredstva iz njega, a tako je bilo ove godine. Pare treba dati u investicije, u izgradnju hladnjača, farmi, kao i u subvencije inputa tako da svako ko ima zemlju može da dobije jeftinije gorivo ili đubrivo – upozoravao je bivši ministar poljoprivrede Goran Živkov, u čije je vreme agrarni budžet iznosio blizu pet odsto ukupnog. Treći nivo budžetskih izdvajanja bi, prema njegovim rečima, trebalo usmeriti na kredite, a četvrti nameniti nekomercijalnim gazdinstvima.
S njim se slažu i u paorskim vojvođanskim udruženjima mada tako ne govore javno.
- Podsticaji po hektaru nisu dobra mera jer smanjuju produktivnost kod poljoprivrednika. Bolje je sve te pare ulagati u investicije. Onaj ko investira bi trebalo da dobije pomoć. Tako se podstiču poljoprivrednici da rade više i drugačije, osavremenjuje se proizvodnja i mehanizacija, ulaže se u štale, farme, podižu novi voćnjaci, vinogradi… Sve treba dati u investicije. suzio bi se krug korisnika ali bi generalno za našu poljoprivredu to bilo bolje – kažu paori okupljeni u udruženja sa severa Vojvodine. – Drugi problem je šta sa onima koji imaju dva ili tri hektara zemlje. U poljoprivrednu priču stoga bi, poručuju naši sagovornici, trebalo da se uključi i resor za rad i socijalna pitanja. Reč je o socilajnoj kategoriji i u te svrhe bi trebalo izdvajati novac. Recimo, od 2004. do 2007. godine važila je mera za nekomercijalna gazdinstva. Ona su dobijala 40 hiljada dinara po hektaru i to se pokazalo dobrim potezom. Tu bi meru trebalo vratiti, ali ne iz budžeta poljoprivrede nego iz “nekih drugih para”, s tim da bi davanja trebalo povećati barem dvaput. To su već staračka domaćinstva koja su nekada živela od poljoprivrede a sad, nažalost, preživljavaju.
Poljoprivrednici s kojima smo o ovome razgovarali nisu nam naveli primere zemalja koje tako nešto praktikuju. Međutim, vele, ovog što naša država radi takođe nigde nema.
- Razlozi zbog kojih su poticaji uvedeni u drugim zemljama su drugačiji. Između ostalog, poljoprivrednici se zadržavaju na zemlji a država im daje 300 evra po hektaru a kod nas se ova mera uvodi jer smo u poslednje dve decenije totalno uništeni i upropašteni. Bukvalno nama podsticaji služe da se održimo u životu. Nažalost, malo je onih koji i tu crkavicu dobiju – kažu subotički paori.
Elem, kako u državnoj kasi opet nema para za poljoprivrednike, padaju u vodu očkivanja da ćemo povećati konkurentost domaćih proizvođača sa evropskim kolegama, što bi bilo jako važno pred ulazak u EU. Pomenimo samo da Hrvatska za 1,2 miliona hektara izdvaja oko 600 miliona evra subvencija, dok su srpski proizvođači za tri miliona hektara dobijali trećinu hrvatskih subvencija.
Da bi bili ravnopravni sa proizvođačima iz okruženja, domaći paori moraju dobiti i adekvatno poslovno okruženje. Stoga bi, budžet trebalo da rešava suštinske probleme, a ne da se opredeli za jednu meru koja ne daje efekte.

(www.autonomija.info)

SRBIJA: Ova “leva” korekcija kapitalizma samo podcrtava tragiku našeg, desnog, srpskog, pravoslavnog nacionalnog kolektivizma i patrijahalnog autističnog narcizma, koji državu Srbiju čini i dalje uporno izolovanom od susreta sa evropskim, prosvećenim horizontom. Taj je narcizam jednako utemeljen i u individualnoj svesti i u kolektivnoj svesti, kao superiorno, ničim opravdano, patološko osećanje posebnosti, izuzetnosti i izabranosti. U takvom stanju, bez istinske mogućnosti da voli, da razume, da saoseća sa drugim ljudima, bogovima i narodima, sa čovečanstvom na širem planu, tom individualnom i kolektivnom, a državnom, (čitaj) partijskom Narcisu, koji, opsednut svojim likom u izvoru na kraju mita o sebi ipak umire, do sudnjeg časa i dana dopušteno je sve u ime “višeg”, po pravilu “državnog” cilja: laž, licemerje, oholost, zatvaranje oči pred činjenicama, pred životom, amoralnost, bestidnost, sve do krađe i zločina. Koliko smo se samo u ovih dvadesetak godina nagledali tih naših “narcisa” u novinama, na televiziji, koliko li smo ih sreli na ulici ili na poslu? Veliki Narcisi razmnožavali su male geometrijskom progresijom, sve dok država nije počela da liči na njih. Spoljna politika naročito.
Zbog svega toga Srbija je danas država u samodestrukciji. Više nam ne mogu biti krive velike sile, drugi balkanski narodi, bivša jugoslovenska braća, da li po jeziku ili po veri, Ujedinjene nacije, Evropska unija, ili neko treći, tek Srbija bez Crne Gore i bez Kosova, sama, jednostavno ne može da krene u moderno doba. Zašto? Nedavno se jedna poznata srpska istoričarka starije generacije, a veoma iskusna u politici, u svom nadahnutom članku, promišljajući savremenu istoriju Srbije i videvši tamo mnoge ratove i ustave zapitala: “Zašto je u mojoj zemlji bilo potrebno da se prolije toliko mnogo krvi i mastila?” Ono što znamo i živimo, to je ustavna i zakonska samodestrukcija, koja traje u kontinuitetu od prvog secesionističkog ustava Republike Srbije iz 1990., u odnosu na SFRJ, uz zatiranje autonomnih pokrajina, Vojvodine u prvom naletu i temeljno, trinaestogodišnje pretvaranje društvene u privatno-partijsku i tajkunsku imovinu nezapamćenom krađom, koju je omogućio kriminalni Šešeljev zakon o vlasništvu države Srbije (iz 1996.), preko neispunjenog obećanja koalicije DOS da će prvi zadatak biti izrada novog, demokratskog ustava, sve do skandaloznog, „troglavog“ (Koštnica, Nikolić, Tadić) Ustava Republike Srbije iz 2006. godine, kojim je život građana Srbije i njegovo oblikovanje od spavaće sobe do radnog mesta, od voda, zemlje i šuma do telefonije i aviona, postao vlasništvo političkih partija, a Vojvodina degradirana na rashod u budžetu od 7%. Taj Ustav imao je dva politička zadatka: da ostavi Vojvodinu u stanju maloletnosti, a Kosovo da pokuša da sačuva kao teritoriju, ali bez albanskog stanovništva. Na ovom mestu podsećam da su antiustavnu kampanju 2006. vodile samo dve političke grupacije: parlamentarne LSV, LDP, GSS i SDU, a od vanparlamentarnih naša SDPV i Vojvođanska partija. Rezultat bojkota je bio opipljiv: Vojvodina, niti je izašla u punom demokratskom kapacitetu na birališta i pored medijskog terora i dvodnevnog cirkuskog spektakla, niti je Ustav dobio potreban broj glasova za usvajanje u Pokrajini (ne mog, a da ne pomenem za ovu priliku Mihajla, nekad Mihala Ramača, koji će za žrtvovanje identiteta u ustavnoj kampanji naknadno dobiti i novembarsku nagradu grada Novog Sada). Međutim, odmah nakon proglašenja Ustava, umesto nastavka prkosa i nepristajanja na laž građanskom neposlušnosti npr., sve političke partije (i u Srbiji i Vojvodini), svojim „pragmatičnim“ stavom ušle su u izbornu kampanju boreći se za feudalno-partijske povlastice u novom ustavnom okruženju. U tome su definitivno uspele, ali je Vojvodina, kao i ostatak Srbije, sem Beograda, nastavila materijalni, ekonomski i depopulacioni sunovrat. Rezultat: građani su ubeđeni da je politika prljava rabota, a naročito da su „sve stranke iste“. Čeka se neka nova politička snaga koja bi bila drugačija od svih na političkoj sceni.

VOJVODINA: Dva događaja koja su obeležila političku 2009. godinu, samo su dovršila proces razaranja političkog dostojanstva građana Vojvodine: Zakon o političkim partijama i Statut AP Vojvodine, praćen Zakonom o nadležnostima.
Ni jedna politička stranka, sa pretenzijom da buda artikulacija vojvođanskih interesa, a formirana kao regionalna, svejedno da li joj je središte Zrenjanin, Sombor, Subotica ili Novi Sad, po aktuelnom Zakonu ne može da prikupi 10. 000 potpisa (i još 20% više!), potrebnih za upis u registar i „regularno“ javno političko delovanje. To ne mogu ni ujedinjene vojvođanske stranke, o čemu svedočimo ovih dana. Zakon o političkim partijama i jeste pravljen da bi se uništile političke grupacije sa sedištem u Vojvodini, znajući dobro u prestonom Beogradu za intertni i oprezni mentalitet građana Vojvodine. Ta činjenica je posebno važna u svetlu neustavne odredbe o „javnosti“ i internet dostupnosti podataka svih članova i osnivača neke političke organizacije u uslovima kada se u javnim i tzv. društvenim preduzećima preti otkazima, jer se svaki zaposlen plaši da ne bude on na spisku upravo po „stranačkoj“ opredeljenosti, pogotovo „autonomističkoj“. Naravno, slobodno udruživanje ljudi starije je od svakog zakona, od svake države, pa i ove i ovakve Srbije. Niti jedan zakon, pogotovo nedemokratski, koji treba da uništi opozicioni politički žamor u Vojvodini neće i ne može biti prepreka za dalje delovanje na onom pravcu u kome deluje SDPV, bez obzira na činjenicu da će ukazom pera neko beogradsko ministarstvo jednostavno izbrisati SDPV iz registra političkih partija 23. januara 2010. godine. To će biti, inače, jadan dan za demokratiju u Srbiji: biće izbrisano preko 500 političkih organizacija, sa tzv. tadićevskim „uvođenjem reda“ u politički život Srbije, zaboravljajući pri tome da je npr. Milošević skinut sa političke pozornice 5. oktobra 2000. upravo ujedinjavanjem 22 nevelike stranke u tzv. DOS, uz obilatu pomoć i uličnu aktivnost pogotovo neregistrovanog pokreta „Otpor“. Možda su današnji vlastodršci, pre svega Demokratska stranka, zaboravili na poruke istorije. Pravi rezultat ovog zakona sutra, biće gušenje javne reči, povlačenje građana iz javnog života i izborna apstinencija u Vojvodini. To se od strane Beograda upravo i htelo.
Iako je SDPV jasno ukazala na ozbiljne nedostatke nacrta, a kasnije usvojenog Statuta AP Vojvodine, kasnija događanja sa protivustavnim odugovlačenjem izjašnjavanja Republičke Skupštine, politički tok i rasprave o Statutu i Zakonu pokazali su građanima Vojvodine nekoliko sledećih činjenica: da je Statut AP Vojvodine jedan mizerni, podzakonski akt, koji sam, bez drugih zakona koji se donose u Republičkoj Skupštini u Beogradu, a ne u Pokrajinskoj Skupštini, ne donosi ništa Vojvodini, sem radnih mesta partijskoj birokratiji, što se u slučaju Pokrajine odnosi na sve stranke i pozicije i opozcije tranutnog sastava Skupštine Vojvodine; da Zakon o utvrđivanju nadležnosti nosi lažno ime, jer je to zakon o poveravanju poslova iz nadležnosti, obzirom da AP Vojvodina i dalje nema svojih, izvornih prihoda i ne može sama da ostvaruje nikakvu politiku, nego je samo „protočna“ cev Republičkih sredstava i centralizovane politike; da u vladajućoj Demokratskoj stranci postoji različito viđenje AP Vojvodine i njenog budućeg razvoja između onih članova i rukovodioca koji žive i rade u Vojvodini i onih koji vladaju strankom u Beogradu; da je ostrvljena Socijalistička partija Srbije, koja je tokom devedesetih godina devastirala Vojvodinu, ponovila svoju jezivu ulogu dvadeset godina kasnije na istom mestu u Novom Sadu, pokazujući da Miloševićeva politika nije bila slučajnost, nego izraz provincijalne mržnje prema svemu što je drugačije od srpskog opanka i velikosrpskog sna sa prestonicom u Beogradu, Belom dvoru ili Krunskoj ulici, ovoga puta sa Demokratskom strankom i strankom Arkanovog telohranitelja; da je Liga socijaldemokrata Vojvodine nedorasla za onu emancipatorsku ulogu koju je same sebi namenila i zbog čega su građani Vojvodine glasali za nju u okviru Koalicije „Zajedno za Vojvodinu“, što će, uz antivojvođanski zakon o političkim partijama, dovesti do nestajanja neophodnog vojvođanskog političkog subjekta za nastavak procesa osvajanja autonomije Vojvodine; da je Vojvodina i njena autonomija još uvek na dnevnom redu, ne samo zbog toga što njen status nije rešen u državi Srbiji, nego što će proces evropskih integracija (a verovato i pritisaka evropskih zvaničnika) nužno zahtevati jačanje njenih funkcija, što je u potpunoj suprotnosti sa sadašnjim Statuom i zakonom; da država Srbija sa ovakvim Ustavom, nedemokratski donešenim i neprihvaćenim od građana Vojvodine, dakle Ustavom koji nikako nema evropski kapacitet, ne može da se uspostavi kao moderna država i da će se to ili dogoditi kroz neki novi ustav, ili će se samourušiti, završavajući proces narcisoidne samodestrukcije.
Šta (da) radimo?
Polazeći od temeljnih opredeljenja SDPV-a protekli period rada Predsedništva karakterišu dva pravca političkog delovanja. Jedan je pokušaj objedinjavanja socijaldemokratskih snaga u Srbiji i formiranje političke organizacije koja bi delovala na nivou cele države, a imala bi nespornu humanističku osnovu, stavljajući čoveka u centar svog interesovanja, braneći interese sveta rada i jačanje onih funkcija države koja pripadaju tzv. državi blagostanja. Borba protiv monopola, energetska samodovoljnost, primat proizvodnje hrane kroz filozofiju održivog razvoja, dosledno i temeljno decentralizovana država Srbija sa istorijskim pravom Vojvodine na ustavom zagarantovanu autonomiju, evroatalnske integracije, izmirenje sa susednim državama i ponovo predevropsko uspostavljanje ekonomske i kulturološke „jugosfere“, bili bi temelj jedne nove, moderne partije u Srbiji, partije na principima evropske moderne levice. Takva ponuda došla je SDPV-u iz Kluba 21, koji predvodi Dušan Janjić, jedan od osnivača Evropskog pokreta u Srbiji, Socijaldemokratije i veoma angažovanog eksperta iz sfere međunacionalnih odnosa, dogogdišnjeg direktora uglednog „Foruma za etničke odnose“. Potpisan je Memorandum o osnivanju modernog socijaldemokratskog pokreta u Srbiji, koji sadrži sve prethodne elemente, a uglavnom je baziran na promišljanju Predsedništva SDPV. Drugi pravac jeste saradnja sa onim vojvođanskim političkim i NVO organizacijama koje tvore Treću vojvođansku konvenciju, u daljoj borbi za nov istorijski dogovor Vojvodine i Srbije, te za novi Ustav kao garant ovog dogovora. Predsedništvo SDPV vidi neophodnost održavanja oba ova pravca političkog delovanja iz više razloga:
- Vojvodina se ne može menjati bez promene Srbije;
- Da bi se Srbija promenila, potrebna je nova politička opcija, istinska moderna leva partija, koja će uvažavajući, pomenute savremene poltičke procese i svu različitost Srbije, ne podrazumevajući unitarnost i centralizam u svojim oblicima organizovanja i odlučivanju, a imala bi karakter širokog građanskog pokreta, uz učešče sindikata;
- Tokom proteklih 9 godina, građani Vojvodine uvek su glasali protiv ustavne diskriminacije Vojvodine, za evropske integracije, a protiv nacionalističkih partija i snaga; međutim, ekskluzvno, za vojvođanske partije glasalo je relativno mali broj glasača;
- Prema slovu Zakona o političkim partijama većina, ako ne i sve vojvođanske partije biće izbrisane iz Registra političkih organizacija; političko delovanje biće umnogome suženo, a javno nastupanje biće moguće samo preko osnivanja nevladinih organizacija koje bi se bavile različitim provojvođanskim temama: socijaldemokratijom, bezbednošću, regionalnom politikom, unapređenjem ekoloških i drugih stadarda u njoj, ekonomskim temama, te različitim drugim vidovima društvenog života. Takve organizacije mogle bi da prave projekte, da rade na njima i obezbede sredstva za različite vidove promotivne kampanje u Vojvodini i same Vojvodine na širem planu.
- U takvom delovanju moguća je afirmacija mnogih ličnosti koji bi se kasnije javljale kao slobodni kandidati na izborima, van političkih stranaka, kao što je to danas u susednoj Hrvatskoj i to sa većim izgledom na uspeh od prominentnih, a potrošenih stranačkih prvaka.
- Uključivanje SDPV-a sa svojim devetnaestogodišnjim iskustvom i opredeljenjima u političku organizaciju na nivou cele Srbije omogućiće odbranu onih vrednosti za koje se zalažemo i uključivanje svih onih ciljeva u ciljeve takve, šire organizacije, zbog kojih je SDPV i osnovan, a koji nisu niti izbliza ostvareni, kao i javni iskorak i afirmaciju tih stavova u državnim medijima.
Poštovani članovi SDPV, očekujem Vaše stavove o ovim pitanjima i raspravu koja će konstruktivno pomoći da odredimo budući pravac delovanja SDPV.

(Govor na sednici Glavnog odbora Socijaldemokratske partije Vojvodine, autor je predsednik ove stranke)