„Nivo vode u Tisi je za jedan metar viši u odnosu na nivo vode u Begeju, zbog čega je ustava kod Stajićeva zatvorena pa voda iz Begeja ne otiče u Tisu. Neprijatan miris koji se širi iz Begeja i boja koju je voda dobila nastali su zbog toga što je Begej tekao uzvodno i podigao mulj u Tomaševcu, a na sve to utiče i trenutni vazdušni pritisak i oblačno vreme“, rekao je novinarima načelnik srednjobanatskog okruga Dušan Šijan.

Na kraju je ostalo samo da sačekamo da priroda sve odradi sama, pa da nivo Tise konačno padne, a Begej konačno poteče nizvodno, a ne uzvodno kao što je to činio u ovim apokaliptičnim danima. Mada mi ovaj “tok uzvodno” zvuči neverovatno, gotovo proročki, kao da sam već negde čitao o tome – možda u Kremanskim proročanstvima ili pak u samom Starom Zavetu – Apokalipsi. Kada reka poteče uzvodno, tu mora doći do nekih promena, možda čak i tektonskih, a o političkim i da ne govorimo. No, bez obzira na sav smrad koji smo otrpeli, ipak nekih bučnih reakcija i nije bilo, jer građani su se izgleda pomirili sa činjenicom da su nas preuzele „prirodne sile“ od kojih nam nema spasa. Lokalne vlasti su nas zamolile da se strpimo nekoliko nedelja jer ničija nije do zore gorela, pa neće ni ovaj smrad večno trajati. Osim toga nije trenutna vlast kriva što prethodna nije ništa učinila da zaštiti Begej od zagađenja već je drsko i u potaji taj problem prebacila u budućnost, a ta budućnost nam je sada okrutno spopala SNS-ovsku vlast koja nema rešenje već samo nemoćno širi ruke i uzda se u milost prirode.

A bilo je i biće raznih smradova u našem gradu na Begeju… Na primer, smrad lokalne kafilerije koja leti naprosto „mami“ mirisima tek spaljenih leševa uginulih životinja – priceless. U Zrenjaninu niste nikada sigurni kada ćete naleteti na neki od smradova koji su ovde redovita pojava. Odete recimo na „Peskaru“, naše gradsko kupalište – u nedostatku drugog – i taman se opustite posle plivanja i uživate u hladnom pivu, kad najedanput do vas dopre miris paljevine i smrad od koga gubite dah; to neki „dušebrižnici“ spaljuju višak smeća na gradskoj deponiji, a efekat ovog dimo-smrada na razini je suzavca koji policija koristi za rasterivanje demonstracija, na primer, samo što u ovom slučaju, to jeste na Peskari, nema policije, ali se građani-kupačice&kupači spontano raziđu sami. Zasednem ja sa društvom letos u jednoj kafanici na plaži… Svi lepi, preplanuli od sunca, puni snage, ma milina nas videti… Elem, seli mi, izbacili stomake i taman popili po jedan špricer kada je na nas naleteo prvi smrdljivi udar. Imali smo još toliko vremena da zaskočimo svoje bicikle i pobegnemo glavom bez obzira jer smo znali da bi sledeći udar mogao biti fatalan za nas. Na ovakve situacije moraš biti uvek spreman ako živiš u Zrenjaninu jer život ovde je opasan i tvrd, a smrad mogu da podnesu samo najjači.

Bilo je tih smradova… Zrenjanin je industrijski grad, mada ovde malo još koja fabrika radi. Grad nam je ofucan, oronuo, ali šta da se radi, svetska kriza. Lep je naš Zrenjanin, pun istorijskih znamenitosti. Imamo najstarije pozorište u Srbiji, prelep muzej, divno jezero sa vodoskokom gde možete da pecate ribu, dok po vodi plivaju patke i plastične pivske flaše. Jezero se nalazi u samom centru grada što mami mnoge lokalne „izletnike“ da tu provode vreme pijuckajući pivo na obali; bilo je i klupa pored jezera, ali se izletnicima nisu dopale pa su ih izlomili kao i kante za đubre, tako da dobar deo smeća ostaje na obali ili pak završi u vodi; bilo je i labudova na našem jezeru, ali su jednog dana odleteli… U blizini jezera se nalazi jedna od najvećih gradskih atrakcija „Suvi most“ – kako ga ovde od milja zovemo. Ime je dobio po tome što se, nesrećnik, zaglavio na suvom jer je u međuvremnu ostao bez reke, pa sad tavori oronuo i besmislen kao i odavno napuštena „Špiritana“ u blizini.

Znam da ovo sve što sam napisao o Zrenjaninu nije baš nadahnuto lokalpatriotizmom, kao i da šteti turističkom potencijalu grada, ali eto, šta da radim kada ovde živim i uviđam neke pojave koje baš i ne služe na čast prestonici Banata. Ali biće bolje… Samo da se mi rešimo ovog sadašnjeg smrada i da nam Begej ponovo poteče nizvodno.

(Autonomija)

Bilbijski Bog kaže: „Moraš biti hladan ili vruć. A ako si mlak, Bog ćete ispljunuti iz usta svojih“. Značenje ove božanske misli se odnosi na tipično verujuće-religioznu kategorizaciju ljudi: ili jesi ili nisi; ili si sa nama ili protiv nas; vernik ili nevernik. No, šta sa ovim „mlakima“ koji nisu ni hladni ni vrući? Gde se oni mogu postaviti u ovoj „dolini suza“, gde se božije stado razumeva poprilično crno-belo, to jeste hladno-vruće? Još je čudniji položaj ovih mlakih, jer oni čine većinu na svetu, tako da nekom tipično racionalno-mlakom logikom možemo doći do zaključka da je Bog veliki deo čovečanstva „ispljunuo iz usta svojih“. Ono jeste da se mlaki dive delima vrućih i hladnih, koji ginu za Boga, državu, cara ili pak za neka svoja lična ubeđenja, ali teško da bi i oni, osim ako ih ne nateraju, ginuli za „nešto“ uzvišeno i daleko – za ono što prevazilazi njihove obične, dosadne, svakodnevne živote. A i kada bi ceo svet bio herojski, ili bar njegov veći deo, zar bi i bilo potrebe odvajati ljude na hladno-vruće i mlake? Kada bi svi bili kao Spartanci, onda bi kukavice i slabići bili tek usputna greška ili kolateralna šteta božanskog nauma, ali svi dobro znamo da nije tako…

Ovaj naš svet je „švejkovski“, prepun mlakih, da ne kažemo normalnih ljudi koji samo žele da svoj život prožive bez opasnosti od rata, gladi, siromaštva, bolesti, bede itd. i koji za taj svoj „ideal“ normalnosti i prosečnog života mogu da učine svašta. Pravi primer(ak) „mlakonjskog“ života je besmrtni vojnik Švejk, koji nošen olujom svetskog rata pokušava da preživi i spase se fronta i neposredne borbe. Švejk je sramota za K&K carevinu, on je bedni crv koji ne razume velike planove cara i ne voli dovoljno svoju domovinu. On je simulant, idiot, nepatriota i sl. jer ne želi da pogine negde u Galiciji ili Srbiji, boreći se na strani carstva koje ionako umire… No, bez obzira na lukavu defetističku taktiku koju primenjuje Švejk, ipak K&K ume da doskoči i ovakvim slučajevima koji nisu bili usamljeni, a ni sporadični, naprotiv. Umela je „stara“ Austro-Ugarska da se izbori sa simulantima i defetistima i to po pravilima, „u duhu zakona“ takoreći. Regruti koji bi tvrdili da su bolesni i nesposobni za rat sprovođeni su na lekarska ispitivanja koja su podrazumevala „metode“ zbog kojih bi regruti vrlo brzo odustali od svojih simulacija i poslušno krenuli na front. Zapanjujuće je šta su sve ljudi radili – prema Švejkovom svedočenju – kako bi se izvukli sa fronta: sami sebi odsecali prste ili pak cele udove, gutali sve i svašta kako bi se „privremeno“ razboleli, glumili ludilo, nabavljali lažna lekarska uverenja da boluju od neizlečivih bolesti itd. A zašto? Pa prema njihovoj „mlakonjskoj“ logici bolje je bilo i postati bogalj i rizikovati zdravlje nego poginuti na frontu negde na nepoznatoj zemlji, boreći se za cara kojeg ne vole i ne cene i za državu-carstvo koja ih je porobila.

Međutim, Švejkov defetizam nije – barem to nije u prvom planu – ostrašćen mržnjom prema K&K okupatorima, ne, njegovi razlozi su sasvim prozaični, prizemni, banalni, ali u isto vreme ljudski, razumni, svedeni na preživljavanje u „istorijskim“ vremenima. Švejk je samo jedan od miliona običnih ljudi koji su postali topovsko meso za interese velikih sila i gurani su u ratove sa kojima oni nisu imali ama baš nikakve veze.

Prvi svetski rat je, prvi u istoriji svekolikog ratovanja, otkrio jedan do tad „nepoznat“ svet defetista, zabušanata, dezertera – običnih, malih ljudi koji su odbijali da se bore. Defetizam je od tada postao „legalan“ način borbe protiv ratovanja i pravo svakog čoveka na koje može da se pozove ukoliko smatra da je rat svinjarija i da ubijanje ljudi ne može rešiti ničije probleme osim ako oni nisu vezani za osvajanje, istrebljenje, pljačkanje i tome slično. Defetizam je pravo na ne-ratovanje, pravo na racionalno ponašanje koje podrazumeva da je sve bolje od uzimanja oružja u ruke, ma koji razlozi da su u pitanju. Sećam se da je „pradavne“ 1999. godine, u doba NATO bombardovanja, kada je Aleksandar Vučić bio ministar informisanja (šta bi sa nama bilo da je bio ministar odbrane kao što je to danas) i kada je defetizam proglasio kao najgorom boljkom i nenormalnom pojavom u zdravom srbo-herojskom nacionalnom biću. Aca je samoinicijativno cenzurisao sve medije i nalagao im da se bore protiv kukavičkog defetizma jer to škodi narodnom jedinstvu. Nije se Aci sviđala ta dekadentna pojava i borio se protiv defetizma u „našim redovima“. Rezultati Acine borbe su bili zapanjujući, jer je drakonskim kaznama i vanrednim merama uspeo u da spreči svaki kritički istup u medijima – osobito u pisanim. Nekim je pisanim medijima Aca i „došao glave“ (listovi „Naša borba”, „Dnevni telegraf”, „Evropljanin”), ali tada je to od njega tražila patriotska dužnost prema otadžbini… Mnogo godina kasnije Aca se izvinjavao pojedinim redakcijama zbog svega što je učinio, šta da se radi, takvo vreme bilo – adefetističko.

Čitajući „Doživljaje dobrog vojnika Švejka” ne možete a da ne pomislite na sve te nesrećne ljude koje su odveli na front kako bi tamo ostavili svoje kosti, a koji nisu ostali upamćeni ni po čemu bitnom osim da su bili u toj i toj regimenti ili odredu, broj taj i taj. Ništa herojsko nije ostalo za njima sem da su poginuli na frontu pogođeni metkom, razneseni granatom ili pak probodeni bajonetom, a mnogi su umrli od različitih bolesti ili od posledica ranjavanja. Nakon Prvog svetskog rata razvila se svest o besmislenosti ratovanja o kojoj svedoči „izgubljena“ generacija između dva rata; pisci kao što su Remark, Hemingvej, Hašek pisali su o strahotama rata i opisivali sudbine običnih, „malih“ ljudi koji su se borili da prežive.

Slava i hvala svim „švejkovima“ koji su ukazali na to da je rat velika svinjarija. Slava i hvala mlakim junacima!

(Autonomija)

Zašto ogromna većina ljudi veruje slepo u „autoritete“ – pitanje koje postavlja Zagorka Golubović –suštinsko je za svaku (pravno-političku, sociološku, antropološku, filozofsku) analizu odnosa vlasti/moći i podanika koji se danas nazivaju slobodnim građanima, jer imaju mogućnost da sami biraju vlast kakvu žele, ova vrsta politčkog uređenja se naziva demokratija! Problem sa demokratijom (vladavinom naroda), a to je još Platon uvideo, krije se u tome što se sa narodom može lako manipulisati od strane političke elite i tako demokratija može da se preobrati u autokratsku vladavinu pojedinca ili grupe moćnika. Upravo zbog ovih razloga Platon je demokratiju stavio na pretposlednje mesto na svojoj listi političkih sistema iza koje ide još samo tiranija. Aristotel modele političkih uređenja bazira na dobrim i lošim oblicima vladavine tako da on republiku, kao vladavinu izabranih od naroda, pretpostavlja demokratiji kao prostoj vladavini većine-naroda. Od rimskog doba pa do modernih demokratija, republika je onaj model vlasti kojem je težila obespravljena većina dok francuska buržuarska revolucija nije dala konačan prototip demokratskog uređenja – država u kojoj vlast imaju slobodni građani preko svojih izabranih posrednika koji su dužni da poštuju volju onih od kojih su izabrani. No, opasnost od uzurpacije volje građana stalno je prisutna u demokratskom uređenju i ono na šta je upozoravao Platon još uvek je aktuelno, osobito u krhkim demokratijama kakva je na delu u Srbiji.

Političke partije na vlasti se često u demokratiji ponašaju kao da su bogomdane da vladaju, a ne da postoje samo zbog toga što predstavljaju neke tamo slobodne građane. Upravo zbog ove političke osionosti vladajućih partija i njenih moćnih pojedinaca demokratija je sistem prepun kontradiktornosti i teško rešivih društvenih problema i mnoge današnje države, koje predstavljaju tzv. napredne demokratije, su imale, i imaju velike probleme, da pomire te kontradiktornosti. Nemački filozof Peter Sloterdajk je rekao da su moderne demokratije napredovale do tog nivoa da danas i prosjak i bogataš imaju demokratsko pravo da spavaju pod mostom – aludirajući na svojevrsan cinizam koje demokratska uređenja nose u sebi. No, smisao demokratije je u njenoj otvorenosti za promene i ona “odrasta” zajedno sa društvom koje je kreira te se njene kontradiktornosti i cinizmi prevazilaze društvenim konsenzusom.

Demokratizacija društva nikada nije završen i zatvoren proces i upravo je ovaj njen konspektivni karakter odskočna daska za konstantno menjanje i poboljšanje odnosa na relaciji društvo-država, građani-vlast. Demokratija je proces koji nema kraja jer sloboda je njen pogon, a sloboda ne trpi granice…

E sad, zašto ja sve ovo napričah… Pa upravo zbog nas, slobodnih građana – šta god to značilo, a znači sve… Svaka vlast je glupa na svoj način, a osnova njene gluposti jeste osećaj superiornosti koji je prati – to je taj osećaj “ja sam bogomdan da vladam” – i mnogim je moćnicima došao glave. Zadatak slobodnih građana u demokratiji je da “objasni” političkim izabranicima da su oni na vlasti samo zbog dobre volje onih koji ih biraju i da moraju da zastupaju građane u dobroj veri (Bona Fide), ukoliko to ne čine automatski gube pravo na vlast, a građani onda imaju puno pravo da se bune protiv takve vlasti i da traže njenu smenu – o tome je još Tomas Hobs pisao u svom Levijatanu, gde je odnos države i podanika predstavio kao društveni ugovor.

U Vojvodini je danas na delu uzurpacija legalno izabrane vlasti od strane republičke vlasti, to jest od strane politički zainteresovanih partija SNS-SPS da preuzmu kontrolu na svim instancama. Oni nas danas ubeđuju da je pokrajinska vlada “separatistička”, a da je predsednik te iste vlade “ustaša”. Predsednik Srbije je pokrajinsku vladu nazvao “takozvanom” i tim činom povredio ustav, za čije se poštovanje on toliko zalaže. Ono što rade SNS-SPS sa podrškom DSS-a i nekih ultradesničarskih organizacija napad je na volju građana Vojvodine, a to se i plastično pokazalo na skorašnjem “događanju naroda” u Novom Sadu. Ako su građani Vojvodine svojom slobodnom voljom izabrali sopstvene predstavnike vlasti, zašto se onda ta volja dovodi u pitanje od strane navedenih partija i njihovih vođa? Zašto se pozivaju na legitimitet svojih zahteva, a našu volju zanemaraju? Da li smo mi onda, po tumačenju beogradskih struktura vlasti, manje legitimni? Već sam rekao da je svaka vlast glupa na svoj način, a bezobrazno odbacivanje volje građana Vojvodine jeste glupost ove sada aktuelne republičke vlasti koja je ovim činom zabila autogol. Pokušali su sopstvene greške i frustracije zbog Kosova da prebace na Vojvodinu i tako se operu od “istorijske izdaje nacionalnog interesa”. No, sve to im se sad vraća kao bumerang, pa politički moćnici, kao što su Vučić i Dačić, trpe uvrede i pretnje od onih koji su ih nekada smatrali nacionalnim herojima. Neću nikada pristati na to da se nekom, iz bilo kog razloga, preti smrću ili da se zbog činodejstvovanja dotičnog preti “istrebljenjem” njegovoj porodici. To je stvarno gnusno, ali ima tu, barem kada su Vučić i Dačić u pitanju, i neke istorijske pravde zbog onog što su pričali i činili ranije. No, posle svega nekako mi ih i dođe žao – izgubili su jedno “oko u glavi”, a i ovo drugo im nešto opasno namiguje…

(Autonomija)

Montesquieu je ispravno zapazio da strah stvara i podržava diktature. Ukoliko je sloboda odsutnost prinude danas ima mnogo prinuda koje valja odstraniti, psihologijska prinuda straha pritom je na prvom mjestu. Egzistencija i manipulacija straha je ono što ljude pretvara u svjetinu. (Franz Neuman, „Demokratska i autoritarna država“, Zagreb 1974)

Strah je najjači saveznik svake vlasti i njen stepen autoritarnosti se ogleda upravo u tome kako i koliko manipuliše sa strahom koji je sveprisutan kod građana. Niko taj strah, u političko-egzistencijalnom smislu, nije bolje predstavio od Džordž Orvela u njegovom romanu 1984, gde je psihologija straha i fama konstantnog zastrašivanja građana, od strane vlasti/moći, ogoljena do kosti. Ukoliko se strah od nečeg ili nekog uporno forsira i prikazuje kao realna opasnost po stabilnost države ili pak mir i spokoj građana, onda taj strah izaziva frustraciju-tenziju koja konsiliduje individualnu svest u masovnu, svest koja se ne pita o smislu ili realnosti “neposredne opasnosti” već bezuvetno veruje signalima mržnje i straha koji stižu od strane vlastodržaca. Kada se samosvest uravna sa opšte prihvaćenim strahom od neprijatelja onda ona i gubi samosvojan karakter i postaje “opšte dobro”, to jeste postaje mašina koja reaguje na zapovesti. Strah od drugog/stranog/nepoznatog i strah od smrti stoje u srži svih tih opšte-prihvaćenih frustracija i izazivaju prirodan mehanizam odbrane kod pojedinaca koji žele da se zaštite i da preduprede napade neprijatelja u njegovim opakim planovima.

Neprijatelj je kao Alien, užasno strano biće koje želi naše uništenje, propast i učiniće sve kako bi ostvario svoje namere. No, taj Alien ne napada samo spolja već živi sa nama, u samoj utrobi društva, i pojaviće se kada mu se najmanje nadamo, kao što se i u legendarnom filmu Ridlija Skota „Alien“ nastanjuje u utrobi ljudi i rađa se bizarno-spektakularnim iskakanjem iz stomaka pojedinca koji i ne sluti šta se krije u njegovoj unutrašnjosti. Takva se psihologija opasnosti stvorila u SAD posle terorističkog napada 11. septembra 2001. godine… “War on terror” postala je deviza koja je konsolidovala građane i dala odrešene ruke vlasti da bukvalno napada koga i gde hoće samo da bi zaštitila SAD od strašnih terorista koji se šetaju po američkim gradovima kao tempirane bombe. Tako je i zakon o tretmanu zarobljenih terorista ili pak onih koji to mogu potencijalno i postati, mada predstavlja “delimično” ukidanje osnovnih ljudskih prava, prošao u američkoj javnosti bez mnogo buke, jer je smatrano da je takav zakon neophodan kako bi se USA zaštitila od terorista – ljuta trava na ljutu ranu. Ratom protiv terorizma USA je uspela da “normalizuje” potrebu za tzv. preventivnim napadima koji će sprečiti moguću opasnost od terorista – bolje sprečiti nego lečiti. Prosto je neverovatno na šta sve građani pristaju kada su uplašeni raznoraznim spoljnim i unutrašnjim neprijateljima… Ali ne trebaju nama “strani” primeri, osobito ne mrsko-nam-američki egzemplari… Pogledajmo šta se to kod nas događa? Šta se iza brda, da ne kažem u ravnici, valja?!

Separatizam – kada građani Srbije čuju ovu strašnu reč momentalno padaju u trans i spremni su na sve, pa i da jogurt na “Banovinu” bace, a bogami i pušku u ruke uzmu. Grozni separatisti, koji žive u Vojvodini i stalno smišljaju psine i smicalice svojoj “matici”, su ta alien-bića koja gmižu po zdravom biću države Srbije i stalno kuju planove kako da iskopaju i drugo “oko sa lica”, jer su nam jedno oko – Kosovo – već izvadili, mada mi to nikada nećemo prihvatiti. Pa im (separatistima) nije dosta što zavode naivne građane i pune im glavu raznim opasnim idejama, već se to uskopistilo pa hoće i neke deklaracije da piše i na ustavna prava da se poziva kao da je Vojvodina država – bože ti sačuvaj. Poslednjih dana je upravo reč „deklaracija“ postala okidač za mržnju i svekolike frustracije i onako sluđenih građana. Zbog te nesrećne deklaracije pokrajinska vlast je proglašena separatističkom, a Bojan Pajtić je označen kao ustaški element koji uporno radi na otcepljenju Vojvodine od matice Srbije. Potvrda o ustašoidnim namerama proizašla je iz činjenice da je zakazana “sednica o deklaraciji” trebala biti, verovali ili ne, 10. aprila, da ne kažem travnja (aprilililililili-travanjinjinjinji) – na dan kada je osnovana ustaška državna tvorevina zvana NDH. Ovaj argument je potegao i sam predsednik Srbije Tomislav Nikolić, mada se dobro sećamo da je ovaj “ustaški” adut Toma nekada obilato koristio, pa je nazivao ustašama sve one koje je smatrao neprijateljima Srbije, osobito dok je bio u radikalskoj fazi, a naročito kada bi mu skočio “šešelj” u krvi. Podsetio se Toma na dobre stare dane, a patriotska Srbija poludela od sreće, ma jedva dočekali da sednu u autobuse i “spontano” krenu u Novi Sad, kako bi izrazili svoj protest protiv deklaracije, a posebno protiv ustaše Bojana Pajtića. Na “veličanstvenom” skupu, nezabeleženom u istoriji Novog Sada, koji je prevazišao čak i onaj skup iz 1988, ljuti SNS-ovci, SPS-ovci, DSS-ovci – podržani od strane manje poznatih sindikalaca, studenata i NVO-ovaca a bogami i “Našista” i “Obrazovaca”, uputili su zajedničku poruku separatističkoj vladi Vojvodine: ovo je Srbija! Povucite deklaraciju! Bojan Pajtić da raspiše izbore, a onda i da podnese ostavku!

Strah od drugog/drugačijeg, ili pak političko-populistički rečeno – neprijatelja, je i u ovom “deklaracijskom” slučaju kondenzovao strahove i frustracije građana u jednu zajedničku matricu – separatizam i strašne separatiste koji žele da nam unište Srbiju. Ako ste smogli snage da gledate i slušate govornike na “istorijskom” protestu, onda ćete lako uvideti koji je lajtmotiv bio najprisutniji kod svih oratora: širenje fame o separatizmu! A u osnovi svega je, opet moram da ponovim, strah – psihološki rečeno, a politička osnova se svodi, naravno, na izbore. Predizborna taktika je jasna: ako izgubimo Kosovo, to jeste potpišemo “sporazum”, onda ćemo težište da prebacimo na Vojvodinu i separatističke sklonosti unutrašnjih neprijatelja. Bes, razočarenje, strah građana zbog kosovske tragedije ćemo da usmerimo na Vojvodinu i tako ublažimo sopstvenu odgovornost, a vojvođansku vladu da optužimo za izdaju jer se bavila sobom, to jeste Vojvodinom, baš u tenutku kada smo gubili Kosovo. Ova taktika može lako dovesti do otvorenih sukoba i progona nevinih ljudi, što smo već videli i doživeli u Vojvodini, osobito kada se potegne separatistički i ustaški argument. Sezona lova je otvorena, a “divljač” za odstrel su građani Vojvodine! Spremite se na najgore jer ovi što danas vladaju poseduju veliko iskustvo u progonu i šikaniranju “nepodobnih” građana, a danas ste vi ti koji su nepodobni i ako se upinjete da dokažete suprotno bićete još sumnjiviji. Ovo, ljudi, nije “Veliki Brat” ili “Farma”, ovo je stvaran život koji će uskoro da nam se pretvori u pakao ukoliko se ne probudimo.

(Autonomija)

Između čekića i nakovnja… To je sudbina građanki/građana Srbije već dvadeset godina! Udaraju nas sa svih strana, “naši” ili “njihovi”, nama je potpuno svejedno… Udaraju nas krvnički, ne daju nam da dođemo do daha, a i ako predahnemo to je samo kratak intermeco do nove oluje sa žestokim udarima.

Ima jedna Borhesova pripovetka, ne mogu da se setim imena, o nacisti koj razmišlja o odnosu “velikih sila”, dok čeka kako će se rešiti njegova sudbina, jer je uhvaćen od strane savezničke vojske u poslednjim danima Drugog svetskog rata. Nacista razmišlja na sledeći način: nije bitno ko je čekić, a ko nakovanj, bitno je samo da se ostvaruje sila – volja za moć. Politika je volja za moć – rat samo drugim sredstvima, i ne treba vam znanje jednog Makijevalija ili Karl Šmita pa da biste i sami uvideli istinitost ove proste konstatacije. I Niče je govorio, doduše ne ograničavajući se samo na politiku: ti si volja za moć i ništa drugo! U suštini svakog političkog sistema ili državnog uređenja stoji sila-volja za moć i zato je svaka vlast nasilje nad ljudima.

No, da mi ne ulazimo sada u teorijsko-političke ili pak metafizičke rasprave, vratimo se mi Srbiji i mukama njenih građana. Šta nas najviše muči “ovih dana”? Pa verovatno naša muka proističe iz: visokih cena životnih namirnica (bez obzira na socijal-potrošačku korpu koja je poslednji hit aktuelne vlasti), malih plata, lošeg standarda, bahatih odluka političko-ekonomskih avanturista itd. Siromaštvo je naša najveća muka, a za to su opet krivi malopre spomenuti avanturisti… Oni drže čekić u rukama i lupaju nas nemilosrdno, a usput nas ubeđuju da su siromaštvo & beda cool, kao i da je Kosovo najskuplja srpska reč. Tu situaciju ili atmosferu naplastičnije je objasnio aktuelni premijer vlade Ivica Dačić kada je, iznerviran novinarskim pitanjima, rekao da on ne može da razmišlja o nekim drugim stvarima dok pregovara o sudbini Kosova. I stvarno, nekako je nezgodno sada pitati za “hleb naš nasušni” ili pričati o tamo nekim svakodnevnim tričarijama, kada premijer bije tešku bitku sa svekoliko srpstvo i naše Kosovo. I tako već godinama, kada siromašni građanin Srbije priupita za razloge zbog kojih mu je džep prazan ili zbog čega živi u bedi, onda mu se lakonski odgovori da postoje viši državni interesi od njegovih sebičnih prohteva i da mora malo da se strpi. Prvo su, tamo ranih devedesetih prošlog veka, bili “građanski ratovi” pa je građaninu naređeno da mora da se bori za svetu srpsku stvar, to jest zemlju i Srbe koji žive na istoj; onda su došle “ničim zaslužene i nepravedne sankcije” pa smo morali još malo da sačekamo kako bismo rešili naše socijal-ekonomsko pitanje; prošle sankcije, ali je onda došlo vreme “oporavka” sankcijama uništene ekonomije; potom je Sloba Milošević zbog Kosova odlučio da zarati sa NATO paktom; onda došao Peti oktobar i tranzicija; sad opet Kosovo, ali u “novoj” verziji… Aman-zaman ljudi, dokle? Da li građani shvataju da stoje između nakovnja i čekića? Nakovanj je naša beda i pasivnost siromaštvom-ubijene-svesti, a čekić je u rukama “političkih” elita. Mi stojimo negde između i trpimo udarce. A kako bi bilo da ih mi malo nabijemo na “čekić” ili da ih bacimo na tvrd nakovanj, a potom ih zatucamo teškim batom ? To bi baš bilo zgodno…

No, kome ja ovo pričam? U Srbiji će se uvek pre “desiti narod” nego što će svesni građani izazvati socijalne nemire, a to je ono što treba učiniti. Nema nama leba od Kosova, pa makar ga i sačuvali uz puni teritorijalni integritet i državni suverenitet. Od čega ćemo živeti – o tome treba da razmišljamo kada govorimo o budućnosti. Ako želite dobro sebi i svojoj deci recite zbogom kosovskoj mitologiji i uzmite život u svoje ruke. Moramo postati “izdajnici” nacionalističkih interesa ako želimo postati socijalno svesni građani; moramo braniti društvo od vlasti čiji “kredibilitet” počiva na srpstvu; moramo promeniti psihologiju društva; moramo se boriti sa hohštaplerima koji nacionalizmom pokrivaju svoj lopovluk. Kada nam bude jasno šta treba da radimo i protiv čega/koga se borimo onda ćemo se i izboriti za pravednije društvo i socijalno odgovorniju vlast. Vlast mi biramo, a u demokratiji dobijamo vlastodršce upravo onakve kakve i zaslužujemo… Sve do dana kada ćemo shvatiti da je svaka vlast nasilje nad ljudima i da je volja za moć sila/presija za društvo. Ali da ne idemo predaleko… Za početak čekić u ruke pa nek vide političke elite šta znamo i umemo! Za početak recimo im otvoreno: Idite sa Kosovom!

Zlatko Jelisavac (Autonomija) 

Kada se želi znati da li je neko “normalan”, to jeste da li su mu sve ovce na broju, pita se: jesi li ti baždaren? Ne cenim “normalnost” kao neki omer zdravorazumskog prosuđivanja jer je ta normalnost – kao i zdrav razum uostalom – toliko profanisana i izvitoperena raznim malograđanskim “viđenjima” normalnog da je izgubila i svoj smisao, ali to je stari problem koji se konstantno ponavlja samo u novim okolnostima. Malograđanska svest je kriva za mnoge nepravde i stradanja ljudi, uzmimo samo prošli dvadeseti vek, i ta fatalna normalnost je bila omer svekolikog uniformisanja gde je sve što je “štrčalo” moralo biti odstranjeno – totalitarni sistemi nacizma i fašizma, pa komunsitički režim ex SSSR-a ili Mao Ce Tungove Kine itd. Pozvati se na normalnost često znači odustajanje od pobune, kritike vlasti; biti normalan znači ne sukobljavati se sa sistemom; biti normalan znači biti poslušan, ne isticati se ničim; biti siva sredina…

E sad, u Srbiji ovi malograđanski aspekti normalnosti kao “psihologije” većine su toliko izvitopereni i suludi da, bez obzira što toliko godina pokušavam da razumem ovu našu papazjaniju od građanske (ne)svesti, još uvek se iznenadim koliko smo ne-normalni. Francuski filozof Mišel Fuko je držao predavanja na čuvenom Kolež de Fransu, tamo negde sedamdestih godina prošlog veka, koja su kasnije objedinjena u knjizi pod nazivom “Nenormalni”. Fuko ukazuje na to kako vlast/moć manipuliše sa standardima normalnosti i kako institucionalizacija ludila i asocijalnog ponašnja krije u sebi beskrajno mnogo mogućnosti za kontrolu ljudi. Srbija je sjajan primer kako se od standarda normalnosti koje je društvo baštinilo u jednom sistemu vrednosti kakav je bio u komunističkoj Jugoslaviji – a koji je, ruku na srce, ipak nosio u sebi proevropski duh i bio na zavidnom nivou naspram onog što dolazi posle – najedanput našla u haosu i košmaru sopstvene nacionalne mitologije koja je pak uništila i ono malo građanske svesti koja se zapatila u ex režimu.

Kao da je naslućivao šta će da se desi, Borislav Pekić je govorio – mislim da je u pitanju osnivački kongres DS-a – da je dosta bilo “vrućih” i “hladnih” (aludirajući na biblijsko-božanski savet: moraš biti hladan ili vruć, ako si mlak, Bog će te ispljunuti iz usta svojih) i da su nam potrebni “mlaki”, to jeste racionalni političari zapadnog kova kojima će zdrav razum biti vodilja, a ne jednopartijska ideologija ili pak nacionalna mitologija. Nekoliko godina kasnije Srbija tone u ludilo i bezumlje gde su svi standardi stare normalnosti i racionalnosti uništeni, a na njihovo mesto je došla suluda svest plemenskih ratnohuškača. Dobro, sve republike Jugoslavije su imale svoje verzije ludila i “iskakanja iz šina”, ali su ipak koliko-toliko uspele da se vrate na evropski kolosek (Slovenija, Hrvatska) dok je Srbija tonula u samo-svoje-specifično ludilo, i nažalost to traje i do danas. Anahroni nacional-romantizam mešan sa političkim interesima i biznis-kriminalom stvorio je famu o ne-normalnom Srbinu (Srbi su lud narod!) koji se nikog ne boji, svima prkosi i gine za svoje “Kosovo”, gde god ono bilo. Ovaj ne-normalni Srbin je neko polu-građansko–polu-mitsko biće (hermafrodit) koji bi da sveti Kosovo, ali bi i u EU…

Raspolućena svest građanki/građana Srbije glavinja negde “međ javom i međ snom” i nema snage da se urazumi, opasulji i vrati u tokove common sensa. Mi bi još uvek radije da “silazimo sa uma” i više volimo “svetao dan” naše mitologije nego racionalnu zapadnoevropsku “tminu” koja nas ubija svojom zdravorazumskom logikom. Ne volimo ti mi onu Hegelovu sovu što leti u sumrak, mi smo više za našeg “svetlo-dnevnog” beloglavog orla što ponosno i prkosno leti u visine.

“Svakog meseca EPS na više od 1,8 miliona adresa domaćinstava u Srbiji pošalje račune za struju a da se ne zna da li je količina koja je osnov za obračun tačna. Naime, utrošak energije meri se brojilima koji ne smeju da budu u upotrebi, jer nije potvrđena njihova ispravnost” – opet moram da citiram. Mnogima od ovih neispravnih brojila je istekla garancija još pre mnogo godina, to jeste nisu baždareni još tamo od ranih devedesetih. Kako ova brojila beleže potrošnju struje i koliko više ili manje plaćamo električnu energiju – prosudite sami. Da li su na šteti građani ili pak štete više ima elektro-distrubucija? Pa opet smo na gubitku svi zajedno, kako god okreneš…

U Srbiji je danas preko million građana učlanjeno u neku od političkih partija i to samo govori o stepenu naše zaluđenosti partijskom svešću koja nas lako potkupi i prevede na svoju stranu logikom ćutnje i sitnog interesa: ćuti di si, kakav si, ni za bolje nisi… Jadni smo i bedni, ali svejedno služimo političkim “elitama” koje se nisu promenile od devedesetih, štaviše dobile su nove forme nakazne pretvornosti koja se širi po nama kao neko maligno oboljenje. Nismo baždareni na vreme, šta ćeš…

(Autonomija)

Danas se mnogim liberalnim teoretičarima ili pak onima koji vole da kroz naočare liberalizma posmatraju svet, pa samim ti i situaciju u Srbiji, kosa se digna glavi kada im spomenete nekog od teoretičara „stare“ Kritičke škole ili popularno zvane Frankfurtske škole, koja je okupljala analitičare društva i to iz branše filozofije, sociologije, psihologije… Takav negativan stav prema Kritičkoj školi donekle je i razumljiv pošto je ona poprilično forsirana od strane ondašnje komunističke garniture, ali ipak sa rezervom, jer je domen kritičnosti njenih teoretičara lako mogao da zahvati i tadašnji režim, što se na kraju i desilo, pa su neki naši filozofi i zastupnici kritičkog mišljenja – među njima i Zoran Đinđić – imali velikih problema sa ondašnjom „partijom.

No, ostavimo na stranu ideološke razloge i pokušajmo da uporedimo tadašnje vreme, to jest šesdesete i sedamdesete godine prošlog veka i današnje vreme – početak 21. veka… Razlike su neverovatne, da ne kažem civilizacijske! Zašto? Pa ako krenemo od nas tih šesdesetih (čuvena 68′), mi smo bili doista svet jer je naša intelektualna elita sa svojim studentima protestovala protiv „crvene buržoazije“, to jest borila se za više slobode i pravednije društvo. Doduše, naši problemi (tadašnje Jugoslavije) su bili specifični, ali ideja solidarnosti i pobune, koja se tada dešavala gotovo po celom svetu, osobito na univerzitetskim centrima, primila se u tadašnjoj Jugoslaviji i među intelektualnom elitom kao potreba da se društvo menja, ne samo na „loklanom“ nivou nego na nivou celog sveta. Potraga za boljim i pravednijim društvom bila je svetska ideja, ma koliko se tome podsmevali današnji neoliberali koji su umislili da vladaju svetom i da su postigli „pravo“ rešenje za sve probleme, doduše ne idealne, ali „realne“. Tada je Jugoslavija bila svet, Beograd centar slobodnih i novih ideja i tada smo „bacali svetlo daleko“…

No, bez obzira na istorijske okolnosti, bez obzira na liberale i levičare tog doba (60-70′) i njihove ideološke razlike, želeo bih da ukažem na jedan problem koji nas danas mori više od svega – nedostatak ideologije! Dobro, već čujem: dosta je bilo nama ideologije, ideologija se ne maže na ‘leb i slično. Ne, ja bih da ukažem na nešto što je gore citirani mislilac Teodor Roszak uvideo još u pobuni omladine i studenata, još u „srećno“ doba „zavidnog nivoa ideološke svesti“. Roszak je na tragu Kritičke škole, Markuzea osobito, uvideo da problem jasnog ideološkog uvida nije više samo izveden iz klasično-liberalnih i marksisitičkih stavova već i iz vizure „novog“ vremena koje se deideologizira i postaje svedokom jednog tehnokratiziranog društva. Tehnokratija, vladavina takozvanih stručnjaka preuzela je primat nad svakom ideologijom jer njena „idelogija“ je konačna i nihilistička: nema više ideologije, postoji samo optimalna vladavina stručnjaka koji su obrazovani da procene šta je najbolje za društvo bez ikakvih ideoloških opterećenja. To zvuči poprilično utopistički, gotovo na nivou prosvetiteljskog ideala jednog Markiza de Sada, da će „sloj“ stručnjaka da preuzme primat nad sukobljenim klasama radnika i kapitalista (buržuja) i da će i nestati potreba za borbom, jer će tzv. tehnokrate ovaj svet da učine optimalnim za život svim ljudima. Markuze je sjajno uvideo da je ovo najveća utopija od svih, najveća laž, koju smo mi doživeli kroz neoliberalne snove kraja istorije i uspostavljanja društva optimalne demokratije. Kako je lucidno uvideo Markuze, čovek nestaje, to jest gubi svoja svojstva upravo na ovom „najvišem“ stepenu razvoja… Ratovi, atomske bombe, koncentracioni logori nisu nuspojave ili povremeni odlasci u neke retrogradne momente liberalne genealogije, već su tzv. „pikovi“ razvoja ovog našeg „vrlog“ neoliberalnog sveta. Problem je u tome što sa tehničkim razvojem koje globalizira i spaja svet, problem nisu imali ni liberali ni marksisti, ni levi ni desni. Ovaj tehnički progres je doneo veru u „dobre namere“ nove klase tehnokrata koja a-ideološki vlada svetom: profit, nevidljiva ruka tržišta, izvoz demokratskih vrednosti i stvaranje povoljnog terena (cilj opravdava sredstva)kako bi se liberlno-demokratski model ostvario svuda u svetu – možda nije idealan, ali je ipak najbolji od svih dosad poznatih.

E sad, zašto ja ovo sve napričah/napisah? Pa zbog Zorana Đinđića… On je veoma retka figura u intelektualno-realno-političkom svetu ne samo u Srbiji već i na celom Balkanu. Đinđić je svedok, ali pre svega inicijator, promena u društvu koje su kod njega prvo pošle od levo-marksističkih ideja, pa nastavile se na liberalno-demokratskom planu, da bi se na kraju i „ostvarile“ upravo u domenu težnje za tehnokratiziranim društvom. Zoran Đinđić je želeo savremeno društvo/državu gde će vladati liberalna demokratija, a osnov razvoja društva biće stručnjaci i eksperti iz raznih oblasti koji će Srbiju dovesti do nivoa modernih zapadno-demokraskih država. Sudbina Đinđića i njegovih poteza koji su imali istorijski značaj za Srbiju ukazuju nam na razvojni put koji ovo društvo još prolazi, a putokaze nam je ostavio upravo on. Da li je to dobar put i da li je jedino moguć, pitanje je kojem bi trebalo da se bavi stručna javnost u Srbiji, a ne da palamudi o dnevno-političkim temama i zastupa interese pojednih političkih partija. Gde je mesto Srbije u današnjoj modernoj Evropi – time bi trebalo da se bave današnji stručnjaci iz raznih naučnih oblasti.

Jedino što je „utešno“ u celoj ovoj situaciji u kojoj se posrnulo srpsko društvo nalazi jeste to što smo još poprilično daleko od „ideala“ tehnokratskog društva. Naše tehnokrate se ovde retko čuju ili su pak već odavno negde na zapadu. Da li naš ideal treba da budu savremene evropske demokratije? Nisam tako siguran, ali mnogo šta bi mogli da unapredimo ovde ukoliko bi primenili modele nekih zemalja EU, na primer… Bez obzire na „užase“ tehnokratskih sistema, ipak trebamo nešto i da preuzmemo od njih kako bi i sami postigli barem približan standard kakve imaju jedna Nemačka, Francuska i sl. Kada dođemo do toga, onda ćemo imati i donekle izgrađenu svest o negativnim aspektima tehnokratije mada ovo podrazumeva samosvojan put razvoja koji se naprosto ne može kopirati od bilo koga, ma koliko taj neko bio napredan. I zato sada treba da se bavimo idejama i delom Zorana Đinđića jer on je pionir jednog modela Srbije koji će se ostvariti negde u budućnosti, osim ako ovi današnji „stručnjaci“ ne unište i to malo racionalnog nasleđa što nam je ostalo od Đinđića i povedu nas nekim „trećim“ putem. Dileme su velike, provalije duboke, vrebaju nas mnoge Scile i Haribde, ali ubeđen sam da nam je Đinđić ostavio „upustva“ kako da se borimo sa svim tim čudima. Zato nas Premijer i čeka negde u budućnosti, baš kako je i obećao.

(Autonomija)

Gledam ja na Dnevniku Mlađana Dinkića kako, po ko zna koji put, prodaje maglu obećanjima o stranim ulagačima i kompanijama koje će da preuzmu naše posrnule gigante (tipa Železare u Smederevu), a kada od toga ne bude ništa, onda čovek zaverenički-dobronamerno obeća “plan B” – to je tajna, a kada plan B zaživi ima da Smederevo, sa sve Srbijom, procveta i prosine. Pa cela ova ujdurma sa mlekom, aflatoksinom, zatrovanim kukuruzom – muka mi je, bljuje mi se više od tih priča. Ne mogu više, ljudi, pustite me na miru, hoću malo da dišem, da budem normalan… Da li može da prođe jedan dan, a da ne doživim stres od koga bi građanin neke uređenije EU države sigurno dobio čir na želucu ili pak panični napad? I svakako, mogao da traži odštetu od države sudskim putem.

Taman se malo smirim, sredim misli, zavaram emocije kad evo ga novi šok tipa: nije više standard za mleko 0,05% aflotoksina nego je 0,5% – dosetili se vragovi iz Vlade Srbije kako da doskoče inostranim analizama koje su sada ispale smešne, jer su daleko ispod onog procenta koji je trenutni standard, a bio je i pre nekoliko godina samo što su “evrofanatici” (kako se izrazio ministar poljoprivrede Goran Knežević) pristali na “sulude” EU stnadarde. Aktuelni ministar Goran Knežević je, u celoj ovoj aferi sa mlekom, toliko puta sam sebi uskočio u usta da je pravo čudo kako još može da priča… U svakoj iole normalnijoj državi ovakav ministar bi sam podneo ostavku (nisam DS-ovac niti bili čiji “-ovac”) zbog toga što je uhvaćen u laži, ali ne, u Srbiji će se radije zakoni, norme i standardi menjati i prilagođavati političarima nego što će neko pošteno priznati svoju grešku i podneti ostavku.

Zlatna zora našeg prosvetnog sistema

Grčka ultradesničarska partija Zlatna zora počela je da drži časove grčke istorije osnovcima u jednoj od svojih kancelarija, uz današnju najavu da će nastaviti da drži kurseve „nacionalnog buđenja“ za svoje „male prijatelje“. (Slobodna Evropa, 01.03.2013)

Ova vest deluje prilično bledunjavo i “nevino” naspram vesti koje imamo na domaćem terenu, a osim toga, i sami Grci imaju sigurno većih problema od ovih ultradesničara, mitskog imena – Zlatna zora, koji žele da “edukuju” omladinu i uče ih “pravim vrednostima”. Čudi me da se ovoga kod nas nisu dosetili neki našisti ili dveraši, ali kada bolje razmislim, pa nema ni potrebe… U školama u Srbiji (osnovnim i srednjim) radi mnoštvo naci-osveštenih nastavnika i profesora (nastavnica i profesorki) koji decu poučavaju “srpskim tradicionalnim vrednostima”, i u to sam se sam uverio. U školama, nažalost, regrutuje se svest mladih budućih strastvenih nacionalista koji mrze sve što je sa zapada – osim koka-kole, najki patika, Mekdonaldsa, BMW-a, Mercedesa i sl. – a voli se i obožava sve što je srpsko-pravoslavno.

Pričao mi jedan đak, mrtav ‘ladan, da će jednom ceo svet prihvatiti “stari kalendar” koji je pravi jer je božiji, to jeste pravoslavan je, a onda će svi prihvatiti pravoslavlje jer će uvideti da je tu istina… Nisam ga pitao gde je to čuo/naučio, ali sam ga ipak opomenuo da pokuša malo da razmišlja svojom glavom i da ne prihvata baš sve “istine” kojim ga kljukaju naci-dušebrižnici. Đak je bio zapanjen mojim skepticizmom i zbunjen mojim “neverstvom”, ali je “otkulirao” i odmahnuo glavom kao da je hteo da mi kaže: teško tebi!

Neke đake vidim sa majicama i oznakama raznih ultra desničarskih organizacija, ali ih niko ne opominje za to jer nastavnici/profesori ili se prave ludi ili pak podržavaju đačke “stavove”. Jednog đaka koji je nosio majicu sa slikom Ratka Mladića, upitao sam da li uopšte zna ko je taj čovek, a on mi je ponosno odgovorio: pa srpski heroj! Deca su nam većinom nacionalisti, a dobar deo te većine je izrazito radikalan u svom odnosu prema nacionalnim manjinama, a to nisu izmislili sami ili pak isisali iz malog prsta – to su ih naučili roditelji, nastavnici, profesori! Deca nam žive u izrazito netolerantnoj sredini, u društvu gde su nasilje, mržnja, nacionalizam i rasizam još uvek deo standarda i kulture. No, to nije ništa novo, naša omladina se truje nacionalizmom, a niko nema hrabrosti da se otvoreno suprotstavi naci-lobiju. Našu decu moramo učiti toleranciji, suživotu sa drugima, empatiji, inače nikada se ništa neće promeniti. Biće potrebno neko vreme, možda i nekoliko generacija koje će se učiti sasvim novim vrednostima, da bi imali neke pozitivne rezultate, ali jednom moramo početi sa tom edukacijom. Nije dovoljno samo ubaciti “nove” predmete, tipa građansko vaspitanje, i održati nekoliko seminara obuke za nastavnike već se mora pronaći strategija koja će podrazumevati dugogodišnji i ozbiljan rad, stručnjake, javne rasprave, strpljenje i veliko zalaganje kako bi konačno došli do nekog nivoa koji se podrazumeva u većini zemalja EU. Moramo shvatiti da to nije nešto što od nas očekuje “prezahtevna” Evropa, ne, to moramo uraditi zbog sebe i naše budućnosti. Naš civilizacijski iskorak će biti onda kada nas deca budu pitala zašto smo prihvatali nacionalizam kao društvenu “vrednost”? Zašto smo ćutali ako se nismo slagali sa nacionalističkom politikom? To su neki budući klinci koji će biti bolji od nas, svesniji svoje uloge u društvu, tolerantniji prema drugima… Za njih vredi ulagati, truditi se, živeti! To je naša budućnost, a ne ovi naci-agitatori u školama i drugim javnim institucijama. Ovoj budućoj deci neće moći da “prodaju” aflatoksine u mleku ili pak maglovita obećanja jer će umeti da prepoznaju laž i da se bore protiv nje. Tako treba da bude, pa makar nam i pljuvali na grobove…

(Autonomija)

Nakon pet nepunih godina zatvora navijačka „legenda“ Uroš Mišić se našao na slobodi… Imao sreće Uroš jer ga je zahvatila amnestija, pa je pušten šest meseci pre isteka pune kazne. Srećan bio Uroš kao magarence na livadi, pa krenuo malo sa društvom da se opusti i proslavi svoje prve dane kao slobodan čovek. Otišlo društvo do kluba Plastik i tamo se zapilo, kad, ne lezi vraže, pojavi se neki američki marinac, navodno iz obezbeđenja američke ambasade, vrlo provokativnog izgleda, a iritantnog ponašanja. U neko doba dojadi Urošu taj drski Amer koji se tu nešto “duva” po našem srpskom Plastiku i “zune” ga flašom u glavu… Puče marincu glava kao lubenica, počeo da krvari kao prase, a naš Uroš dade petama vetra i izgubi se negde u velegradskoj noći. Uroše, legendo, Srbija je uz tebe…

Malo li je ovakvih “uroša” u Srbiji? Sve go junak do junaka! No, “naš” Uroš je reprezantitvni primerak opasnog momka sa ulice i stadiona, kome ni policija ni pravosuđe ništa ne može. Mafijaško-navijački lobi u Srbiji naprosto je pretvrd orah za nadležne organe i od toga svi beže, pa i veliki borac protiv korupcije i kriminala Aca Vučić alias Eliot Nes. Da su mafijaško-navijačke strukture jače i od države, govori nam isksutvo sa suđenja Mišiću… Pa to je bio neviđeni cirkus od sudskog procesa gde su očigledni dokazi o pokušaju ubistva policajca relativizovani i pravnom akrobatikom svedeni na “napad i ometanje službenog lica u obavljanju dužnosti”. Ako je arhinevaljalac Mišić pokušao da gurne upaljenu baklju policajcu u usta, kako se to može drugačije tretirati nego kao pokušaj ubistva? I kakva je ovo pravna država koja zažmuri na u-nebo-vapijući pravni nonsens u kome je njen, državni službenik, povređen od strane huligana? Pravosuđe je u slučaju Mišića napravilo “kompromis” i umesto na deset osudilo Mišića na pet godina zatvora, jer ipak nije bilo zgodno, zbog javnosti, da ga oslobode „usled nedostatka dokaza“.

I tako se Mišić našao na slobodi, nakon amnestije, i odmah je krenuo da dokazuje svoju destruktivnu ćud tako što je američkom marincu flašom razbio glavu. Sad će biti malo zeznuto jer će i Ameri hteti da znaju šta se u stvari desilo u klubu Plastik – kao onomad kada su im huligani zapalili ambasadu – i zašto je njihov vojnik “popio” flašu u glavu. No, ko zna, verovatno ni marinac nije bio cvećka kada je uspeo da isprovocira Mišića, sigurno je drsko počeo da govori “američki” u neposrednoj blizini našeg junaka i koji ga to pošten Srbin ne bi “otkinuo” flašom u glavu ili pak pesnicom među rogove? Uroš je samo uradio ono što mu nalaže njegova patriotska dužnost, pa makar ga to koštalo još par godinica robije. Uvek zna i to da pravosuđe u Srbiji gaji simpatije prema žestokim momcima kakav je Mišić, i da je moguće da će opet imati razumevanja za njega i da će se ponovo pronaći neki kompromis.

Sigurno ste gledali film “Paklena pomorandža” genijalnog režisera Stenlija Kjubrika? “Pomorandža” je remek-delo filmske umetnosti, a centralna tema filma je nasilje i odnos države (društva) prema nasilnicima. U filmu se govori o eksperimentalnom programu koji je podrazumevao “lečenje” nasilnika, a ne njihovo odstranjivanje iz društva. Glavni junak filma pristaje na program lečenja i tu dolazi do “tragičnog” obrta. No, autentičan deo filma je onaj “uvodni”, pre nego što glavni junak Aleks završi u zatvoru. Njegova banda je imala običaj da ode do svog omiljenog kluba i tamo pije “Moloko” (mleko) – piće koje bi im podsticalo “ultra-nasilje”, a nakon toga bi išli da “šenluče” i izvode svakojake nepodopštine: prebijanje, razbijanje, silovanje, ubijanje, uživanje u nasilju… Nekako me naš Uroš Mišić dosta podseća na tog glavnog junaka filma kome je država odlučila da “izađe u susret”. A šta je uradio Uroš kada je izašao iz zatvora? Pa verovatno se napio, željan “pravih” stvari, popularnog aflatoksičnog mleka i krenuo da uživa u ultra-nasilju. Moloko je krivo za sve… Naše društvo je već niz godina izloženo uticajima aflatoskičnog mleka, a Mišić je samo nesrećna žrtva nasilnog okruženja. Eto dobrog argumenta za Uroševu odbranu na budućem sudskom procesu.

(Autonomija)

Ovaj tekst Tamare Kaliterne inspirisao me na razmišljanje i tako dođoh, ničim izazvan, na ideju o osnivanju udruženja “Osluškivača javnosti”, koji bi reagovali na svaku laž i nepodoštinu naših političara i “političkih radnika”, a osobito bi obratili pažnju na one koji se izdaju za “državne” intelektualce. Evo prilike da se pošteni i nezavisni intelektualci – i svi koji se tako osećaju – angažuju na nečem konkretnom… Da se nadovežu na projekat „Istinomer”… Znači, nema više palamuđenja sa visina intelektualizma, već lepo da osluškujete i prepoznajete svekolike laži i gluposti raznih političara i “analitičara”, a onda ih pakujete i arhivirate u zasebne fajlove, a potom javno prozivate na odgovornost. Može ovo udruženje biti i agencija, a još bolje kada bi bili pri vladi kao što je Agencija za borbu protiv korupcije, jer tako bi i vlast pokazala dobro volju da želi da se razračuna sa lažljivcima i demagozima u svojim redovima. Dobro, znam, već se pitate: a gde to ima? Ne znam, verovatno nigde, ali je Srbiji to itekako potrebno, zbog sebe, a i da se, malo po malo, odvoji žito od kukolja, to jeste da se pokažu pošteni intelektualci naspram onih koji su korumpirani i rade za nečije partijske interese. Neka konačno iz sene izađu oni koji žele da formiraju javno mnenje Srbije bez laži i obmana, oni koji neće povlađivati nikome, pa čak i da to znači biti u manjini (vox populi, vox dei – nije baš uvek u interesu demokratije). Znam, zvuči utopistički, bar na prvi pogled.

Još davnih devedesetih slušao sam od raznoraznih domoljuba kako će u Srbiju kada se promeni vlast odmah da nagrne intelektualna elita koja se nalazi u egzilu. Naravno, ova “elita” sedi princu-prestolonasledniku sa desne strane, dok sa leve su “naši” biznismeni koji ceo život skupljaju kapital kako bi ga uložili u otadžbinu čim dođu demokratske promene. Ovi domoljubi su bili ekipa “novoromantičara” – kako sam ih sam prozvao, koji su u sebe inkorporirali stare ideje nacional-romantizma, a oni su pak verovali u “dolazak cara”, “mesije”, “pokoljenja”, koje će Srbiju postaviti na pijedestal međ’ ostalim državama Evrope. I onda sam, a sad pogotovo, bio vrlo skeptičan prema ovim bulažnenjima i, na žalost, bio sam u pravu… Došle demokratske promene, a od intelektualaca ni traga ni glasa (čast izuzecima, ali znate već priču o njima), već se dobro poznata intelektualna “bratija” prestrojila i počela da “gudi” o tome kako su demokratske promene došle prerano, kako su Đinđić i svi oko njega “sumnjivi” zbog svojih veza sa Zapadom ali i kriminalnim strukturama u Srbiji, kako samo Koštunica Srbiju spasava itd. Gledao sam i slušao pojedine intelektualce, koji su se borili protiv režima Slobodana Miloševića, kako najedanput okreću leđa demokratskoj Srbiji i počinju da izražavaju krajnji skepticizam prema vrednostima koje su i sami nekada zastupali. Šta se desilo? Odakle najedanput takva transformacija? Da li su pristali da za novce i privilegije zastupaju “nečije” interese? Ili su pak već bili vrbovani od strane tajnih službi koje su ih sada usmerile na kritiku nove vlasti? Mislite da umišljam? Pa potrebno je samo napraviti malo poređenje između prošlosti i današnjice pa ćete doći do zanimljivih podataka…

Često slušamo o tome kako pošteni intelektualci ćute i tako popuštaju pred onima što prave buku i proizvode bes u javnosti. Ja ne poznajem takve intelektualce… Znam neke poštene, dobre i pametne ljude koji neće da ćute, pa makar ih to i koštalo javne osude. Neću da im kažem imena, kao što nisam izneo ni jedno ime onih “sa druge strane”, a kojih je neuporedivo više. Ako pratite događanja u Srbiji, onda sigurno znate i sami ko koliko vredi: ko je bedno piskaralo a ko pisac, ko samo pravi larmu a ko priča razumno, ko je nacionalistički “tribun” a ko zastupnik interesa javnosti, ko se prodao a ko ne bi ni za svu nebesku Srbiju.

Neki dan odem na neku tribinu u Kulturnom centru (Zrenjanin). Tema tribine je bila interesantna: “Vikiliks i Srbija”. Ali, nisam obratio pažnju na to ko će da priča na ovu temu… Ispostavilo se da je gost tribine “vrsni” novinar i politički analitičar časopisa “Pečat” – obećao sam da neću spominjati imena. E to da ste čuli, sve bi vam (ili pak ništa) bilo jasno. Čovek je, analizirajući Vikiliksove depeše diplomata u Srbiji (najviše američkih), došao do zaključka da većina političara, intelektualaca, a o NVO organizacijama i da ne pričamo, radi za Amerikance, tačnije za CIA. Jedina svetla tačka u mraku opšte izdaje jeste Vojislav Koštunica, koji se hrabro bori za Srbiju protiv Zapadnih vragova. Slušao ja to jedno sat vremena (eto kakav sam mazohista), a onda napustio skup jer sam počeo sve glasnije da se smejem, a uplašio sam se da ću možda na kraju i da se izbljujem, što svakako ne bi bilo lepa slika za “stručnu” javnost koja me okruživala u tom trenutku.

Zbog svih tih intelektualnih mutivoda trebalo bi napraviti udruženje koje sam spominjao na početku ovog teksta. Neka svi budu izloženi kritičkom oku i uhu “Osluškivača”, pa kom obojci a kom opanci. Problem je samo u tome što onda od intelektualne elite u Srbiji ne bi baš ostalo mnogo, tek po koji pojedinac… Bojim se da bi SANU, zbog novonastale siutacije, sam predložio gašenje ove akademske organizacije, kao i suviše profanisane u prošlosti ili pak potpuno indolentne u sadašnjosti. Mislim da čak ne bi bila ni potrebna neka striktna zakonska sankcija za prozvane tzv. intelektualce – možda neka lustracija – već samo javna osuda i moralna packa u vidu podsećanja šta je sve dotični činio. Mislite da je ovo nedemokratski i da ulazi u domen slobode izražavanja – pa sasvim moguće… Osobito se ovi, koji su se godinama služili nedemokratskim “metodama”, raskukaju zbog lošeg tretmana nad njihovim demokratskim pravima kada budu pozvani na odgovornost.

Da li je ideja o osnivanju udruženja slobodnih, poštenih, nekorumpiranih intelektualaca utopija? Ne, nije… Utopija je ono što pričaju vajni nacionalni tribuni i mutivode, salonski brbljivci koji se prodaju za siću; utopija je Srbija koju nam ovi intelektualci nude! Odgovornost pred javnošću je realnost koja tek treba biti postignuta u Srbiji, a intelektualci trebaju da pokrenu ovakvu inicijativu i da se založe za stvarnost iznad utopije nacional-romantizma. Vojvodina ima taj intelektualni potencijal i ovde neki intelektualci mogu da preuzmu odgovornost i hrabro ukažu na one koji ne zaslužuju da pripadaju društvu odgovornih…

(Autonomija)