Učesnici su najčešće analizirali situaciju u Vojvodini uoči i nakon potpisivanja briselskog sporazuma o odnosima Beograda i Prištine. Publicista Laslo Vegel kaže da su, kad je reč o Vojvodini, Demokratska stranka (DS) i Srpska napredna stranka (SNS) na istoj talasnoj dužini, i procenjuje da će Vojvodina biti kolateralna šteta i kompenzacija za gubitak Kosova. Kad je 12. aprila u Novom Sadu bio protest pokrajinske opozicije i nekih udruženja građana koji su su tražili ostavku vojvođanskog premijera Bojana Pajtića i odustajanje od donošenja Deklaracije o zaštiti ustavnih i zakonskih prava Vojvodine (Deklaracija) nije se znao ishod briselskih pregovora o Kosovu.

Vojvođanski klub je prema Zakonu o dostupnosti informacija od javnog značaja tražio obaveštenja o aprilskom mitigu. Saznao je samo da je miting održan na mestu koje gradski pravilnik zabranjuje jer su dozvoljene samo lokacije „kod SPENS-a i kod Miletića“. Nije saznao ni koliko košta miting, a zahtev za postavljenje bine stigao je od sindikata „Sloga“. Filozof Slobodan Sadžakov smatra da je miting organizovan iz Beograda.

Vegel kaže da su vojvođanske ispostave SNS i Socijalističke partije Srbije (SPS) frakcije unutar svojih partija, a u Vojvodini je gnezdo njihovih ekstremista.

Đorđe Subotić, predsednik Vojvođanskog kluba, smatra da je nakon briselskih sporazuma o Kosovu pravi trenutak za novi ustav koji će Vojvodinu definisati kao republiku. „Od Ustava iz 2006. se može svašta očekivati, jer dozvoljava ukidanje onih koji postoje i formiranje novih autonomnih oblasti. Ustav propisuje suštinsku autonomiju za Kosovo i ’nesuštinsku’ za Vojvodinu koja je u zakonima Srbije definisana kao budžetski izdatak od sedam odsto“, kaže Subotić.

Subotić predviđa da će se nakon gubitka Kosova „memorandumska Srbija“ preseliti u Vojvodinu.

Deklaraciju je trebalo formulisati odmah nakon odluke Ustavnog suda u julu prošle godine kojom se Vojvodini reduciraju ili ukidaju 22 nadležnosti, kaže Subotić. Jedna od odredbi Zakona o utvrđivanju nadležnosti Autonomne pokrajine Vojvodine koja je proglašena neustavnom jeste odredba kojom teritoriju APV čine Bačka, Banat i Srem. Svaka akcija izaziva reakciju, pa je tako vojvođanski proizvođač čokolade nakon odluke Ustavnog suda smislio novu recepturu – jednu čokoladu sa tri fila: filom „Bačka“, nadevom „Banat“ i punjenjem „Srem“.

U Vojvodini se sve ćirilizuje, deformiše se pokrajinska arhitektura, nestaju ulice koje pokazuju da je urbana Vojvodina drugačija od južnije Srbije. Umesto baroknih, koje su vojvođanski standard, grade se crkve u vizantijskom stilu. Ali, za Subotića ima nade još od godine 2000. Tada je na festivalu „Zlatna tamburica“ za najlepšu novu vojvođansku pesmu izabrana „Vojvodina za prodaju nije“.

„Treći balkanski rat“, kako sociološkinja Janja Beč Neumann kvalifikuje period od vojvođanske „jogurt revolucije“ oktobra 1988 do 1999, plaćen je vojvođanskim parama. „U Vojvodini još ima šta da se pljačka. To je i motiv letošnje odluke Ustavnog suda da se ukinu nadležnosti Vojvodini. U Vojvodini neće biti autonomije sve dok bude bilo šta da se opljačka,“ zaključila je.

Sa njom se slaže i filozof Slobodan Sadžakov kad kaže da se „srpski nacionalizam hrani centralizmom i pljačkom, slep za vlastiti ekonomski interes“.

Vegel vidi da je Vojvodina oštro podeljena na radikalnu i građansku od 1945. „Autonomija nije stvar Vojvodine već države. Kad Vojvodina ne bi htela autonomiju, Beograd bi morao da je nagovori na to. Dok je bila SFRJ Beograd je imao protivtežu, korektiv u Ljubljani, Sarajevu, Zagrebu… Posle raspada SFRJ Beograd ostaje osamljeni grad bez repera i takmičarskog duha koji pospešuje i ekonomski razvoj. Autonomija je sinonim demokratije. Autonomija je u suštini liberalna ideja jer zauzdava vlast većine.“

Beč Neumann smatra da Vojvodina propada od 1918. Prema bruto društvenom proizvodu i udelu pismenih u ukupnom stanovništvu bila je na drugom mestu u SFRJ, što sada beleže samo nostalgični. Srbi se naseljavaju na sever od „turskih vremena“. Od 32,8 odsto Srba, koliko ih je bilo u stanovništvu Vojvodine 1918. danas ih je blizu 70 odsto. Istovremeno, u Vojvodini je danas manje 50.000 Hrvata i 150.000 Mađara nego 1991. Oko 260.000 izbeglica iz SFRJ je došlo u Vojvodinu, više nego posle Drugog svetskog rata, a raskorak između njih i starosedelaca se ublažava silom. „Nacionalistička zver ne uspeva u Vojvodini jer 30 odsto stanovništva nisu Srbi, a u Vojvodini znaju kako ’živeti sa drugima’“, kaže Beč.

Sadžakov i Subotić se slažu da su Liga socijademokrata Vojvodine (LSV) i njena ideja autonomije na niskim granama. „Nenada Čanka je stigla ’estradna i kumovska priča’. Trebalo bi da se povuče zbog kalkulantskog ponašanja i afera“, ocenjuje Sadžakov, a Subotić objašnjava da se „LSV izgubila, jer se zasnivala na ličnim vezama Čanka i Borisa Tadića“. Judita Popović, poslanica Liberalno-demokratske partije ocenjuje da se danas Savez vojvođanskih Mađara pokazuje kao stožer vojvođanske ideje, ali sa konceptom teritorijalne autonomije, tako da srpski nacionalizam gubi ekskluzivitet u Vojvodini.

Subotić ne vidi izvornu političku scenu u Vojvodini jer za osnivanje pokrajinske stranke treba sakupiti mukotrpnih 10.000 potpisa. Dodaje da je civilno društvo postalo ispostava vlasti, jer ga ona finasira. Vegel tvrdi da je vlast u Vojvodini korumpirala mnogo intelektualaca, a savezništvo neokaljane vojvođanske i beogradske inteligencije ne postoji. Popović se slaže da su samo nacionalno definisani mogli da napreduju u Vojvodini, a da koncept „velike Srbije“ još nije propao.

Beč je načela fenomen vojvođanskih „belih mrlja“, tema o kojima se ćuti. Vojvodina se nije suočila ni sa logorima formiranim 1991. na njenoj teritoriji, a kamoli sa onima nastalim posle Drugog svetskog rata. Prema nemačkim podacima, oko 60.000 Nemaca, evidentiranih imenom i prezimenom je stradalo u jugoslovenskim logorima posle Drugovg svetskog rata, a činili su više od četvrtine stanovnika Vojvodine. Od 540.000 hektara nacionalizovane zemlje u Vojvodini, 400.000 hektara je oduzeto Nemcima, kaže ona.

Vegel dodaje da je 1944. bila najgora za vojvođanske Mađare. Po vojvođanskim selima su postavljene kutije u koje su seljani ubacivali imena „sumnjivih“ Nemaca i Mađara. Takvima je sledio „preki sud“, kaže ovaj književnik. U Subotici je nastradala osoba koja je bila previše „ženstvena“ i za pare naklonjena nemačkim oficirima.

Vegel podseća da se u ratovima 1990-ih „u Vojvodini etničko čišćenje sprovodilo ili direktnim pretnjama, ili isterivanjem iz opštinskih službi, naročito sudova“, dok Subotić nabraja da „nisu Hrtkovci jedino vojvođansko selo iz koga su Hrvati proterani. Masovno su odlazili i iz Novog Slankamena, Kukujevaca. U Rumi su profesori koji nisu Srbi dobijali otkaze, a njihov posao su dobijale izbeglice srpske nacije“.

Popović se složila da nije bilo suočavanja sa prošlošću u 20. veku u Vojvodini ni prvi ni drugi put.

Tamara Kaliterna (Autonomija)

Dnevnik „Politika“ je poziv SPC naslovila sa „Patrijarhov apel Državnom vrhu Srbije“. Kaluđer Dositej Obradović, sahranjen u crkvi prekoputa Patrijaršije, podviknuo je kao pre dva veka: „Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporci“. Bio je prvi popečitelj prosvete u Srbiji.

SPC se obratila tročlanom Tomislavu Nikoliću, Ivici Dačiću i Aleksandru Vučiću. Trijumvirat je trebalo da izabere ponuđenu istorijsku ličnost sa kojom se poistovećuje. Treba upozoriti da je SPC prećutala da je jedna istorijska ustanička ličnost iz njene ponude za samoidentifikacijom ubila drugu ustaničku figuru u operaciji „Kumova sekira“ 1817. Ubilo se iz „državnih razloga“, dakle opravdano.

Kultivatori

Iako je „kult ličnosti“ svojstvo diktature, ima toga i u demokratskim sistemima. Pa i u onakvima u kojima je SPC odvojena od države, gde svetovne lidere upoređuju sa sveštenim, a komunističke aparatčike sa monarsima.

Osim duhovnika, „kult ličnosti“ u Srbiji stvaraju i podanici. Tačno onoliko koliko je trebalo, a trebalo je šest aprilskih dana, Srpska napredna stranka (SNS) je blanko „podržavala svog predsednika Vučića“, iako nije znala kakav će biti njegov sudbonosan odgovor baronici Ešton (Ashton).

„Učešće potpredsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića u pregovorima u Briselu biće dodatna garancija da neće biti ugroženi nacionalni interesi Srbije“, ispratio je šefa na kosovsku večeru potpredsednik SNS Nebojša Stefanović, koga je pretpostavljeni nagradio platom predsednika Skupštine Srbije.

„Dugo godina sam poslanik u Skupštini i moram da kažem da nikada u životu nisam video prizor na kakav sam slučajno naleteo pre nekoliko meseci… Kada su čuli da dolazi Aleksandar Vučić, poslanici su izašli iz skupštinske sale i u hodniku napravili špalir kako bi ga dočekali“, upozorio je potpredsednik parlamenta Srbije Žarko Korać u poslednjem intervjuu za „Vreme“.

Špalir je u starom Rimu bio namenjen osuđenicima golih leđa između dva reda vojnika. U zapadnom svetu je špalir, kao nečovečan postupak, zabranjen pre dva veka. Vučićev putujući ego – od radikala do naprednjaka nije se pobunio zbog špalira.

Vučić, koji voli da citira Maksa Vebera (Max Weber) prešućuje da je Nemac objasnio da je kult ličnosti obična molitva masa, medija i propagande heroju. Kult ostaje misteriozan kvalitet, a harizma određuje oblik uticaja. U hrišćanstvu, harizma je dar svetog Duha, blagodat. Kraljevi su se iskupljivali govoreći da vladaju božjom voljom.

Predsednik Srbije Tomislav Nikolić, počasni član SNS bio je na božićnoj misi u katoličkoj crkvi u Kragujevcu. U gradu nema ni jedan procenat domaćih katolika, a oni koji su tamo stigli na krilima „Fiata“ Božić su proveli u Italiji.

Potpredsednik Srpske radikalne stranke (SRS) Nikolić je pred katolički Božić 1991. stigao u slavonsko selo Antin. Od 997 stanovnika u ovom hrvatskom selu jedan je bio Srbin, a 12 stanovnika se izjasnilo Mađarima.

Beogradski Fond za humanitarno pravo je 2005. saopštio da se u Antinu kada je tamo kao dobrovoljac bio i Nikolić, ubijalo: „Ubijeno je oko 50 staraca koji su ostali u selu“. Prema hrvatskim podacima, u selu je ubijeno 27 civila. Samo 12 je pronađeno, a devet identifikovano. Selo je služilo uglavnom za smeštaj rezervista iz Srbije i Šešeljevih četnika.

Meštanin Ante Strinić nabraja šta je video sakriven na tavanu. Između ostalog video je da “Srbi kombajnom beru kukuruze koji nisu njihovi, a odvoze ih kamionima somborske registracije. Zapamtio sam da je jedan kamion imao registracijske oznake SO-777-52″.

Ante se seća: “Na Božić 1991. godine u kuću mojih roditelja dolazi skupina srbijanskih rezervista, koji su radili u vojničkoj kuhinji. Sutradan su donijeli vreću krumpira i nešto graha. No, što je tu radio Tomislav Nikolić“. Meštanin Tomislav Kalaica kaže da je ribnjak uz prugu Antin-Markušica te jeseni i zime postao masovna grobnica.

Kragujevački župnik Stipo Vinojčić, ushićen agresijom Nikolića na svoju pastvu, pohvalio se da je crkva u Kragujevcu najstarija katolička crkva u Srbiji, izgrađena 1883. U Antinu od 1812. postoji katolička crkva Svetog Antuna Padovanskoga. Nikolić je nije obišao 1991. iako je bio u pobožnom selu u vreme božićne mise.

Gubitak devojaštva u crkvi i biblioteci

„Ovo je prvi put da predsednik (Nikolić) dolazi kod nas i radostan sam“, rekao je kragujevački župnik Vinojčić 2013.

„Od kada postoji Nacionalna biblioteka do sada nijedan knez, kralj, predsednik niti vođa naše zemlje nije nikada stupio u ovu instituciju“, rekao je povodom dolaska Nikolića u biblioteku v. d. upravnika Narodne biblioteke Srbije Dejan Ristić. Predsednik SFRJ Josip Broz Tito obišao je Narodnu biblioteku 1975. godinu dana nakon što je izgrađena, o čemu postoje neporecive fotografije. Ristić, čovek prethodne vlasti koji bi da zasluži i naklonost ove vlasti i izgubi klimavo v. d. je bio savetnik u Ministarstvu rada i socijalne politike, a odatle se zaputio u nacionalnu instituciju.

Dok se 6. aprila obeležavalo bombardovanje Narodne biblioteke 1941. prisutni Ristić je priznao da je u studentskim danima za uspomenu ukrao komadić ruševine poda Narodne biblioteke.

Kabinet predsednika Srbije naložio je svim građevinskim objektima sa diplomatskim statusom da na upadljiva mesta obese uramljenu fotografiju Nikolića. Izračunato je da su najoptimalnije državotvorne slike formata 30×45 centimetara. Iste su dimenzije najprodavanijih akvarijuma, falsifikovanih britanskih zastava i reprodukcija impresionista.

Pogledima nepoznatih nije se izložio Nikolićev prethodnik Boris Tadić. Da ih vešaju nisu dozvolili ni Milan Milutinović, ni Zoran Lilić, ni Dobrica Ćosić, pa čak ni Slobodan Milošević.

Pre izglasavanja Nikolića za predsednika 2012. „uticajni član SNS iz Užica Petar Đurić“ odobrio je Draganu Pjeviću, kućepazitelju mita o „Kremanskom proročanstvu“ da u „mistično bure“ ubaci fotografiju Nikolića, što je, tvrde, dovelo do pobede naprednjaka. U tom buretu se Petar Karađorđević skrivao od potere Miloša Obrenovića koja ga je stigla kod Velike Plane. Petrovu glavu u zobnici odnesoše u Beograd i proslediše veziru.

Male porcije kiseonika koje nastaju kada vino ili rakija izvetre iz buradi nazivaju se „anđeoski udeo“. Takvo parče opstaje samo u Srbiji, jer je svet u prošlom veku odbacio burad u korist kontejnera i paleta.

Kao i Nikolić sa podeljenih 49, Leonid Brežnjev je bio opsednut ordenjem, zvanjima i nagradama. Srbija još nije poput Sirije, gde su živog Hafeza al Asada izjednačavali sa prorokom Muhamedom, a kad je njegova majka umrla vlada je naručivala njene portrete sa oreolom; poput Turkmenistana u kome je silueta Saparmurata Nijazova, predsednika, bila TV logo, ali ima spomenik Hajdaru Alijevu koji je kao „otac nacije“ vladao što sovjetskim, što svojim Azerbejdžanom od 1969. do smrti 2003.

I Staljin se predstavljao kao paternalistička figura koja brine o narodu. Nikolić, još samo predsednik SNS, u ulozi dobrovoljnog davaoca krvi javio je novinarima da jave da „dati krv ne boli, ne košta i ne šteti zdravlju“.

(Autonomija)

„Ili na tu raspravu ne bi išao državnik tako visokog ranga kao što je predsednik“, dodao je Antić za „Večernje novosti“, na Međunarodni dan pozorišta, koji se u Srbiji prolongirao u Dane komedije. Na ovogodišnjim Danima komedije u Jagodini publiku je oduševilo „Sumnjivo lice“. Tražili su i dobili reprizu nagrađene predstave koja je gostovala po Beogradu.

Jer, sumnjiva lica godinama traže, iako bi trebalo da znaju da je to nemoguće, da Srbi okajavaju kazne za ratne zločine u Srbiji. Tužilac Srbije za ratne zločine Vladimir Vukčević, koji se predstavlja kao pravni ekspert, i lekar Rasim Ljajić koji se predstavlja kao ministar spoljne i unutrašnje trgovine za to su uzalud kumili još Karlu del Ponte (Carla del Ponte). Predsednik Međunarodnog suda određuje gde će osuđenik biti prebačen.

Uspeli su u drugim poduhvatima. Ljajić je uspeo samo da za pet meseci prošle godine trgovinski deficit Srbije uzdigne za gotovo tri milijarde evra, a Vukčević da u zvaničnoj biografiji nabroji šest stručnih i naučnih radova: tri objavljena u novinama, dva u specijalizovanim časopisima i jedan predgovor tuđoj knjizi.

Poslednji put je molba Srbije da joj se vrate oni koje „sunce tuđeg neba neće grijat’ kô što ovo grije“ odbijena prošle godine, a ove godine 17 sati nakon Nikolićeve inicijative. Tolika je vremenska razlika i razlika u radnom vremenu između Andrićevog venca i UN.

Ostajte ovdje

Kad je video da je srpska centripetalna sila podbacila, da trećemilenijumskog „Srbi na okup“ nema, ljutit što Haški tribunal nije prihvatio nagodbu, Nikolić je obelodanio da „svi Srbi moraju da se osećaju kao Srbi ma gde da se nalaze“. U zatvoru ili izvan njega. Tog dana je u crkvenom kalendaru bio, jednostavno, dan „Svetog mučenika“.

Predsednik svih Srba sa obe strane rešetaka im ne želi dobro. Prema prošlogodišnjem izveštaju Saveta Evrope u zatvorima Srbije se zlostavlja, objekti su oronuli, osoblja je malo, a terapijske mogućnosti su uboge. Za Savet je pretrpanost zatvora, koju bi Nikolić, Antić, Ljajić i Vukčević da uvećaju, najveći problem.

Tamo gde Srbi okajavaju grehe, bolje je nego u Srbiji. U norveškim zatvorima čuvari nisu naoružani. Osuđenici nose ključeve svojih ćelija, oblače se kako žele, a dnevno mogu zaraditi desetak dolara ako baštovane, sklapaju prozore ili timare konje. U austrijskim zatvorima osuđenici mogu zaraditi i do nekoliko stotina evra mesečno. Danska za jednog zatvorenika dnevno potroši od 400 do 800 dolara. Zatvorenici u ćelijama gledaju TV koliko hoće, a imaju i klima uređaje. Zatvor u Estoniji ima sobe za goste, za verske obrede i za profesionalno usavršavanje. U Španiji zatvorenici svakodnevno telefoniraju desetorici odabranih, a u “privatnim prostorijama” zatvorenik može da bude sa onim ko mu je drag 45 minuta mesečno.

Osim u zemljama EU, osuđeni u Hagu mogu da odsluže svoje u Ukrajini i Albaniji, ali tamo još nije prebačen nijedan zatvorenik. Zato i srpski zatvorenici požuruju Srbiju da čim pre uđe u EU.

Nikolić će prvi govoriti u Generalnoj skupštini UN o „ulozi međunarodne krivične pravde u procesu pomirenja“. Skup je zakazan za 10. april, dan osnivanja Nezavisne države Hrvatske. Debatu je zakazao Vuk Jeremić, predsednik Generalne skupštine UN sklon asocijacijama, a posle oslobađajuće presude za hrvatske generale Antu Gotovinu i Mladena Markača. Izabrani datum konferencije je izazvao sumnju da će Jeremić svetski parlament pretvoriti u vidarnicu rana iz srpske prošlosti. Nikolić ne odustaje – priprema izlaganje o političkim pritiscima na Tribunal.

Tog 10. aprila je takođe „Titanik“ krenuo na prvo, glamurozno i putovanje bez povratka. Kao i Nikolić, preko Atlantika.

Prema savetniku predsednika Antiću, za debatu se „prijavilo mnogo zemalja i očekuju se nastupi ključnih članica Saveta bezbednosti – Rusije, Kine, Francuske, Velike Britanije i SAD“. I Jeremić je „ukazao da će u sesiji učestvovati izuzetno ugledan ekspertski sastav“, saznaje Tanjug prošle sedmice.

Refik Hodžić, iz njujorškog Međunarodnog centra za tranzicionu pravdu saznao je da su učešće na ovoj kreativnoj radionici o Haškom tribunalu potvrdili Savo Štrbac, ministar informisanja u „Republici Srpskoj Krajini“, čiji su šefovi bili osuđenici za ratne zločine, Milani Babić i Martić. Doputovaće još jedan Antić, Čedomir, sa Balkanološkog instituta SANU, najmlađi član Krunskog saveta. Od sedam istorijskih knjiga, Antić je autor nezaboravne: „Četrnaesti vojvoda i devet baba: iz društvene istorije novovekovne Srbije“. U njegovom društvu su Nikolas M. Rajkovic, predavač međunarodnog prava u Kentu i internetu nepoznata Dženin Klark (Jenine Clark). U njihovom širem okruženju su Džon Šindler (John Schindler), stručnak za špijunažu i kontraobaveštajac, borac protiv terorizma. Autor je uradaka: „Bosna, Al Kaida i uspon globalnog džihada“, „Generali su se vratili u Hrvatsku“, „Uprkos hvaljenoj NATO intervenciji na Balkanu, region je u haosu“. Piše knjigu pod naslovom „Terorizam, špijunaža i tajna borba za Jugoslaviju od 1945-1990″. Dvomesečnik „The National Interest“, u kome Šindler objavljuje, naglašava da stavovi Šindlera nisu i stavovi readakcije.

Vuče, Vuče, bubo lenja, šta će reći pokolenja

Uz Nikolića će biti i Ivan iz Zemlje smeška, Džon Lafland (John Laughland), autor “Travestija: Suđenje Slobodanu Miloševiću i potkupljivost međunarodne pravde” i “Istorija političkih suđenja od Charlesa do Sadama Huseina”. Britanski novinar Dejvid Aronovič (David Aaronovitch) je 2004. Laflanda svrstao u „apologete najgorih režima i užasnih diktatora“.

Poziv Nikolića i Jeremića su odbili Dejvid Tolbert (David Tolbert) koji je trebalo da bude moderator radionice o „grehovima haške pravde“. Tolbert je predsednik Međunarodnog centra za međunarodnu pravdu, pre toga je 15 godina radio u UN i bio zamenik glavne haške tužiteljice. Neće doći, iako su pozvani ni predsednik Haškog tribunala Teodor Meron (Theodor); Sang Hiun Song, predsednik Međunarodnog krivičnog suda; predsednica Skupštine država članica Međunarodnog krivičnog suda Tina Intelman (Tiina Intelmann); Ken Rot (Ken Roth), izvršni direktor Human Rights Watch-a od 1993; specijalni savetnik generalnog sekretara UN za prevenciju genocida Adama Dieng; podsekretar u UN Patriša O’Brajen (Patricia O’Brien)…

Jeremić je u razgovoru sa dopisnikom Tanjuga naglasio: „Debata će biti održana i nema te sile koja bi me mogla naterati da od nje odustanem“. Posle rasprave, Jeremićevi će sastaviti saopštenje koje će poslati svim članicama UN i međunarodnim organizacijama. Dokument nije obavezujući. Nikolić i Jeremić izveli su političko-finansijsku operaciju „Tante za kukuriku“. Na jezicima UN to znači „Ništa za ništa“.

(Autonomija)

Ministar saobraćaja Milutin Mrkonjić je po običaju, po ko zna koji put pomen u Požarevcu započeo tužbalicom da neke bulevare u gradovima Srbije treba pokrstiti imenom „predsednika ubijenog u Hagu, Slobodana Miloševića“.

Ministarstvo regionalnog razvoja, lokalne samouprave i niška Narodna biblioteka „Stevan Sremac“ traže da grad dobije Ulicu pirinčanih polja. Na teritoriji grada među 200.00 Nišlija živi oko 400 kineskih državljana, koji prodaju na oko 350 ćepenaka. Ne traži se da se u ovom suvozemnom gradu promeni ni ime naselja Brzi Brod ni „Ćalije“, što je na turskom „šikara“.

Predlagači sebi u prilog citiraju putopise iz 15, 16. i 17. veka, čiji autori tvrde da „u Nišu žive Turci, a u okolini raste pirinač“. Putopisci su Jakob Becek (Jakob Betzek), Bertradon de la Brokijer (Bertrandon de la Broquière), hodočasnik i savetnik Filipa Dobrog o tome kako bi se u novom krstaškom ratu osmanska vojska mogla savladati i Štefan Gerlah (Stefan Gerlach), protestantski sveštenik koji je preko niških pirinčanih polja otišao u sofijsku crkvu sa moštima kralja Stefana Milutina koje se, uprkos odluci Svetog sinoda Bugarske pravoslavne crkve od 2006. godine ne vraćaju Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

Slava okupatoru

Kao što su luditi u Engleskoj mašine okrivljavali za masovnu nezaposlenost, razbijali ih, rušili fabrike i palili skladišta, tako su u Nišu umislili da su polja riže azil za komarce pa su ih istrebili da izleče malariju. Onda su se UN dosetile da pirinač hrani više od pola planete i proglasile 2004. Međunarodnom godinom pirinča.

Četvrti put Demokratska stranka Srbije (DSS) inicira promenu naziva grada Zrenjanina. Na referendumu za promenu imena grada u Petrovgrad 1992. godine dok DSS nije ni postojala, promenu imena je prihvatilo 19 odsto građana. DSS podržavaju Srpska napredna stranka i Srpski pokret obnove. Zrenjanin se zvao Petrovgrad od 1935. do 1946.

Međutim, stranke ne mogu da se slože oko praznika Zrenjanina grada, pa se obeležavaju 17. novembar – dan srpske okupacije u Prvom svetskom ratu i 2. oktobar, kada je 1944. Zrenjanin oslobođen od nemačkog okupatora.

DSS ne želi da se Zrenjanin zove po anonimusu koji nije iz lokalne sredine, već iz Izbišta, kod Vršca. I Zrenjanin i Vršac su u vojvođanskom Banatu, udaljeni su 96 kilometara.

DSS: Bolje hrvatski, nego crveni general

Žarko Zrenjanin Uča je bio organizator antifašističkog ustanka u Vojvodini i narodni heroj Jugoslavije. U rodnom selu je održavao analfabetske kurseve i otvorio narodni univerzitet, osnivao u selima narodne biblioteke i čitaonice, što stranku doktora nauka ne impresionira. „Crveni general“ – Zrenjanin je prokazan Gestapou i ubijen novembra 1942. pored Zrenjanina.

Više od 60 naselja u Srbiji ima ulicu Žarka Zrenjanina. U Beogradu je 2004. ulica Žarka Zrenjanina preimenovana u ulicu Vojvode Šupljikca, austrijskog general-majora koji je 1812. sa dva hrvatska puka (Regiment provisoires croates) pohodio Rusiju. Na Majskoj skupštini Srba u Sremskim Karlovcima 1848. godine, Šupljikac je proglašen za prvog vojvodu Srpske Vojvodine.

„Srpskim stvarima ću se vratiti kad završim proučavanje kostiju izumrle ptice Archaeopteryx“, odgovorao je takvima Branislav Petronijević, koji je objavljivao naučne radove još na nemačkom i francuskom jeziku, a njegovi „Principi metafizike“ su prvi put objavljeni u Hajdelbergu (Heidelberg) 1904.

Poslednjeg dana oktobra 1918. u Zrenjaninu je osnovano Srpsko narodno veće kao organ vlasti koji će dočekati osvajače iz Kraljevine Srbije. Prva armija vojvode Petra Bojovića je 17. novembra ušla u Veliki Bečkerek. Srbija je anektirala Vojvodinu.

Kada je nemačka vojska okupirala Zrenjanin 1941. godine, srušila je spomenik kralju Petru I Karađorđeviću (Oslobodiocu), a Petrovgrad je Gros Bečkerek (Veliki Bečkerek). Posle pola godine okupatori su naložili da se grad zove samo Bečkerek jer „Nemci nisu u većina u gradu“.

Kada je grad menjao ime u Zrenjanin socijalistički đaci na jednodnevnom raspustu su izvikivali „Kralja Peru na banderu“.

Izvorno ime grada na Begeju je kombinacija mađarske reči „šuma“ i prezimena lokalnog zemljoposednika iz 14. stoleća Imrea Becseia. Pridev „veliki“ je zaradio da bi se razlikovao od sela Mali Bečkerek u rumunskom Banatu. Na mađarskom se grad zove Nagybecskerek, na nemačkom Großbetschkerek, na rumunskom Becicherecul Mare, a na turskom Beşkelek, što znači „pet dinja“.

Trgovački grad na Begeju je Otomansko carstvo 1551. preotelo od Ugarskog kraljevstva. Mehmed-paša Sokolović, otomanski zapovednik, Srbin poreklom je osnovao vakuf Bečkerek iz zahvalnosti što su mu lokalni Srbi pomogli da osvoji grad. Grad je podeljen na srpsku i muslimansku mahalu. Habsburzi su osvojili grad 1716. pa su većinu stanovništva od tada činili Srbi i Nemci. Prema popisu 1910. od 26.006 stanovnika, 9.148 je govorilo mađarski, a ostali srpski, nemački, slovački i rumunski jezik.

Vojvodina do Karlobaga

Demografski, danas je u Zrenjaninu 71,4 odsto Srba i 13 odsto Mađara.

Zrenjanin se nazivao i „Nova Barselona“. Početkom 18. veka, kada su Habsburzi izgubili pristalice u Španiji, deo austrofila su preselili u Beč i Peštu, a prva grupa Katalonaca naselila se u Zrenjaninu krajem 1735. Grad su nazvali „Nova Barselona“, ali doseljenicima nije odgovarala močvarna klima i za nekoliko godina su umrli od kuge. Proterani španski austrofili su ostavili Vojvođanima u amanet ime sela Perlez u opštini Zrenjanin. Selo je dobilo ime po Fransesku de Vilana Perlazu (Francesc de Vilana Perlas), sinu španskog imigranta koji je bio guverner Temišvara između 1753. i 1759.

Kolonija Katalonaca u Zrenjaninu je bila poznata i pod imenom „Karlobag“, iako tada nije bilo gradova pobratima iz Vojvodine sa Karlobagom u Hrvatskoj.

Zrenjaninsko pozorište, izgrađeno u Bečkereku 1839. je prva teatarska zgrada u Srbiji. Danas, kada je bankrotirao Autobanat, Zrenjanin nema ni javnog prevoznika.

(Autonomija)

Nagrađene su, između sto kandidata, izabrali Privredna komora Srbije, Ministarstvo spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija i dnevnik „Privredni pregled“. Od stranih kompanija koje posluju u Srbiji odlikovani su Fiat, Nestle, Premia Delhaize…

„Najbolje iz Srbije“ su iće, piće, stočna hrana, boje, donji veš, pomade, odeća… u razvijenom svetu u rangu poluproizvoda.

Suncokretovo ulje Iskon iz Šida i poslastice firme Bambi-Banat u državi gde hleb nije svakodnevna pojava najbolje su što Srbija ima u kategoriji hrane.

Dobitnu kombinaciju ulja proizvodi Victoriaoil AD osnovana 1978. godine. Stekla je Kosher, Hallal i IFC sertifikat. U Bambi-Banatu su konkurentni 46 godina. Bambi-Banat AD je osnovana 2006. spajanjem kompanija Bambi iz Požarevca i Banat iz Vršca.

Socijalizam sa likom Božić Bate

Vršački trgovac Samuel Švarc (Samuel Schwartz) otvara 1894. fabriku slatkiša po imenu Canditen-Fabrik. Fabriku 1927. godine preuzimaju braća Ifko. Posle II svetskog rata fabrika je prekrštena u Banat, ali ne menja Ifkov logo. Proizvodnja se orijentisala na američko tržište. U doba najljućeg socijalizma u zemlju komandnog kapitalizma izvozile su se čuvene Ifkove Božić Bate, zečevi, mačke i ostale figurice nezaboravne za detinjstvo Amerikanaca, Evropljana i Jugoslovena. Fabrika Banat je 1960. bila na prvom mestu po kvalitetu proizvoda u bivšoj Jugoslaviji.

Bambi je počeo 1967. kao fabrika dečjeg keksa sa 37 zaposlenih, a keksom Plazma postaje šampion kvaliteta bivše Jugoslavije. Danas je sedište požarevačko-vršačkog koncerna u Beogradu.

Kompanija Nectar iz Bačke Palanke od lokalnog proizvođača voća osnovanog 1998. godine pretvorila se u jednog od vodećih prerađivača voća i povrća na Balkanu. Pod marketinški nepoželjnom kampanjom – „Nije svejedno“.

U julu 2011. Nectar je za 50 miliona evra kupio 93,73 odsto vlasništva Fructala, najpoznatijeg slovenačkog proizvođača sokova. Fructal je svoju prvu jabuku posadio oktobra 1945. Vlasnik Nectara je porodica Radun. Nectarova kupovina Fructala je najveća među retkim srpskim investicijama u Sloveniji. Fructal je godinu dana pre prodaje imao pet miliona evra profita.

Najbolji brend u kategoriji pića je i Jelen pivo iz Apatina. Za njega važi čuvena rečenica o marketingu: 50 odsto para uloženih u marketing je sigurno bačeno, ali se nikad ne zna kojih 50 odsto.

Apatinska pivara osnovana je 1756. godine kao Carska pivara. Carica Marija Terezija je Dunavom doselila 1748. godine u Apatin stanovnike Austrije i Nemačke, a oni su nosili recepture piva. Pivara, pecara i tekstilna radionica su 1760. pripomogle da se Apatin proglasi za grad sa posebnim statusom. Pivara se prvi put privatizuje krajem XIX veka.

U junu 2012. godine Apatinska pivara postaje deo jedne od najvećih svetskih pivarskih kompanija Molson Coors. Komercijalni centar Apatinske pivare je u Beogradu.

Najbolji inostrani brend sa statusom domaćeg proizvoda je pivo Carlsberg iz Pivare Čelarevo, koja je deo Carlsberg Group od 2003. Kompanija Karlsberg Srbija osvojila je i nagradu Kluba privrednih novinara u kategoriji „Inovativnost u poslovanju“ za 2012. godinu, a za počasno mesto u vitrini dobila je plaketu i repliku zlatnog dinara cara Dušana čijem carstvu Vojvodina nije nikada pripadala. Ni po Dušanovom zakoniku, ovaj „srpski perper“, ne bi pripao stranoj državi.

Polovina i dve trećine

Pivaru Čelarevo je 1892. osnovao zemljoposednik i industrijalac Lazar Dunđerski. Započeo je da radi s kapitalom od 240 lanaca oranica u Sentomašu, a na kraju je proširio poslovanje i imetak na Bosnu i Srbiju. Između ostalog, poklonio je Srpskom privrednom društvu Privrednik originalnih 100.000 kruna, a ne njihovu repliku.

Stopa rasta u Karlsberg Srbija bila je 2005. najveća stopa privrednog rasta u Srbiji.

Poslednji na vojvođanskom delu spiska „Najbolje iz Srbije“ je Naftna industrija Srbije, koja eksploatiše gas i naftu pretežno u Vojvodini. Osnovana je 1949. u Zrenjaninu, a sedište je u Novom Sadu.

Iz donje polovine Srbije nagrađeni su Dahlia i Mona iz Beograda, Maxima iz Lučana, Extreme intimo iz Arilja, Luna iz Požarevca i Nutriko iz Vranja. Odnos nagrađenih iz gornjeg i donjeg dela Srbije je 6:6.

Od 12 drugih proizvoda, dobitnika nagrade Top corner koju dodeljuje isti žiri, a ove godine će biti izloženi u prodavnicama najvećih trgovinskih lanaca u Srbiji, dve trećine su iz Vojvodine: osim ulja, piva i sokova tu su Noblice iz Kikinde, paprika iz Novog Kneževca, pašteta iz Vrbasa, hleb bez brašna iz Bečeja, margarin iz Vrbasa.

Vojvodina čini manje od četvrtine površine Srbije sa kosovskom opsenom i petinu stanovništva Srbije sa kosovskom fatamorganom.

(Autonomija)

Predsednik Srbije je podelio tovar odlikovanja 22. februara. Jedini 22. februar koji ima neki značaj u istoriji sisara, od grešne jabuke iz raja do dolaska Nikolića na Andrićev venac, jeste uspelo kloniranje ovce Doli u Škotskoj 1997. Za primate u Srbiji to je praznik Svetog mučenika Nikifora i dan neproglašenog mučeništva Vlade Srbije. Tada je Vlada krenula nizbrdo mlečnom stazom deklaracijom da je mleko u Srbiji ispravno. Mlečni put ili Kumova slama je nastala kada se po nebu izlilo mleko kojim je boginja Hera dojila Herakla. Krava je životinja koja se Heri prinosila na žrtvu.

Bajčetinski mačori

Najveći sin Bajčetine je zakasnio. Ordenje je trebalo da istovari nedelju dana ranije 15. februara, ali je tog dana država bila prebukirana slavama. Tog dana je Srbija slavila Dan državnosti, Dan ustavnosti, Dan sećanja na početak Srpske revolucije (odnosno Prvog srpskog ustanka), i rođendan Nikolića, najvećeg sina srpskog naroda i narodnosti. Nikolić je ranije odlikovao pet država, članica EU koje nisu priznale nezavisnost Kosova. Sa februarskom kvotom, ostalo mu je da odlikuje šefove još 77 država koje nisu priznale Kosovo.

Napori nisu uvek urodili plodom. U decembarskoj kvoti Nikolić je za „zasluge i doprinos očuvanju i negovanju prijateljstva Srbije i Egipta“ Ordenom srpske zastave trećeg stepena odlikovao Merveta Zakija Hasana, čije generalije ne zna ni internet, a Egipat je u februaru priznao Kosovo.

Kult mačke bio je na snazi još u starom Egiptu. Februar je mesec mačaka, pa brzopotezno februarsko egipatsko priznanje Kosova ima istorijsko-biološko opravdanje.

Kosovo je priznalo 98 zemalja, što je impozantna brojka, jer je broj tih zemalja veći od broja političkih partija u Srbiji, što je oduvek precizan količinski reper.

U februaru je odlikovan i BeloRus Aleksandar Lukašenko, čija je država već deset meseci pod sankcijama Srbije zbog “kršenja humanitarnog i međunarodnog prava”. Sankcije nije izmislila Srbija, već EU, a Srbija, Tadićeva i Nikolićeva im se pridružila. Sankcije znače zamrzavanje računa, zabranu poslovanja i zabranu izdavanja viza funkcionerima Belorusije, tako da će odlikovanje Lukašenku čamiti u beogradskom podzemlju.

Odlikovani šefovi Kazahstana i Uzbekistana na predsedničkim su pozicijama od raspada SSSR-a, duže od dve decenije.

Razgovor besprekornih građana

Zlatnom medaljom za zasluge u javnim i kulturnim delatnostima odlikovani su italijanski novinar Fulvio Grimaldi, nemački glumac Rolf Beker (Rolf Becker), dok su srebrnom odlikovani grčka novinarka Lijana Kaneli (liana Kanelli) i švajcarski naučnik i ekolog Franc Veber (Franz Weber). Veber je borac za dobrobit životinja, pa i onih u Jugoslaviji, upravo u vreme kada je Nikolić imao veliku moć nad svima. Beker je otac glumca Bena i pevačice Meret, a iz filmografije se izdvajaju uloge u tri TV epizode i filmovima „Ja sam slon, gospođo“ i „Krv i čast“.

Kanelijeva je članica KP Grčke, govornica na tribinama protiv NATO-a i kosovske nezavisnosti, potpredsednica Međunarodnog komiteta za odbranu Slobodana Miloševića, po njegovom izboru „prioritetni svedok“ njegove odbrane. Kaneli je 2004. opisala u haškoj sudnici da je taj „politički sud“ podseća na „sveštenike koji u Srednjem veku love veštice“. Terminologiju i opis sudijskih poslova je preuzeo Šešelj marta 2012: „’Sud’ je gori od mračnog Srednjeg veka“.

Grimaldi je odmah posle pada Miloševića napisao: „Ove jeseni se dogodio, putem pokradenih izbora, pad čoveka koga će jednog dana istorija proglasiti najdemokratskijim i najhumanijim evropskim državnikom“. Prorok je oduvek bio na na strani Gadafija i Kastra (Castro).

I Grimaldi je komunista, novinar lista „Liberazione“, što je organ italijanske Partije ponovo osnovanih komunista. List je počeo da izlazi 1991. u 110.000 primeraka, a sada ima samo on line izdanje. I Grimaldi je glumio u dva filma – jedan je „Istraga nad besprekornim građaninom“.

Milošević je Grimaldiju dao poslednji intervju pre prinudnog sletanja u Hag. Bilo je to u martu 2001. Piše Grimaldi: „Sastanak sa Miloševićem me podseća na susrete sa Jaserom Arafatom – do poslednjeg časa se ne zna gde ni kada će biti… Kod Miloševića me odveo potpredsednik SPS-a Živadin Jovanović. Razgovaramo u salonu u neoklasičnom stilu u kome su su tri divana. Sedi svako na svome. Milošević kaže da je Haški sud ’instrument genocida u Jugoslaviji’. Jovanović kaže da omladinski pokret ’Crne košulje’, koji vodi premijer Zoran Đinđić (aluzija na fašističke crnokošuljaše, opaska T. K.), i američki instrument Otpor traže da se uhapsi Milošević. Na moje pitanje šta će se desiti ako se pokuša hapšenje Miloševića, Jovanović predviđa građanski rat. Milošević pripoveda kako je ’Rugova držao konferencije za novinare u centru Beograda i smrtno me napadao. Ali, niko nije stradao, niko nije ubijen za 12 godina. Ubijeni su moji najbolji prijatelji’.

Nastavlja: ’Pre dve godine me Holbruk (Holbrooke) obavestio da je Švajcarska zamrzla moje bankovne račune. Imam samo račun u Beogradu na koji mi stiže plata… Koštunica je bolji od ostalih, jer želi da brani nacionalne interese, ali je slab i nema većinu u koaliciji’.

Milošević prozreo Putina

Milošević objašnjava zašto je Srbija bolja od Evrope: ’Jugoslavija preti Evropi na još jedan način – nema Srbina koji radi u stranoj zemlji, već ovde dolaze da rade hiljade Rumuna i Bugara’.“

U februaru je pedesetak građevinaca iz Čačka, Loznice, Smedereva i Požege koji su od kraja novembra radili u Rusiji, nedaleko od Sočija, deportovano u Srbiju. Pre toga su bili u zatvoru i morali su da plate globu jer su radili sa falsifikovanim dokumentima. Pet godina im je zabranjen dolazak u Rusiju. Za dva meseca boravka u Rusiji dobili su oko 3.000 dinara, a ugovorena nadnica bila je šest dolara na sat.

U drugonagrađenoj zemlji u oktobru 2012. ekstradiciona policija Belorusije je 21 građevinca iz Minska posle tri meseca nezakonitog rada u zemlji pod srpskim sankcijama vratila u Srbiju. U Belorusiji je ostala još jedna grupa građevinaca koja sakuplja novac za povratnu kartu.

Komunista Grimaldi nastavlja razgovor sa komunistom Miloševićem pre 12 godina: „Komentarišem kako sada ’Putin preti SAD’. Pri pomenu imena ruskog predsednika Milošević sumnjičavo podiže obrve“.

(Autonomija)

Država je 2011. isplatila 17 miliona dinara porodicama 16 haških štićenika, a prošle godine je oko 16 miliona dinara isplaćeno četvorici policijskih i vojnih oficira koji su prvostepeno osuđeni za zločine na Kosovu. Do marta 2013. su optuženici dobijali 200 evra mesečno džeparca, njihove porodice 250 evra svaka dva meseca, na ime „ostalih troškova“. Članovi porodice dobijaju i razliku između prosečne zarade u državi i svojih mesečnih primanja. Plaćaju se i advokati. Ne toliko redovno kao osuđenici, ali još ni jedan nije digao ruke od odbrane zbog dugova države.

Nezaposleni u Srbiji, što su i haški abonenti, primaju novčanu naknadu najduže 12 meseci. A haški pretplatnici mogu da je primaju i 40 godina. Prosečna naknada za nezaposlenog u Srbiji je oko 240 evra.

Ostali zatvorenici u Srbiji nisu povlašćeni i država im ne pomaže, iako su optuženi za lakša krivična dela, pa i sa prstima u tegli tuđeg pekmeza, a ne za zločine protiv čovečnosti. Neki osuđeni u Hagu su priznali zločine nezamislive u istoriji i na osnovu takvog „minulog rada“ izborili se za status povlašćenih u Srbiji.

Većina parlamentarnih stranaka podržala je najnovije povećanje pomoći procesuiranima pred Haškim tribunalom. Sastav parlamenta 2013. suštinski se ne razlikuje od skupštinske kompozicije 2004. Kada je marta 2004. usvojen prvi zakon o pomoći haškim optuženicima, SRS je bila u parlamentu zahvaljujući glasovima 27,6 odsto, DSS 17,7 odsto, DS 12,6 odsto, Dinkićev G 17 plus 11,5 odsto, a SPS zahvaljujući 7,6 odsto glasova birača. Sada reformisani „šešeljevci“ imaju 24,04, demokrate i njihovi 22, Ivica Dačić i njegovi sateliti 14,5, DSS 7, Dinkićevi URS 5,49 , a izvorni „šešeljevci“ nemaju glasova ni za jedan mandat. Bez obzira koliko se stranačka Srbija kostimirala, uvek joj izviruje zamašćeno donje rublje.

Zločin se isplati

Godine 2005. Srbija je platila haškim zatvorenicima i njihovim porodicama 40, 2008. godine 20, a 2010. 19 miliona dinara, a u isto vreme je zapomagala za međunarodnim kreditima i bestidno primala zapadne donacije oštro se zapravo od zapada ograđujući.

Tokom 16-godišnjeg skrivanja Ratka Mladića, svaki državljanin Srbije, pa i beba, gubili su svakog meseca 159 evra jer optuženi za genocid nije uhapšen. To je cena blokiranog puta Srbije u EU i nedostupnih EU fondova. Ukratko – 1,2 milijarde evra godišnje. Srbija je u jednom momentu, a to nije bilo u vreme Slobodana Miloševića, sakrivala 46 haških begunaca.

Tribunal je osudio 45 bosanskih, trojicu hrvatskih i devetoricu Srba iz Srbije. Gotovo svi su zaslužili državljanstvo Srbije, a kad su otpremljeni u Hag i privilegije takvog državljanstva.

Nikola Selaković, ministar pravde iz maskirane Šešeljeve stranke, tražiće još beneficija za njih: „Srbija će odmah da predloži da jednom u šest meseci tim lekara iz naše zemlje odlazi u Hag kako bi izvršili sistematski pregled optuženika da bi im se odredila trajna zdravstvena nega“. Na listi očekivane dužine života članica UN Holandija je na 15. a Srbija na 76. mestu, iako su obe evropske zemlje.

Kragujevčanka Danica Ćirković (24) je umrla u februaru 2013. jer joj je nedostajalo 18.000 evra (oko 23.700 dolara) za transplantaciju srca u Austriji jer se u Srbiji takve operacije ne rade, i četiri ispita da diplomira ekonomiju. Prijatelji i nepoznati su prikupili 112.000 evra, država nije dala ništa. Majka Danice je bez posla, a otac radnik u Zastava kamionima sa minimalcem.

I Bošnjaci su Albanci

U novembru je na osnovu Zakona o amnestiji iz zatvora pušten siledžija Miladin Kovačević (25) zbog kog je srpska vlada platila iz budžeta u martu 2009. godine 900.000 dolara odštete porodici američkog studenta Brajana Štajnhauera koga je Kovačević prebio. Kovačevićevi roditelji su lekari-specijaliste. Srbija se opredelila kakvi mladi ljudi su njena budućnost i u kakve treba ulagati.

Za Srbiju odštete porodicama žrtava zločina ne postoje. A onima koji su preživeli, otima i dalje.

Vlada Srbije nedavno je usvojila diskriminatorski plan isplate penzija na Kosovu. Do 1999. na Kosovu je bilo 89.737 penzionera. Tu nisu uračunati Albanci koji su od 1989. do 1999. isterani iz državnih službi, pa nisu ni imali prilike da odrade penzijski staž. Kad je Unmik 1999. okupirao Kosovo, iz budžeta Srbije je 9. juna 1999. otpisano 54.400 penzionera. Ne samo Albanaca. Evropski sud za ljudska prava u Strazburu nedavno je naredio Srbiji da bračnom paru Bošnjaka sa Kosova isplati 14-godišnju zaostalu penziju.

Pod solomonskim izgovorom da će „će prihvatiti penzionu dokumentaciju samo svojih institucija, ali ne i privremenih institucija“ Kosova koje kao „privremene“ ne postoje od 2008. Srbija će izbaciti Albance sa spiska onih kojima duguje penzije i tako se rugati vlastitom Ustavu prema kome je Kosovo deo Srbije, a svi koji žive na Kosovu građani Srbije. A od preambule Ustava praviti hemijsku čistionicu za veš koji sama prlja.

(Autonomija)

U Zrenjaninu je odmah u februaru instalirana Kancelarija za brze odgovore. Građani i investitori, rekao je pomoćnik gradonačelnika Duško Radišić, moći će da na jednom mestu predaju zahteve i da u kratkom roku dobiju odgovore i rešenja, sada za građevinske dozvole a postepeno i za druge svrhe. Nije spominjao detalje koliko je dugačak „kratak rok“, ali je kao sledeći korak najavio uvođenje „sistema 48 sati“. Radišić je, naravno, iz SNS.

Na Osmoj sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije (CK SK Srbije) septembra 1987. godine je Slobodan Milošević oterao iz CK SK Srbije Dragišu Pavlovića, predsednika beogradske partijske organizacije koji se usudio da kaže kako „neuravnotežene reči samo stvaraju histerično raspoloženje… “ „Situacija na Kosovu ne može se popraviti olako obećanom brzinom“, rekao je on.

SNS i Socijalistička partija Srbije (SPS) su hard core zrenjaninskih odbornika. Ni oni ni oni koji su im prethodili već dve godine ne brzaju da odgovore na zahteve da se logori za zarobljenike iz Hrvatske 1991. u okolini Zrenjanina obeleže spomen pločama.

Narodnim kapitalizmom po tuđim plećima

U Inđiji, gde SNS ima šest mandata, ured sa istom funkcijom koji se ne zove „Kancelarija za brze odgovore“ postoji od 2006.

U Lazarevcu, koji je kršten po Lazaru Hrebeljanoviću, supermenu „nebeskog naroda“, a SNS čini trećinu vlasti takođe je po hitnom postupku otvorena „kancelarija za brze odgovore“, sa tipično šumadijskim imenom One Stop Shop. One Stop Shop je u SAD prodajno mesto za igle, lokomotive i usluge raznih vrsta, kaže Investopedia, a u Ujedinjenom kraljevstvu je to prostor koji sprečava vršljanje prolaznika po gradskoj kući.

Kancelarija za brze odgovore bila je lanjski predsednički predizborni adut Tomislava Nikolića i Vučića, kandidata za gradonačelnika Beograda: „Svaki investitor dobiće svog vodiča ili mentora iz kancelarije, čiji će zadatak biti pribavljanje svih dozvola. Vodič će da mu kaže koji su mu papiri potrebni, a dalje je zadatak kancelarije za brze odgovore da sve provuče kroz ustanove i direkcije, i da investitoru donese dozvolu za 90 dana. Hoćemo narodni kapitalizam, u kome ljudi zarađuju“.

Brzinu određuju pravac, intenzitet i tačka napada. Milutin Mrkonjić, ovovekovni ministar saobraćaja prvi je u prošlom veku koga je zaposela brzina. Čovek današnje vlasti je bio idejni tvorac propalih projekata „Beograd na Savi 2000“, „Kineska četvrt“ i „Brze pruge Srbije“. Sajt Istinomer je poručio da je 85,7 odsto Mrkonjićevih izjava ministarska laž. Za to neće biti kažnjen ni na onome svetu, jer je Mrkonjić jedini ateista u vladi svetovne države.

Dok se nije presvukao u žuti sombrero i belo odelo Brzi Gonzales je bio karakterom zločestiji, a spoljašnjošću pacovskiji. Imao je veliki, zlatan i prednji zub, a oblačio je onakve polo majice kakve najviše voli Mrkonjić. Crvene, tako SPS boje.

Samo 3,2 odsto srpskih kompozicija može da vozi brže od 100 kilometara na sat, na polovini pruga maksimalna brzina je 60 kilometara na sat, a na manjoj polovini 20 kilometara na sat. EU je premrežena vozovima brzine 300 kilometara na sat, a u Kini se ta brzina postiže 15 minuta nakon polaska voza. Tolikom brzinom odmiču se Kinezi od Mrkonjićeve „Kineske četvrti“, napadne tačke u Beogradu.

Pevačica Maja Nikolić, koja nije isto što i Ana Bekuta koju na turnejama prati Mrkonjić, već dve nedelje obezbeđuje brze vozove Srbiji. „Genetsku podlogu“ da se bavi železnicama obezbedili su joj otac i strina, radnici na šinama koje život znače. Pre dve godine je genetski modifikovana železničarka izbačena iz „Dvora“ jer je vređala Jevreje: Jevreji, vozovi, transporti, konclogori.

Brzina je u Srbiji pokuljala odasvud, iako država ima samo dva takva toponima: Brzi Brod, koji je niška mesna zajednica i Brzu Palanku, koja na svakom popisu izgubi polovinu stanovnika. Osnovano je trgovinsko preduzeće „Brze kafe Srbije“. U Vrnjačkoj Banji zidaju male hotele za „brzi odmor“, restorani brze hrane žderu jedan drugog posvuda, Pošta Srbije uvodi „Brze usluge“, Vlada Srbije Akcioni plan za brže sticanje statusa kandidata za EU oktobra 2011. a dvadesetogodišnji jubilej manifestacije „Brzi bendovi Srbije“ obeležen je dolično u aprilu 2012.

Među „brzim diplomama Srbije“ najbrže su diplome Fakulteta za uslužni biznis iz Sremske Kamenice (Fabus). Tu su diplomirali srednjim tempom direktor „Koridora Srbije“, v.d direktora „Kolubare“, direktor niškog vodovoda, direktor Turističke organizacije Čačka, zamenik predsednika Lige socijaldemokrata Vojvodine, zamenik pokrajinskog sekretara za međuregionalnu saradnju i lokalnu samoupravu, a iz Vranja dva člana Gradskog veća, direktorka biblioteke, direktor skijališta, direktor „Novog doma“, zamenik direktora „Direkcije“ i još neki Vranjanci.

Iz Vojvodine je u Republiku Srpsku brzopoteznu diplomu doneo kandidat za glavnog revizora RS i bivši vršilac dužnosti direktora Poreske uprave Mile Banika. Za samo godinu dana je odradio Fabus. Isti fakultet su završili i direktor Fonda PIO Mladen Milić i potpredsednik Narodne skupštine RS, a nekadašnji ministar trgovine i turizma. Milić je magistrirao na Fabusu, ali je magistarski upisao pre no što je diplomirao. Za normalne, studije traju tri godine.

Na Sajmu automobila u oktobru, većina Nišlijki je svog idealnog partnera na četiri točka opisala kao „Mali, ali brz“. Međutim, promoterka Jovana Stevanović smatra da je presudna veličina. Konkurs “Brze priče Srbije” završen je novembra 2012. godine. Konkurs je raspisala Izdavačka kuća ilegalnih poslastičara „Kornet“ iz Beograda.

Dok su neki natakali rasol za novogodišnji mamurluk, drugi su vijorili iluzijom „brzi kanali Srbije“ pod velikosrpskim naslovom „kanal Dunav-Morava-Vardar- Solun“ (DMVS). Srbija bi tako dobila izlaz na grčko more preko Makedonije, sastavnice „stare Srbije“.

Ministar prirodnih resursa, rudarstva i prostornog planiranja Milan Bačević računa da bi gradnja kanala kroz Srbiju koštala oko 12 milijardi dolara. To je polovina spoljnog duga Srbije. Sa toliko dolara može se godinu dana lečiti 34,2 miliona ljudi zaraženih HIV-om.

Zabranjeno za zečeve i neplivače

Najkraća kanalizaciona trasa do Soluna je 630 kilometara. Dužina mreže kanala Dunav-Tisa-Dunav je 960 km. Koštala je 1977. godine kad je završena 1,2 milijarde dolara. Veliki bački kanal izgrađen 1802. godine je preteča hidrosistema Dunav-Tisa-Dunav. Više nije plovan jer se kod Vrbasa u dužini od šest kilometara nataložio mulj sa metalima. Debljina mulja je 3,5, a dubina kanala četiri metra. Čišćenje najcrnje ekološke tačke u Evropi koštalo bi oko 60 miliona dolara.

Neka se kićeni Srem spremi za ofanzivu iz centrale, jer je očito Beograd digao ruke od Bačke i Banata kad zaboravlja važnost njihovog DTD za koji je iskopano oko 130, a za Panamski kanal 179 miliona kubika zemlje. Srbija je 2011. zbog suše na izvozu kukuruza izgubila oko 260 miliona dolara. Kada bi Beograd uložio 14 miliona dolara, udvostručile bi se površine koje navodnjava sistem DTD.

Bačević, treći čovek SNS, prostorni je planer. Dok nije šutnuo Srpsku radikalnu stranku bio je njen poslanik u dva mandata, zamenik ministra za nauku i tehnologiju. Profesor je Odseka za geografiju Univerziteta u Prištini koji je već 14 godina „privremeno“ u Kosovskoj Mitrovici. I potpredsednik Srpskog geografskog društva. Ideja o kanalu DMVS je iz XIX veka, a autor je Jovan Cvijić, osnivač geografije u Srba. Govorio je: „Morava i Vardar se mogu pretvoriti u jedan neprekidni rečni put između Dunava i Egejskog mora“.

Ministar miluje Cvijić-Bačevićevu utopiju rečima: „Vekovni san građana Srbije“. Cvijić je sanjario o proširenju Kraljevine Srbije na makedonske i severno-albanske oblasti i ubeđivao međunarodno javno mnenje kako su Makedonci “južni Srbi”. Na Cvijićevoj etnografskoj mapi iz 1918. godine, argumenta za odluke mirovne konferencije u Parizu, Srbi i Makedonci su u istoj kategoriji, čime je Cvijić dao legitimitet srpskoj kontroli nad Makedonijom.

Ni to nije dosta Cvijiću: „Srbija mora zbog svoje ekonomske samostalnosti dobiti pristup na Jadransko more i jedan deo arbanaske obale bilo zauzimanjem teritorija bilo dobijanjem ekonomskih i komunikacionih prava na tu oblast. To znači, dakle, zauzimanje istina jedne etnografski strane oblasti, ali takve koja se mora zauzeti zbog osobito važnih privrednih interesa“.

Takav Cvijić utisnut je na ovosrpskoj novčanici od 500 dinara i nominalno je vredniji od Vuka Karadžića, Njegoša, Mokranjca i Tesle. Realno, po ceni Cvijića može se kupiti zec u Smederevskoj Palanci, a 60 odsto kupaca u Srbiji pazari u vrednosti do 500 dinara, javlja RTS. Jer su osiromašili.

Mreža protiv siromaštva je objavila da stanovništvo ubrzano prelazi u kastu siromaha. Statističari žure da objave kako u Srbiji ovog februra jedan dobije, a dvojica izgube posao. Poslanicima je rečeno da sela u Srbiji nestaju sve brže, te da će za četvrt veka izumreti četvrtina sela u Srbiji. Radnici Modne konfekcije „Prvi oktobar” iz Čačka u februaru su dobili platu za osam godina rada iz prošlog veka, blagodareći Evropskom sudu za ljudska prava. Građani Srbije su donedavno najbrže stvarali redove pred zapadnim ambasadama u potrazi za bilo čim boljim. Nije isključeno da to uskoro budu ponovo činili. U inostranstvu se brzina očituje pred policijskim stanicama u potrazi za azilom – najbržim bekstvom za večnost iz zavičaja.

Najbrža je međutim brzina kojom Srbija hita do svog dna.

(Autonomija)

Za žive je bila smrtonosno naporna ta januarska srpska sedmica 2013. Savindan je pao u nedelju, pa su maloletni i ostali mogli da smrt Svetog Save slave četiri dana – od radnog petka do radnog ponedeljka. Iako se prosvetitelj Sava upokojio po „starom kalendaru“ – 1236. njegova smrt se slavi po „novom“, papskom kalendaru.

Tri Srbije na jednom kovčegu

Pre toga se protiv svoje poslednje volje Petar Drugi Karađorđević vratio komercijalnim letom u Srbiju. Svoju kraljevinu – Jugoslaviju je napustio vojnim avionom. Državni doček na aerodromu uveličali su deca, snahe, unuci, premijer Ivica Dačić, savetnik predsednika Srbije i član Odbora za prenos posmrtnih ostataka članova kraljevske porodice Oliver Antić, visoki oficiri…. Kovčeg je od aerodroma do kapele tri puta prekrivan: zastavom Republike Srbije, kraljevskim regalijama, dinastičkom zastavom Petra Drugog, na kojoj je i šahovnica. Patrijarhu Irineju su pomen sasluživala trojica episkopa pod budnim okom muftije srbijanskog.

„Prestolonaslednik suzama nije dao da krenu“, javljaju sa dočeka kostiju „Večernje novosti“. „Povratak u otadžbinu je bila najveća želja mog oca. Dobro došao kući, oče!“, uzviknuo je Aleksandar II Karađorđević.

Ostaci njegovog oca iskopani su u tajnosti, bez znanja i saglasnosti izvršioca njegovog testamenta, udovice Aleksandrovog strica Andreja Eve Marije Karađorđević i Petrovog bratanca Vladimira. Petrova poslednja želja bila je da ne bude sahranjen u Srbiji, kaže Vladimir. Telo je ekshumirano i uz negodovanje srpske emigracije u Čikagu, a ekshumacija je trebalo da niveliše rojalističku i republikansku Srbiju, emigraciju sa zavičajem. Petar je stigao u Beograd na dan Svetog mučenika Polievkta.

Dačić je rekao da je dolazak Petra II doprinos nacionalnom pomirenju i najavio još pomirenja. „Dačić je naveo da je razmatrano i premeštanje posmrtnih ostataka srpskog naučnika Nikole Tesle u Srbiju iz SAD“, preneli su „Blic“ i agencija Beta 22. januara u 17,58.

U 19,17 vest istih medija je glasila: „Dačić je naveo da je već razmatrano i premeštanje posmrtnih ostataka srpskog naučnika Nikole Tesle iz Muzeja u Krunskoj ulici u Beogradu“. Toliko je novinarima trebalo da pročitaju „Monografiju Muzej Nikole Tesle 1952-2003“, gde piše da je urna sa pepelom naučnika još 1957. godine preneta u Beograd.

Živ je Dučić, umro nije

Petar Karađorđević je bio sahranjen na groblju manastira Sveti Sava u Libertvilu, predgrađu Čikaga sa oko 20.000 stanovnika, poznatom po julskom festivalu gusaka. Petar je jedini evropski monarh sahranjen na tlu SAD koje je do 1829. pripadalo Indijancima iz plemena Potavatomi. Ležaće u kapeli dvorskog kompleksa na Dedinju dok mu se ne pridruže majka i supruga, koje su sahranjene u Londonu, odnosno u Atini. U maju će svi biti preneti u mauzeloj na Oplencu, kažu jedni. Na jesen će to biti, kažu drugi. Datum nove sahrane će dogovorno odrediti Srpska pravoslavna crkva, Vlada i Tomislav Nikolić, predsednik Organizacionog odbora za prenos posmrtnih ostataka, u narodu poznatiji po nadimku „Toma grobar“. Anđeo čuvar kovčega biće Žandarmerija, raspuštena nakon Drugog svetskog rata, obnovljena 2001. U opisu radnih zadataka žandarma su organizovani kriminal, terorizam, zaštita privatne i državne imovine, pomoć u elementarnim nepogodama.

Osnivač manastira u Libertvilu episkop Mardarije zapisao je: „Ovaj manastir, kao zborno mesto Srba u Americi…“. Proročanstvo se ispunilo. Tu su sahranjeni diplomate Konstantin Fotić, Božidar Purić, Nikolaj Velimirović, takođe povratnik u Srbiju.

„I sad su nam groblja veća od gradova“, pevao je Jovan Dučić, drugi povratnik koji je otkopan oktobra 2000. uz prisustvo američkih vlasti. Dučić je drugi puta sahranjen pod tri ploče, piše Dragomir Brajković, član Udruženja književnika Srbije. Na prvoj ploči je oznaka američke firme „Kontinental“, izvođača ukopnih radova. Pod staklenom pločom je „još uvek u celosti, Dučićeva figura. Pri dnu, uz noge, u visini kolena, lovorov venac, a na staklu, u visini grudi, primerak Dučićeve zbirke ’Lirika’, koja je objavljena na dan pesnikove prve sahrane. Sve je kao na fotografiji koja je snimljena pred pesnikovu sahranu. Brkovi, obrve, visoko čelo, karakteristične ruke dugih prstiju, nešto kose… Dučićevo telo kao da je odolevalo propadanju čekajući sjedinjenje s grumenom gline užežene, zavičajne, hercegovačke. Primerak ’Lirike’ je očuvan, slova nisu izbledela, niti su zabrljana od vlage. Staklo ispod kojega je ležao Dučić zamaglilo se. Izbrisao ga je jedan od onih koji se kasnije pridružio poslovanju oko iskopa, Rade Petrović zvani Šmeker. Još je Dučićevo telo ostalo u celosti. I u susretu s vazduhom, protivno nekim prirodnim zakonitostima, ostaje takvo. Netruležno, reče neko… I frak, i cipele velikog broja, očuvani su“.

Dučić je zbog sankcija iz SAD u Beograd doputovao preko Rusije, a iz Saborne crkve su ga bespotrebno, ali pompezno preko Crne Gore odneli u Trebinje, Republika Srpska, gde mu je gradonačelnik poklonio ključ grada, a predsednik SR Jugoslavije Vojislav Koštunica uveličao treću sahranu. Dučić je testamentom tražio da se na brdu pored Trebinja podigne crkva slična kosovskoj Gračanici od granita iz Jablanice gde će biti sahranjen. U Trebinju se u okviru Dučićevih večeri poezije iz godine u godinu razgovaralo pod naslovom „Čekajući povratak Dučićev“. Zna se da je Dučić rođen negde u februaru, ali se ne zna da li 1871, 1872, ili 1874. godine. Zato mu je na nadgrobnoj ploči upisan samo hobi. „Veličina jednog naroda nije u njegovoj istoriji nego u njegovoj legendi“, pisao je Dučić.

Vojvodu za despota

Posle opela Petru II Antić, savetnik Nikolića je procenio da je njegov predsednik „neka vrsta zamene za kralja“. Titula suverena zavisi i od veličine teritorije kojom suveren raspolaže. Nikolić je vojvoda od 13. maja 1993. Preostaje mu da bira hoće li da bude veliki vojvoda, poglavica, imperator, kan, princ, sultan, šahinšah, dalaj lama, kajzer, markiz, grof, bojar, papa, malik, emir, kalif, satrap, maharadža, padišah, faraon, kediv, radža, šogun, mikado, autokrator, ban, despot, župan, knjaz, kunigaikštis, mbret, rí, vezir, mir…

Antić je još izjavio da je dobro što Nikolić „priprema teren“ da jednog dana možda Srbija ponovo postane monarhija. Pohvala Antića je protivustavna, jer je Srbija republika, a ako predsednik republike pravi monarhiju, kako tvrdi njegov savetnik, obojica podrivaju ustavni poredak Srbije.

Antić predaje „Obligaciono pravo“ i „Nasledno pravo“. Prvo reguliše poslove živih (inter vivos), a drugo imovinsko-pravne odnose kad neko umre (mortis causa). Trebalo bi da zna da prema obe vrste prava, njegov predsednik ostaje bez posla u monarhiji. Uostalom, Antić je bio dugogodišnji aktivni član Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja.

Petar II je proglašen punoletnim tri i po godine pre roka, što bi rekao Milutin Mrkonjić, i preuzeo vlast od Namesništva. Godine 1944. smenio je Dražu Mihailovića sa mesta ministra vojske i mornarice i na njegovo mesto postavio Josipa Broza Tita. Početkom 1945. godine se odrekao sve vlasti i političkih ingerencija u korist namesništva i nove vlade. Ovu odluku neki istoričari nazivaju abdikacijom.

Petar Karađorđević je 12. septembra 1944. godine preko Radio Londona poručio: ”Pozivam sve Srbe, Hrvate i Slovence da se ujedine i priđu Narodnooslobodilačkoj vojsci maršala Tita. Samo tako ujedinjeni u borbi moći ćemo sačuvati neokaljanu čast i slavu Jugoslavije i sa ponosnom pobedom završiti najlepšu legendu junaštva i ljubavi za slobodu, koji su zadivili svet… Svi oni koji se još oslanjaju na neprijatelja, protivno interesima svog vlastitog naroda i njegove budućnosti i koji se ne bi odazvali ovom pozivu neće se oprati žiga izdajstva ni pred narodom ni pred istorijom. Ovom svojom poslanicom odlučno osuđujem zloupotrebu Kraljevog imena i autoriteta Krune, kojom su pojedinci pokušavali da opravdaju saradnju sa neprijateljem i da izazovu razdor u vlastitom narodu u najtežim časovima njegove istorije, čime su koristili samo neprijatelju… Neka živi naša velika, slobodna i federativna Jugoslavija“.

(Autonomija)

Mujo Vatreš je prvi logoraš iz „izbegličkog centra“ kome je Srbija u januaru dosudila 4.800 evra odštete za šest meseci preživljenih u logoru Mitrovo Polje. Sudije su time u presudi učešće Srbije u ratu u BiH okvalifikovale strože od Međunarodnog suda pravde. Vatreš je jedan od 15 Bošnjaka, logoraša iz Mitrovog Polja i Šljivovice koje Beograd kvalifikuje kao „izbegličke centre“, a zbog kojih Fond za humanitarno pravo traži od Srbije naknadu štete.

Vatreš, fizički radnik, živi od 300 konvertibilnih maraka penzije: „Ja sam zamišljao uveče kad legnem, da izjutra možda neću biti živ. Šest mjeseci svaki dan tako misliš. Ko je god bio tamo, niko nije dobro prošao“, priseća se.

On je sa nekoliko stotina Bošnjaka, nakon pada zaštićenih enklava Srebrenice i Žepe, pokušao da umakne genocidu preplivavajući Drinu. „Na ulazu u Šljivovicu su nas od kapije do zgrada tukli, udarala je policija, ne more opasnije biti. Tu sam prenoćio i prebačen u Mitrovo Polje. Bilo je i kreveta koji su imali dušeke, što jes’, jes’. Ja sam na iverici spavao možda jedno pet mjeseci. Nama skoro tri mjeseca nisu dali ni da se brijemo, ni da se kupamo. Prva dva dana je bila hrana dobra, po četvrt hljeba i narezak. A, poslije samo u konzervama čaj, popara, nekad ne bude u njoj ni dvije kašike da pojedeš. Ja sam imao 103 kile, bio sam siš’o na 53 kile. Tu sam najviše dobio traumu, koju su mi tako i procjenili. Bio sam ispravan pre toga. Ispitivanje je bilo uveče, četiri do pet sati, u dan slabo. Velika patnja, ne mere opasnije biti na životu“.

Neorganizovana zavera organizovanog ćutanja

Prema svedocima, mučitelji su bili vojnici i policajci tadašnje SR Jugoslavije. Mučilo se u logorima od Batajnice, preko Sremske Mitrovice, do Padinske Skele. O tome svi ćute. Kao i o logorima za zarobljene u Hrvatskoj: Stajićevo, Begejci, Niš, Beograd.

Amor Mašović iz Instituta za nestale BiH je pet meseci nakon okončanja rata u BiH kome je prisegao i Slobodan Milošević posetio logor Šljivovica „ograđen bodljikavom žicom visine oko 1,5 metara, sa psima, jakom policijskom stražom naoružanom dugim i kratkim cevima. Tamo je bilo 276 zarobljenika, a kroz Šljivovicu je prošlo 900 logoraša“. Među njima i maloletnici. Kao i u Hitlerovim konc-logorima, zarobljenici Srbije su bili u barakama.

Munib Omanović je iz Žepe početkom avgusta 1995. sa više od 100 muškaraca krenuo u Srbiju, jer „tamo nije bilo rata“. Od Žepe do Srbije hodao je tri dana. Na obali Drine zarobila ga je jugoslovenska vojska. Naredili su im da legnu na zemlju a onda su gazili po njima. Potom bi neko od zarobljenih morao da kaže neki broj, a onda bi vojnici izveli čoveka sa tim brojem i simulirali bi klanje stavljajući mu nož pod grlo. U Šljivovici je boravio u sobi veličine 4×3 kvadratna metra sa više od 30 ljudi. Spavali su na podu. Ćebad su dobili posle dva meseca, a krevete dva meseca pre izlaska iz logora. Policajci u uniformama su logoraše psovali, nazivali „balijama“. Četiri logoraša su dnevno delila jedan hleb i konzervu ribe ili mesnog nareska. Međunarodni komitet Crvenog krsta (MKCK) im je dovozio hranu, ali policija nije dozvolila da se podeli logorašima. Sa predstavnicima MKCK su mogli razgovarati samo pred policajcima. U logor je uredno dolazio službenik Jugobanke, koji je logorašima koji su ih imali, menjao nemačke marke za dinare kako bi mogli da kupe hranu iz kombija koji je dolazio u logor. Nije bila dozvoljena zamena deviza „na crno“. Bilo je dozvoljeno otimanje međunarodne humanitarne pomoći i kupovina hrane po proizvoljno utvrđenim cenama za logoraše.

Amir Mednolučanin je u Mitrovom Polju prespavao šest meseci na podu sobe veličine 3,5 x 4m2 sa 13 ljudi. Morao je da se odaziva na ime „Draža“, da peva četničke pesme, a policajci su ih tukli „kad im se ćefne“. To je bio objekat MUP-a Srbije. Danas je tu omladinski odbojkaški kamp sa žurkama, izborom miss i mistera, karaoke partijama, posetama Muzeju vina.

Dobrovoljni zločinci

Sa Zajkom Imamovićem je u Srbiju prešlo oko 200 ljudi. U Šljivovici su ga jedne večeri policajci toliko tukli kablovima, da su mislili da su ga ubili. Od batina nije mogao da se izuje. Pije lekove i smatra da nakon logora više nije isti čovek.

Logor Šljivovica

U Šljivovici u WC se moglo samo kada policajci odrede. Logoraši su morali da, dok čekaju u redu za toalet, stoje sa podignuta tri prsta, a kad su došli na red morali su da imitiraju voz i lokomotivu i da daju „žmigavce“ kada skreću sa staze u WC. Hranu koja se služila vrela morali su brzo da pojedu ili da trče dok jedu. Amir Omerspahić, tada dvadesetjednogodišnjak svedoči: “Stražari su brojali do deset, i onaj ko dotad ne bi pojeo svoj obrok dobio bi batine”. Omerspahića su prozvali „Kraljević Marko“. “Kad bismo išli po vodu ili u klozet, morali smo se prvo prekrstiti, reći naglas svoje srpsko ime, i tek tad bi nas pustili”, kaže. U logoru su morali od kamenja da prave srpski grb i da guraju nepomično kamenje. Vlasti su 14 logoraša otpremile u Padinsku Skelu kao „ratne zločince“. Oslobođeni su. U Užicu je uništena dokumentacija o Šljivovici.

Ismet Šehić iz okoline Srebrenice je u avgustu 1995. godine sa ocem, bratom i još nekoliko ljudi prelazio Drinu nekoliko dana gumenim čamcem a sve vreme su ih granatirali. Kad su ih uhvatili, vojnici su ih tukli nogama i rukama dok su ulazili u vojni kamion. Noću su prebačeni u logor Šljivovica. Prilikom prvog saslušanja Ismet je udaren kundakom, a policajci su ga primoravali da prizna da je ubio 100 ljudi i još 50 zaklao. Prilikom drugog saslušanja dobio je 100 udaraca po rukama.

Izbeglice iz Srebrenice i Žepe su svedočile i o seksualnom zlostavljanju. Prema nepotpunim podacima, trojica nisu preživela: jedan se ugušio u kamionu dok su ga vozili u logor. Beograđani su 1941. takve kamione zvali „dušegupke za Jevreje“. Drugoga je ubio vojnik, a treći je umro od batina.

Šljivovica se reklamira kao „prelepo zlatiborsko selo, poznato po tradicionalnom gostoprimstvu, čistom planinskom vazduhu, prelepim krajolicima i naravno rakiji šljivovici. A da bi ugođaj bio potpun tu je i prva srpska fabrika sira, kajmaka, pršute, ostale suvomesnate robe, kupinovog vina. U selu je i jedinstvena Tijanića vodenica u kojoj živi i stvara najškolovaniji vodeničar u Srbiji, akademski vajar Branko Tijanić. On ima u okviru vodenice atelje u kome je nastao monumentalni spomenik Braniocima Republike Srpske, koji se danas nalazi na trgu u Višegradu, zatim spomenik Draži Mihailoviću, koji je postavljen u Ivanjici“. U selu su dve Bogorodičine crkva. O Uskrsu u Šljivovici je sajam rakije.

Komandant savezničkih snaga Dvajt D. Ajzenhauer naredio je građanima Gota 1945. da obiđu ispražnjeni koncentracioni logor Ordruf, ispostavu Buhenvalda, u susedstvu. Posle „posete“ gradonačelnik mestašca u kojem su se proizvodile lutke, gde je živelo siroče Johan Sebastijan Bah i koje je inspirisalo Karla Marksa da napiše “Kritiku Gotskog programa“ i njegova supruga su se obesili.

Suveniri iz najveće evropske grobnice

U leto 2010. iz jezera Perućac je ekshumirano 396 posmrtnih ostataka, delova 260 tela uglavnom Bošnjaka iz istočne Bosne ubijenih u ratu od 1992. do 1995. Zbog remonta obližnje hidroelektrane nivo jezera je spušten za 18 metara tako da se mogao pretražiti teren. Hidrocentrala nije radila ni 1992. godine kada su o turbine zapeli višegradski leševi. Niko nije govorio o tom zločinu. Još je evidentirano 800 „nestalih“ iz Višegrada.

Te 2010. su izvađeni i skeleti Albanaca koji su ispali iz kamiona-hladnjače koji je gurnut u jezero u proleće 1999. Većina je bila u civilnoj odeći. U jezeru je ostalo između 20 i 50 Kosovara. Institut za izveštavanje o ratu i miru je objavio da su svedoci sudbine hladnjače dobili najpre policijske pretnje, a zatim po 20 nemačkih maraka da ćute. Za te pare ćute već 14 godina.

Jezero Perućac: Najveća masovna grobnica u Evropi

U bezazleno vreme SFR Jugoslavije brodići su prevozili od Perućca do Višegrada. U vreme Srbije jezero se reklamira kao „pogodno za ribolov i kupanje. Tu se održava svetsko prvenstvo u lovu na mladicu. Pobednici ulove primerke teške i do 5 kg. Tokom jula održava se ’Drinska regata’ sa deset hiljada učesnika 2010“. Prateće manifestacije su trubači, skokovi sa mosta, sajam suvenira, meda i rakija, „igre bez granica“, takmičenje u preplivavanju jezera i priprema riblje čorbe čiji su osnovni sastojci iz jezera.

Mašović, predsednik Komisije za traženje nestalih Federacije BIH ocenio je kad je završena ekshumacija 2010. da je više od 2.000 ljudi još u jezeru „što ga čini najvećom masovnom grobnicom u Evropi“.

(Autonomija)