A zašto se stidi antifašizma? Pa zato što su ga predvodili komunisti! Srbija bi u Evropu ali misli da joj komunisti smetaju u tome pa se zato okreće prošlosti i veruje da je u četnicima, recimo, našla taj krunski dokaz da je oduvek bila deo Evrope, da je oduvek bila deo zapadne civilizacije, na strani građanskog društva, demokratije itd. Ali, ona nije našla nikog drugog do četnike da je vode u Evropu i bez imalo stida i odgovornosti ona je četnike dekretom uvrstila u antifašiste što je jedan sjajan primer ideološkog nasilja, ali i pravi primer istorijske dezorijentacije.

Kada bi samo malo respektovala svoj antifašizam, Srbija nikada ratove s početka devedesetih godina ne bi nazivala etničkim sukobima. A tako ih naziva zato što se priklonila četnicima i tim nakaradnim pričama o nacionalnom pomirenju i sabornosti. Ali to nije antifašistička pozicija, jer antifašisti uvek cepaju naciju na fašiste i antifašiste i odriču bilo kakvu mogućnost pomirenja među njima. Bila je ona antifašistička proslava u Moskvi, bilo je obeležavanje godišnjice Aušvica, a Srbija se nije našla ni na jednom ni na drugom skupu iz prostog razloga što je promenila stranu i našla se na strani onih protiv kojih se u Drugom svetskom ratu borila i tada zalužila veliki ugled i poštovanje.

(Autonomija)

Tim povodom oglasio se Dragan Markovic Palma, gradonačelnik Jagodine, i poručio da pomenuta Odluka nikada neće biti stavljena van snage. Građani, navodno, podržavaju sve što čelnici opštine za njih rade, pa čelnici imaju i obavezu da brinu o njihovim interesima.

Marković kaže da ga ne bi iznenadilo da ga zbog diskriminacije prozivaju i zato što je u njegovom feudu za učenike i osobe starije od 65 godina obezbeđen besplatan prevoz. Nije sporna odluka da se pomogne svima kojima je pomoć potrebna, nego uslovi za dodeljivanje pomoći. A u toj stvari se gradonačelnik Jagodine pravi kranje nevešt. Pored toga, on podučava poverenicu šta treba da radi. Po njegovom mišljenju, poverenica treba da se zalaže za „zdravu porodicu“. Logika je jasna – ako je zdrava porodica, onda će i društvo, i država, takođe, biti zdravi.

Da li je insistiranje na jednakosti građana prepreka demografskom oporavku Srbije? Odgovor je, naravno, odrečan. Ali, ako je o natalitetu reč, zašto se onda u uslovima za dodelu pomoći, na primer, pravi razlika između bračne i vanbračne zajednice? Odgovor na ovo pitanje dao je sam Marković. „Zdrava porodica“, za koju se on svesrdno zalaže, nije samo porodica u kojoj su roditelji deteta pripadnici različitog pola, nego pre svega porodica u kojoj roditelji uče decu ljubavi, poštovanju autoriteta, važećih normi i sistema vrednosti. Između ostalog i tome da je bračna zajednica važnija za zasnivanje porodice od vanbračne, da je porodica snažan oslonac naroda i države, crkva u malom – što bi rekli mantijaši, da stupanjem u brak pojedinci dobijaju mesto u društvu, priznanje, poštovanje i zaštitu – naravno i tri hiljade evra – da se zakoni donose zato da budu stavljeni u evropski izlog, da je jednakost iluzija, da diskriminacija i nije tako loša, itd.

Marković s ponosom ističe da Jagodina ima najbolji socijalni program u Srbiji, da je proglašena gradom budućnosti. Interesantno je, s tim u vezi, primetiti da se u odluci Skupštine Jagodine nigde ne pominje siromaštvo bračnih partnera, kao uslov za dodelu pomoći. Dragan Marković ne treba da brine – budućnost populizma, demagogije i samovolje u Jagodini je zagarantovana. Diskriminacija i bespravlje nigde ne cvetaju tako kao u senci – Palme.

Tako je nedavno, nezadovoljan efektima legalizacije bespravno podignutih objekata, ministar Oliver Dulić izneo ideju da se onima koji su gradili „na divlje“omogući da svoje objekte legalizuju, i to – besplatno. Ideja je, kao što se to moglo i očekivati, naišla na oštre kritike. Najpre zbog toga što bi, ukoliko bude pretočena u lex specijalis, građane dovela u neravnopravan položaj, što je suština diskriminacije, a potom i zbog neskrivenog i jeftinog populizma. U tržišnoj privredi, a srbijanska bi želela da bude baš takva, nema besplatnog ručka. Političari mogu da fantaziraju o besplatnoj legalizaciji, ali svaka legalizacija košta; a najviše kada je „besplatna“.

U našem slučaju, doduše, nije reč samo o tome da će državna kasa ostati tanja za 300 ili 400 miliona evra, koliko se očekivalo od legalizacije, nego i o nekim važnim sekundarnim efektima. Recimo, ako vlast omogući besplatnu legalizaciju, ona time šalje građanima poruku da poštovanje zakona nije poželjno ponašanje. Umesto da podigne efikasnost administracije, vlast pothranjuje nade da će i svima drugima, kao sada „divljacima“, biti učinjeni ustupci. Za one koji se zaklinju u pravnu državu i Srbiju vide u EU, to je veoma čudna i poruka, i ponasanje.

U pravu je Oliver Dulić kada kaže da građani teško žive. Pravo je čudo, međutim, u tome što građani, uz ovako neodgovorne ministre, vladu i administraciju, ne žive još gore.

Šta fali pesmama Tereze Kesovije? Ništa. Njih, uostalom, vrli Srbi i Srpkinje i ne spominju. Njima ne smeta, ma koliko to paradoksalno zvučalo, to što hrvatski glazbenici dolaze i tezgare po Srbiji. Ne. Njih najdublje uznemirava i užasava činjenica što publika na te posete masovno uzvraća i što na koncertima peva skupa sa muzičarima na bini, umesto da ostane, kako to, jel, i priliči pravim i ponosnim Srbima i Srpkinjama, kod kuće, okamenjena i fosilizirana u nacionalističkom grču.

A što se Tereze Kesovije tiče, njoj je, očito, bilo vrlo neugodno da u Sava centru odgovara na pitanja novinara. Podsetila je na činjenicu da je u ratu bila jedna od žrtava, što bi se, po njenom mišljenju, moralo imati u vidu kada se procenjuju njene izjave, a da je sada, eto, jedan od agenata u politici normalizacije odnosa između Srbije i Hrvatske. Od „kraljice mediteranske šansone“, kako su je apostrofirali u jednim beogradskim novinama, pevačice koja je obišla svet i imala trijumfalne koncerte u pariskoj „Olimpiji“ – što, uzgred budi rečeno, gorepomenute vrle Srpkinje i Srbi nikad neće imati – čovek bi očekivao veći naglasak na individualnosti. Tim pre, jer se i u srpskom, kao i u hrvatskom jeziku, u etiketiranju politike koristi jedna te ista reč, koju na preskonferenciji Kesovija nije želela da izgovori.

No, kad smo već kod etiketa, podsetimo da je prošlo mnogo vremena od trenutka kada je naš vrli Srbin otpevao stih: za ideale ginu budale. Od tada pa do danas, Bora Čorba svaki dan ponosno gine za nacionalističke ideale. Još samo kada bi skapirao da je etiketa, koju je namenio drugima, završila zalepljena na njegovom čelu.

Najkraće rečeno, u tome što srbijanska politika u definisanju nacionalnih interesa ne polazi od ljudskih prava. Onima kojima je do tih prava stalo, reagovali su veoma oštro. Nobelovom komitetu, kao i svetskoj javnosti, uputili su poruku da ne stoje iza sramne vladine odluke.

Nasuprot njima, Božidar Đelić je izjavio da je pomenuta odluka posve u skladu sa državnom politikom. Od nekoga ko je u vladi zadužen za evropske integracije čovek bi očekivao drugačiju ocenu. Ako želi da bude primljena u EU, Srbija bi već sada morala da se ponaša kao da je njezina članica.

Bit će, ipak, da srbijanski vlastodršci misle drugačije. Umesto da se očituje kao predsednik Republike i zauzme jasan stav, Tadić je javnosti ponudio trivijalnu evokaciju na dečačke dane. Ako ga činjenica  da dolazi iz disidentske porodice obavezuje, onda ga ona ne obavezuje na mizernu ćutnju, nego pružanje glasne podrške svim ljudima čija su prava i slobode ugrožene.

U nastojanju da relativizuje kritike, ministar Jeremić je podsetio da Srbija pre dve godine nije prisustvovala ni dodeli Nobelove nagrade Marti Ahtisariju. Ministru je promaklo da su u pitanju dve neuporedive situacije i da svako poređenje više šteti, nego što Srbiji koristi.

Nije prvi put da Srbija izlazi u susret kineskim zahtevima. Iluzije da će uz kinesku podršku povratiti Kosovo, odvele su je u društvo izopačenih režima u kojima se, seksualne afere, na primer, kažnjavaju kamenovanjem. Varvara koji bi da kamenuju ima i u Srbiji, i to u dovoljnom broju. Njima i pripada Srbija – ona koja je odlučila da bojkotuje ceremoniju u Oslu.

Teško se može preceniti značaj pravosuđa za funkcionisanje političke zajednice. Za osećaj sigurnosti njenih članova, svejedno da li pripadaju etničkoj većini ili manjini, veoma je važno da mogu na efikasan način zaštiti svoja prava. Ako je pravosuđe skupo, neefikasno i podložno vanjskim uticajima, ono neće služiti ni ostvarivanju prava, ni stvaranju sigurnosti. Umesto da doprinosi otklanjanju problema, i samo postaje problem. Integrisano u osnovni nacionalistički narativ o ugroženosti pripadnika vlastite grupe, samo služi njihovoj mobilizaciji i radikalizaciji.

Narativ o ugroženosti Bošnjaka snažno je prisutan u retorici muftije Zukorlića. Svojim neshvatljivim ponašanjem režim toj retorici samo daje povoda, a muftija, dosledan vlastitim rečima, ne beži od toga da je zaoštri. Poslednji incident u Novom Pazaru govori da će u Srbiji, na žalost, još biti dosta posla za istraživače i analitičare, i to ne samo za one iz Ljubljane.