Davno je to bilo – bože, nama u ovim godinama sve je bilo davno – i sećamo se toga. Čitali smo divne eseje Valeri Larboa i posebno onaj o le vice impuni, a to mu znači: „Čitanje je nekažnjivi porok“. Lako je bilo njemu pod onim lipama iza vrta – Tiljerije usred Pariza, on je mogao da čita šta hoće, a nas su ovde hapsili zbog knjiga i na robiju slali ako nam UDBA nađe stranu knjigu – koju sami ubace – i od tada u tim esejima ne vidimo ništa i ne verujemo u tu legendu, odnosno u tu laž. Čitanje je opasan porok i vrlo je štetno. Čovek lako potpadne pod nečiji uticaj i nikako da se uticaja oslobodi. Postaje banalan i neoriginalan. Posebno ne čitamo ove analitičare iz recimo „Pečata“ ili NSPM. Tu sv. Đorđe Vukadinović ubija aždahu iz dana u dan. A to smo svi mi, pa i oni iz Vlade oko Gospodara Vučića i premijera Dačića. Njima je, uostalom, mitropolit Amfilohije očitao opelo, onako po Trebniku, a Trg Republike je ličio na groblje i tako su građani prisustvovali sopstvenoj sahrani. Opasno je dakle čitati, i to nimalo nije nekažnjivi porok. Osim toga, čovek koji mnogo čita – malo piše. Ima i izuzetaka – Dobrica Ćosić malo čita, a mnogo piše. Nije jedini u Srbalja. Posebno je opasno mnogo čitati naše teologe i stoga smo se toga manuli. Amfilohija, recimo, i Atanasija, sa njihovim debelim tomovima koji su štivo za smaranje.

Samo ćemo neke primere navesti, a inače to je tema jednog našeg spisa koji će biti objavljen posthumno – da budemo sigurni od UDBA-e i popova.

Pišu teolozi o Isusu iz Nazareta koga obavezno titulišu Hristos i pišu vala koješta. Kada su ono tog revolucionara razapeli na krst Rimljani uz prisustvo naroda koji je vikao „Raspni ga“ – sahranili su ga na groblju nedaleko od Golgote – reč znači kosturnica gde se sahranjuju ljudi koji nemaju neko ime – i Marija iz Magdale je došla da ga traži. Neko joj je rekao i pokazao da njega nema i da je grob prazan, imao je belo odelo i ličio je na radnike koji posluju na grobljima. Od tada teolozi mrse o tome, i to je ta njihova teologija praznog groba. Čitava nauka. Nema ga pa nema i Marija je pošla da javi to apostolima koji su se u strahu bili razbežali i to glavom bez obzira. Za petama im je bila Pilatova UDBA, koja je imala naredbu da ubije po viđenju svakog ko pronosi vesti da je Isus iz groba ustao. A on je bio zaista ustao i u Jevanđelju stoji da je ustao iz mesta mrtvih, a ne iz groba i tako dalje. Od tada postoje čitave teološke škole o vaskrsenju, od tih vremena do Amfilohija i Atanasija danas. Jedni kažu da je čovek, makar i mrtav otišao negde, neko ga je ukrao, a Pilatova UDBA je sve to znala i toga se bojala. Tih glasina. Neko je Isusa mrtvog i skinutog s krsta odneo nekuda. To nisu tomovi knjiga već biblioteke knjiga o tome. Apostoli nisu sami bili sigurni, osećali su samo kako im se telo znoji, kako srce kuca – dok im je Marija pričala događaj – i jevanđelista Luka kaže samo da su ponavljali „samo znamo da nam goreše srca“, ništa više. Ostali jevanđelisti ni toliko. Naravno, ni istoričari ni rimski doušnici kojima je bilo naređeno da sve zabeleže. I da sve dojave. A glasine su opasna stvar. Danas se o tome poviše zna, ali Amfilohije i Atanasije ne haju za to. Čak je najveći živi pravoslavni mislilac jedan sve to objasnio, ali ko u Srbalja čita na španskom ili francuskom – ima doduše nekih, ali to mnogo ne znači. U Crkvi teraju svoje o tome kako se Isus javio i ispričao svima, pa se potom „uzneo na nebo“. Putnici za Emaus su bili zbunjeni i bez teksta bukvalno.

Jedan događaj iz tog tadašnjeg doba je nezaobilazan – a to pominju i sami jevanđelisti, tog čoveka iz Hristovog doba.

Ovaj Isusov savremenik je poznat jer o njemu svi pišu, i jevanđelisti o njemu govore, i to naširoko. Zvao se Simon Mag. To znači čarobnjak ili mađioničar. Na trgovima je činio čuda svojim mađioničarskim trikovima koji su raspamećivali narod. Zgrnuo je bio ogromne pare i narod je na njegovim perfomansima bio zadivljen. Došao je on kod apostola Andrije i pitao ga koliko traži da mu otkrije kako to oni vide čoveka sahranjenog kako se uznosi na nebo. Naravno apostol Andrija mu nije otkrio i kazao mu je da se ta veština ne daje ni za kakve pare. Oterao ga je. Simon Mag je onda izveo još jedan trik koji su savremenici opisali. On je smislio trik da se pred narodom nakon mađioničarskih radnji podigao u vazduh i nekuda nestao – niko ne zna gde. Digao se Simon u vazduh svojim vračanjem i zaprepastio narod. Neki su verovali, a naravno većina je znala da je to trik.

Tako je bilo, a ostalo znaju teolozi, posebno Amfilohije i Atanasije, koji su trikove izvodili na Trgu Republike.

Mitropolit Amfilohije je – javlja državna agencija Tanjug – u Podgorici izjavio da se patrijarh srpski Irinej prevario, jer ono što smo mi na trgu izgovorili nije ništa prema onome što je sam patrijarh srpski Irinej u mnogo navrata sam govorio. A sada se od nas ograđuje, kaže Amfilohije. I ovoga puta mi verujemo Amfilohiju. Nema toga što nema kod nas Srbalja.

(Autonomija)

Istina, reč u ovom obliku koji stoji u naslovu nije naša ni u duhu pravoslavlja srpskog, to je rusizam i novotarija. Mi imamo vekovima reči bolje ali lakrdijaši i šaljivdžije na šoru čine svoje. Nećemo ulaziti u semantičke finese, ali je tako kako je. Ovo kako je krenulo oko Vojvodine i neke tamo Deklaracije ne ide, pa ne ide. Muči se premijer B. Pajtić da objasni, ali ne ide. Te nije to nikakav separatizam ni u aluziji, te hajde nešto da prformulišemo, i opet ne ide. Opozicija tera svoje i ponavlja da je to zlo i nikako se dozvoliti ne sme. “Samo preko mene mrtvog”, uzvikuje neki valjda radikalski prvak, a sufliraju ovi iz DSS sa doktorom K. na čelu i s jednim članom dične SANU koji se mislimo zove dr K. Čavoški. Oni su ovo s onom južnom pokrajinom tako rešili da sada i sami ne znaju šta će s tim rešenjem. Ko zna, možda tako ima biti – može Srbija i bez pokrajina, a može i sa jednom pokrajinom. Može Srbija i bez pokrajina, ali mogu i pokrajine biti bez Srbije kao države. Veliki pravnici iz EU, vidimo to iz evropskih novina, su potpuno zbunjeni. To je balkanska enigma sa kakvom se nisu sretali u vekovnoj praksi u Evropi. Detaljno smo proučili spise bivšeg francuskog predsednika Žiskara d’ Estena i ono njegovo Načertanije za Ustav EU i vidimo da se i on zbunio. Digao je ruke ovaj slavni pravnik od toga, jer ovo u Srbiji niko živ ne razume.

Zbunila nas je i ona debata u Skupštini AP Vojvodine, jer nas podseća na one odnose između ludih i zbunjenih.

Čovek trezven, Ištvan Pastor, pokušava nešto, ali on u klin – oni u ploču i tako dok u čašama ima kisele vode u zdanju Parlamenta AP Vojvodine ili dok nekog ne spopadne muka zbog zabrane pušenja. Nudili su ljudi iz Crkve, recimo Amfilohije, rešenje, ali malo ih je bilo da ga poslušaju. Treba jednostavno ukinuti pokrajine, ali – otvara se ono pitanje s čim ćemo dalje u ovim teškim vremenima mlatiti praznu slamu. A mitropolit Amfilohije i sabrat mu Atanasije Jevtić su pokazali svima kako se to radi, ono na mitingu na Trgu republike. Treba jednostavno očitati zaupokojenu jekteniju pokrajinama i naravno i prvacima vojvođanskim da se jednom za svagda upokoje i smire. To postoji u Trebniku – to je zvanična bogoslužbena knjiga sa molitvama za sve, protiv bolesti, protiv grada koji pustoši polja, bukvalno za sve. A teološki umovi su odavno dokazali da molitva pravednika biva svemoćna i da su sve bolesti i sva zla posledica greha. To su stavovi koje bismo mogli citirati, ali da ne gnjavimo mnogo.

Jedan problem najveći umovi priznaju – jeste to tako, ali je teško pronaći pravednika, a dovoljan je jedan da se grad i zemlja spasu.

Dakle, valja organizovati miting – puting i dovesti Amfilohija sa sabraćom mu i krenuti. Na prošlom mitingu u Novom Sadu to nije korišćeno i moralo je proći onako. Evo patrijarh srpski Irinej se oglasio i ogradio, ali iscelitelji teraju svoje. A kako se ogradio videli smo – ima neposlušne dece i žali se patrijarh vojvodi Tomi, sve im daš, a oni opet naopako. Sumnjive su nam i ove ograde. Ne pomaže, Lenjin je bio u pravu, jer “drugovi, glave će nam doći mangupi u našim redovima”. Evo toga ima i u Crkvi. Nije Amfilohije naivan, zna on da nikako ne bi trebalo da nam se desi ovo što nam se desilo sa Kosovom, pa da sutra pregovaramo uz posredstvo EU sa nekim tamo vojvođanskim separatistom kao sada s H. Tačijem. Đavo ne spava i stoga, ako đavola ne možemo da pobedimo, ubacimo ga u naše redove. Nečastivi koji je definisan kao “laža i otac laži” nije lak već veoma komplikovan stvor. On je spreman da poradi za vojvođansku stvar, ako mu se lepo obratimo.

A u Trebniku ima i jedna ozbiljna molitva, samo niko da je očita ovim ljudima koji zaista mlate praznu slamu.

To je molitva za ljude kojima se smuti u glavi i buncaju sve i svašta, pa i o separatizmu vojvđanskom. A ti su promenili sve partije i više nisu sigurni u kojoj su bili i u kojoj su sada. Te radikali su, te sada napredanjci, te levičari, te desničari i bog zna jedini šta još. Mi nismo za reči i izraze koji su uvredljivi – ni po koju cenu – ali reč “švaler” nije uvredljiva. Ona je izvedenica od reči vitez – chevalier i pesnici su je tako i koristili. Kod nas sve banalizuju lako, pa i tu reč, ali u sremskom šoru u legendarnom bećarcu to je jasno i precizno naglašeno. I peva se šorom i danas –

Kaži meni moja lutko bela –
koliko si imala švalera.

A odgovor je veseo i šarmantan i ozbiljan sigurno –

Tri put sedam dvadeseti i jedan
i još osam, eto toliko sam.

Ovo se oko separatizma zaista pretvara u lakrdiju i nikakvoga smisla i nema i samo se pitamo dokle će tako. Pa, napokon ukinite Vojvodinu i očitajte nam svima opelo, kao ono na Trgu republike u Beogradu onomad.

(Autonomija)

Kada bi pločnik oko trga znao govoriti bila bi to priča, jer nema toga a da trg nije to zapamtio i lepog i ružnog. Svega je bilo. Život je dug.

Sećamo se kada je profesor S. Stanković u parlamentu proglasio republiku i ukinuo monarhiju. Bilo je bučno. S mnogo cveća i govora i narodnog veselja, kako se onda govorilo. Naši davni dani. A zvali su ga Trg kod kneževeog spomenika, a kasnije jednostavno Kod konja. Od prosvećenog kneza ostao je samo konj i oko njega magarci. Tempora mutantur kažu stari Latini. Da, vremena se menjaju, ali mi nikako. Sećamo se kada je pokojni daroviti Brana Petrović tu čitao svoju čuvenu poemu – bilo je to pod Titom – pod naslovom dirljivim – “Jovan Zlatousti čita Manifest komunističke partije na Trgu republike”. Brana je imao dara i rano nas je napustio. A kasnije ko sve nije bio oko spomenika, i kuso i repato i republikanci i monarhisti i novokomponovani pravoslavci. Bio je jednom viđen na cokli spomenika i akademik Dobrica Ćosić, pa su ga pobunjeni studenti oborili sa cokle. Ulice trga pamte naše nade i naše zablude – i prve ljubavi naše. Odosmo mi ovako starački baš sentimentalno daleko.

Ovo što se odigralo na trgu na mitingu Srba sa severa Kosova bilo je i tužno i mučno, na momente i stravično i to tačno u 12 časova i 44 minuta kako je i najavljeno bilo. Srbi sa Kosova neće sporazum koji su Dačić i komšija mu Tači parafirali u Briselu. Bune se i niko im to ne spori jer svako ima pravo da govori, a njima doista nije lako. Sada se bije kosovska bitka, ali ne između Srba i Turaka, pa ni Albanaca, sada se bije kosovska bitka između samih Srba. I još niko ne zna ko će pobediti. Mučno je i neizvesno doista. Ni sami ne znamo šta nas je tu dovelo, sedeli smo u kavani i pre toga, jer dalje od lekara nismo ni mogli – ni štap više nije pomogao. Listali smo Tertulijanovu knjigu De carne Christi, tako nešto u sličnim prilikama nosimo, jer u čekaonicama kod lekara je dosadno i dugo se čeka. Miting je počeo i tu su zastave, himne i bučni povici i neke zastrašujuće parole, ali – tako to biva. Dok su govorili Srbi sa Kosova sve je bilo u redu. Ti ljudi su zaista zbunjeni i nije im lako. Govorili su mirno i nekako, činilo nam se, razložno. I onda je nastala mučnina koja nas je polila nekom zebnjom, i u jednom momentu nam se činilo da su zagraktali gavranovi. Ne, nebo je bilo vedro i sa banatske strane se oglašavao neki prijatan vetar. Ali, ne lezi vraže. Na bini se pojavio preosvećeni mitropolit i to crnogorsko – primorski i skenderijski Amfilohije. Ono skenderijski mu znači Skadar grad u Albaniji na moru ili blizu. On je počeo da govori, ali to nije bio govor već jektenija za mrtve ili zaupokojena liturgija koja se služi samo mrtvima po Trebnuku SPC. Setili smo se naših mrtvih i glas je bio takav – “V mjeste prišnje, mjeste žlatnje idježe njest pečalji i vozdihanija iđeže usi čelovjeci pojdut”. Moramo ovako da transkribujemo onaj divni staroslovenski tekst. Amfilohije je čitao zaupokojenu liturgiju Vladi i Skupštini Srbije. Baš tako. A i Vlada i poslanici su još živi. Neverovatno! I činilo nam se da smo na groblju. Ne na mitingu, nego na groblju. I onda se pojavio umirovljeni vladika zahumsko – hercegovački Atanasije.  Atanasije je loš govornik, na javnoj sceni on muca i uvek se muči kao kaluđer s ku**cem, kako narod naš kaže – mi se izvinjavamo zbog ovog citata, ali to je narodna reč – i ono što izgovori nekako je smušeno i ne baš jasno.

Ipak je on bio u nečem jasan – izdajnici iz Dačićeve Vlade će proći kao pokojni Zoran Đinđić koji je otišao “bogu na istinu”. To je bilo već skandalozno, ali neka se time bave oni koji godinama tragaju za pozadinom političkom Đinđićevog ubistva. Zlosutno je odjeknuo ovaj glas nerazumnog kaluđera Atanasija Jevtiće. To su bile pretnje i sada je frka u javnosti, te da se patrijarh oglasi i ogradi – to smo i mi apelovali odmah nakon mitinga u izjavi Tanjugu – i on se oglasio i ogradio od nerazumnika među svojom braćom arhijerejima. Malo je to pomoglo i mi ne verujemo da će ga oni – patrijarha srpskog Irineja – poslušati, jer njima je malo stalo i do Srba i do SPC i do nas svih. Boli njih uvo za nas, oni teraju svoje ili kako u Sremu kazu teraju mačke na odžak. Bilo je ružno i skandalozno. Neka Dačić vidi zajedno sa Gospodarem Vučićem šta će i kako će, a iguman manastira Dečani o. Sava Janjić je izjavio – Neka nas bog sačuva. I u Crkvi su mnogi zaprepašćeni ovim graktanjem s beogradskog Trga republike. Neki ministar Ž. Obradović iz Dačićeve Vlade pominje da bi trebalo da se oglasi državni tužilac ali – to nećemo dočekati.

Nikad se ništa baš ovako ružno nije dogodilo na Trgu republike u Beogradu i ne ponovilo se.

(Autonomija)

Kada su Nemci uz asistenciju Nedićevih žandarma vešali one nesrećne Srbe na Terazijama, bašta kod “Moskve” bila je puna. Služila su se srneća leđa i to na praški način – uz toplu čokoladu – kafa naravno. Građani su bili baš veseli, odnosno ravnodušni prema onim nesrećnim seljacima za koje su Nemci tvrdili da su antifašisti, uhvaćeni nedaleko od grada, i koji su se navodno s oružjem u rukama suprotstavili nemačkoj oružanoj sili. Oružje niko video nije, ali su oni tako obešeni tu visili čitavog dana. Narod na neki način voli takve spektakle. Tako je bilo i u srednjem veku kada su inkvizitori spaljivali jeretike i “veštice”. Opomenuo je sam papa iz Rima, i to lično Tomu Torkvemadu da tako ne čini, ali vrhovni Inkvizitor je odgovarao svetom ocu da bi on to obustavio, ali “narodu je to zabava i jedva čeka taj dan da se uzveseli”. Surovo, ali tako je bilo.

Ne bismo se mi bavili ovim mučnim temama, ali se time pozabavio vladika zahumsko-hercegovački preosvećeni Grigorije – i sve je razljutio.

Neće vladika ovo što su ovi iz državnog vrha potpisali u Briselu i to gnevno osuđuje jer je to „izdaja”, to su Brankovići, a neki Miloš Obilić to nikada ne bi učinio. Hvali preosvećeni Borisa Tadića Nejakog koga je zdušno podržavao. Kaže vladika: “Verujem da je Tadić to potpisao, visio bi na Terazijama”. Baš mu je svaka “ka vladičina”, da se izrazimo na crnogorskom jeziku. No, vladika je razljutio i famozni državni vrh, pa i samog vojvodu dičnog Tomu, koji se usudio da kaže nešto kao izvinjenje za Srebrenicu. Dosta je toga, grmi vladika, pa jednom smo se izvinili i nećemo valjda to nedeljno da činimo. Ono što smo se “tamo klali sa komšijama”, naglašava vladika, to je običaj naš na Balkanu i ne treba to dramatizovati, a to što u BiH fali mnogo naroda, to ćemo lako.

Razgnevio je preosvećeni o tom govoreći i samog Gospodara Vučića. Jeste naš vojvoda Toma grešnik jer je štrajkovao glađu, ali veći je greh “pedofilija”, kaže Gospodar Vučić u svom gnevnom govoru posvećenom Grigoriju. Ljuti su i u Predsedništvu Republike, gde stoluje vojvoda četnički dični Toma N. Nije ova politika mogla i bez ljubavnih reminiscencija – tu su teolozi stručnjaci na glasu – i preosvećeni Grigorije je branio vladiku vranjskog Pahomija, koji je među drugima imao ljubavnih jada, a u Bosni se peva godinama:

Nema jada od kad Akšam pada –
od sevdaha goreg jada nema.

Mi nećemo gnjaviti onim našim traktatom o ljubavi koji godinama pišemo sa jakim antropološkim i teološkim dokazima – dosadili smo svima, pa i Bogu sa tim. Jeste Pahomije grešio ono s dečacima, kaže Grigorije, ali nije u tome problem. Pedofilija je grozno nešto, ali Crkva sada traži od Pahomija “da se smiri i da se pokaje i nikom ne naudi ako hoće da bude hrišćanin”, a nema toga što Crkva ne prašta. Slovio je preosvećeni Grigorije i o Kačavendi, ali samo o tome da on ostaje u Crkvi, jer druge majke nema sem Crkve, i da se majka u takvim slučajevima ponaša kao prava majka. Kačavendi je “Crkva utočište, a da se majka, kada ima nekih problema – recimo sa dečicom – toga teško odriče”. To je već ozbiljan teološki problem koji su sveti Oci i učitelji Crkve davno definisali – ako ne sagrešiš, nećeš se pokajati, a ako se ne pokaješ, nećeš se spasiti. Čitajte tako malo i sv. Tomu, mislimo na Akvinskog i druge. Teologija je komplikovana nauka i samo ateisti misle da je koješta. A preosvećeni Vasilije Kačavenda je služio i Crkvi i Otadžbini, bio je doušnik Udbe pod imemom Pablo. Za Vuka Draškovića je preosvećeni i za sve nas svojevremeno rekao da je “izdajnik koga treba ubiti”. To je preosvećeni Kačavenda napisao 1994. godine, kada je Bosna bila zemlja streljanih Muslimana i drugih – bilo je i Srba koji su zaslužili metak, ali o tome pitajte protojereja stavrofora Golijana iz Sremske Mitrovice, koji i danas svedoči o svemu, umoran i već oslepeo. A u podacima koji su publikovani, u kojima piše ko je sve sarađivao sa Udbom ima Kačavende, ali nisu u doušništvu prednjačili ipak pravoslavci, nego hodže i imami u Titovoj BiH. Istine radi i to treba pogledati. To je publikovano u dva debela toma sa imenima i podacima, sa imenima i nadimcima – Udba je bila ozbiljna institucija.

A naš traktat o ljubavi – uzetoj ozbiljno – napreduje, i izdavač hoće da prvi deo bude objavljen uz “Marijino jevanđelje” koje smo preveli zajedno sa tumačenjima najvećeg savremenog teologa koji je po veroispovesti pravoslavac. Naravno, mi ljubav ne shvatamo ovako kako je shvata vladika Grigorije i mnogi u SPC. Ljubav ne zna za razlike, a najmanje za razlike u političkim stavovima.

No, dosta o tome, jer u jevanđelju piše lepo: “Dosta je danu svakom zla svojega”.

(Autonomija)

Najnovije vesti o preosvećenom V. Kačavendi nisu dobre, jer je on penzionisan a nije lišen vladičanskog čina i zvanja, već će biti zatočen u manastiru Šišatovac na Fruškoj gori. Navodno je vladika počinio mnogo toga što Crkva ne prihvata, urušio je učenje Crkve i SPC, a sve je više vesti da je vladika i “gej”. Mi u to nećemo ulaziti dok se ne dokaže, ali su neke napomene važne svima – jednako vernicima kao i laicima – i tiču se onog i u Crkvi i u državi. Vladika, dakle, ostaje episkop i može da ispoveda redovno svoje sveštenstvo, da podeljuje oproštaj i tajne koje Crkva podeljuje za duhovno i svako zdravlje ljudi. Sve se vrti kao afera, a mi hoćemo neke stvari da raščistimo i poći ćemo redom.

Sinod SPC ćuti. Da ponovimo – i pedofilija i homoseksualnost su po učenju Crkve ne samo greh, nego i zločin – bukvalno tako – koji se poredi s onim što je počinjeno u Sodomi i Gomori. To je stav Crkve i učeni teolog Amfilohije je to stručno obrazložio – i uzburkao javnost do uličnih protesta i nemira i parade nasilja. Međutim, na građansko-pravnom području, stvari ne stoje tako. I tu je pedofilija greh koji se kažnjava, ali kada je reč o gej populaciji, to se ne smatra krivičnim delom i slobodno se manifestuje. Dakle, vladika Kačavenda je kriv – ako je sve tačno – samo pred Crkvom, ali ne i pred državnim sudom. Zašto je svaki “gej” slobodan, a ako je Srbin i pravoslavac njega kaštiguju? Znamo mi da je ovo naše pitanje za zaštitnike ljudskih prava, i stoga nećemo dalje o tome i vratićemo se ljubavi koja nas drži u svetu. Na kojoj svet stoji. A Eros je krilati bog uistinu. On posećuje i muškarce i žene, i devojke i mladiće i ne pita za naciju i rasu, nakon punoletstva svak služiti može tome bogu, na ovaj način i po svojoj orijentaciji. To nas mnogo i ne zanima, jer vreme ljubavi nije isto što i vreme parenja – i dosta o tome. A vreme teče kao pesak u peščaniku.

Vratimo se kasnim jadima preosvećenog V. Kačavende, i to su navodno ljubavni jadi. Ovo sada kako ga Crkva kažnjava i šalje u manastir nije kazna, već – bože me prosti – nagrada. Po učenju hrišćanske crkve i načinu ustrojstva manastira, koje se vekovima ne menja, iguman u ženskom manastiru mora biti muškarac. Odvojeni su manastiri muški i ženski, a iskupenik i kaluđer su otešeljnici – to je naša stara reč za one koji ostave svet i njegove laže – koji se odriču žena i svega, naravno i muškaraca koji se po učenju Crkve zovu muželjošci. I tako dalje. Jednostavno rečeno, nije jasno da li će vladika Kačavenda u Šišatovcu biti kažnjen ili nagrađen, a to je ono što sve zanima. To je već postaklo rasprave i burne polemike. A nas pogađa ovo sa Šišatovcem. Taj manastir na Fruškoj gori je ponos Srbije i Vojvodine, rasadnik kulture i pismenosti i zaista duhovno ognjište Vojvodine. Manastir je iz XVI veka. Najpoznatiji je po tome što je u njemu arhimandrit bio niko drugi nego Lukijan Mušicki. Poliglota, polihistor i veliki pesnik – njegova knjiga “Glas harfe šišatovačke” je datum u istoriji srpske književnosti. Pisao je ovde i koristio heksametar u klasičarskom stilu, a stih mu je izliven jednim rafiniranim književnim jezikom koji nije bio običan narodni jezik. Nije naravno prihvatio Vuka i ostao je velik, dopisivao se sa Herderom i velikim umovima, a piso je na ruskom i brojnim slovenskim jezicima i na nemačkom, a latinski mu je bio u krvi i tako dalje – sve je to dobro poznato. Bio je čovek uzvišenog moralnog integriteta i hrišćanin.

Ovo sada je zbrka koja s ljubavlju veze nema, jer da ima, progovorilo bi se i reklo što treba reći. Sada Crkva ćuti na svoju štetu, a vreme je proziva da progovori o svemu, najpre o ljubavi na kojoj svet stoji. U ostalo mi ne ulazimo dok se ne dokaže šta je šta i ko je ko u “filmovima” koje gledaju i mladi i stariji i vladike u Sinodu. I ćutanje može biti greh, jer apostol Pavle to tako definiše. O svemu tome treba da se oglasi Sabor, a da li će – to ne znamo, jer za to treba hrabrosti.

Naš traktat o ljubavi ćemo ovde prekinuti, a to ne znači da od njega odustajemo – ova tužna zbivanja nas ometaju.

Uostalom, ako se ne ode u Šišatovac i ne prouče spisi Lukijana Mušickog i drugih pesnika i mislilaca, ne može se pisati o ljubavi.

(Autonomija)

Iz šture vesti se ipak vidi da je ugledni prvak LSV poslao ozbiljnu poruku pošto se poklonio seni kneza Lazara i kosovskih junaka. I to u ovom uistinu dramatičnom trenutku. Poruka je da idemo u Evropu bez mitova, jer ko sve nema mitove i junačke pesme, a nije vreme tome već ozbiljnom ispitivanju i prošlosti i sadašnjosti.

No, vratimo se stoga problemu ljubavi koja ne zna za nacije vere i plemena koja ne zna za granice. Za hrišćane je svako vreme – vreme ljubavi koju svedoče i za sebe i za bližnje. A vreme parenja i vreme ljubavi nisu uvek isto vreme. Ljubav je nešto više od reprodukcije i žena nije samo ženka nego i ikona, jer je ljudska ličnost. Ljubav sve nadilazi i sve spaja. I uvek je nova i uvek je prolećna, o čemu Isus iz Nazareta govori. Sveti oci i učitelji Crkve nisu ljubav svodili samo na reprodukciju, oni su bili integralni ljudi sa svim elementima koje ličnost ima – ličnost a ne stado ili krdo – jer u svakom muškarcu postoji i anima kao što u ženi postoji mačo-načelo. Hrišćanstvo ne stoji samo na Ocu već i na Majci, iako se vekovima Crkva molila samo u ime Oca, a ne i u ime Majke-žene. A priča o Isusu iz Nazareta, odnosno sakralni scenario koji svi znamo, ne može bez one devojke iz gradića Magdale, koju zovemo Marija Magdalena. Ona je Isusa pratila za života i do groba i sledila je njega i posle Groba. Zagonetna je bila – i čudesno lepa – i apostolima je zadavala muke, pitali su se šta je ovo i zašto On nju voli više nego nas. Ne, odgovarao je Isus, svaka je ljubav nova i posebna i uvek prilično uzbudljiva. U gnostičkim jevanđeljima oni se “ljube u usta” i tako razmenjuju dah-pneumu odnosno životno načelo. Nećemo o tome više, jer kod nas svi pominju jevanđelja, a malo ko ih pažljivo čita, a nije malo njih – i u Crkvi – koji onu devojku iz Magdale zovu i dalje grešnicom. To je ona sestra Martina i njih dve stoje kao ikone, a to je bilo u Vitaniji kada je Isus animirao terapeutskom veštinom brata njihova Lazara. Kada je Isus došao kod njih – to je priča o Marti i Mariji – one su ga dočekale: Marta se ubijala od posla spremajući večeru i gosteći gosta, a sestra joj Marija je sve vreme sedela, ništa nije radila, i samo je slušala reči Isusove. Isus je pohvalio Mariju, a Martu je izgrdio, Martu koja se satirala da mu spremi večeru da ga ugosti najbolje. To je kod jevanđeliste Luke veličanstveno opisano, uzbudljivo. A Isus je bio jasan i strog rekavši: “Marta, Marta, za mnogo se brineš i mučiš a samo je jedno potrebno. Marija je bolji deo izabrala, i on joj se neće oduzeti.”

Taj bolji deo je ljubav i čulo za istinu, a priča o grešnici je budalaština – treba čitati jevanđelja, i kanonska i druga.

A ovo oko preosvećenog V. Kačavende zaista je sapunica koja služi lažovima za zabavu. Naša SPC ćuti na svoju štetu, jer jedno je pedofilija a drugo je drugo – još ne znamo šta je šta. Baš dosadno. Govore grešnici i licemeri i svet se zabavlja. Mladić iz Nezareta je bio u pravu, jer ljubav je tajna. Ko će koga i kako i zbog čega da voli ne znamo, ali je važno da je ljubav tu. I da je prolećna i iskrena i neponovljiva kao i svaka ljubav jednom i zauvek. Da nije bilo u pravu ne bi ga onako sramno kaznili i na krst razapeli Rimljani licemeri, a ne Jevreji naravno. Licemeri mnogo govore a ništa ne kažu: Isus je govorio malo, a rekao mnogo. I još jednom o Kačavendi. Neka SPC sprovede istragu i neka kaže šta je dozvoljeno, a šta nije. Oni ćute. I ćutanje je greh. Naš traktat će se nastaviti i nismo mi jedini koji ga pišemo. Uskoro će se pojaviti i “Marijino jevanđelje” u našem prevodu i sa tumačenjima jednog od najvećih živih pravoslavnih teologa, koji je Marijino jevanđelje preveo s koptskog jezika i tumačio onako kako ga tumači. To je to za sada. A ostalo nije bitno – kod nas niko ništa ne čita, a najmanje jevanđelja.

Nikada nije kasno čitati – kao ni voleti nekog uvek na neki svoj način i po intimnom izboru. A ne po zapovesti licemera i lažova, i iz crkvene i iz laičke javnosti.

(Autonomija)

Ova se himna ubraja u najlepše himne ljubavi, a iz pera je agitatora iz Tarzisa sv. Pavla, koji je gradio Crkvu hrišćansku među narodima.

O ljubavnom životu sv. Pavla ne znamo mnogo i on veliča ljubav na kojoj stoji svet, pri čemu nije sasvim jasno misli li apostol na ljubav između muškarca i žene ili šire gleda na problem. Zabunu je stvorio sam on pišući svojima u Korintu – tamo je bila rana hrišćanska celija – o nekom problemu koji ga opseda. To on zove “žalac u mesu” – na istom mestu u 12. 1-10. – koji ga je mučio. Francuski akademik Alain Decaux u odličnoj monografiji o njemu kaže da ima tridesetak škola mišljenja među egzegetima o tome na koju ljubav apostol misli. Poznate su nam sve te teološke raspre koje vekovima traju – ali još nismo sigurni, i stoga ćemo umesto raspri preći na sadašnja zbivanja u SPC koja se tiču ljubavi, ali su i politički intonirana. Zbrka je velika i malo je kome jasno sve to.

Ovo oko Kačavende ili Pahomija polje je proizvoljnosti na kojem se kušaju uglavnom mediji. Rezultata nema, pa nema.

Te reč je o Kačavendi, te o Pahomiju vranjskom i drugima, te ne zna se opet ništa. Apostol je ipak u pravu, ljubav je složena tema i sveobuhvatna je. Ako je reč o pedofiliji, stav Crkve je jasan, to je prestup i greh. Ako je reč o ljubavi odraslih istog pola opet je crkva jasna – i to je greh i to smrtni greh. U seksualnoj sferi stvari stoje jasnije. Pedofilija je izopačenost i društvo je goni, ali homoseksualizam je nešto drugo, a niko ne kaže jasno šta je. Svetska zdravstvena organizacija je dala svoje mišljenje. Ali Crkva je – po definiciji svetih otaca – lađa u buri. Te nije od sveta ovoga, te u svetu ovom je. Nećemo mi u zapisu ovom raspravljati sve ovo – svi smo različiti – jer to niko jasno raspravio nije do danas. I u Crkvi ima svega, kao i u svetu ogrehovljenom, pa ima i jednog i drugog. Ima ljudi koji danima gledaju sve te “trake”, pa i prepoznaju učesnike – nas to ne zanima mnogo jer mi verujemo apostolu Pavlu sa svim njegovim đakonima i đakonicama. Ljubav nema veze sa nekim granicama i ne poznaje ni doba ni vreme ni pol ni karakter, ni naciju, jer svima je problem onaj “žalac” u zdravom mesu koji je apostola mučio. Ali da ne dužimo. Teološko-seksualne varijacije su komplikovana tema za koju mi nismo sigurni jesmo li joj dorasli. Svi smo različiti i tako dalje.

U SPC su umesto rasprave našli odgovor na drugoj strani i tako se seksualno-crkvene varijacije osnovno otvaraju s drugog kraja.

Ovo što se nudi politička je konjuktura uz “trake” i filmove koji uznemiravaju i crkvenu i laičku javnost. SPC je povukla preosvećenog Kačavendu s katedre episkopske, i on je ostao vladika pod panagijom. SPC se oglasila – bučno i jasno – o onom parafiranom sporazumu iz Brisela i odbila ga. To je izdaja, to je trgovina svetom zemljom Srpskom, odnosno Kosovom. Država u klin, a Crkva opet u ploču, u istu svoju ploču na kojoj su sve same nerešene enigme. Nešto se nečim ili ničim pokriva, ali ništa se pokriva sa nečim za šta malo ko zna šta je. Ćuti se kada treba govoriti i govori se kada bi trebalo ćutati, a onaj apostol zapoveda da govorimo o svemu i naglašava – ako nećeš ti ko će, ako nećeš sada kada ćeš. Tako se i naše varijacije pretvaraju u crkveno-političko-ljubavne teme i naravno ostaju nemoćni odgovor. Ni o ljubavi ni o politici odgovora nema pa nema. Povukli su Kačavendu, ali će on i dalje potpisivati i uskršnje i božićne poslanice. Kada ne pomaže ni smokvin list, pomaže politička igra. Samo ne znamo ko je sve ovde u igri. Tu je i država, tu je i Crkva, tu su mladići i deca, i ko sve ne. Sa odraslima ćemo lakše. Osnovno je kod apostola da ne lažemo i ne pokrivamo se smokvinim listom, a neko laže i bez smokvinog lista i sa smokvinim listom na “genijalnim organima”, kako su naši stari sasvim precizno zvali ono što se danas zove genitalni organi. To je isto. Bili oni ovako ili onako nazvani, lagati ne smemo, a u politici se ništa drugo ne čini nego se laže. Davno je dokazano da je i politika jedna vrsta smokvinog lista. Sada Crkva ćuti na svoju štetu i dokle će ne znamo, ali svi problemi stoje i udaraju nas po glavi. Svi se muče s problemom kao onaj kaluđer s onom muškom stvari – takvim se primerima sve zaista objašnjava, a poslovica je gruba, surova, banalna ali dosta kaže. Sve muči onaj “žalac” o kojem apostol govori i svi lažu, a popovi i političari najviše. Te sačuvali smo Kosovo, lažu političari, te treba da mrzimo greh, a ne grešnika i tako dalje. A onim grešnim organima svi se primiču, svako na svoj način. Ostaje nada da će Sabor SPC nešto više reći i o državnim organima i o drugim organima. Ako ne kaže biće kao i u politici, a sve je seks i politika i tako dalje. Ili će i dalje ostati seks, laži i političke trake kojima kraja nema.

Svi čekamo Sabor, a oni na severu Kosova osnivaju još jednu sabornu državu na svesrpskom saboru nekakvom.

Niko ne zna kuda idemo i s čim – a to ne zna i autor ovog zapisa koji je ponudio samo neke varijacije.

(Autonomija)

Sličnom, ali ne istom i svakako nečem ozbiljnom, što je politički aktuelno i izaziva pažnju javnosti. Na onom novosadskom mitingu gde se vikalo protiv Vojvodine – urlalo se čak – bilo je sveta, ali niko nije izračunao koliko i odakle je taj svet pristigao u Atinu SrBsku. Svi su čekali M. Dodika, ali njega nije bilo. Čekali smo i nekog dostojanstvenika SPC-a, ali ni njega nije bilo – u SPC je frka oko nekih ljubavno-političkih afera. Te imamo Zakon koji štiti prava građana na seksualnu orijentaciju, te nemamo. Pisac zapisa ovog se u političke stvari nekako i razume, ali o problemima u vezi tamo s nekim vladikom ne razume se mnogo. O tome će se valjda oglasiti SPC i nakon toga možda ćemo nešto reći, ako u ovoj sluđenoj zemlji vredi nekom nešto reći. Visoko pozicionirani Gospodar Vučić se obratio građanima iz Kovina i nije pomoglo. Valjda nam je svima mesto u toj ustanovi u Kovinu. Tek, Gospodar Vučić je blagoslovio onaj miting u Novom Sadu, iako lično nije mogao da dođe. Bog jedini zna šta je ono. Te po Ustavu imamo autonomiju Vojvodine i Kosova, te nemamo ih ili ne bi trebalo da ih bude. Kakvih sve komentara i u zemlji i u inostranstvu nije bilo o tom mitingu – te to je repriza jogurt-revolucije, te nije i tako dalje. Kakav Ustav u Kovinu i u sličnim mestima, kakvi zakoni, jer oni mogu sve i nema gotovo ničeg što oni – ovi SNS i SPS, koji vladaju Srbijom – ne mogu, ali ono u Novom Sadu još niko objasnio nije kako valja. Sve smo govore pročitali, sve uzdahe i uzvuke analizirali i – ništa. Pretilo se smrću B. Pajtiću, koji je proglašen za diktatora i zlojeda kakvog imali nismo do sada, govorilo se o izdajnicima koje treba uza zid i tako dalje, jer balkanska retorika nije nikada ni bila umilna i nežna prema protivniku i neprijatelju. Jedan govornik je ipak sve objasnio, bolje od najiskusnijih komentatora i naših i stranih i to promišljeno i duboko, kako i priliči u ovim prilikama. Da nije bilo nekih naših, ali stranih analitičara, ovo bi i nama promaklo – ali nije.

Istaknuti čelnik SPS Dušan Bajatović je bio jasan, pa i precizan u svojim zapažanjima – objasnio je suštinu onoga što se htelo na mitingu.

Ponet govorničkom strašću i zanet gnevom u kojem nije uspeo da se osvrne, on je zapravo kazao: “Mi socijalisti smo 1989. magistrirali rušenje autonomije, a ovog proleća bi mogli i da doktoriramo”. Magistrirali su, to znamo, rušeći AP Vojvodinu i AP Kosovo pod Miloševićevim ratnim barjacima. Planuo je Balkan i još je zavijen u crno. To svi znamo, i ne ponavilo se dabogda, ali evo nešto se ponavlja ili je na putu da se ponovi. Šta je bilo sa Vojvodinom i Kosovom, znamo i vidimo – sada ovi magistri vode pregovore u Briselu i nešto su potpisali, odnosno parafirali. Ako ćemo pravo, red je da oni sada sve parafiraju, jer oni su to i stvorili na Kosovu, baš prvi iz Miloševićevog šinjela sa radikalima i nekakvim “dverovima”, te još čitavom bulumentom jurišnika i bojovnika. Uspela je magistratura, ali s doktoratom ne ide najbolje. Nije bilo ni Dodika ni doktora K. ni akademika Čavoškog i sličnih, ni telegram nije stigao od Dobrice, Matije i bratije. Neće ni SPC da pača više, jer ne zna se šta će još biti – njih muče ljubavni jadi nekakvi u koje se mi ne razumemo. Bilo kako bilo, doktorat će ići teško. Sada su u komisiji i oni iz Brisela, a mentorka je baronica Ešton tu potrebna.

U ovom momentu niko nije siguran kako će to ići s doktoratom Dušana Bajatovića i perjanica iz SNS-a, te još mnogih grupa i partija.

Nema izgleda da D. B. uspešno doktorira, osim ako se u sve ne umeša nezaobilazni Gospodar Vučić uz pomoć vojvode Tome, ni to lako ići neće, jer se ono oko Kosova baš zakuvalo još jednom i još nismo sigurni kako će se završiti ovo što su parafirali. Na ulicama su novi mitingaši. Nikom razumnom ovo ne treba i ne sluti na dobro. Teško je nekom reći da to ne ide, ali ni ranije išlo nije, pa su oni prošli i tu smo i kako smo. Inače na mitingu je bilo i smešnih scena, ali nama do smeha nije. Govorio je neki student sve i svašta, a orila se i pesma „budnica” našeg prezimenjaka Bore Đorđevića. Nije se čula pesma iz 1989. godine, jer je nešto zapelo sa rečima iz nje:

Oj Srbijo iz tri dela
ponovo ćeš biti cela.

Bilo je pevača ornih da zapevaju, ali onaj treći deo nije jasan – to je Kosovo – sada su ostala samo dva dela. Nikom izgleda nije bilo do pesme. Čuli su se samo trubači koji na Kosovu odavno sviraju znak za povlačenje, a ne za napad. I tako dalje.

(Autonomija)

Banalne stvari postaju fetiši i mi ih obožavamo kao bogove i nikako da se oslobodimo njih. Lično smo se nasmejali jednom mladiću u Parizu koji je sakupljao opuške koje je na kaldrmu bacao veliki filozof Jean-Paul Sartre i brzo smo se ujeli za jezik, jer i mi smo kao klinci hodali za M. Krležom, koji je sa šeširom u ruci odmicao prema kavani hotela „Majestic” duž Knez Mihajlove. A mi gledali kako baca opuške. Fetiši su opsesija, ali u politici bi to moralo da bude malo drugačije. I ovaj neobični miting protiv vojvođanskog separatizma nudio je nešto slično. Ličio je na staru razglednicu iz Novog Sada iz vremena famozne jogurt-revolucije. Tada se vlast osvajala na ulici, a potom i gubila na ulici. Balkanska posla ili večito balkansko ponavljanje istog. Skupilo se bilo dosta sveta iz svih krajeva zemlje, parole i slogani, pretnje i psovke i sve u organizaciji SNS, koja je na vlasti u Srbiji. Govornici su izgovarali zaumne stvari o separatizmu u Vojvodini, usplahireno i ludo kao da uistinu ima toga, i umalo se zemlja Srbija naša nije raspala. Otišlo je Kosovo, a raspomamljeni govornici govorili su kako Srbija ima dva srca ili dva oka, te tako nešto. Jedno je na jugu, a drugo ovde u Novom Sadu. I tome slično. Jogurta nije bilo, jer je jedan mudri govornik objasnio: “Jogurt je skup”, jer je pokrajina opljačkana od nekakvih „žutih”. O predsedniku Vlade vojvođanske samouprave Bojanu Pajtiću nema toga što se nije reklo – te ustaša je, zlotvor gori od ustaša, a niko nije pominjao četnike, recimo. Najzad su mu pretili smrću i slikali ga u prugastom robijaškom odelcu, i tako dalje. Onako iza rešetaka negde u Zabeli ili Sremskoj Mitrovici. Mitingaši su direktno udarili na ustavni poredak i Ustav Srbije, brutalno i grubo, jer u Ustavu stoji crno na belo da je Vojvodina AP u Srbiji i tome je posvećeno nekoliko članova najvišeg pravnog akta. I tako dalje, sve u istom smislu.

Sve je bilo tako grozno da se i vrhovni šef SNS, Gospodar A. Vučić ogradio od ovih bukača – pa bogami i zapretio im.

Nije pomoglo, ubrzo se u medijima, iz arhive, na sva zvona pisalo o grafitu koji preti smrću i samom gospodaru Vučiću. Neki su pohitali da pomenu i slogane o Vojvodini republici. (O plakatima kojima se priziva smrt Pajtića i „njegovih poslušnika” manje je bilo reči.) Sve zbog neke Deklaracije koja se sprema u Skupštini AP Vojvodine. Dva puta smo pročitali to i nema ni aluzije o separatizmu, nema ni reči o nekakvom otcepljenju, jednostavno se traži da se urede po Ustavu i zakonima neke nadležnosti. Da li je Deklaracija došla rano ili kasno, o tome nećemo, jer ovo se mora urediti. To je posao institucija Republike, a pristalica te Deklaracije nije bilo na ulicama. Sve je ličilo na staru novosadsku drazglednicu iz vremena Miloševićevih jurišnika koju su potom Balkan zavili u crno. Pokazalo se da je Gospodar Vučić na vreme poslao poruku i izbeglo se najgore, jer je sve mirisalo ne samo na jogurt, nego i na nasilje najgore vrste. Govornici su pominjali „kliku”, „poslušnike” i „zlotvore” koje personalizuje Bojan Pajtić. Iz očiju se čitao gnev rodoljubaca koji su spremni i život da polože da bi se izdaja sprečila. Iza odmaknutih zavesa na prozorima sedišta Vlade AP Vojvodine – tek odškrinutih malo – virila su zabrinuta lica nekih vladinih prvaka, koji su potom nestali nekuda i miting je i dalje tutnjao. Bilo je ono kao kod Zmaj Jove:

Smej’o sam se da ne plačem
gledajući ovaj jad –
Gledajući sokak celi
gledajući Novi Sad.

Bilo je zaista tužno i jadno, jer politički revanšizam pobedničke partije ne ume da se zaustavi. Jeste SNS najjača partija, ali ima još nekog u ovoj veseloj i tužnoj zemlji. Ne radi se to ovako. Radilo se jednom, pa znamo kuda smo stigli. Ovo ne sluti na dobro. Sada se mnogi i od učesnika ograđuju, te nisu to mislili i tako to. Neki se ograđuju, a neki se bogami raduju. Radosno kliče doktor K. zvani Različak, koji se na srpskom piše i izgovara Koštunica Vojislav, a na albanskim Aljbin Kurti. Tako se kod Albanaca to i piše i izgovara. A taj Aljbin Kurti je iz jedne druge AP, iz Ustava Srbije pokrajine – a nju je pominjao jedan usplahireni govornik – o kojoj ovde nećemo govoriti, jer o tome malo znamo. Tek onaj govornik je pominjao dva srca nekakva, a to nije čudno budući da je Musa Kesedžija ili Kestendžija imao tri srca. To vam je onaj što ga je Marko Kraljević jedva savladao u onom rvanju. Tako je to vazda bilo. Kada se zastave razviju normalna ljudska pamet je u trubi. Svi smo u trubi.

A iz Novog Sada ima lepših razglednica, ali ovi su izabrali lošu i starinsku iz vremena počivšeg S. Miloševića. Radikalska posla. A šta će s Vojvodinom biti neka drugi kažu i u Beogradu i u Novom Sadu, odnosno Vojvođani, a ne mi iz Babušnice.

(Autonomija)

Oduvek je tako bilo i srpski mislioci su nam govorili da je na Kosovu i 1389. poezija pobedila istinu. I to tako traje do dana današnjega. Pesnici su pesnici – za njih je još Platon govorio da lažu – i ne treba se čuditi tome. Krilate metafore imaju svoju vrednost i to znamo još iz biblijskih knjiga. I nismo mi jedini narod koji to čini. Ovih dana nam državni zvaničnici pominju pakao kroz koji prolazimo. U kojem smo krugu nismo sigurni. Dante Aligijeri je ima dva motiva za svoju viziju. Jedan je srednjovekovna slika sveta u trojstvu Inferno-Purgatorio-Paradiso. Borbu Gibelina i Gvelfa on je tako doživljavao – a Beatriče je bila ideal ljubavi u mučnim i uistinu paklenim političkim sukobima koji su potresali Grad. A to što je jednog srpskog kralja strpao u Pakao, nije bila zavera već samo konstatacija da je pomenuti kralj – reč je o kralju Milutinu – remetio evropski monetarni sistem i falsifikovao novac u međunarodnom opticaju. A ovo sada ipak nije pakao već regionalni konflikt koji dugo traje. Na dobro bi regiona bilo da se neko rešenje nađe.

Ipak, Kosovo nije metafizika već istorijski konflikt za koji su odgovorni i Srbi i Albanci, i svi koji tamo žive.

Političari nam sada ponovo nude metafiziku ili nešto tome slično. Gospodar A. Vučić, čije funkcije nije lako nabrojati – ipak, istini za volju, još uvek nije patrijarh Crkve naše –ponudio je u obraćanju naciji jednu zanimljivu konstataciju: „Srbi tradicionalno priznaju dve verzije Kosova – cara Lazara i Vuka Brankovića, a mi sada tražimo treće rešenje“. Koje je to treće rešenje, niko još ne zna, ali ideja nije loša i valja samo biti uporan. Možda ono postoji, odnosno mislimo da sigurno postoji ako se želi naći.

Sigurno da rešenje nije u metafizičkoj ravni već u realnosti sa kojom i mi i Albanci treba da se suočimo. I svet naravno, uključujući i baronicu Ešton. Njen su rođendan u Briselu burno proslavili i premijer Dačić i kolega mu H. Tači. Ko joj je kupio svilene rukavice, a ko donji veš, o tome nećemo – u Briselu se već čuo bećarac i peva se i u Beogradu. I zaista bećarac deluje dirljivo:

Otkud tebi Katice
svilene rukavice.

Šta se tu može, bećarac je lep folklorni žanr i na glasu je, a nas ne zanima šta je za rođendan kupio H. Tači, o čemu se nagađa u našim uvek dobro obaveštenim medijima. Nas zanima Pakao o kojem svi govore. Nije to strašno ipak, jer iz pakla se ide prvo u Čistilište – to mi pravoslavci ne priznajemo – pa onda u Raj. Mi smo nepopravljivi optimisti kao i Dante Aligijeri.

Oglasio se uvaženi mitropolit Amfilohije, arhiepiskop cetinjski, mitropolit crnogorsko-primorski i skenderijski – ovo treće je Skadar grad i sećanje na njega – i njegove titule nije lako nabrojati, ali one mu stoje na zvaničnom pečatu, pa to moramo poštovati. On doslovce kaže ovih dana: „Na Kosovu se rešava bitka, i to konačna između Dobra i Zla“. To je dakle Armagedon iz Biblije, odnosno brdo Megido u dolini Ezdrelon na granici između Samarije i Judeje, gde su svoju sreću kušali i faraon, goneći Jevreje iz Misira – to mu je Egipat – i, mnogo stoleća kasnije, i sam Napoleon. U biblijskom diskursu to je nešto više od Jerusalima, to je poslednja borba Dobra i Zla i tu će se dogoditi Apokalipsa, odnosno smak sveta. Mitropolit je pesimista i veruje da će Zlo trijumfovati. Mi ne delimo to mišljenje, iako je jasno da nismo teolog već laik koji se muči s Kosovom kao i svaki Srbin. Problem je samo prividno teološki, a ustvari je politički, i uz dobru volju i Srba i Albanaca nije nerešiv. Ako se problem svede na metafiziku, rešenja neće biti ni u naznaci, ako se pak posmatra realno, rešenje nije nemoguće.

I drugi su narodi imali slične probleme i rešili ih. Imali su Francuzi Alžir, pa su pronašli rešenje koje funkcioniše. Imali su Alzas i Lorenu, koju Nemci zovu Lotaringija, ali je onaj General De Gol, koji je ratovao protiv fašizma pod Lorenskim krstom na svojim tenkovima i na svom reveru od kaputa, i pronašao rešenje. Stoga smo mi optimisti i Pakla se ne bojimo, jer znamo da posle Inferna sledi Paradiso.

A političarima u Beogradu, posebno onima u odajama Starog dvora ili Novog dvora, nije lako. S jedne strane na kičmi im sedi baronica Ketrin Ešton i Nemci sa svojim pritiscima, a s druge im stoje ovi metafizičari i mislioci – da pesnike i akademike i ne pominjemo. Gospodar Vučić zaista hoda po mukama kao Bogorodica po Paklu. Nije lako ni Albancima, jer i on imaju svog doktora Različka, a zove se Aljbin Kurti. I tako dalje, i tome slično.

Videćemo još do Vidovdana šta će biti, a to je 28. juni, kada se peva, vekovima:

Vidovdane moj očinji vide
s tobom vidim što vidio nisam.

Biće ipak bolje i rešenje će se naći, jer kako kaže onaj francuski nadrealista: ako je problem nerešiv, to ne isključuje neko rešenje, jer i u nemogućnosti ima neke mogućnosti. Barem nas tako uči sama nerešivost problema i nada ljudska.

(Autonomija)