Na Mediteranu dozreva limun, u jeku je berba sočnog južnog voća, kuva se posvuda pekmez od narandže. Stabla limuna i narandže ponovo su u cvatu, miriše jasmin i bagrem. Na crnogorsko primorje stižu prvi turisti, većinom su to Rusi, Belorusi i Norvežani. Na plažama se pojavljuju prvi stranci, ali za sada su domaći u većini. O čemu bi drugom i raspravljali, nego o politici. Jedan stariji čovek glasno grdi Mila Đukanovića, a istovremeno punim ustima hvali haškog optuženika Radovana Karadžića. Kupači se ne upuštaju u raspravu sa njim, ali čovek je uporan, ne odustaje i agresivno ih provocira. Trener lokalnih vaterpolista ga energično opominje: prestani sa tim praznim pričama, plašiš nam turiste. Više njih glasno odobravaju trenerovu opomenu, ne treba maltretirati turiste. Opomena, međutim, deluje veoma kratko na govornika, bez reči zuri ispred sebe nekih pola sata, a onda počinje iznova sa svojim tiradama. Deklamuje ih kao psalme. Pomišljam da je i ta polusatna pauza nekakav uspeh. Srećom, Crna Gora ima turiste, što donosi, evo, ne samo ekonomsku, nego i političku korist. U Novom Sadu često srećem na ulici ovakve tipove, znam već njihovu prirodu, znam da se ne mogu zaustaviti, ali više nisam raspoložen ni da slušam ovo narodsko bistrenje politike, zato radije bežim u obližnju poslastičarnicu. Za jednim stolom sede neki Finci, tiho razgovaraju. Kad god vidim Fince, uvek mi bude pomalo toplo oko srca. Oni su naš rod! Iz iste smo, ugro-finske, porodice. Istina, prema nekim novomađarskim naučnim istraživanjima, nemamo nikakve veze sa njima. Pa sam tako i završio – pao sam iz šupljeg u prazno. I u Mađarskoj je već sve politika, pa tako i rodbina.

Grad na nizbrdici

Po povratku sa mora u poštanskom sandučetu nalazim primerak bečkog nedeljnika Di Prese am Zontag. Juta Zomerbauer je poslala svoju novosadsku reportažu u kojoj mene naziva hroničarem propadajućeg Novog Sada. Naravno, svi odmah pomišljaju na politiku, ali nije samo o tome reč. Istina je, naime, da Novi Sad nikako ne nalazi svoje mesto, svoj evropski identitet.

Tajkunski humanizam

Na svakom koraku kapitalističko, cmizdravo prenemaganje o humanizmu. Nikad, nigde za jednu ovakvu pokvarenu, raskalašnu, gnusnu elitu nisam čuo, kao što je ova post-tranziciona.

Sekunde života

Za jednu noć sam pročitao roman Zoja Mire Otašević. Ovo simpatično delo, i po tonu, i po načinu gledanja na svet, umnogome se razlikuje od današnjih dominantnih poetika romana. Luk koji iscrtava fabula, veoma je širok, obuhvata vreme od nacizma do Srebrenice. Mogli bismo reći da govori o našem zlokobnom veku. Nežnom spisateljskom rukom napisani roman karakterišu zamišljene fotografije, stvarni komentari, suptilan ton, krhki svetovi. Nekoliko zaustavljenih trenutaka stvarnih ili fiktivnih protagonista našeg vremena. U jednoj sceni se pojavljuje vojska generala Ratka Mladića koja s okolnih brda bombarduje Sarajevo. S vremena na vreme usledi prekid vatre u trajanju od petnaestak, dvadesetak sekundi, to je bilo vreme dovoljno da se dole u Sarajevu pretrči s jedne strane ulice na drugu. To su trenuci odluke o životu i smrti. Mira Otašević piše o evropskim, jugoslovenskim sekundama. O sekundama i o smrti. Možda je kucnuo čas da progovorimo i o ovom potonjem – imam utisak da smo previše brbljali o životu.

Kolektivni konformizam

Političku atmosferu u Srbiji ispunjava nervoza, ponekad napetost. U Beogradu priređuju demonstracije protiv vlade. Demokratska stranka Srbije, Srpska radikalna stranka, Dveri i kosovski Srbi optužuju kabinet za veleizdaju. Tvrde, duboko uvereni, da je vlada sa briselskim sporazumom predala Kosovo. Neki episkopi Srpske pravoslavne crkve šokirali su javnost tonom i rečnikom kojim su se obratili demonstrantima. Miting u centru Beograda ipak nije bio masovan, na trg je izašlo svega nekoliko hiljada nezadovoljnih patriota. Stranke na vlasti su i dalje popularne, stiče se utisak da društvo nema toliko snage da javno demonstrira ni protiv vlade, ni za vladu. Bežeći od večernjih televizijskih dnevnika, izlazim u Zmaj Jovinu ulicu i divim se dobro raspoloženoj, bezbrižnoj mladeži. Nezaposlenost najviše pogađa mlade, njihove perspektive nisu ružičaste, ali mlade generacije se brane veselim, dobrim raspoloženjem. Ili je reč o nečemu drugom? Možda se ona siromašna, na nivo parija svedena većina i ne usuđuje da se umeša u masu razdraganih tatinih i maminih dečica? Sličnih protivrečnosti ima na svim stranama. Radništvo – nekad smo ga zvali radnička klasa – ne štrajkuje, nego rmbači za bedne plate (ili ih, kao tehnološke viškove, tajkuni izbacuju na ulicu). Prvog maja je u Beogradu demonstriralo svega nekoliko stotina ljudi. Prema kalendaru, praznik je ove godine pao na sredinu radne nedelje, na sredu, a stiglo je uz to i dugo priželjkivano, osunčano proleće. Štampa je ironično izveštavala o prvomajskom uranku, radnička klasa je danima roštiljala, tamanila ćevapčiće, pljeskavice i jagnjeće pečenje. I do mile volje ispirala grlo´ladnim pivom. Za to su u izvesnoj meri krivi i srpski, socijalno konformistički i estradnim zvezdama omamljeni mediji koji se mnogo više bave sitnim političkim čarkama posvećujući sveznajućim političarima onoliko prostora koliko zapadna bulevarska štampa posvećuje popularnim pevačima i glumcima. Srpski mediji se ne bave „klasnom situacijom”. Zašto bi se i bavili, uostalom, oni koji gladuju ionako ne kupuju novine. Ako to ipak čine, uzimaju jeftinu bulevarsku štampu iz koje će da se obaveste, osim o događajima na Farmi i u kući Velikog brata, donekle i o političkoj situaciji. Ova vrsta novina zna inače najbolje ko će biti sutra strpanu zatvor. Jer, ako ćemo pravo, i takozvana velika politika je poprimila bulevarske, iliti tabloidne karakteristike. Nema, dakle, nikakvog socijalnog otpora. Jedna patuljasta stranka može da okupi veći broj demonstranata protiv sporazuma o Kosovu, nego što su u stanju da okupe sindikati Prvog maja. Subverzivna atituda je u Srbiji izumrla. Ogromna većina građana je puna žalbi i pritužbi, ali samo nemoćno širi ruke, obmanjujući sebe da ionako ne može ništa da se učini. Taj konformizam je karakteristika i književnog života. Kad ponekad uzmem u ruke jedan novi roman, između redova mogu najčešće da pročitam poruku: „govorimo o nečem drugom”, samo ne o tome što nas tišti. Takav je danas duh vremena u Srbiji. Oni koji su izuzeci, potisnuti su na društvenu periferiju – oni su otrpljeni, ali drže ih daleko od institucija.

maj 2013.
(Preveo Arpad Vicko)

Na poziv bliskih prijatelja putujem sa Anikom u Crnu Goru. Radujem se što sam se ponovo našao u prilici da vidim gradiće u bokokotorskom zalivu – Kotor, Perast, Tivat, Igalo, Herceg Novi… Planiramo da napravimo izlet i u Dubrovnik. Pre polaska čitam čuvenu knjigu Ferenca Fejtea Sentimentalno putovanje (Ferenc Fejtő, na mađarskom: 1936; na francuskom: 2001; na hrvatskom 2003), Zagreb, Ljubljana, Rijeka, Split, Dubrovnik, Boka, Cattaro… Obilazio sam i ja, svojevremeno, ove gradove. Pa sam o nekima i pisao u svojoj knjizi Odricanje i opstajanje. I sad, prelistavajući ponovo te svoje eseje, prepoznajem u njima dramatičnu auru atmosfere osamdesetih godine. Tako sam ih doživljavao. Što je i razumljivo, jer sam se tada i nesvesno oprostio od tih gradova, oprostio se od Jugoslavije. Ja nisam mogao da pišem o „sentimentalnim putovanjima”. Ali, kako razmišljam danas? Šta osećam sada? Poslednjih godina se u gradovima ex-Jugoslavije sve manje osećam kao „ovdašnji”, poznati stranac, već kao stvarni stranac. Konačno je počelo razdoblje sentimentalnih putovanja. Možda ću doći do zaključka kojeg je formulisao Ferenc Fejte: „Ne gledam kroz prozor – pisao je – ionako mi niko ne maše sa perona , adio mare, pevušio bih u sebi, ako bih se setio melodije, rado bih ostao ovde doživotno – još nije kasno – mogao bih još da skočim sa voza – jednom ću morati i život ovako da napustim, jer neću imati kud, napustiću ga, dakako, preko volje, nerado, ali ipak poslušno i tužno, kao što napuštam ovaj pejzaž. Pripaljujem jednu cigaretu.” Toliko. Zar zaista samo toliko? Ali šta ako mi na peronu počne da maše avetna senka moje mladosti?

Fijat i krst

Jezdimo autobusom srpskim autoputevima. Pre kružnog toka na ulasku u Kragujevac iznenada ugledam ogroman krst. A Isus, razapet na tom monumentalnom krstu, nije ovde povodom neke prigode, raspeće nije postavljeno na ulasku u grad zbog predstojećeg pravoslavnog uskrsa. Uzalud razbijam glavu, nikako da odgonetnem ovu enigmu. Uskoro sledi drugi kružni tok, iz njegovog središta štrči u nebo džinovski znak firme Fijat. Možda, razmišljam, Fijatov znak simbolizuje kontinuitet, a krst je novi simbol srpskog postkomunizma.

Nova vremena, nove vile

Rusi uveliko grade na jadranskoj obali. Dolaze iz velike zemlje, otud možda i ovi grandiozni projekti. Jedan ruski magnat, nedavno smenjeni gradonačelnik Moskve, neposredno pored Herceg Novog potkopao je čitavo jedno brdo da bi napravio prostora za jedan ogroman kompleks luksuznih vila. I zbog puta koji vodi prema tim vilama, trebalo je preseći planinu. Vile aktuelnih beogradskih tajkuna su nešto skromnije, liče na nekakve hacijende, ograđene su visokim kamenim zidovima, sa bezbroj skrivenih osmatračkih kamera. Pored ovih, vile nekadašnjih socijalističkih funkcionera su veoma skromne, deluju krajnje siromašno. Prema mišljenju meštana, samo na osnovu tih građevinskih aktivnosti moguće je načiniti vernu sliku jednog vremena.

Strpljivo more

U svojoj maločas pomenutoj knjizi eseja Odricanje i opstajanje pisao sam o splitskoj rivi gde sam, suočen sa morem, spoznao svoje istočno-srednjoevropsko biće. Dogodilo se sve to sredinom osamdesetih, u vreme kad ideja Istočno-srednje Evrope još nije bila u „modi”. Do danas je, međutim, ta ideja postala demode. Nikad nisam poricao i taj vid svoje pripadnosti. Samo, pre trideset godina, ova spoznaja je mnogo obećavala, dok je ona danas teško breme. Istočno-srednja Evropa se oslobodila totalitarizma, ali ne zna šta da radi sa slobodom. Rađa se neki novi autoritarizam, u duši sve većeg broja ljudi budi se nostalgija za diktaturom, mase traže novog vođu. A more sve to strpljivo podnosi. More je za mene značilo slobodu, ono mi to znači i danas, ali me u novije vreme upozorava da budem strpljiv.

Nema ko da se izvini poniženim građanima Srbije

Čitam izjave srpskih političara. Odlučni su, kažu, da se okonča kosovski konflikt, i navode argumente zbog kojih bi pre dvadeset ili samo pre nekoliko godina bili ekskomunicirani, poniženi, popljuvani. Prisećam se devedestih godina. Najuren sa posla, lunjao sam gradom kao obeležen čovek. Telefon mi nije zvonio (na tu okolnost me je Đerđ Konrad blagovremeno upozorio), nekadašnji drugovi, poznanici su se udaljili. Boje se, pokušavao sam da ih opravdam. Da li su za to imali razloga, ne bih mogao da kažem, jer bilo je među njima i onih koji su se našli u ministarskim foteljama, odnosno, pripadali su nomenklaturi tog razdoblja. Sve više sam uveren da su skoro svi predstavnici današnje političke elite baš u Miloševićevo vreme utemeljili svoje današnje, vrlo profitabilne političke karijere. Nije nikakva tajna ni to da se najveći broj današnjih tajkuna baš u to potkožio. Posle dvadeset godina, pitanje Kosova je za sve njih samo teret za vratom, svi žele da ga se oslobode. Ali šta će biti sa onima kojima su te godine došle glave, čiji su životi tada upropašćeni? Šta sa proćerdanim generacijama? U vreme velikih izvinjenja, njima se niko ne izvinjava.

Cena avanture

Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji upozorila je lidere vladajuće koalicije da imaju na oku svoje ekstremiste. Naročito se to odnosi na Vojvodinu, zabeležio sam pre nekoliko nedelja, kad su na znamenitim novosadskim demonstracijama novosadski lideri naprednjaka i socijalista zajedno defilovali sa ekstremistima. Proevropske članice vladajuće koalicije nastoje da u tesnoj saradnji sa antievropskom Demokratskom strankom Srbije smene proevropske vojvođanske čelnike. Ne spadam među one koji idealizuju ove čelnike, to sam više puta javno rekao, verujem i tvrdim da ideal autonomije zahteva mnogo viši stepen demokratije u odnosu na ovaj današnji. Da ne odem suviše daleko, podrazumevao bi, recimo, energičnije ukidanje partokratije, a u tom pogledu, bogami, ne razlikujemo se mnogo od beogradske elite. Ne idealizujem ni Vojvodinu, jer je ona – nažalost – postala promenada ekstremista. Odavde jurišaju na Beograd, isto kao i u Miloševićevo vreme. Sve mi je to vrlo jasno, i baš zbog toga se i usuđujem da ustvrdim, da novosadska avantura i te kako ima svoju cenu, jedino se ne zna kad će stići računi.

maj 2013.
(Preveo Arpad Vicko)

Pozivaju me iz Beograda da učestvujem u panel diskusiji o budućnosti Vojvodine. Sugerišem organizatorima da u ove razgovore uključe što veći broj beogradskih intelektualaca. Ne verujem, naime, da je pitanje autonomije isključivo stvar Vojvođana, prema mom mišljenju ona je stvar demokratije u Srbiji. Imam utisak da deo beogradske inteligencije – istina, doduše, za sada samo na nekim internet-portalima – u novije vreme tačnije vidi kuda vode ova kretanja no što su bili u stanju da to shvate za vreme jogurt-revolucije. Godine 1988. su populisti, pristigli autobuskim karavanima, najpre rasturili autonomiju Vojvodine, potom su ugrožene i ljudske slobode i ljudsko dostojanstvo. Tako je počelo poniranje. Pre desetak godina sam na jednom beogradskom forumu govorio o autonomiji, i tada sam rekao da je u interesu cele Srbije, a prevashodno glavnog grada, da se što više učvrsti autonomija Vojvodine. Jer autonomiju ja ne vidim kao tvorevinu protiv nečeg, nego za nešto. Što znači da ona, u okvirima države, jedna od poluga, jedan element sistema kočnica i protivtegova, i ona je, samim tim, u toj ulozi, u službi demokratije i slobode.

O čemu ćutimo

Čitam da su Ivici Dačiću, predsedniku vlade, i Aleksandru Vučiću, prvom potpredsedniku vlade, pripretili smrću. Pripretili su smrću i njihovoj deci. Istog dana u Temerinu osvanuo je grafit: „Smrt Mađarima!” Beogradski mediji o ovom potonjem, iz nekih, za mene tajanstvenih, razloga – ćute. Predsednik parlamenta Nebojša Stefanović je vidljivo zgrožen i ogorčen pretnjama upućenim SMS porukama na mobilne telefone Dačića i Vučića, istovremeno, međutim, nema ni reči komentara što se tiče plakata izlepljenih na zidove zgrada novosadskih ulica s jasnim smrtnim pretnjama Bojanu Pajtiću, predsedniku pokrajinske vlade, a ostavljaju ga hladnim i antimađarski grafiti koji su se pojavili u zoru baš toga dana. Ubeđen sam da se talasu nasilja ne može na ovaj način stati na put. Ne može se jednom trabunjati o nestašlucima huliganam a potom povodom istih „nestašluka” govoriti o opasnim elementima. Trebalo bi raščistiti i idejne uzroke situacije u kojoj smo se našli. Da vidimo kako smo dospeli na ovu tačku, koja je politika to omogućila?

Serija demonstracija

U Beogradu pristalice Koštuničine partije, Demokratske stranke Srbije, demonstriraju protiv vlade. Simpatizeri Srpske radikalne stranke takođe demonstriraju. Izašlo je na ulice i članstvo pokreta Dveri. I ova stranka je u Novom Sadu ušla u gradsku skupštinu. I sad sa socijalistima i naprednjacima vrše vlast u Novom Sadu. Prava komedija! Beogradskim demonstracijama nedostaju još samo karavani autobusa. Šta se to dešava? Zar nema ko da pokrije troškove? Protestuje i Obraz, protestuju i Naši. Moto je skoro isti, parole su slične parolama koje su ispaljivane na novosadskom mitingu, samo što sad nije „secesija” ključna reč, nego „izdaja”. Srpska pravoslavna crkva takođe protestuje, energično. Kosovski Srbi su odbacili sve tačke sporazuma postignutog između Beograda i Prištine. Zahtevaju referendum, i već su i prionuli da prikupe neophodan broj potpisa građana. Sintaksa je upadljivo slična novosadskom mitingu. Najavljuju da će se demonstracije nastaviti, da će se podizati barikade i da će bojkotovati primenu sporazuma između Beograda i Prištine.

Tito i nova pokolenja

U poslednje vreme pojavilo se tušta i tma knjiga, članaka i feljtona o Titu, kao i brojna sećanja iz pera njegovih savremenika, bliskih saradnika. U većini slučajeva reč je o tekstovima na nivou ordinarnih spletkarije, šteta ih je i uzeti u ruke. Mada bi bilo veoma važno da imamo i jednu objektivnu i stručnu analizu, onakvu, kakva je knjiga Joža Pirjeveca pod naslovom Tito in tovariši. U Sloveniji je ova knjiga postala hit, stalno se doštampavaju nova izdanja (do sada je prodato 20 hiljada primeraka), nije ni čudo što se uskoro pojavila i na hrvatskom, u izdanju nakladničke kuće Mozaik knjige pod naslovom Tito i drugovi. Pirjevec navodi vrline i zločine politike maršala Tita. Ni najmanje nije sporno da je odgovoran za masovna ubistva koja su započeta u jesen 1944. godine. Naravno, tu spadaju i atrociteti koje su pretrpeli vojvođanski Mađari. Nije čudno što je Drug Stari važio za najboljeg Staljinovog učenika. Staljin ga je pohvalio: „Koliko ste buržuja ubili” – pitao je Tita. „Onoliko koliko je trebalo” – glasio je lakonski odgovor. Čitajući ovu knjigu shvatio sam da je među Titove fatalne greške spadala i „likvidacija srpskih liberala”, što su Sovjeti oduševljeno pozdravili, dok je Zapad ovu akciju smatrao neuputnom. Više puta sam već, raznim povodima, napisao da su u Srbiji Miloševićevu kolevku počeli da ljuljaju još 1972. godine. Poslednje procene, analize, to i potvrđuju. Nacionalizam je polako, postupno potisnuo evropsku orijentaciju u pozadinu, i ja bih ovaj „tranzicioni nacionalizam” nazvao ćorsokakom dogmatičara. Reform-komunisti pod vođstvom Marka Nikezića (a mogli bismo ih nazvati i ranim evrokomunistima), hteli su da izbegnu taj ćorsokak. Oni su razmišljali u modernoj Srbiji. Prema mišljenju Pirjeveca, ortodoksno krilo komunističke partije optužilo je Nikezića da je suviše popustljiv prema Hrvatima i, naravno, prema Albancima. O tome vredi malo razmisliti. Kad su u Srbiji duvali bar donekle slobodniji vetrovi, nije bilo oštrih konfrontacija između Vojvodine i republičke vlade, međutim, prodorom dogmatskih snaga konfrontacije su sve izrazitije. I u tom smislu je Marko Nikezić bio kontrapunkt Slobodanu Miloševiću. Ova dogmatska tradicija je i danas veoma živa, jer Miloševićeve pristalice i dalje neguju uspomene na jugurt-revoluciju.

Svakodnevne priče

Gotovo da i ne prođe dan, a da nema vesti o nekakvim ubistvima. Informativni programi svih televizija, prve stranice dnevnih listova sve više liče na policijske hronike. Jezik javnog života je sve brutalniji, ulice su sve opasnije. Incidenti svake vrste, razbojništva, ubistva širom zemlje, pa tako i u Novom Sadu. Pre nekoliko nedelja u selu Ivanča došlo je, čak, do masovnog ubistva. Jedan šezdesetogodišnjak je najpre pucao iz puške u glavu svom detetu i svojoj ženi, a onda je krenuo po komšiluku i ubio još jedanaestoro ljudi. Porodična tragedija. Taj čovek je u devedesetim godinama bio, kako se kaže, „na ratištu”. Ministarka iz redova Socijalističke partije Srbije požurila je s konstatacijom da nema ni govora ni o kakvim ratnim traumama. Ova političarka, inače psihijatar po struci, s toliko strasti je dokazivala svoju tvrdnju da sam skoro poverovao da je vukovarsko ratište delovalo upravo blagotvorno na njegovo duševno stanje. Poriče se prisustvo vijetnamskog sindroma, premda ulice vrve od osoba koje očigledno boluju od toga. Posle ove tragedije u Ivanči svi su se subjekti javnog života sa zaprepašćenjem zgrozili, ali se ništa konkretno nije preduzimalo. Možda bi trebalo pooštriti uslove izdavnje dozvola za držanje i nošenje vatrenog oružja? Vlasti nemaju nikakvo objašnjenje za ono što se dogodilo u Ivanči. Čitam da građani ove zemlje poseduju više od milion komada vatrenog oružja. Zašto je oružje, odnosno, posedovanje oružja postalo tako važno? Proteklih nedelja u Novom Sadu i u drugim vojvođanskim mestima osvanuli su plakati, grafiti, koji direktno pozivaju, podstiču na ubistvo, smrtne pretnje se upućuju SMS porukama na mobilne telefone državnih funkcionera. Počinioci ostaju poslovično nepoznati. Niko ne preuzima odgovornost. Više sudske instance smanjuju ionako blage prvostepene kazne izrečene izgrednicima. Neka sudovi budu nezavisni, ali ovi poražavajući rezultati govore o tome, da znatnom broju sudija nedostaje stručnost. Kako može onda da bude nezavisan? Uveren sam da nadležni snose moralnu odgovornost za svaki izgubljeni ljudski život.

april 2013.
(Preveo Arpad Vicko)

Produženi vikend u Temišvaru. U ovom delu Banata se izrazito oseća da je Rumunija već šest godina članica Evropske unije. Poslednji put bio sam u tom gradu, sedištu županije Tamiš, pre dvanaest godina – promene su upadljive. Temišvar je bio, i ostao, višenacionalni grad. U pogledu etničkog sastava stanovništva, pored rumunske, najbrojnija ja mađarska zajednica, zatim nemačka i srpska. U pešačkoj zoni, u centru grada – vavilonska zbrka. Nacionalni sastav obogaćuju Slovaci, Bugari i Ukrajinci, štaviše, iz ekonomskih razloga, zbog posla, u Temišvaru se nastanjuje i sve više Italijana i Grka. Zapažam i to da ovde živi bitno veći broj zadovoljnih, vedrih, nasmešenih ljudi, nego u Novom Sadu. Grad ima mađarsko, nemačko i, naravno, rumunsko pozorište. Trenutno se u Temišvaru održava međunarodni festival nemačkih omladinskih pozorišta. Kulturni centar lokalnih Bugara nalazi se u srcu grada, a ne na periferiji. Revnosno radi i italijanski, i francuski kulturni centar. Nekadašnji imućni građanski sloj stvorio je vremenom, odnegovao potrebu i za muzikom, temišvarska filharmonija nastupa i danas u prepunoj koncertnoj dvorani. Video sam nekoliko patinom pokrivenih zdanja sa natpisima na mađarskom jeziku. Nažalost, toga u Novom Sadu ima sve manje. Sam centar grada se sad renovira. Temišvar želi da 2020. godine bude kulturna prestonica Evrope, isto kao i Novi Sad. Na autobuskim, trolejbuskim i tramvajskim stanicama digitalni displeji informišu o vremenu dolaska i odlaska ovih sredstava gradskog prevoza. Moji poznanici hvale gradonačelnika koji nastoji da bude u službi svakog stanovnika grada. Rđav gradonačelnik je poznat po uličnim govorima kojima unosi podele u stanovništvo, dobar gradonačelnik ga svojim radom – ujedinjuje. On zna da se prijatna, prijateljska urbana sredina, kao i sam izgled grada, uspostavlja, pored ostalog, i savršeno organizovanim masovnim prevozom, i da je to u tesnoj vezi sa modernim, digitalnim displejima, jer osim što su praktični, jačaju i osećanje sigurnosti. Kad bolje razmislim, takvi displeji bi dobrodošli i u Novom Sadu! Naravno, uz njih i dobro raspoloženje.

Svakodnevne scene

Razgledam jednu fotografiju. U Zmaj Jovinoj ulici grupa građana diže visoko ogroman transparent na kojem piše: „Dole Vojvodina!” Nastavlja se, svom žestinom, i izvan parlamenta, borba za plišane fotelje, mada nisu te fotelje bitne, već moderna, otvorena, demokratska autonomija Srbije na putu ka Evropskoj uniji, a koju nazivamo – Vojvodinom. Pravo pitanje glasi: kakva treba da bude Vojvodina 21. veka. Umesto toga, šta čujem? Političar iz Srpske napredne stranke ponosito izjavljuje da je demokratski izabrani predsednik pokrajinske vlade opasniji od kriminalca sa Interpolove poternice, inače aktiviste iste stranke, koji vodi akciju prikupljanja potpisa protiv predsednika vlade. Isključujem televizor i čitam Monteskijea. „Biti iskren svuda, čak i u domovini. Svaki građanin je dužan da umre za domovinu, ali niko nije dužan da laže za nju.”

U Briselu se mire, u Beogradu demonstriraju

Kasno posle podne stiže vest da su predsednici vlada u Briselu parafirali sporazum između Beograda i Kosova. Očekuje se da će narednih dana i stranke vladajuće koalicije da prihvate ovaj dokument. Možda je na vidiku kraj Miloševićeve ere koja, dodouše, još krvari iz hiljadu rana. Možda! I, kakav paradoks: tu eru okončavaju oni koji su bili njeni aktivni protagonisti. Zadatak je istoričara da ispitaju sve aspekte ove prošlosti. Mene u ovom trenutku više zanima čime se može objasniti, odnosno, šta znači ona noćna performansa više stotina beogradskih mladića i devojaka koji su demonstrirali protiv vlade nazivajući njene čelnike „izdajnicima”. Reakcija je bila, dakle, munjevita, pa postoji ozbiljna bojazan da nije reč samo o jednom neprijatnom intermecu.

Noćenje s Epiktetom

Negde pred ponoć skidam sa police Epikteta. „Domovini je dovoljno da svako obavi svoj zadatak” – čitam. To se odnosi i na naciju. Neka svako radi svoj posao. U vreme inflacije samokandidovanih nacionalnih heroja i demagoga – ima ih kao zvezda na nebu – jedini je častan izbor da svakodnevno obavimo svoje zadatke i da pri tom tragamo za istinom, uprkos tome što ne možemo da se otmemo utisku da razgovaramo samo sa samim sobom.

Gde su sad pevači?

Juče sam u Temerinu šišao naglo izraslu travu. Posle podne su stigli gosti iz Frankfurta, zbog toga ne mogu da učestvujem na tribini Nezavisnog društva novinara Vojvodine o budućnosti naše pokrajine. Gosti iz Nemačke me obaveštavaju da je novosadskim mitingom socijalista i naprednjaka internacionalizovano pitanje Vojvodine. Deklaracija pokrajinske vlade nikog ne zanima, jer je uobičajena pojava da se regioni plaše za svoja prava. Ali gromopucatelni govori, karavani autobusa, neobična scenografija i ništa manje živopisni kostimi privukli su interesovanje zapadne štampe. Tek danas čitam na portalu Peščanik tekst Miroslava Ilića koji se pita, zašto su se ovih dana profesionalni vojvođanski intelektualci zavukli u bezbedne rupe. Zašto ćute istaknuti intelektualci iz okruženja pokrajinske vlasti, oni koji su godinama revnosno poslovali oko pokrajinskog budžeta? Gde su plaćeni savetnici? Generalni i ini direktori? Oniži i visoki funkcioneri? Gde su pevači koji su pre godinu dana pevali na uho pobedničkim vođama Demokratske stranke? Gde je ona čuvena, poznata kulturna elita koja se muvala oko vlasti?

To je više nego greh: to je greška

Subotnje prepodne. Ljudi žure da obave nabavke na pijaci, samoposluzi, da bi potom što bezbrižnije uživali u slobodnom vikendu, u pravom prolećnom vremenu. Na uglu Bulevara oslobođenja i Kneza Pavla – i na jednoj, i na drugoj strani – mlade devojke u belim majicama prikupljaju potpise građana za peticiju s kojom se zahteva smena vojvođanske vlade, a koja je izabrana prošle godine s ubedljivom većinom. Mnogi ih u širokom luku zaobilaze, ali na ćošku ipak nastaje gužva, aktivistkinje nisu baš na najboljem mestu postavile svoje punktove. Pored toga sve to i košta, plakate i majice, flajeri, leci… vidi se lepo da neko ima novca i za to. Sudeći po tome, i nismo baš neka siromašna zemlja. Ili – ipak? Ova ulična scena me je podsetila na sinoćne demonstracije u Beogradu. Nezadovoljnici optužuju vladu ništa manje nego za veleizdaju, jer je – kako tvrde – kapitulirala pred secesijom Prištine. Najavljuju seriju demonstracija. Među njima su i one organizacije koje su pre nekoliko dana u Novom Sadu imale zajednički nastup sa vojvođanskim socijalistima i naprednjacima. Tada sam pisao da „u ovoj priči nisu najvažniji protivnici autonomije, jer će oni već koliko sutra demonstrirati protiv srpske vlade čim ona odluči da doista krene putem modernizacije Srbije.” I evo, to se za par dana i obistinilo. Novi Sad je za njih bila generalna proba najavljenih antivladinih demonstarcija. Teglili su ogromnu tablu s natpisom „Dole Vojvodina!” Govornici na mitingu ispred zdanja vojvođanske vlade nisu imali hrabrosti da se odmah, na licu mesta i jasno ograde od njih. To me je podsetilo na rečenicu grofa Antoana de Bula. „To je više nego greh, to je greška!” Ova, inače Taleranu pripisivana rečenica, vrlo je aktuelna. Novosadski socijalisti tražili su secesionizam tamo gde ga nema, kako bi na neki način opravdali težak poraz na prošlim izborima. Bio je to nesrećan potez, jer se ispostavilo da je novosadski miting bio, zapravo, generalna proba, kako je najavljeno, niza demonstracija protiv vlade Srbije. Novosadski govornici su utemeljili onaj vokabular koji sad koriste beogradski demonstranti. I koristiće ga još dugo. Bila je zaista velika greška šurovati sa ekstremistima. Time je srpska vlada dovedena u prilično neprijatan položaj. „To je više nego greh: to je greška!” U Novom Sadu su bile izlepljene plakate koje su obznanjivale građanstvu da je predsednik vojvođanske vlade osuđen na smrt. Bojim se da na tom putu nema zaustavljanja. Ili će to biti veoma, veoma teško.

Serija smrtnih pretnji

Posle novosadske demonstracije mladi Beograđani skandiraju: „Izdajnici!” Prvom potpredsedniku srpske vlade Aleksandru Vučiću je zaprećeno smrću, iz minuta u minut prima na svoj mobilni telefon poruke takvog sadržaja. Demonstranti su ustali protiv vlade koja je, kako tvrde, prodala Kosovo. Prisećam se reči Martina Najmelera, nemačkog evangelsitičkog sveštenika: „Kad su nacisti pokupili i odveli komuniste, ćutao sam, jer nisam bio komunista. Kada su odveli i članove sindikata, opet sam ćutao, jer nisam bio član nikakvog sindikata. Kad su strpali u zatvor socijaliste, nisam ništa rekao, jer nisam bio socijalista. Kad su Jevreje odveli u logore, ćutao sam, naime, nisam bio Jevrejin. Kad su došli po mene, nikog nije bilo da protestuje.” Rečenice koje važe i u drugim okolnostima. Juče je u Temerinu ponovo osvanuo grafit: „Smrt Mađarima!” Ko zna po koji put tokom poslednjih godina. I u Temerinu, i u drugim mestima. U takvim prilikama policija preduzima intenzivnu i energičnu istragu, međutim, ne pronalazi počinioce. Novosadski plakati, potom, traže glavu Bojana Pajtića. A sad, evo, prete smrću i prvom potpredsedniku vlade. Možda će sad otkriti počinioce. Mada bi ih trebalo otkriti u svim slučajevima, i onda kad podstiču istrebljenje Mađara, jer su i život, i dostojanstvo svakog čoveka – podjednako vredni.

april 2013.
(Preveo Arpad Vicko)

Jedan nemački novinar me pismom obaveštava da će uskoro posetiti Novi Sad. Naime, premijer Ivica Dačić je u svom intervjuu za Frankfurter Algemajne Zajtung izjavio da je srpski zakon o zaštiti manjina najliberalniji zakon te vrste u Evropi. E, pa, sad bi taj nemački novinar hteo da vidi. Da vidi svojim očima kako taj zakon, s one strane političkog diskursa, funkcioniše u svakodnevnom životu. Nećete imati težak posao, odgovaram na pismo, prošetaćete se novosadskim ulicama i biće vam sve jasno. De facto, de jure! Na internetu pronalazim tekst Dačićevog intervjua. Prema rečima predsednika srpske vlade, nadležnosti srpskih zakona o zaštiti manjina su mnogo šire nego što srpska vlada traži za kosovske Srbe. Istina, ovi regioni nisu etnički, nego teritorijalni, ali – pustimo sad to. S druge strane, premijer Dačić je potpuno u pravu – ova konstatacija je za svaku pohvalu! – kad kaže da regioni raspolažu širokim ingerencijama. Ja bih još dodao: mnogo širim no što ima Vojvodina. Ako sam dobro razumeo, onda Dačić autonomije širokih ovlašćenja shvata kao evropske vrednosti, štaviše, on se i zalaže za njih. U tom slučaju, međutim, ne razumem, zašto ne kritikuje one koji su naumili da ukinu autonomiju Vojvodine, čak i s ovakvim, krajnje skromnim nadležnostima. Ne pada mi na pamet da kritikujem jednu i da branim drugu stranku. U ovoj priči nisu najvažniji, naime, protivnici autonomije, jer će oni već koliko sutra demonstrirati protiv srpske vlade čim ona odluči da doista krene putem modernizacije Srbije. Svoje namere su već i nagovestili tokom briselskih pregovora o Kosovu, kad su Dačića i Vučića nazvali narodnim izdajnicima. Neku korisniju literaturu ne bih u ovom trenutku ni mogao da predložim aktuelnoj srpskoj vladi nego kratki roman Mihaila Bulgakova Pseće srce. S preporukom da budu mudri i da čitaju što više.

Teška optužba

Haos se uvećava. Nedavno je ministarka Zorana Mihajlović izjavila da je Dušan Bajatović, direktor Srbijagasa, u proteklom periodu „loše radio”. Čak i laici znaju da nesmetano dobavljanje i distribucija gasa ima presudan uticaj na funkcionisanje privrede i na standard građana. Stoga jedna ovakva optužba deluje vrlo ozbiljno. Nisam kompetentan da presudim, ko je u pravu. Čekam odgovor vlade. Premijer, međutim, ćuti – nije demantovao tvrdnju svoje ministarke. Samim tim, prema proverenom i pouzdanom receptu, sve ostaje po starom. Kao da smo postali zemlja bez i trunke osećanja odgovornosti.

Bunjevački Mađari

Pre nekoliko dana, prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić govorio je o zlokobnoj ekonomskoj situaciji zemlje. Nagovestio je i to da će možda već za nekoliko meseci i isplata penzija biti dovedena u pitanje. Pregovori s Kosovom su doživeli fijasko. Vladu najzdušnije podržavaju oni koji su radikalno protiv pridruživanja zemlje evropskim integracijama. Beogradska vlada želi da nastavi pregovore o Kosovu, kako sama ističe, makar i po cenu bolnih kompromisa. Dakle, i kad je reč o najbolnijem pitanju, Vučić je na strani dijaloga. U međuvremenu, u Novom Sadu, vojvođanski lideri stranaka koje čine koaliciju na nivou republike, organizuju demonstracije protiv vojvođanske vlade koju ne čine predstavnici ovih partija, s obzirom na to da su na nivou pokrajine poraženi na izborima. Stvar koja je u demokratijama posve uobičajena. Stranka nemačke kancelarke Angele Merkel, na primer, doživela je poraz na nekim pokrajinskim izobrima, ali niko nije pomislio da bi zbog toga trebalo raspisati vanredne izbore na nivou čitave zemlje. Izašli su na izbore, odmerili svoje snage i primili k znanju rezultate. Život pored svega toga nesmetano teče dalje, do sledećih odmeravanja. Ali ne i kod nas. Ovde nema dijaloga, ovde je sve ili ovako, ili onako. Ko nije sa nama, taj je protiv nas, ispaljuje se stara boljševička parola. A demonstracije su organizovane jer je vojvođanska vlada najavila da će u vojvođanskom parlamentu predložiti usvajanje deklaracije u kojoj se zahteva da srpska vlada uvaži zakonska i ustavna prava Vojvodine. Gledam video-snimke ovih demonstracija. Dugi red autobusa, među njima i registracije prilično udaljenih gradova. Neobično obučeni demonstranti, uprkos lepom, sunčanom danu, muškarci su pod šubarama. Takve figure baš i ne srećem u Novom Sadu. Na jednom plakatu, krupnim slovima piše: Kosovo. Nigde se ne pominje Evropska unija. Govornike iz redova vladajuće koalicije na republičkom nivou zdušno podržava opoziciona, antievropska stranka Vojislava Koštunice i brojne ekstremno desničarske organizacije. Čini se da su vojvođanski kadrovi Socijalističke partije Srbije i Srpske napredne stranke ovim demonstracijama odaslali šifrovanu poruku Ivici Dačiću i Aleksandru Vučiću. Dnevni list Informer, koji je javno osudio vojvođansku vladu, pozivajući se krugove bliske beogradskoj vladi, objavljuje da je premijer Vladimir Putin pozvao Srbiju da se odluči: ili Rusija, ili Amerika. Time se pak demantuje izjava premijera Ivica Dačića da o tome nije bilo ni reči. Ko je iskren, ko govori, a ko prikriva istinu – citirani vladini krugovi ili predsednik vlade? Zašto se ta stvar ne raščisti unutar vlade? Isti taj Informer upozorava premijera Ivicu Dačića da je i on bio među onima koji su glasali za odluku da se pregovori o Kosovu ne vode pod okriljem Ujedinjenih nacija, nego Evropske unije. Na jednom povećem transparentu piše: „Dole Vojvodina!” Voditelj programa demonstracija pozdravio je i „bunjevačke Mađare”! Ko iole poznaje Vojvodinu, zna pouzdano da postoje Mađari i da postoje Bunjevci, ali da „bunjevačkih Mađara” nema. Uobrazilja nema granice, ako su izmislili vojvođanske separatiste, zašto ne bi mogli da izmisle i neku novu, bizarnu, hibridnu naciju: „bunjevačke Mađare”? Sve su to motivi dostojni romana jednog Vitolda Gombroviča. Ali ipak sam prinuđen da se okrenem stvarnosti. Ekonomisti saopštavaju zloslutne vesti. Na sveopštu žalost! Životni standard je posle izbora u opadanju, znatnijih stranih ulaganja nema, razumniji beogradski političari boga mole da se pojavi neki ozbiljniji investitor. Zar ne bi bilo pametnije da vojvođanski naprednjaci, (ali) i socijalisti, poslušaju Vučićev savet: ne igrajte se vatrom. Što se tiče ekonomske situacije, neka povedu razumne, na argumentima utemeljene razgovore s političkim protivnicima. Ne s neprijateljima, nego s protivnicima! I da pri tom imaju u vidu interese države, ne samo stranku i plišane fotelje. Imam ozbiljne rezerve u odnosu na vladajuću koaliciju, ali i u odnosu na opoziciju. Ne zanima me nijedna stranka, već samo ljudske sudbine, zanimaju me dramatična pitanja našeg postojanja, republikanske vrline, i ozbiljno ugrožene ljudske slobode. U zlokobnom svetu, bremenitom ekonomskom krizom, u svetu u kojem su samo promene stalne, nadasve je teško upravljati jednom malom zemljom. To podrazumeva hiljade i hiljade problema – ne treba, dakle, dodatno proizvoditi neprijatelje. Čak i građani mnogo uspešnijih, stabilnijih, uređenijih zemalja osećaju teret globalne krize kapitalizma. Imam ozbiljne rezerve i u odnosu na aktuelni parlamentarni sistem koji je pod presudnim uticajem oligarhije – ali ako su već dame i gospoda političari odabrali parlamentarnu demokratiju, neka uđu u parlament, zato su i plaćeni, neka zarade svoje plate, neka podvrgnu analizi i neka rasture deklaraciju pokrajinske vlade, ali neka ispravnost svojih ocena i stavova dokažu na stručnim forumima, i tek potom mogu da računaju na poverenje birača.

april 2013.
(Preveo Arpad Vicko)

Juče je još i prodavac kokica tvrdio da je današnji dan sudbonosan. Ljudi iščekuju nešto, većina i ne zna, šta. Ustručavaju se, boje se da postave pitanja na koja su sve do nedavno odgovori bili nadasve borbeni. Sad su u nedoumici, više ne veruju da političari imaju raspolažu nekakvim čarobnim štapićem. Više nemaju poverenja u politiku, niti u političare, i u tim prilikama lebde između nekontrolisanog nasilja i potpunog očajanja. Na koju će stranu tas da prevagne, teško je predvideti. Pre nekoliko dana ispred ulaza u supermarket neki momci su se na sav glas kleli da će, bude li se iko usudio da potpiše sporazum, organizovati masovne demonstracije protiv vlade. Bili su to mahom dvadesetogodišnjaci, pojma nemaju o tome šta se dešavalo na Kosovu. Čoveka albanske nacionalnosti verovatno nikad nisu ni videli, ali to nije nikakva prepreka da na najružniji način psuju Albance. Pokazaće oni vladi, vikali su, šta znače, kako izgledaju nezadovoljne mase naroda, neka se samo usude da kapituliraju pred tim Tačijem. Umorio sam se već od ove priče, najradije ne bih više o tome da čujem više ni reč, ali sam svestan da će ove, predstojeće nedelje odrediti naredno razdoblje. A to je više nego politika! Noćas sam sedeo isred televizora, iščekivao vesti, mada bez mnogo nade, jer sam ipak svestan da serija srpsko-albanskih pregovora podseća, ponajpre, na pozorište apsurda. Srpski političari se pogađaju sa kosovskim političarima, ali ne priznaju nezavisnost Kosova, jer je Kosovo, po slovu Ustava Republike Srbije, deo Srbije, tačnije, njena (južna) pokrajina. Televizije počinju oko ponoći da saopštavaju prve vesti. Maratonski pregovori su se završili neuspešno, izjavljuju beogradski političari, jer kosovski Albanci nisu spremni ni na kakve kompromise. Ali, šta bi bio predmet kompromisa? Pre svega, da severni deo Kosova, nastanjen pretežno srpskim življem, dobije autonomiju, uključujući i izvršnu vlast, da tamošnji Srbi imaju pravo na vlastite sudove i policiju, i da vojska „navodne” države Kosovo ne može stupiti nogom na tlo te srpske autonomije. Jutros sam proverio, o čemu se zapravo radi. Ne zanima me politička parada, pa sam radije otvorio sajt Noje Ciriher Cajtunga. Na naslovnoj strani se izveštava o epidemiji kineskog ptičjeg gripa i o severnokorejskim atomskim raketama. O fijasku „briselskih dijaloga” izveštava Tomas Fusner, dopisnik lista iz Beča, u okviru kratkog, ali objektivnog, na činjenicama baziranog članka. Pominje pri tom antievropski stav Srpske pravoslavne crkve, navodi nedavne oštro intonirane reči mitropolita crnogorskog i primorskog Amfilohija Radovića protiv Evropske unije i podseća na nezadovoljstvo političkih aktivista kosovskih Srba. Ove dve sile vezuju ruke vlade u Beogradu, zaključuje Fusner. I to je sve. Balkanski apsurdni igrokazi ne zanimaju svetsku štampu. I nadalje sam čvrst u uverenju da pitanje Kosova treba razrešiti, ne u Briselu, nego u Beogradu, ovde treba odlučiti kojim putem će zemlja da nastavi. Miloševićeva moć je začeta i ona je narasla na Kosovu, a i sada budućnost Srbije zavisi od Kosova. I s izvesnom rezignacijom primam k znanju da, sve dok se to pitanje ne reši, nećemo moći da okončamo devedesete godine. Jer još uvek živimo u tim devedesetim, samo što nam to ne dopire do svesti, jer tu činjenicu, naprosto, nećemo da primimo k znanju.

Devalvirani radnik

Lideri kosovskih Srba pozdravljaju fijasko briselskih pregovora. Srbija nije na prodaju, čujem na svakom koraku. Ali niko ne govori o tome da je danas sve na prodaju – ideali, čast, novorođenče, fabrike, radnici, obradiva zemlja, naftna industrija, ljubav. Sve, dakle, osim Srbije? I pri tom ne primećujemo, jer valjda i ne vidimo, da je radnik najjfetinija roba.

Izveštaj o stanju stvari

Na Futoškoj pijaci srećem Slobodana Tišmu, prošlogodišnjeg dobitnika NIN-ove nagrade. Sa cegerima u ruci, lako smo se složili da se na pijaci uočava najbolje život grada, svi njegovi problemi, sve njegove brige, tegobe. Zabeležio sam rečenice jedne piljarice: „Oni koji su nekad kupovali kilu krompira, sad uzimaju po pola kilograma. Umesto deset, samo po pet jaja. A voće se kupuje sve manje i manje.” Mesar uzdiše: „Jagnjetina nam je ostala u frižideru čak i za vreme uskršnjih praznika, mada nije mnogo skuplja od svinjske karmenadle. Ljudi sve manje vode računa o svom zdravlju. Biftek naprosto niko ne kupuje.” Druga piljarica, Mađarica, kod koje često pazarim, jadikuje kako joj je kćerka završila fakultet ali uzalud, nema posla. Predlažu joj da se učlani u neku stranku. Pa mene pita za savet, u koju? Kaže da im šogor govori da su u Savezu vojvođanskih Mađara sva mesta popunjena, najbolje bi bilo da se upiše kod naprednjaka, gde Mađare prihvataju oberučke. Šta ja kažem na to? Pravim kisele grimase, na šta piljarica samo odmahne rukom. „Vidim da ste jako fini, probirljivi, ali verujte, od nečega se mora živeti. Ako nije ni u jednoj stranci može da ide sa svojom diplomom u Nemačku, da pere sudove. Ili-ili.” Sležem ramenima. Sve češće sam u nedoumici. Pošao bih kući, ali pljušti kiša. Ulazim u obližnji kafe, trešti turbo-folk muzika. U sledećem takođe. Ne želim da pokisnem do gole kože, ostajem, sednem i naručujem kapućino. Za susednim stolom se debatuje o tome kako treba podmititi, izigrati carinike. Među njima sedi jedna plartinasto plavokosa žena, čizme joj sežu do iznad kolena i prekrivene su sitnim, na svaki njen pokret zveckavim metalnim poločicama. Popravlja ruž na usnama. U jednom trenutku spušta na sto i ogledalce i ruž, i gadno opsuje. Jeste li čuli, spremaju strožu kontrolu povraćaja pedevea. Mudonje nije dosta love. Ako se ovako nastavi, mogu da stavim katanac na svoj butik. Danas se više isplati da se kurvam, nego da prodajem turski donji veš. Jedna drugarica se i otisnula u seks-biznis, ali se žali da je sve manje mušterija. Ko ima para, taj drži stalnu ljubavnicu. Bodigard i kurvu. Dok gazda gore u stanu guzi, bodigard dole na ulici stražari. U pravu su današnje klinke, lova je najvažnija. Ja još imam deset aktivnih godina, a onda me više niko neće hteti. Biću radije kurtizana, nego da ovima plaćam. Jedan mlađi muškarac za stolom, koji neprestani odgovara na telefonske pozive, glasno odobrava. U pravu si, bolje da sam i ja odabrao da budem bodigard, a ne biznismen, dere se. Kosa mu je masna, sedi u beloj trenerci, u belim patikama, oko vrata teška, zlatna kajla. Kakav bi to biznismen mogao da bude?

Tužbalice

„Srbija se našla u živom blatu.” „Moramo da biramo između dva zla” – čitam žalopojke beogradskih političara. Dobro bi došlo jedno malo odlaganje. Tako je i bilo. Vlada je odlučila da se stvar donekle odloži. Cenu svekolikih grehova prošlosti platiće generacije koje se još nisu ni rodile. Mnogi slave, njima je lako, nije njihova sudbina na kocki. Uveče čitam pesme Mihalja Babiča. „…šta me briga? Šta / me briga za vesti? Svet se uzavreo sav, dani se / takmiče s godinama, godine s vekovima, ludi / narodi su podivljali: šta me briga?”

mart 2013.
(Preveo A. Vicko)

„Nema bezgrešne vladavine!” – ova surovo iskrena misao Sen Simona je, nažalost, istinita i – večno važeća. A to znači da je ona i aktuelna, jer u poslednje vreme sve je više lidera raznih kalibara koji smeću s uma veliku klopku vlasti – greh. Na svakom koraku nailazimo na „nedužne političare” koji su opasni i zbog toga, jer unapred odbijaju mogućnosti koje nude samokritičke refleksije, i ne žele da prime k znanju da su pod ovim podnebljem najveće nepravde počinjene u ime politike. Odnosno, ako je nepravda neporecivo i počinjena, nju su počinili neki drugi političari, a nikako ne aktuelni. Međutim, Artur Kestler se ne zaustavlja na toj tački: „Postoje situacije – piše u svom autiobiografskom delu pod naslovom Strela u beskraj odapeta – u kojima nije moguće ni činiti, ni pisati, štaviše, ni živeti bez greha.” Kestler otkriva takvu istinu koju nerado primamo k znanju. Većina ljudi se, naime, brani, i to uglavnom naknadno, da je samo živeo svoj život i da ga se ništa drugo ne tiče, da ni za šta nije kriv. U diktaturi je ova argumentacija, možda, unekoliko i moguća, ali u demokratiji – s obzirom na slobodu govora, niko ne mora računati na zatvor zbog izražavanja svog mišljenja – ova vrsta argumentacije ne može da bude verodostojna, naprotiv, svedoči o podmuklom saučesništvu. Takve me dileme muče, skoro svakodnevno. Umorio sam se od javnog govora, pokušavam da umirim sebe. Alibi? Da. Ali potom se ipak preračunavam, koliko sam samo nevolja navukao sebi na vrat time što sam i napisao ono što sam mislio. Ponekad sam to činio čak i preterano fino, blago, delikatno – ali uzalud. Jedno sam, međutim, naučio. Rado ću da podelim s drugima svoje iskustvo. Ne možemo da očekujemo od ljudi da budu karakterni. Ako se sretnemo s takvima koji se javno ulaguju vlastima, pa i manjinskim, ali „u četiri oka” ih pljuju i bacaju na njih i drvlje i kamenje, imajmo razumevanja: dotični najverovatnije razmišlja o nekim investicijama. A možda spada samo u grupu onih koji nisu preterano ješni, i želi samo da kupi novi auto.

Duhovni primeri

Pisao sam nedavno u budimpeštanskom Nepsabadšagu da nacionalni radikali u Bačkoj pokazuju određene rezerve prema aktuelnoj Fidesovoj vladi, jer ona energično podržava Srbiju na njenom putu prema evropskim integracijama. I mada su bezuslovno privrženi Fidesu, što se ovog pitanja tiče, zauzimaju potpuno suprotne stavove. Nisam nikad bezuslovno podržavao, a ni sad ne podržavam niti jednu mađarsku ili srpsku vladu, ali moram da primetim: ova podrška mađarske vlade mi je simpatična. I zavrteo sam pre nekoliko dana glavom kad sam pročitao izjavu Noama Čomskog koji smatra da Evropa gaji rasističke predrasude prema Srbiji i da ne želi Srbiju u svojim redovima. I kad ustvrdim da Čomski nije u pravu, pomišljam na Radomira Konstantinovića, na Aleksandra Tišmu, na Danila Kiša i od mojih savremenika na brojne, širom Evrope poznate i priznate srpske pisce i umetnike. Kako to da ta podmuklo spletkarska, zaverenička Evropa toliko ceni sve te ljude? Neka se politika ugleda na ove duhovne vrednosti. Šandor Marai je primetio jednom prilikom da je učinak mađarske književnosti daleko veći od učinka mađarske politike. To se odnosi i na Srbiju. Srpska književnost je postigla neuporedivo bolje rezultate od srpske politike.

Ceduljica, metak, neobeležena masovna grobnica

Koliko sam obavešten, sve smo bliži susretu Tomislava Nikolića, šefa srpske, i Janoša Adera, šefa mađarske države. Ali, šta će da usledi potom? Prema mom mišljenju, ono što je i do sada bilo. Dvojica predsednika će se pokloniti pred spomenikom senima nedužnih žrtava. Simboličan gest. Pri tom, međutim, ne bi trebalo da smetnemo s uma stvarnu situaciju, odnosno – činjenice. Znamo poimence žrtve novosadskih „hladnih dana”, njihova imena su izlivena u bronzane spomen ploče. Imaju li, međutim, imena i prezimena nedužne mađarske žrtve, ili će oni večno ostati bezimeni? Čijim će se senima pokloniti Janoš Ader i Tomislav Nikolić? Ne pada mi to slučajno na pamet, sad se pred vojvođanskim sudovima odvijaju brojni rehabilitacioni procesi. Najmanje što se može učiniti, i što bi bilo dolično, da se ponudi određena satisfakcija svima onima koji su ubijeni mimo zakona pravne države i za koje se ne zna ni to u koju su masovnu grobnicu bačeni. Video sam presude koje pogubljenja proglašavaju pravno valjanima čak i u slučajevima kad žrtva nije imala branioca. Dakle, nisu imali pravo ni na to što je maršal Tito dopustio Draži Mihailoviću. Da li su to kriterijumi, merila, pravne države? Ono što je od svega ostalo, to je jedna ceduljica, metak i pretpostavljeno mesto gubilišta.

mart 2013.
(Preveo A. Vicko)

Javnost se u Mađarskoj zgrozila kad je nedavno jednom publicisti, poznatom po antisemitskim i antiromskim stavovima, dodeljena značajna državna nagrada. Svetska štampa je danima brujala o tom skandalu. Naposletku je Zoltan Balog, ministar za ljudske resurse u vladi Viktora Orbana, priznao da je bio neobavešten, i uputio pismo nagrađenom publicisti Ferencu Sanislou s molbom da vrati nagradu. Mnogi su, međutim, ukazali na okolnost da je mađarska štampa u Vojvodini, i to ona čiji je osnivač Nacionalni savet Mađara, nekritički prezentovala čitav ovaj događaj. Pravila se, naime, kao da je sve u redu. Mada bi morala krajnje odmereno da sudi o ovoj pojavi, jer prećutkivanje antisemitskih i antiromskih ispoljavanja u matičnoj zemlji zapravo samo ohrabruje, podstiče one koji ovde, u Vojvodini, „neguju” govor mržnje protiv manjinskih grupa, uključujući i mađarsku nacionalnu manjinu. Dakle, ne mogu se primenjivati dvostruka merila! Jer ako smo to prećutali, lako nam to mogu spočitati. Ako se zgrozimo, ako se skandalizujemo – i to s pravom! – nad antimađarskim grafitima, ako osuđujemo prebijanje Mađara u Bačakoj, moramo da izrazimo svoje zgražavanje i nad svim drugim ksenofobnim pojavama.

Melem

Slovački ministar za inostrane poslove Miroslav Lajčak u intervjuu slovačkim i češkim listovima, izjavio je da je vreme da se slovačka vlada izvini slovačkim Mađarima zbog masovnih deportacija posle završetka Drugog svetskog rata. Gest vredan svakog uvažavanja. Politički odnosi između Mađarske i Slovačke se u poslednje vreme popravljaju, što povoljno utiče i na saniranje rana zadatih poznatom Benešovom doktrinom. Posle ovoga se neizbežno postavlja pitanje: šta čini srpska vlada u vezi sa mađarskim i nemačkim masovnim grobnicama u Vojvodini, šta preduzima po pitanju nedužnih žrtava retorzija krajem 1944. i početkom 1945. godine? I da li uopšte i čini nešto?

Nema vrhuška, malodušna javnost

Širi se, sve više, pošast ravnodušnosti. Ponovo je u porastu broj antimađarskih incidenata. Manjinski političari u svojim saopštenjima objavljivanim u manjinskoj štampi rutinski protestuju, ali u parlamentu nema interpelacije. Nemi su i univerzitetski profesori, zanemeli su čelnici, direktori, predsednici manjinskih institucija, ćute svi oni koji danas čine „pozicinirani vrh”, koji danas predstavljaju „vrhunsku inteligenciju”. A iza sebe imaju ugled, kapital i uticaj institucija kojima rukovode. Zbog toga i deluje toliko sablažnjavajuće ova velika tišina, jer nije reč samo o politici, nego i o čovečnosti. I sve mi to pada na pamet čitajući „erdeljsku hagiografiju” Lajoša Kantora pod naslovom Konglomerat. U današnje vreme istina ni približno ne zahteva takve nadljudske žrtve koje su nekad podnosili čelnici mađarskih ustanova u Rumuniji. Da li grešim? Da li ovi „incidenti” više nisu ni tako važni? Da li preterujem kad se neprestano vraćam na tu temu? Ne interesuju me toliko pojedinačni slučajevi, koliko duševne posledice: malodušnost, bežanje od stvarnosti, odumiranje inicijativa, čangrizanje, gunđanje u manjinskom zapećku. Ali šta i da rade obični ljudi kad predsednici, glavni urednici, direktori i svi veliki šefovi – ćute?

Muk

Kosovo? Da? Ne? Pregovori se prekidaju, pa se nastavljaju, negde grmi, negde sevaju munje, negde besni nevreme kao na sudnji dan, ali ne znamo ni gde, ni zašto. Narod je već umoran od svega. I u privrednoj sferi vlada zloslutni muk. Pre nekoliko dana sam u jednoj banci, u redu pred šalterom, čuo da se u pokrajini sprema otpuštanje 500 službenica. Mora da je velika nevolja, kad su i one stigle na red. Jer, do sada su otpuštali uglavnom radnike. I neposlušne novinare. U Srbiji vlada velika tišina. Cena zemnog gasa je na svetskom tržištu u padu, ali u Srbiji ostaje nepromenjena. Najavljuje se poskupljenje električne energije, potrošači gunđaju, ali samo između sebe, javnih protesta nema. Cene su u stalnom porastu, na šta je vlada sve popularnija. Apsurdne li zemlje! Žudi za optimizmom, kao za parčetom hleba. Ili još i više.

mart 2013.
(Preveo A. Vicko)

Nemam ništa protiv širenja legende o Zoranu Đinđiću, jer ona, ne neki način, predstavlja protivtežu moru nakaradnih, poganih „legendi”. Đinđić, mladi anarhista, potom marksista, a nakon završetka studija bio je pristalica frankfurtske filozofske škole, poznate po negovanju kritičkog mišljenja. Sledstveno tome, i o njegovoj ličnosti, i o njegovom delu možemo kritički da razmišljamo. Premda se, zapravo, čuvam i od ove teze, jer ne želim da računam ni na simpatije onih koji, doduše, ne polemišu otvoreno sa Đinđićevim idejama, ali u praksi deluju suprotno od njih. Već i danas ima mnogo takvih, sutra će ih biti još više. Međutim, ne bih prećutao da mi smeta ona vrsta pompeznosti, da me iritiraju sve one nadmene izjave i nadmeni gestovi koji prate stvaranje te legende. Utoliko pre, jer je sam Đinđić bio skroman čovek koji je uspeo da sačuva nešto iz alternativne, anarhističke prošlosti koja je vodila ka marksizmu. Bio sam u prilici da se i lično uverim u tu njegovu osobinu kad me je Zoran Stojanović, urednik i izdavač Đinđićeve knijige Jugoslavija kao nedovršena država, zamolio da učestvujem u njenoj novosadskoj promociji. Da budem iskren, nisam baš bio raspoložen za to. Ne zbog toga što su još pre izlaska knjige iz štampe kolale glasine da će biti zabranjena, već zbog toga što je u to vreme Đinđić već bio – političar. Međutim, uredniku je pošlo za rukom da mi napipa slabu tačku, rekavši da im nije lako, jer niko ne želi da promoviše tu knjigu. U tom slučaju, računajte na mene – odlučio sam u trenu. To je bilo u jesen 1988. godine. Učinio sam to iz nekakvog prkosa, mada sam bio svestan da moja odluka nosi u sebi i rizik greške. Ovoga puta, bar koliko je meni poznato, nije se dogodilo ništa vanredno. Naprotiv – išlo je sve kao podmazano. Termin promocije je poprilično prolongiran. Posle dugotrajnih, upornih obijanja raznih pragova, promocija je upriličena u prostoru knjižare na novosadskom Spensu – pomenuti urednik ni u jednoj od gradskih ili pokrajinskih institucija kulture nije dobio salu. A u knjižari na Spensu bilo je mesta za svega 15 stolica. Šta ako dođe mnogo ljudi? – pitao sam se, međutim, uzalud sam brinuo, okopilo se svega 13 zainteresovanih. Ali ni ta okolnost nije oneraspoložila, demoralisala Đinđića. Među ovih 13 sigurno ima nekoliko bezbednjaka, primetio je savršeno ležerno. Pogledao sam ga. Samo se nasmešio. Govorio je istim onim žarom, isto tako predano, kao da je govorio pred stotinu ljudi. Političar još nije potisnuo u njemu duh alternativca. Spremao se za filozofa, a postao je političar. Najtragičnija ličnost one istočnoevropske inteligencije koja je ovaj deo kontrinenta izvela na put društvenih i političkih promena, na put tranzicije – platio je životom. Posle smrti, sve do tada nepopularni političar postao je legenda. Možda je proradila savest: nakon što je ubijen, bolji deo društva je u Đinđića projektovao sve ono za šta se nije borio, sve što je propustio. Stvaranjem ove legende mi, zapravo, bežimo od njega, da bismo opravdali sebe. Za mene je i nadalje tajna, kojim putem bi Đinđić nastavio, da je preživeo atentat. Bio je predsednik vlade – premijer bez vlasti! Njegovi koalicioni partneri su mu više škodili nego njegovi politički protivnici. Nije, dakle, bezrazložno pitanje: da je izbegao tragediju, da li bi pristao na sve one kompromise na koje su pristali njegovi naslednici. Da li bi u ime velikog nacionalnog jedinstva razmenio poljupce s Ivicom Dačićem, ili bi u njemu prevladao praktični političar i shvatio da je to najmanje zlo – i bez poljubaca ušao u koaliciju sa svojim političkim protivnicima. Da li bi prihvatio uloge svojih naslednika, ili bi ostao usamljen, i kao nezavisni intelektualac napisao knjigu pod naslovom Srbija kao nedovršena država?

Kud se dedoše?

Uobičajena šetnja na dunavskom keju. Ne susrećem niti jednog poznanika. Kud se dedoše stari prijatelji? Da li su naprasno postali nekakvi pustinjaci, da li su se povukli u osamu, razmišljajući valjda o tome, šta su ostavili za sobom? Stečajnu masu? Ruševine? Krvlju poprskanu, nedovršenu tranziciju? Moguće je i to, međutim, da mi je samo vid oslabio. Novi Sad se poslednjih dvadesetak godina toliko promenio, da mi se i poznanik čini strancem.

Vizija

Posmatram teturavi hod moje generacije.

Kosovske scene

U Briselu pregovaraju srpski premijer Ivica Dačić i kosovski premijer Hašim Tači. Između njih dvojice sedi Ketrin Ešton, visoka predstavnica Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost. Premijeri su bili smrtno ozbiljni, gospođa Ešton se smeškala. Dačićeva partija, nekadašnja Socijalistička partija Srbije, toga istog Tačija svojevremeno je proglasila teroristom. Nova scena. Daćić priznaje da se lagalo kad se tvrdilo da je Kosovo deo Srbije. Dakle, ni Ustav ne govori istinu! Ništa ne mari, jer u međuvremenu gradonačelnik novosadski na sav glas dokazuje da se ćiriličnim pismom brani Ustav Srbije. Nešto kompenzacije nikad ne škodi! Nova fotografija: zajednički poziraju predsednik Republike Srbije Tomislav Nikolić, predsednik Vlade Republike Srbije Ivica Dačić i prvi potpredsednik Vlade Republike Srbije Aleksandar Vučić. Prema Nikolićevim procenama, razgovori ostavljaju dosta prostora optimizmu i da nikad nismo bili bliže sporazumu, Dačić je rekao da se nije dogodilo ništa značajno. Ketrin Ešton se i ovoga puta smeškala. Tačno onako kako se smeškaju diplomate Evropske unije, izveštačeno, bez duše. Evropa živi u razdoblju veštačkih osmeha. Pretpostavljam da se EU-funkcioneri u briselskoj staklenoj palati bez prestanka, bezdušno smeškaju jedni drugima. Nekoliko dana kasnije gospođa Ešton sleće na prištinski aerodrom. Sutradan, nakratko, boravi u Beogradu. Prema mišljenju komentatora, sat otkucava, primiče se čas nagodbe… Možda će se političari i nagoditi, ali ako izostanu radikalne promene u hijerarhiji društvenih vrednosti, ako se propusti obnova političke kulture, Kosovo će ostati tinjajuća rak-rana. Za sada vlada mrtva tišina. Neizvesnost je potpuna. Srpski ekstremisti, u svojim toplim brlozima ne smeju ni da beknu. Šibaju zato one koji nemaju nikakvu vlast. Neko mora da izvuče deblji kraj. To se zove građanska hrabrost.

mart 2013.
(Preveo: Arpad Vicko) 

Pre nekoliko dana, na sastanku kružoka saradnika nekadašnjeg nezavisnog nedeljnika Naplo, nisam govorio, zapravo, o aktuelnoj situaciji mađarske štampe u Vojvodini, s obzirom na to da sam se od nje u poslednje vreme prilično udaljio. Na kraju krajeva, svaka zajednica ima štampu kakvu zaslužuje. Ili kakvu ume da izbori za sebe. Čelnici kulturnih institucija i duhovnih radionica, finansiranih iz budžeta, vodeći intelektualci mađarske univerzitetske elite – ćute. Sudeći po tome, zadovoljni su sadašnjim stanjem stvari. Ako je pak većina zadovoljna pluralizmom koji je trenutno na sceni, ako je zadovoljna demokratijom unutar manjinske zajednice, zašto uopšte trošiti reči? Na pomenutoj večeri kružoka nekadašnjih saradnika Naploa, oglasio sam se o nekim stvarima, kako eventualni budući istraživači ne bi pomislili da je ovde vladala savršena jednoglasnost. Ali, govorio sam i zbog toga, jer verujem da bismo mogli i bolje, i drugačije. I pritom nisam podsećao na stvari koje su se događale proteklih nekoliko meseci, nego na prilike iz ranijih razdoblja – već i zbog toga što se poslednjih nekoliko nedelja, meseci, nije dogodilo, zapravo, ništa novo, nikakvih promena nije bilo. Više nemam ni malo snage da čitam iste one tekstove koje sam čitao juče. A i zašto bih to činio? Počinjem da se približavam onoj skupini od desetina i desetina hiljada Mađara koji su se odrekli „užitka” čitanja partijske štampe. Iz bezmalo jednogodišnje perspektive menja se karakter uspomena. Tada sam se zbog svega toga zdravo jedio, sad se pak one ređaju kao priče stvorene za Hrabalovo pero. Kakve su samo krasne, ljupke svetove nagoveštavali tupoglavi intervjui u kojima je novinar svojim pitanjima podilazio političaru? U kojima novinar hvali političara, a političar hvali samoga sebe. Sve je izgledalo jednostavno, i prosto, kao ljubav u svetu opereta. Ređali su se politički happy-endi dok se u pozadini povlačila nakaradna posleratna stvarnost. O ovom ili onom aktuelnom političaru napravljeno je više foto-portreta nego, svojevremeno, o Josipu Brozu Titu. Nije reč ni o kakvoj nostalgiji za titovskim vremenima, nego se titovska vremena ponavljaju kao burleska. Već i nevelika vremenska distanca čini komičnom tu neprijatnu blisku prošlost. Predviđam, jer mogu lako da zamislim, da će jedan budući dramski pisac napisati komediju o stvarima nad kojima se moji savremenici i ja danas zgražavamo. A budući gledaoci će se odlično zabavljati, jer će verovati da gledaju, ili čitaju, izmišljotine dramskih pisaca.

Ljubav

Prodaje mimoze na ulici. Kaže da joj mimoze šalje sin iz Tivta. „Moj pokojni muž je mnogo pio” – kaže setno. „Inače, Miladin je mrzeo cveće, a ja sam ludovala za cvećem od kako znam za sebe. Kad god bi se preterano napio, pobacao bi, porazbijao sve moje brižno čuvane saksije. U sestrinoj bašti sam, krišom, gajila cveće i prodavala bukete na pijaci” – rekla je i, sa suzama u očima, dodala: „Inače je i tu prokletu rakiju plaćao novcem koji sam ja s mukom zarađivala na cveću. Ali, šta sam mogla? Volela sam ga. Često odlazim na groblje, ali mu nikad ne nosim cveće na grob.”

Cena nacionalnih poljubaca

Na desetu godišnjicu ubistva Zorana Đinđića političari evociraju uspomene na nekadašnjeg premijera. I na beogradske demonstracije, one devetomartovske, iz 1991. godine. To je zapravo i sve što je od toga ostalo: uspomene, sećanja. Nema ni reči o Velikom Nacionalnom Pomirenju koji je proklamovala Demokratska stranka, ne pominju se skupi nacionalni poljupci razmenjeni sa Ivicom Dačićem.

I šta – ko je sad odgovoran?

Pre dvadesetak godina u javnom životu vojvođanske mađarske manjinske zajednice bio je pravi šlager grditi, proklinjati „pozicionirane intelektualce”. Oni su bili žrtveni jarci i zbog toga što je u titovskom razdoblju opadala brojnost mađarskog življa u Vojvodini. A onda je naglo nastao muk. Sad je broj Mađara u još većem opadanju, ali je „pozicinirane intelektualce” dozvoljeno samo hvaliti. Šta se desilo? Da nije možda reč samo o borbi za vlast? Nova „pozicionirana” intelektualna elita je zbacila sa „pozocija” staru elitu i naprosto je zaboravila svoje nekadašnje borbene parole?!

Remek-dela i masovna demokratija

„Zamarala me je tolika količina originalnosti” – napisao je Deže Kostolanji čitajući Uliksa, čuveno delo Džemsa Džojsa. Nije odmakao dalje od 179. stranice, pa je radije odložio knjigu. To je još uvek bolji slučaj. Sreo sam malo ljudi koji su ovaj Džijsov roman zaista pročitali do poslednjeg pasusa, ali sa još manje onih koji su priznali da su odustali. Kostolanji spada među velike izuzetke. Međutim, danas važi pravilo da hvalimo ono što nismo pročitali, i da grdimo ono u šta smo, eventualno, tek zavirili. Postala su zamorna remek-dela koja previše nalikuju jedno na drugo. Bojim se da se moderni tekst uniformisao. Sve češće odlažem ovakva remek-dela i pri tom se uvek setim Kostolanjija. Iza monotonije remek-dela, naime, uzalud tražim ličnost. Ili možda habitus uopšte nije ni potreban, s obzirom na to da se masovna demokratija „uselila” u književnost. Narod čita bestselere, a kulturna elita koja je na državnom budžetu, najradije bi „uselila” pisce u kule od slonovače. Da se ne bave prljavom svakodnevnicom onako kako je to činio Balzak, štaviše, da batale i pisanje o borbi za vlast, onako, kako je o tome pisao, recimo, Šekspir, niti da u sudbini vide (i) politiku, kao što su to videli antički grčki dramski pisci. Neka pišu o čudesnom ili egzotičnom svetu kule od slonovače, o bolu i o mukama samotničke duše, koje se tek onako, ničim izazvane, ušunjavaju u duše.

Tajna Vučićeve popularnosti

Prema mom mišljenju tajna Vučićeve popularnosti je u bezmalo desetogodišnjoj političkoj neodlučnosti ostalih političara, u njihovom sterilnom taktiziranju, umišljenosti i monotonoj retorici.

mart 2013.
(preveo Arpad Vicko)