„Nivo vode u Tisi je za jedan metar viši u odnosu na nivo vode u Begeju, zbog čega je ustava kod Stajićeva zatvorena pa voda iz Begeja ne otiče u Tisu. Neprijatan miris koji se širi iz Begeja i boja koju je voda dobila nastali su zbog toga što je Begej tekao uzvodno i podigao mulj u Tomaševcu, a na sve to utiče i trenutni vazdušni pritisak i oblačno vreme“, rekao je novinarima načelnik srednjobanatskog okruga Dušan Šijan.

Na kraju je ostalo samo da sačekamo da priroda sve odradi sama, pa da nivo Tise konačno padne, a Begej konačno poteče nizvodno, a ne uzvodno kao što je to činio u ovim apokaliptičnim danima. Mada mi ovaj “tok uzvodno” zvuči neverovatno, gotovo proročki, kao da sam već negde čitao o tome – možda u Kremanskim proročanstvima ili pak u samom Starom Zavetu – Apokalipsi. Kada reka poteče uzvodno, tu mora doći do nekih promena, možda čak i tektonskih, a o političkim i da ne govorimo. No, bez obzira na sav smrad koji smo otrpeli, ipak nekih bučnih reakcija i nije bilo, jer građani su se izgleda pomirili sa činjenicom da su nas preuzele „prirodne sile“ od kojih nam nema spasa. Lokalne vlasti su nas zamolile da se strpimo nekoliko nedelja jer ničija nije do zore gorela, pa neće ni ovaj smrad večno trajati. Osim toga nije trenutna vlast kriva što prethodna nije ništa učinila da zaštiti Begej od zagađenja već je drsko i u potaji taj problem prebacila u budućnost, a ta budućnost nam je sada okrutno spopala SNS-ovsku vlast koja nema rešenje već samo nemoćno širi ruke i uzda se u milost prirode.

A bilo je i biće raznih smradova u našem gradu na Begeju… Na primer, smrad lokalne kafilerije koja leti naprosto „mami“ mirisima tek spaljenih leševa uginulih životinja – priceless. U Zrenjaninu niste nikada sigurni kada ćete naleteti na neki od smradova koji su ovde redovita pojava. Odete recimo na „Peskaru“, naše gradsko kupalište – u nedostatku drugog – i taman se opustite posle plivanja i uživate u hladnom pivu, kad najedanput do vas dopre miris paljevine i smrad od koga gubite dah; to neki „dušebrižnici“ spaljuju višak smeća na gradskoj deponiji, a efekat ovog dimo-smrada na razini je suzavca koji policija koristi za rasterivanje demonstracija, na primer, samo što u ovom slučaju, to jeste na Peskari, nema policije, ali se građani-kupačice&kupači spontano raziđu sami. Zasednem ja sa društvom letos u jednoj kafanici na plaži… Svi lepi, preplanuli od sunca, puni snage, ma milina nas videti… Elem, seli mi, izbacili stomake i taman popili po jedan špricer kada je na nas naleteo prvi smrdljivi udar. Imali smo još toliko vremena da zaskočimo svoje bicikle i pobegnemo glavom bez obzira jer smo znali da bi sledeći udar mogao biti fatalan za nas. Na ovakve situacije moraš biti uvek spreman ako živiš u Zrenjaninu jer život ovde je opasan i tvrd, a smrad mogu da podnesu samo najjači.

Bilo je tih smradova… Zrenjanin je industrijski grad, mada ovde malo još koja fabrika radi. Grad nam je ofucan, oronuo, ali šta da se radi, svetska kriza. Lep je naš Zrenjanin, pun istorijskih znamenitosti. Imamo najstarije pozorište u Srbiji, prelep muzej, divno jezero sa vodoskokom gde možete da pecate ribu, dok po vodi plivaju patke i plastične pivske flaše. Jezero se nalazi u samom centru grada što mami mnoge lokalne „izletnike“ da tu provode vreme pijuckajući pivo na obali; bilo je i klupa pored jezera, ali se izletnicima nisu dopale pa su ih izlomili kao i kante za đubre, tako da dobar deo smeća ostaje na obali ili pak završi u vodi; bilo je i labudova na našem jezeru, ali su jednog dana odleteli… U blizini jezera se nalazi jedna od najvećih gradskih atrakcija „Suvi most“ – kako ga ovde od milja zovemo. Ime je dobio po tome što se, nesrećnik, zaglavio na suvom jer je u međuvremnu ostao bez reke, pa sad tavori oronuo i besmislen kao i odavno napuštena „Špiritana“ u blizini.

Znam da ovo sve što sam napisao o Zrenjaninu nije baš nadahnuto lokalpatriotizmom, kao i da šteti turističkom potencijalu grada, ali eto, šta da radim kada ovde živim i uviđam neke pojave koje baš i ne služe na čast prestonici Banata. Ali biće bolje… Samo da se mi rešimo ovog sadašnjeg smrada i da nam Begej ponovo poteče nizvodno.

(Autonomija)

Istina, reč u ovom obliku koji stoji u naslovu nije naša ni u duhu pravoslavlja srpskog, to je rusizam i novotarija. Mi imamo vekovima reči bolje ali lakrdijaši i šaljivdžije na šoru čine svoje. Nećemo ulaziti u semantičke finese, ali je tako kako je. Ovo kako je krenulo oko Vojvodine i neke tamo Deklaracije ne ide, pa ne ide. Muči se premijer B. Pajtić da objasni, ali ne ide. Te nije to nikakav separatizam ni u aluziji, te hajde nešto da prformulišemo, i opet ne ide. Opozicija tera svoje i ponavlja da je to zlo i nikako se dozvoliti ne sme. “Samo preko mene mrtvog”, uzvikuje neki valjda radikalski prvak, a sufliraju ovi iz DSS sa doktorom K. na čelu i s jednim članom dične SANU koji se mislimo zove dr K. Čavoški. Oni su ovo s onom južnom pokrajinom tako rešili da sada i sami ne znaju šta će s tim rešenjem. Ko zna, možda tako ima biti – može Srbija i bez pokrajina, a može i sa jednom pokrajinom. Može Srbija i bez pokrajina, ali mogu i pokrajine biti bez Srbije kao države. Veliki pravnici iz EU, vidimo to iz evropskih novina, su potpuno zbunjeni. To je balkanska enigma sa kakvom se nisu sretali u vekovnoj praksi u Evropi. Detaljno smo proučili spise bivšeg francuskog predsednika Žiskara d’ Estena i ono njegovo Načertanije za Ustav EU i vidimo da se i on zbunio. Digao je ruke ovaj slavni pravnik od toga, jer ovo u Srbiji niko živ ne razume.

Zbunila nas je i ona debata u Skupštini AP Vojvodine, jer nas podseća na one odnose između ludih i zbunjenih.

Čovek trezven, Ištvan Pastor, pokušava nešto, ali on u klin – oni u ploču i tako dok u čašama ima kisele vode u zdanju Parlamenta AP Vojvodine ili dok nekog ne spopadne muka zbog zabrane pušenja. Nudili su ljudi iz Crkve, recimo Amfilohije, rešenje, ali malo ih je bilo da ga poslušaju. Treba jednostavno ukinuti pokrajine, ali – otvara se ono pitanje s čim ćemo dalje u ovim teškim vremenima mlatiti praznu slamu. A mitropolit Amfilohije i sabrat mu Atanasije Jevtić su pokazali svima kako se to radi, ono na mitingu na Trgu republike. Treba jednostavno očitati zaupokojenu jekteniju pokrajinama i naravno i prvacima vojvođanskim da se jednom za svagda upokoje i smire. To postoji u Trebniku – to je zvanična bogoslužbena knjiga sa molitvama za sve, protiv bolesti, protiv grada koji pustoši polja, bukvalno za sve. A teološki umovi su odavno dokazali da molitva pravednika biva svemoćna i da su sve bolesti i sva zla posledica greha. To su stavovi koje bismo mogli citirati, ali da ne gnjavimo mnogo.

Jedan problem najveći umovi priznaju – jeste to tako, ali je teško pronaći pravednika, a dovoljan je jedan da se grad i zemlja spasu.

Dakle, valja organizovati miting – puting i dovesti Amfilohija sa sabraćom mu i krenuti. Na prošlom mitingu u Novom Sadu to nije korišćeno i moralo je proći onako. Evo patrijarh srpski Irinej se oglasio i ogradio, ali iscelitelji teraju svoje. A kako se ogradio videli smo – ima neposlušne dece i žali se patrijarh vojvodi Tomi, sve im daš, a oni opet naopako. Sumnjive su nam i ove ograde. Ne pomaže, Lenjin je bio u pravu, jer “drugovi, glave će nam doći mangupi u našim redovima”. Evo toga ima i u Crkvi. Nije Amfilohije naivan, zna on da nikako ne bi trebalo da nam se desi ovo što nam se desilo sa Kosovom, pa da sutra pregovaramo uz posredstvo EU sa nekim tamo vojvođanskim separatistom kao sada s H. Tačijem. Đavo ne spava i stoga, ako đavola ne možemo da pobedimo, ubacimo ga u naše redove. Nečastivi koji je definisan kao “laža i otac laži” nije lak već veoma komplikovan stvor. On je spreman da poradi za vojvođansku stvar, ako mu se lepo obratimo.

A u Trebniku ima i jedna ozbiljna molitva, samo niko da je očita ovim ljudima koji zaista mlate praznu slamu.

To je molitva za ljude kojima se smuti u glavi i buncaju sve i svašta, pa i o separatizmu vojvđanskom. A ti su promenili sve partije i više nisu sigurni u kojoj su bili i u kojoj su sada. Te radikali su, te sada napredanjci, te levičari, te desničari i bog zna jedini šta još. Mi nismo za reči i izraze koji su uvredljivi – ni po koju cenu – ali reč “švaler” nije uvredljiva. Ona je izvedenica od reči vitez – chevalier i pesnici su je tako i koristili. Kod nas sve banalizuju lako, pa i tu reč, ali u sremskom šoru u legendarnom bećarcu to je jasno i precizno naglašeno. I peva se šorom i danas –

Kaži meni moja lutko bela –
koliko si imala švalera.

A odgovor je veseo i šarmantan i ozbiljan sigurno –

Tri put sedam dvadeseti i jedan
i još osam, eto toliko sam.

Ovo se oko separatizma zaista pretvara u lakrdiju i nikakvoga smisla i nema i samo se pitamo dokle će tako. Pa, napokon ukinite Vojvodinu i očitajte nam svima opelo, kao ono na Trgu republike u Beogradu onomad.

(Autonomija)

Na Mediteranu dozreva limun, u jeku je berba sočnog južnog voća, kuva se posvuda pekmez od narandže. Stabla limuna i narandže ponovo su u cvatu, miriše jasmin i bagrem. Na crnogorsko primorje stižu prvi turisti, većinom su to Rusi, Belorusi i Norvežani. Na plažama se pojavljuju prvi stranci, ali za sada su domaći u većini. O čemu bi drugom i raspravljali, nego o politici. Jedan stariji čovek glasno grdi Mila Đukanovića, a istovremeno punim ustima hvali haškog optuženika Radovana Karadžića. Kupači se ne upuštaju u raspravu sa njim, ali čovek je uporan, ne odustaje i agresivno ih provocira. Trener lokalnih vaterpolista ga energično opominje: prestani sa tim praznim pričama, plašiš nam turiste. Više njih glasno odobravaju trenerovu opomenu, ne treba maltretirati turiste. Opomena, međutim, deluje veoma kratko na govornika, bez reči zuri ispred sebe nekih pola sata, a onda počinje iznova sa svojim tiradama. Deklamuje ih kao psalme. Pomišljam da je i ta polusatna pauza nekakav uspeh. Srećom, Crna Gora ima turiste, što donosi, evo, ne samo ekonomsku, nego i političku korist. U Novom Sadu često srećem na ulici ovakve tipove, znam već njihovu prirodu, znam da se ne mogu zaustaviti, ali više nisam raspoložen ni da slušam ovo narodsko bistrenje politike, zato radije bežim u obližnju poslastičarnicu. Za jednim stolom sede neki Finci, tiho razgovaraju. Kad god vidim Fince, uvek mi bude pomalo toplo oko srca. Oni su naš rod! Iz iste smo, ugro-finske, porodice. Istina, prema nekim novomađarskim naučnim istraživanjima, nemamo nikakve veze sa njima. Pa sam tako i završio – pao sam iz šupljeg u prazno. I u Mađarskoj je već sve politika, pa tako i rodbina.

Grad na nizbrdici

Po povratku sa mora u poštanskom sandučetu nalazim primerak bečkog nedeljnika Di Prese am Zontag. Juta Zomerbauer je poslala svoju novosadsku reportažu u kojoj mene naziva hroničarem propadajućeg Novog Sada. Naravno, svi odmah pomišljaju na politiku, ali nije samo o tome reč. Istina je, naime, da Novi Sad nikako ne nalazi svoje mesto, svoj evropski identitet.

Tajkunski humanizam

Na svakom koraku kapitalističko, cmizdravo prenemaganje o humanizmu. Nikad, nigde za jednu ovakvu pokvarenu, raskalašnu, gnusnu elitu nisam čuo, kao što je ova post-tranziciona.

Sekunde života

Za jednu noć sam pročitao roman Zoja Mire Otašević. Ovo simpatično delo, i po tonu, i po načinu gledanja na svet, umnogome se razlikuje od današnjih dominantnih poetika romana. Luk koji iscrtava fabula, veoma je širok, obuhvata vreme od nacizma do Srebrenice. Mogli bismo reći da govori o našem zlokobnom veku. Nežnom spisateljskom rukom napisani roman karakterišu zamišljene fotografije, stvarni komentari, suptilan ton, krhki svetovi. Nekoliko zaustavljenih trenutaka stvarnih ili fiktivnih protagonista našeg vremena. U jednoj sceni se pojavljuje vojska generala Ratka Mladića koja s okolnih brda bombarduje Sarajevo. S vremena na vreme usledi prekid vatre u trajanju od petnaestak, dvadesetak sekundi, to je bilo vreme dovoljno da se dole u Sarajevu pretrči s jedne strane ulice na drugu. To su trenuci odluke o životu i smrti. Mira Otašević piše o evropskim, jugoslovenskim sekundama. O sekundama i o smrti. Možda je kucnuo čas da progovorimo i o ovom potonjem – imam utisak da smo previše brbljali o životu.

Kolektivni konformizam

Političku atmosferu u Srbiji ispunjava nervoza, ponekad napetost. U Beogradu priređuju demonstracije protiv vlade. Demokratska stranka Srbije, Srpska radikalna stranka, Dveri i kosovski Srbi optužuju kabinet za veleizdaju. Tvrde, duboko uvereni, da je vlada sa briselskim sporazumom predala Kosovo. Neki episkopi Srpske pravoslavne crkve šokirali su javnost tonom i rečnikom kojim su se obratili demonstrantima. Miting u centru Beograda ipak nije bio masovan, na trg je izašlo svega nekoliko hiljada nezadovoljnih patriota. Stranke na vlasti su i dalje popularne, stiče se utisak da društvo nema toliko snage da javno demonstrira ni protiv vlade, ni za vladu. Bežeći od večernjih televizijskih dnevnika, izlazim u Zmaj Jovinu ulicu i divim se dobro raspoloženoj, bezbrižnoj mladeži. Nezaposlenost najviše pogađa mlade, njihove perspektive nisu ružičaste, ali mlade generacije se brane veselim, dobrim raspoloženjem. Ili je reč o nečemu drugom? Možda se ona siromašna, na nivo parija svedena većina i ne usuđuje da se umeša u masu razdraganih tatinih i maminih dečica? Sličnih protivrečnosti ima na svim stranama. Radništvo – nekad smo ga zvali radnička klasa – ne štrajkuje, nego rmbači za bedne plate (ili ih, kao tehnološke viškove, tajkuni izbacuju na ulicu). Prvog maja je u Beogradu demonstriralo svega nekoliko stotina ljudi. Prema kalendaru, praznik je ove godine pao na sredinu radne nedelje, na sredu, a stiglo je uz to i dugo priželjkivano, osunčano proleće. Štampa je ironično izveštavala o prvomajskom uranku, radnička klasa je danima roštiljala, tamanila ćevapčiće, pljeskavice i jagnjeće pečenje. I do mile volje ispirala grlo´ladnim pivom. Za to su u izvesnoj meri krivi i srpski, socijalno konformistički i estradnim zvezdama omamljeni mediji koji se mnogo više bave sitnim političkim čarkama posvećujući sveznajućim političarima onoliko prostora koliko zapadna bulevarska štampa posvećuje popularnim pevačima i glumcima. Srpski mediji se ne bave „klasnom situacijom”. Zašto bi se i bavili, uostalom, oni koji gladuju ionako ne kupuju novine. Ako to ipak čine, uzimaju jeftinu bulevarsku štampu iz koje će da se obaveste, osim o događajima na Farmi i u kući Velikog brata, donekle i o političkoj situaciji. Ova vrsta novina zna inače najbolje ko će biti sutra strpanu zatvor. Jer, ako ćemo pravo, i takozvana velika politika je poprimila bulevarske, iliti tabloidne karakteristike. Nema, dakle, nikakvog socijalnog otpora. Jedna patuljasta stranka može da okupi veći broj demonstranata protiv sporazuma o Kosovu, nego što su u stanju da okupe sindikati Prvog maja. Subverzivna atituda je u Srbiji izumrla. Ogromna većina građana je puna žalbi i pritužbi, ali samo nemoćno širi ruke, obmanjujući sebe da ionako ne može ništa da se učini. Taj konformizam je karakteristika i književnog života. Kad ponekad uzmem u ruke jedan novi roman, između redova mogu najčešće da pročitam poruku: „govorimo o nečem drugom”, samo ne o tome što nas tišti. Takav je danas duh vremena u Srbiji. Oni koji su izuzeci, potisnuti su na društvenu periferiju – oni su otrpljeni, ali drže ih daleko od institucija.

maj 2013.
(Preveo Arpad Vicko)

Demokratska stranka još uvek deluje kao raštimana stranka bez jasnog pravca i jasne poruke, iako je i dalje viđena da bude stožer opozicije na republičkom nivou. Naravno, teško je sada kada vam je najveći politički konkurent preuzeo politički plan i program i njime vas porazio na izborima, ali o tome se moralo misliti ranije. Verovatnija je opcija da problem uopšte nije bio u politici, već u ljudima, pogrešnim ljudima na pogrešnim pozicijama. Deluje neverovatno da se neko nije ozbiljnije pozabavio time u proteklim godinama i shvatio da se stranka kreće putem sunovrata. Građani su izgubili poverenje u ljude, ne u politiku, ali je i o tome trebalo misliti ranije. Kada su se već dosetili, cena je plaćena i počela su stranačka prepucavanja, izlasci iz stranke i sve ono što ide uz takva vremena, u kojima se jedna stranka nalazi na ivici provalije.

Nažalost, i Vlada Vojvodine još uvek češće deluje pasivno. Odbor za pitanja ustavno-pravnog položaja Vojvodine radio je svoj posao, ali i dalje je, makar moj utisak, da Vladi Vojvodine fali dobra i redovna komunikacija sa građanima Vojvodine. Ponekad se čini da se nedeljama ništa bitno ne događa u Vojvodini, građani su prepušteni nagađanjima na osnovu naslova iz štampanih medija, a svi znamo da se i te kako mnogo toga dešava i da su ovo, ako ne prelomni, a onda sigurno meseci koji prethode onim najvažnijima za Vojvodinu. Vojvođani moraju imati neprekidnu kopču sa svojom nabližom Vladom, jer u suprotnom, neće razumeti suštinu decentralističkog mehanizma i, paradoksalno, više će razumeti onu dalju Vladu, iz Beograda.

I za kraj – Novi Sad. Danas, kada sam prolazio pored „Informatike“ video sam jednu gospođu koja je pogledom u prazno stajala ispred zidova ovog preduzeća. Samo ona zna šta joj je bilo na umu, ali nije teško pogoditi da muči istu muku kao i većina dužnika. Dužnici ili ne, verovatno ste zanemeli pred najnovijom egzibicijom činioca lokalne vlasti, ali možda je upravo u tome i problem. Prečesto zanemimo u trenucima kada bismo trebali da budemo najglasniji.

(Autonomija)

Patrijaršija i episkopat, predugo omamljeni iluzijama o neupitnom moralnom (duhovnom) i nacionalnom autoritetu, tvrdoglavo su ignorisali brojne nehrišćanske ispade u svojim redovima. Od parohijskog, eparhijskog, pa evo i svecrkvenog značaja. Najpre je s kraja osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka ne samo izostalo distanciranje od nacionalističke histerije izmanipulisanih masa, nego je u njemu učestvovao velik broj članova običnog klera i episkopa. Umesto pastirske brige i opominjanja na sveljudske vrednosti hrišćanstva, umesto poziva na razum u vreme uzavrelih strasti, veliki broj pripadnika crkve ostrašćenih antikomunizmom i nacionalizmom učestovao je u širenju najpre nacionalističke, a potom i ratne histerije. I iluzija velikodržavnih projekata. Ako i nisu javno podržavali ratove, Patrijaršija i ratni episkopat nisu im se nedvosmisleno ni suprotstavljali. Stalnim prisustvom na ratištima i blagosiljanjem političkih i vojnih ratnih vođa, skoro redom suđenih za najteže ratne zločine, blagosiljanjem nesrećne sirotinje mobilisane pod oružje zarad sumanutih ratnih ciljeva, crkveni velikodostojnici i sveštenstvo nedvosmisleno su davali podršku ratu. „Crkva je uvek uz svoj stradalni narod“. Sic! Nije ih stvarno interesovala patnja naroda na svim zaraćenim stranama. Nisu ih interesovale masovne pogibelji i širenje mržnje među sluđenim narodom. Sve se demagoški, nehrišćanski, pravdalo da je „crkva uvek uz svoj narod“. Izvorno poslanje crkve, svih crkvi i verskih zajednica, nije da „uvek budu uz svoj narod“. Valjda im je zavetna obaveza da uvek, i uprkos svemu, budu uz hrišćanski, odnosno neki drugi verski nauk. Šta sa stanovišta istinske vere znači opredeljenje da se „uvek bude uz svoj narod“? Nije li nebrojeno puta ovaj ili onaj narod, izmanipulisan kakvom ideologijam, srljao u avanturizam i propast? Istorija je prepuna takvih primera. Nisu li verske zajednice, pa i SPC, u duhovnoj obavezi da pre i iznad svega uzdižu moralne vrline, bogoljublje i čovekoljublje, nasuprot avanturističkih političkih projekata? Opominje li ih Hristovo stradanje u Jerusalimu i pouka da se ostane privržen veri i poslanju, uprkos tome da su ga se po izdaji odrekli i učenici i izmanipulisana svetina koji su ga pre suđenja slavili?

Kad se posrnulo u etnofiletizam i nacionalističko politikantstvo, kad se nekritički stalo uz rat i ratne bestijalnosti pod izgovorom da se staje „uz svoj stradalni narod“, kad je zaboravljeno hrišćansko zaveštanje da su svi ljudi braća i sestre u Hristu, desilo se šta se desilo. Iza javnog zagovaranja brige za „stradalni narod“, iza pravdanja „ratova koji su nam nametnuti“, iza hodočašća ratištima i blagosiljanja svega što je nosilo srpsko znamenje, čak i ratnih zločinca, počelo je urušavanje i duhovna kompromitacija SPC. Njezino pastirsko poslanje i duhovna krepkost počeli su gubiti verodostojnost, uprkos javno isticanom velikom ugledu, što su isticali, širili i šire prekonoć umnoženi novovernici po medijima i javnim institucijama. SPC su ozbiljno počeli nagrizati slavoljublje i srebroljublje, raskalašnost i bahatost, sujete i prikrivani unutrašnji raskoli. Slabilo je bogoljublje i čovekoljublje. Slabilo je eshatološko učenje, a bujalo primitivno politikantstvo. U katehizisu, u veronauci, umesto istinske teologije, umesto egzegeze svetih spisa i izučavanja eklezijanskog iskustvu, uzdizani su verska neukost i misticizam. Religijsko iskustvo usmeravano je na obrede i idolopoklonstvo. To je bilans ratnog episkopata SPC, koji se evo na naše oči raspada pod teretom gomilanih prikrivanih sagrešenja.

Treba li nabrajati mitropolite i vladike koji su se, smemo li reći, ogrešili i o božije i o zemaljske zakone? Od puškomitraljesca sa slavonskih ratišta i sadašnjeg neprikosnovenog gazde Mileševe Filareta, preduzimača Artemija, ljubitelja bogoslova i mladih đakona Pahomija i Kačavende, do slavoljubivog mitropolita Amfilohija koji bi ako ne da nadiđe slavu Njegoša, ono bar da se sa njim izjednači. Lakše bi bilo imenovati one koji se nisu obrukali i posrnuli u grehu. O nižem sveštenstvu, monasima, đakonima, članovima crkvenih odbora i običnim vernicima, naročito prekonoć postalim vernicima, ne treba ni govoriti.

Posle gorkog iskustva sa ratnim episkopatom SPC stasalog u usponu i egzalataciji nacionalizma, umesno je govoriti o obnovi episkopatima nekompromitovanim članovima. Ima li SPC za to snage? I još važnije pitanje, ima li u SPC sveštenstva koje je spoznalo prave uzroke problema koji opterećuju crkvu? Ima li među mlađim sveštenstvom onih koji znaju čitati znake u vremenu? Dobro bi bilo da ih ima i za SPC i za njezine vernike.

(Autonomija)

Kada bi pločnik oko trga znao govoriti bila bi to priča, jer nema toga a da trg nije to zapamtio i lepog i ružnog. Svega je bilo. Život je dug.

Sećamo se kada je profesor S. Stanković u parlamentu proglasio republiku i ukinuo monarhiju. Bilo je bučno. S mnogo cveća i govora i narodnog veselja, kako se onda govorilo. Naši davni dani. A zvali su ga Trg kod kneževeog spomenika, a kasnije jednostavno Kod konja. Od prosvećenog kneza ostao je samo konj i oko njega magarci. Tempora mutantur kažu stari Latini. Da, vremena se menjaju, ali mi nikako. Sećamo se kada je pokojni daroviti Brana Petrović tu čitao svoju čuvenu poemu – bilo je to pod Titom – pod naslovom dirljivim – “Jovan Zlatousti čita Manifest komunističke partije na Trgu republike”. Brana je imao dara i rano nas je napustio. A kasnije ko sve nije bio oko spomenika, i kuso i repato i republikanci i monarhisti i novokomponovani pravoslavci. Bio je jednom viđen na cokli spomenika i akademik Dobrica Ćosić, pa su ga pobunjeni studenti oborili sa cokle. Ulice trga pamte naše nade i naše zablude – i prve ljubavi naše. Odosmo mi ovako starački baš sentimentalno daleko.

Ovo što se odigralo na trgu na mitingu Srba sa severa Kosova bilo je i tužno i mučno, na momente i stravično i to tačno u 12 časova i 44 minuta kako je i najavljeno bilo. Srbi sa Kosova neće sporazum koji su Dačić i komšija mu Tači parafirali u Briselu. Bune se i niko im to ne spori jer svako ima pravo da govori, a njima doista nije lako. Sada se bije kosovska bitka, ali ne između Srba i Turaka, pa ni Albanaca, sada se bije kosovska bitka između samih Srba. I još niko ne zna ko će pobediti. Mučno je i neizvesno doista. Ni sami ne znamo šta nas je tu dovelo, sedeli smo u kavani i pre toga, jer dalje od lekara nismo ni mogli – ni štap više nije pomogao. Listali smo Tertulijanovu knjigu De carne Christi, tako nešto u sličnim prilikama nosimo, jer u čekaonicama kod lekara je dosadno i dugo se čeka. Miting je počeo i tu su zastave, himne i bučni povici i neke zastrašujuće parole, ali – tako to biva. Dok su govorili Srbi sa Kosova sve je bilo u redu. Ti ljudi su zaista zbunjeni i nije im lako. Govorili su mirno i nekako, činilo nam se, razložno. I onda je nastala mučnina koja nas je polila nekom zebnjom, i u jednom momentu nam se činilo da su zagraktali gavranovi. Ne, nebo je bilo vedro i sa banatske strane se oglašavao neki prijatan vetar. Ali, ne lezi vraže. Na bini se pojavio preosvećeni mitropolit i to crnogorsko – primorski i skenderijski Amfilohije. Ono skenderijski mu znači Skadar grad u Albaniji na moru ili blizu. On je počeo da govori, ali to nije bio govor već jektenija za mrtve ili zaupokojena liturgija koja se služi samo mrtvima po Trebnuku SPC. Setili smo se naših mrtvih i glas je bio takav – “V mjeste prišnje, mjeste žlatnje idježe njest pečalji i vozdihanija iđeže usi čelovjeci pojdut”. Moramo ovako da transkribujemo onaj divni staroslovenski tekst. Amfilohije je čitao zaupokojenu liturgiju Vladi i Skupštini Srbije. Baš tako. A i Vlada i poslanici su još živi. Neverovatno! I činilo nam se da smo na groblju. Ne na mitingu, nego na groblju. I onda se pojavio umirovljeni vladika zahumsko – hercegovački Atanasije.  Atanasije je loš govornik, na javnoj sceni on muca i uvek se muči kao kaluđer s ku**cem, kako narod naš kaže – mi se izvinjavamo zbog ovog citata, ali to je narodna reč – i ono što izgovori nekako je smušeno i ne baš jasno.

Ipak je on bio u nečem jasan – izdajnici iz Dačićeve Vlade će proći kao pokojni Zoran Đinđić koji je otišao “bogu na istinu”. To je bilo već skandalozno, ali neka se time bave oni koji godinama tragaju za pozadinom političkom Đinđićevog ubistva. Zlosutno je odjeknuo ovaj glas nerazumnog kaluđera Atanasija Jevtiće. To su bile pretnje i sada je frka u javnosti, te da se patrijarh oglasi i ogradi – to smo i mi apelovali odmah nakon mitinga u izjavi Tanjugu – i on se oglasio i ogradio od nerazumnika među svojom braćom arhijerejima. Malo je to pomoglo i mi ne verujemo da će ga oni – patrijarha srpskog Irineja – poslušati, jer njima je malo stalo i do Srba i do SPC i do nas svih. Boli njih uvo za nas, oni teraju svoje ili kako u Sremu kazu teraju mačke na odžak. Bilo je ružno i skandalozno. Neka Dačić vidi zajedno sa Gospodarem Vučićem šta će i kako će, a iguman manastira Dečani o. Sava Janjić je izjavio – Neka nas bog sačuva. I u Crkvi su mnogi zaprepašćeni ovim graktanjem s beogradskog Trga republike. Neki ministar Ž. Obradović iz Dačićeve Vlade pominje da bi trebalo da se oglasi državni tužilac ali – to nećemo dočekati.

Nikad se ništa baš ovako ružno nije dogodilo na Trgu republike u Beogradu i ne ponovilo se.

(Autonomija)

Na poziv bliskih prijatelja putujem sa Anikom u Crnu Goru. Radujem se što sam se ponovo našao u prilici da vidim gradiće u bokokotorskom zalivu – Kotor, Perast, Tivat, Igalo, Herceg Novi… Planiramo da napravimo izlet i u Dubrovnik. Pre polaska čitam čuvenu knjigu Ferenca Fejtea Sentimentalno putovanje (Ferenc Fejtő, na mađarskom: 1936; na francuskom: 2001; na hrvatskom 2003), Zagreb, Ljubljana, Rijeka, Split, Dubrovnik, Boka, Cattaro… Obilazio sam i ja, svojevremeno, ove gradove. Pa sam o nekima i pisao u svojoj knjizi Odricanje i opstajanje. I sad, prelistavajući ponovo te svoje eseje, prepoznajem u njima dramatičnu auru atmosfere osamdesetih godine. Tako sam ih doživljavao. Što je i razumljivo, jer sam se tada i nesvesno oprostio od tih gradova, oprostio se od Jugoslavije. Ja nisam mogao da pišem o „sentimentalnim putovanjima”. Ali, kako razmišljam danas? Šta osećam sada? Poslednjih godina se u gradovima ex-Jugoslavije sve manje osećam kao „ovdašnji”, poznati stranac, već kao stvarni stranac. Konačno je počelo razdoblje sentimentalnih putovanja. Možda ću doći do zaključka kojeg je formulisao Ferenc Fejte: „Ne gledam kroz prozor – pisao je – ionako mi niko ne maše sa perona , adio mare, pevušio bih u sebi, ako bih se setio melodije, rado bih ostao ovde doživotno – još nije kasno – mogao bih još da skočim sa voza – jednom ću morati i život ovako da napustim, jer neću imati kud, napustiću ga, dakako, preko volje, nerado, ali ipak poslušno i tužno, kao što napuštam ovaj pejzaž. Pripaljujem jednu cigaretu.” Toliko. Zar zaista samo toliko? Ali šta ako mi na peronu počne da maše avetna senka moje mladosti?

Fijat i krst

Jezdimo autobusom srpskim autoputevima. Pre kružnog toka na ulasku u Kragujevac iznenada ugledam ogroman krst. A Isus, razapet na tom monumentalnom krstu, nije ovde povodom neke prigode, raspeće nije postavljeno na ulasku u grad zbog predstojećeg pravoslavnog uskrsa. Uzalud razbijam glavu, nikako da odgonetnem ovu enigmu. Uskoro sledi drugi kružni tok, iz njegovog središta štrči u nebo džinovski znak firme Fijat. Možda, razmišljam, Fijatov znak simbolizuje kontinuitet, a krst je novi simbol srpskog postkomunizma.

Nova vremena, nove vile

Rusi uveliko grade na jadranskoj obali. Dolaze iz velike zemlje, otud možda i ovi grandiozni projekti. Jedan ruski magnat, nedavno smenjeni gradonačelnik Moskve, neposredno pored Herceg Novog potkopao je čitavo jedno brdo da bi napravio prostora za jedan ogroman kompleks luksuznih vila. I zbog puta koji vodi prema tim vilama, trebalo je preseći planinu. Vile aktuelnih beogradskih tajkuna su nešto skromnije, liče na nekakve hacijende, ograđene su visokim kamenim zidovima, sa bezbroj skrivenih osmatračkih kamera. Pored ovih, vile nekadašnjih socijalističkih funkcionera su veoma skromne, deluju krajnje siromašno. Prema mišljenju meštana, samo na osnovu tih građevinskih aktivnosti moguće je načiniti vernu sliku jednog vremena.

Strpljivo more

U svojoj maločas pomenutoj knjizi eseja Odricanje i opstajanje pisao sam o splitskoj rivi gde sam, suočen sa morem, spoznao svoje istočno-srednjoevropsko biće. Dogodilo se sve to sredinom osamdesetih, u vreme kad ideja Istočno-srednje Evrope još nije bila u „modi”. Do danas je, međutim, ta ideja postala demode. Nikad nisam poricao i taj vid svoje pripadnosti. Samo, pre trideset godina, ova spoznaja je mnogo obećavala, dok je ona danas teško breme. Istočno-srednja Evropa se oslobodila totalitarizma, ali ne zna šta da radi sa slobodom. Rađa se neki novi autoritarizam, u duši sve većeg broja ljudi budi se nostalgija za diktaturom, mase traže novog vođu. A more sve to strpljivo podnosi. More je za mene značilo slobodu, ono mi to znači i danas, ali me u novije vreme upozorava da budem strpljiv.

Nema ko da se izvini poniženim građanima Srbije

Čitam izjave srpskih političara. Odlučni su, kažu, da se okonča kosovski konflikt, i navode argumente zbog kojih bi pre dvadeset ili samo pre nekoliko godina bili ekskomunicirani, poniženi, popljuvani. Prisećam se devedestih godina. Najuren sa posla, lunjao sam gradom kao obeležen čovek. Telefon mi nije zvonio (na tu okolnost me je Đerđ Konrad blagovremeno upozorio), nekadašnji drugovi, poznanici su se udaljili. Boje se, pokušavao sam da ih opravdam. Da li su za to imali razloga, ne bih mogao da kažem, jer bilo je među njima i onih koji su se našli u ministarskim foteljama, odnosno, pripadali su nomenklaturi tog razdoblja. Sve više sam uveren da su skoro svi predstavnici današnje političke elite baš u Miloševićevo vreme utemeljili svoje današnje, vrlo profitabilne političke karijere. Nije nikakva tajna ni to da se najveći broj današnjih tajkuna baš u to potkožio. Posle dvadeset godina, pitanje Kosova je za sve njih samo teret za vratom, svi žele da ga se oslobode. Ali šta će biti sa onima kojima su te godine došle glave, čiji su životi tada upropašćeni? Šta sa proćerdanim generacijama? U vreme velikih izvinjenja, njima se niko ne izvinjava.

Cena avanture

Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji upozorila je lidere vladajuće koalicije da imaju na oku svoje ekstremiste. Naročito se to odnosi na Vojvodinu, zabeležio sam pre nekoliko nedelja, kad su na znamenitim novosadskim demonstracijama novosadski lideri naprednjaka i socijalista zajedno defilovali sa ekstremistima. Proevropske članice vladajuće koalicije nastoje da u tesnoj saradnji sa antievropskom Demokratskom strankom Srbije smene proevropske vojvođanske čelnike. Ne spadam među one koji idealizuju ove čelnike, to sam više puta javno rekao, verujem i tvrdim da ideal autonomije zahteva mnogo viši stepen demokratije u odnosu na ovaj današnji. Da ne odem suviše daleko, podrazumevao bi, recimo, energičnije ukidanje partokratije, a u tom pogledu, bogami, ne razlikujemo se mnogo od beogradske elite. Ne idealizujem ni Vojvodinu, jer je ona – nažalost – postala promenada ekstremista. Odavde jurišaju na Beograd, isto kao i u Miloševićevo vreme. Sve mi je to vrlo jasno, i baš zbog toga se i usuđujem da ustvrdim, da novosadska avantura i te kako ima svoju cenu, jedino se ne zna kad će stići računi.

maj 2013.
(Preveo Arpad Vicko)

Učesnici su najčešće analizirali situaciju u Vojvodini uoči i nakon potpisivanja briselskog sporazuma o odnosima Beograda i Prištine. Publicista Laslo Vegel kaže da su, kad je reč o Vojvodini, Demokratska stranka (DS) i Srpska napredna stranka (SNS) na istoj talasnoj dužini, i procenjuje da će Vojvodina biti kolateralna šteta i kompenzacija za gubitak Kosova. Kad je 12. aprila u Novom Sadu bio protest pokrajinske opozicije i nekih udruženja građana koji su su tražili ostavku vojvođanskog premijera Bojana Pajtića i odustajanje od donošenja Deklaracije o zaštiti ustavnih i zakonskih prava Vojvodine (Deklaracija) nije se znao ishod briselskih pregovora o Kosovu.

Vojvođanski klub je prema Zakonu o dostupnosti informacija od javnog značaja tražio obaveštenja o aprilskom mitigu. Saznao je samo da je miting održan na mestu koje gradski pravilnik zabranjuje jer su dozvoljene samo lokacije „kod SPENS-a i kod Miletića“. Nije saznao ni koliko košta miting, a zahtev za postavljenje bine stigao je od sindikata „Sloga“. Filozof Slobodan Sadžakov smatra da je miting organizovan iz Beograda.

Vegel kaže da su vojvođanske ispostave SNS i Socijalističke partije Srbije (SPS) frakcije unutar svojih partija, a u Vojvodini je gnezdo njihovih ekstremista.

Đorđe Subotić, predsednik Vojvođanskog kluba, smatra da je nakon briselskih sporazuma o Kosovu pravi trenutak za novi ustav koji će Vojvodinu definisati kao republiku. „Od Ustava iz 2006. se može svašta očekivati, jer dozvoljava ukidanje onih koji postoje i formiranje novih autonomnih oblasti. Ustav propisuje suštinsku autonomiju za Kosovo i ’nesuštinsku’ za Vojvodinu koja je u zakonima Srbije definisana kao budžetski izdatak od sedam odsto“, kaže Subotić.

Subotić predviđa da će se nakon gubitka Kosova „memorandumska Srbija“ preseliti u Vojvodinu.

Deklaraciju je trebalo formulisati odmah nakon odluke Ustavnog suda u julu prošle godine kojom se Vojvodini reduciraju ili ukidaju 22 nadležnosti, kaže Subotić. Jedna od odredbi Zakona o utvrđivanju nadležnosti Autonomne pokrajine Vojvodine koja je proglašena neustavnom jeste odredba kojom teritoriju APV čine Bačka, Banat i Srem. Svaka akcija izaziva reakciju, pa je tako vojvođanski proizvođač čokolade nakon odluke Ustavnog suda smislio novu recepturu – jednu čokoladu sa tri fila: filom „Bačka“, nadevom „Banat“ i punjenjem „Srem“.

U Vojvodini se sve ćirilizuje, deformiše se pokrajinska arhitektura, nestaju ulice koje pokazuju da je urbana Vojvodina drugačija od južnije Srbije. Umesto baroknih, koje su vojvođanski standard, grade se crkve u vizantijskom stilu. Ali, za Subotića ima nade još od godine 2000. Tada je na festivalu „Zlatna tamburica“ za najlepšu novu vojvođansku pesmu izabrana „Vojvodina za prodaju nije“.

„Treći balkanski rat“, kako sociološkinja Janja Beč Neumann kvalifikuje period od vojvođanske „jogurt revolucije“ oktobra 1988 do 1999, plaćen je vojvođanskim parama. „U Vojvodini još ima šta da se pljačka. To je i motiv letošnje odluke Ustavnog suda da se ukinu nadležnosti Vojvodini. U Vojvodini neće biti autonomije sve dok bude bilo šta da se opljačka,“ zaključila je.

Sa njom se slaže i filozof Slobodan Sadžakov kad kaže da se „srpski nacionalizam hrani centralizmom i pljačkom, slep za vlastiti ekonomski interes“.

Vegel vidi da je Vojvodina oštro podeljena na radikalnu i građansku od 1945. „Autonomija nije stvar Vojvodine već države. Kad Vojvodina ne bi htela autonomiju, Beograd bi morao da je nagovori na to. Dok je bila SFRJ Beograd je imao protivtežu, korektiv u Ljubljani, Sarajevu, Zagrebu… Posle raspada SFRJ Beograd ostaje osamljeni grad bez repera i takmičarskog duha koji pospešuje i ekonomski razvoj. Autonomija je sinonim demokratije. Autonomija je u suštini liberalna ideja jer zauzdava vlast većine.“

Beč Neumann smatra da Vojvodina propada od 1918. Prema bruto društvenom proizvodu i udelu pismenih u ukupnom stanovništvu bila je na drugom mestu u SFRJ, što sada beleže samo nostalgični. Srbi se naseljavaju na sever od „turskih vremena“. Od 32,8 odsto Srba, koliko ih je bilo u stanovništvu Vojvodine 1918. danas ih je blizu 70 odsto. Istovremeno, u Vojvodini je danas manje 50.000 Hrvata i 150.000 Mađara nego 1991. Oko 260.000 izbeglica iz SFRJ je došlo u Vojvodinu, više nego posle Drugog svetskog rata, a raskorak između njih i starosedelaca se ublažava silom. „Nacionalistička zver ne uspeva u Vojvodini jer 30 odsto stanovništva nisu Srbi, a u Vojvodini znaju kako ’živeti sa drugima’“, kaže Beč.

Sadžakov i Subotić se slažu da su Liga socijademokrata Vojvodine (LSV) i njena ideja autonomije na niskim granama. „Nenada Čanka je stigla ’estradna i kumovska priča’. Trebalo bi da se povuče zbog kalkulantskog ponašanja i afera“, ocenjuje Sadžakov, a Subotić objašnjava da se „LSV izgubila, jer se zasnivala na ličnim vezama Čanka i Borisa Tadića“. Judita Popović, poslanica Liberalno-demokratske partije ocenjuje da se danas Savez vojvođanskih Mađara pokazuje kao stožer vojvođanske ideje, ali sa konceptom teritorijalne autonomije, tako da srpski nacionalizam gubi ekskluzivitet u Vojvodini.

Subotić ne vidi izvornu političku scenu u Vojvodini jer za osnivanje pokrajinske stranke treba sakupiti mukotrpnih 10.000 potpisa. Dodaje da je civilno društvo postalo ispostava vlasti, jer ga ona finasira. Vegel tvrdi da je vlast u Vojvodini korumpirala mnogo intelektualaca, a savezništvo neokaljane vojvođanske i beogradske inteligencije ne postoji. Popović se slaže da su samo nacionalno definisani mogli da napreduju u Vojvodini, a da koncept „velike Srbije“ još nije propao.

Beč je načela fenomen vojvođanskih „belih mrlja“, tema o kojima se ćuti. Vojvodina se nije suočila ni sa logorima formiranim 1991. na njenoj teritoriji, a kamoli sa onima nastalim posle Drugog svetskog rata. Prema nemačkim podacima, oko 60.000 Nemaca, evidentiranih imenom i prezimenom je stradalo u jugoslovenskim logorima posle Drugovg svetskog rata, a činili su više od četvrtine stanovnika Vojvodine. Od 540.000 hektara nacionalizovane zemlje u Vojvodini, 400.000 hektara je oduzeto Nemcima, kaže ona.

Vegel dodaje da je 1944. bila najgora za vojvođanske Mađare. Po vojvođanskim selima su postavljene kutije u koje su seljani ubacivali imena „sumnjivih“ Nemaca i Mađara. Takvima je sledio „preki sud“, kaže ovaj književnik. U Subotici je nastradala osoba koja je bila previše „ženstvena“ i za pare naklonjena nemačkim oficirima.

Vegel podseća da se u ratovima 1990-ih „u Vojvodini etničko čišćenje sprovodilo ili direktnim pretnjama, ili isterivanjem iz opštinskih službi, naročito sudova“, dok Subotić nabraja da „nisu Hrtkovci jedino vojvođansko selo iz koga su Hrvati proterani. Masovno su odlazili i iz Novog Slankamena, Kukujevaca. U Rumi su profesori koji nisu Srbi dobijali otkaze, a njihov posao su dobijale izbeglice srpske nacije“.

Popović se složila da nije bilo suočavanja sa prošlošću u 20. veku u Vojvodini ni prvi ni drugi put.

Tamara Kaliterna (Autonomija)

Odmetnuti od beogradskog „Starešinstva“ (?!), ex-dverjani Novog Sada preimenovali su se, ni manje ni više, nego u „Treću Srbiju“, šta god to značilo. Misterija je kakvo im je pravno svojstvo. Jesu li nevladina organizacija, neformalna grupa građana ili politička organizacija? Bilo kako bilo, partneri su u gradskoj vlasti sa napadnim pretenzijama da baš oni mere „kvalitet srpstva“. I da Novi Sad (u najtešnjoj saradnji sa DSS) podvode pod svoje viđenje patriotizma. Ako je misterija kakav im je pravni status, bar je vidljivo da imaju puno para. Skupi reklamni panoi prepuni su njihovih političkih poruka. Misterija je odakle im pare za kampanje, koje bi bile komične da nisu budalaste i skupe. Ili misterije oko para ustvari i nema. U podeli političkog plena pripala im je zlatna koka, javno preduzeće za objedinjenu naplatu komunalija „Informatika“. Živa lova. Na šalterima „Informatike“ veliki broj Novosađana odmah po dobijanju računa revnosno izmiruje obaveze. Veliki novci namenjeni finasiranju komunalnih usluga slivaju se u preduzeće kojim upravljaju ex-dverjani. Vidimo kako. Gradska vlast koja zavisi od ex-dverjana izgleda ne sme da zucne čak i ako bi to htela. Njezin opstanak zavisi od ex-dverjana. A i vrana vrani oči ne vadi.

Na šta se svodi „politika“ nacionalističkog mutanta ex-dverjana. Na ljotićevsku ideologiju i na lovu. Dakako, na lovu građana. Uostalom, svi nacionalisti parazitiraju na isti način. Gorljivo tobože brane nacionalne interese, dok ruke drže duboko zavučene u džepove lakovernih građana.

Ex-dverjanski menadžeri „Informatike“ zimus su naprečac pokušali podvaliti građanima uvođenjem na mesečne račune novog osiguravajućeg društva. Bahato, bez ikakvih obaveštenja, a kamoli konsultovanja građana o onom što plaćaju. Verovatno se radilo o kakvom privatno-grupnom dilu po jajarskoj logici: ako prođe – prođe. Ako baš kod svih građana i ne prođe, neki građani će ipak nasesti na podvalu. Tako je i bilo. Pojeo vuk magarca. Bezobrazluk i šamar građanima prošli su bez ikakvih posledica i po takozvane menadžere „Informatike“, i po gradsku vlast. Da se zimus u „Informatici“ i gradskoj vlasti snosila odgovornost za bezobrazluk prema građanima, ne bi se samo koji mesec kasnije arčile pare na izdavanje diskova izvikanog umetnika. Kao i zimus, kada se brljavež sa novim osiguravajućim društvom na računu građana pravdala brigom za građane, tako se i sada građanima bezobrazno trabunja da je štampanje muzičkog diska tobože u funkciji kandidature Novog Sada za kulturnu prestonicu Evrope. Zar nas ex-dverjani i gradska vlast, koja o skandalu sa traćenjem para građana ćuti kao zalivena, zaista smatraju idiotima?

Da smo kojom srećom uređeno društvo, da postoje iole ozbiljne institucije, elementarna stvar koju bi trebalo napraviti jeste ispitivanje po kom osnovu se troše sredstva građana strogo namenjena plaćanju komunalnih usluga. I to ne samo u „Informatici“. Uopšte nije bitno o kojem iznosu se radi. Javna gradska preduzeća grcaju u dugovima, a pare se arče kao u pijanoj kafani. Da smo uređeno društvo kao što nismo, brzo bismo saznali koliko je koštala kampanja za budalastu ideju o Novom Sadu kao glavnom gradu Srbije. „Treća Srbija“ se sprda sa nama kad kaže da su troškovi „neznatni“, da su kampanju izneli „volonteri“ a pomagali „dobri ljudi“.

Dok se arče pare građana u „Informatici“, dotle ex-dverjanski kulturtreger na čelu Kulturnog centra Novog Sada piše o „antisrpskom fašizmu“. Doktorant o guslama u suštini objašnjava da je građanska kritika nacionalističke ideologije i kulture – „antisrpski fašizam“. Sprda li se i on sa nama kao i njegovi mentori koji su ga postavili na čelo značajne kulturne institucije?

(Autonomija)

Kada su Nemci uz asistenciju Nedićevih žandarma vešali one nesrećne Srbe na Terazijama, bašta kod “Moskve” bila je puna. Služila su se srneća leđa i to na praški način – uz toplu čokoladu – kafa naravno. Građani su bili baš veseli, odnosno ravnodušni prema onim nesrećnim seljacima za koje su Nemci tvrdili da su antifašisti, uhvaćeni nedaleko od grada, i koji su se navodno s oružjem u rukama suprotstavili nemačkoj oružanoj sili. Oružje niko video nije, ali su oni tako obešeni tu visili čitavog dana. Narod na neki način voli takve spektakle. Tako je bilo i u srednjem veku kada su inkvizitori spaljivali jeretike i “veštice”. Opomenuo je sam papa iz Rima, i to lično Tomu Torkvemadu da tako ne čini, ali vrhovni Inkvizitor je odgovarao svetom ocu da bi on to obustavio, ali “narodu je to zabava i jedva čeka taj dan da se uzveseli”. Surovo, ali tako je bilo.

Ne bismo se mi bavili ovim mučnim temama, ali se time pozabavio vladika zahumsko-hercegovački preosvećeni Grigorije – i sve je razljutio.

Neće vladika ovo što su ovi iz državnog vrha potpisali u Briselu i to gnevno osuđuje jer je to „izdaja”, to su Brankovići, a neki Miloš Obilić to nikada ne bi učinio. Hvali preosvećeni Borisa Tadića Nejakog koga je zdušno podržavao. Kaže vladika: “Verujem da je Tadić to potpisao, visio bi na Terazijama”. Baš mu je svaka “ka vladičina”, da se izrazimo na crnogorskom jeziku. No, vladika je razljutio i famozni državni vrh, pa i samog vojvodu dičnog Tomu, koji se usudio da kaže nešto kao izvinjenje za Srebrenicu. Dosta je toga, grmi vladika, pa jednom smo se izvinili i nećemo valjda to nedeljno da činimo. Ono što smo se “tamo klali sa komšijama”, naglašava vladika, to je običaj naš na Balkanu i ne treba to dramatizovati, a to što u BiH fali mnogo naroda, to ćemo lako.

Razgnevio je preosvećeni o tom govoreći i samog Gospodara Vučića. Jeste naš vojvoda Toma grešnik jer je štrajkovao glađu, ali veći je greh “pedofilija”, kaže Gospodar Vučić u svom gnevnom govoru posvećenom Grigoriju. Ljuti su i u Predsedništvu Republike, gde stoluje vojvoda četnički dični Toma N. Nije ova politika mogla i bez ljubavnih reminiscencija – tu su teolozi stručnjaci na glasu – i preosvećeni Grigorije je branio vladiku vranjskog Pahomija, koji je među drugima imao ljubavnih jada, a u Bosni se peva godinama:

Nema jada od kad Akšam pada –
od sevdaha goreg jada nema.

Mi nećemo gnjaviti onim našim traktatom o ljubavi koji godinama pišemo sa jakim antropološkim i teološkim dokazima – dosadili smo svima, pa i Bogu sa tim. Jeste Pahomije grešio ono s dečacima, kaže Grigorije, ali nije u tome problem. Pedofilija je grozno nešto, ali Crkva sada traži od Pahomija “da se smiri i da se pokaje i nikom ne naudi ako hoće da bude hrišćanin”, a nema toga što Crkva ne prašta. Slovio je preosvećeni Grigorije i o Kačavendi, ali samo o tome da on ostaje u Crkvi, jer druge majke nema sem Crkve, i da se majka u takvim slučajevima ponaša kao prava majka. Kačavendi je “Crkva utočište, a da se majka, kada ima nekih problema – recimo sa dečicom – toga teško odriče”. To je već ozbiljan teološki problem koji su sveti Oci i učitelji Crkve davno definisali – ako ne sagrešiš, nećeš se pokajati, a ako se ne pokaješ, nećeš se spasiti. Čitajte tako malo i sv. Tomu, mislimo na Akvinskog i druge. Teologija je komplikovana nauka i samo ateisti misle da je koješta. A preosvećeni Vasilije Kačavenda je služio i Crkvi i Otadžbini, bio je doušnik Udbe pod imemom Pablo. Za Vuka Draškovića je preosvećeni i za sve nas svojevremeno rekao da je “izdajnik koga treba ubiti”. To je preosvećeni Kačavenda napisao 1994. godine, kada je Bosna bila zemlja streljanih Muslimana i drugih – bilo je i Srba koji su zaslužili metak, ali o tome pitajte protojereja stavrofora Golijana iz Sremske Mitrovice, koji i danas svedoči o svemu, umoran i već oslepeo. A u podacima koji su publikovani, u kojima piše ko je sve sarađivao sa Udbom ima Kačavende, ali nisu u doušništvu prednjačili ipak pravoslavci, nego hodže i imami u Titovoj BiH. Istine radi i to treba pogledati. To je publikovano u dva debela toma sa imenima i podacima, sa imenima i nadimcima – Udba je bila ozbiljna institucija.

A naš traktat o ljubavi – uzetoj ozbiljno – napreduje, i izdavač hoće da prvi deo bude objavljen uz “Marijino jevanđelje” koje smo preveli zajedno sa tumačenjima najvećeg savremenog teologa koji je po veroispovesti pravoslavac. Naravno, mi ljubav ne shvatamo ovako kako je shvata vladika Grigorije i mnogi u SPC. Ljubav ne zna za razlike, a najmanje za razlike u političkim stavovima.

No, dosta o tome, jer u jevanđelju piše lepo: “Dosta je danu svakom zla svojega”.

(Autonomija)