Pomislih ja: uzela me Ljilja u zaštitu, pak se prepadoh! No, srećom, nije.

Prvo me je pljunuo Ratko Dmitrović u „Frankfurtskim vestima“, potom se nadovezao Miodrag Zarković u „Pečatu“ (18. januar 2013), pa je uslijedio Željko Cvijanović u „Novom Standardu“ i na kraju – prepodobna Ljiljana u „Vremenu“, u rubrici „Lični stav“. Bilo je tu, naravno, još ingenioznih „članaka“ od manje „afirmisanih“ autora, ali hajde sad, nećemo ih reklamirati ovom prilikom. I sve to u roku od 15 dana!

Svima sa navedenog „spiska“ uspjelo je jedino to da koriste istu „argumentaciju“ koju su svojevremeno, 2007. godine, koristili pripadnici danas zabranjenog neonacističkog Nacionalnog stroja, kada su prijetili meni i porodici mi. Sličan se sličnom raduje.

Zaista ne želim ulaziti u zamku zvanu odgovor na „argumentaciju“ gđice Smajlović. Riječ je zapravo o klasičnoj relativizaciji, po principu „i fašisti i antifašisti su ekstremi, samo na različitim polovima“. E pa nisu, kako da vam kažem. Kao, recimo, što su onomad hrvatski antifašisti onima koji su se trudili izjednačiti Jasenovac i Blajburg odgovorili: oni koji su pobijeni u Jasenovcu nisu bili krivi ni za šta, nikoga oni nisu zavili u crno. Oni koji su stradali na Blajburgu bogami su mnoge zavili u crno.

Riječ je, dakle, o prepodobnoj relativizaciji šovinizma iz pera liderkinje UNS-a. U društvu u kojem se tako uporno radi na razgradnji bilo kakvih principa, ostaje samo lešinarska borba za funkcije. Pa šta košta – nek košta.

Na primjer, priča gđice Smajlović o tome da sam ja, eto, nekakav ekstremista jer sam se na javnom skupu u Medija centru u Beogradu nedavno drznuo primijetiti da su neki naši mediji „zmijsko leglo“, tipičan je primjer te vrste relativizacije. A evo, ponoviću još jednom: ne samo mediji, nego i politička vlast, i sudska vlast, i tajne i javne policije, i vojska, i svaka pora ovog društva su u dobroj mjeri „zmijsko leglo“ onih iz devedesetih godina. To su isti oni koji se iz petnih žila i pod svaku cijenu upinju držati ovu zemlju u mraku. To su oni koji su podržavali rat, a bogami ga i osmišljavali i sprovodili. Pa, nismo mi devedesetih godina prošloga vijeka igrali klikera ovdje, na prostoru bivše Juge. Ovdje je najmanje 130.000 ljudi ostalo bez glave, a mnogi od njih pobijeni su na nezamislivo monstruozne načine. Potom su im kosti miješali po primarnim, sekundarnim i tercijarnim grobnicama. Jedan čovjek u tri grobnice… I još 13.000 kojima se ni dan-danas za grob ne zna.

Ja, recimo, nikada neću oprostiti bivšim kolegama koji su krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina dobrovoljno pristali učestvovati u ratnoj propagandi. Niti je bilo proglašeno ratno stanje (jer, pobogu, Srbija nije učestvovala u tim ratovima!), niti su bili prinuđeni učestvovati u tom sramnom poslu. A oni koji su se upisali u ratne propagandiste, toga su časa prestali biti novinarima. Zato je nemoguće porediti ratne propagandiste s nama, novinarima. Nemam ništa protiv njihovih ljudskih prava, samo tražim da se na njihov rad ne gleda kroz prizmu novinarskog kodeksa. Ili gđica Smajlović smatra da je i Julius Streicher takođe bio novinar, čija su ljudska prava bila povrijeđena? Ali eto, u jednome se slažemo: i ja sam za to da se ovim našim propagandistima sudi, uz uvažavanje njihovih ljudskih prava.

Jer, gđice Smajlović, nije dovoljno zvati samog sebe novinarom da bi se novinarom zaista i bilo. U vašem udruženju, UNS-u, imate tušta i tma osoba koje su odavno prestale biti novinarima. Ili možda smatrate da je i Jozef Mengele bio ljekar? Nije. Jer ljekara ne čini samo diploma već i Hipokratova zakletva. Kao što novinara ne čini samo činjenica da se pojavljuje u medijima, da nešto piše ili snima ili, naročito, montira, već ga čini i novinarski kodeks.

Ne pomažu tu nikakvi patriotski jauci i tobožnja zaštita kolega, jer ovdje nije riječ o kolegama, već o propagandistima, o „novinarima u civilu“. Ne pomaže tu patriotski urlik „Ja sam za svoju zemlju spreman na sve, i da lažem, i da ubijem…“. Ja nisam. I ne znam da je iko zbog mojih riječi i stavova ubijen. Ne znam da se iko iselio zbog onoga što mislim i pišem. Ne samo zbog njih, ali i zbog njih, zbog tih ratnih propagandista, pobijeno je, dakle, 130.000 ljudi, a milioni su raseljeni. Izvinite, to se ne može ni zaboraviti ni oprostiti, za to se mora odgovarati, moralno i krivično. U suprotnom, dobijete nešto poput UNS-a.

No, kada pročitam spisak individua koje me napadaju, nema mi druge nego da budem i sretan i ponosan što sam takav kakav sam.

I da, u pravu ste, Ljiljo: „Gruhonjićevi protivnici su ‘fašisti’, ‘šovinisti’ i ‘genocidni’ manijaci, odnosno ‘dželati’.“ A šta, vaši nisu? Onda mi nema druge nego da zaključim da ste na njihovoj strani.

Sretan vam rad u Komisiji za razmatranje činjenica u istragama o ubistvima novinara!

PS: Ostaje tajna kako se to tekst Ljiljane Smajlović, umjesto u „Pečatu“ (jer tim se tekstom bavi čelnica UNS-a), pojavio u „Vremenu“, makar bio i u rubrici „Lični stav“.

(Vreme)

Tom istom prilikom je Aleksandar Vučić, ministar za sve a naročito za svašta, trabunjao nešto o jedva dočekanom jedinstvu vojske, crkve, tajnih službi i vlasti. Bio je prisutan i Saruman lično, koji je zadovoljno gladio bradurinu. Srednji vek „uživo“ na Trgu slobode. Marširala je garda uz „Marš na Drinu“, Ulicom Zmaj Jovinom, ispod naših prozora. Međutim, grad je odzvanjao prazninom, niko od Novosađana nije došao pozdraviti sve te silne „velikane“. Sigurno su to primetili, što ih je još jednom uverilo da su ovi ovdašnji „prečani“ zapravo nikakvi Srbi. I da ih se stoga ima još malo posrbiti.

Ovdašnji radikali predložili su nedavno da se Beogradska ulica u Petrovaradinu ima preimenovati u „Ulicu 9. novembra“. Ne da bi opominjala na Kristalnu noć iz 1938. godine, nego da bi sećala na „prisajedinjenje“. U tom istom Petrovaradinu isti ti radikali (naprednjaci) početkom devedesetih godina prošlog veka proterivali su Hrvate u svojoj čuvenoj akciji „počistimo Srem“.

Slavljenje netolerancije

Svakog 16. novembra u svetu se obeležava Međunarodni dan tolerancije. U Novom Sadu je i taj dan bio svečarski. Ali, nije se slavila tolerancija. Već gradska slava, imenom Đurđic. Simfonija vlasti i crkve. Otkud gradovima, partijama, institucijama…, slava – to nam niko nije objasnio. Zar slava u pravoslavlju nije porodični praznik? I otkud to da se u Novom Sadu, glavnom gradu multietničke, multikonfesionalne, multikulturalne i multijezične Vojvodine, slavi slava samo jedne crkve i konfesije? Da li se iko zapitao kako su se toga dana, na primer, osećali naši sugrađani druge veroispovesti? Ili kako su se osećali agnostici, ili – ne daj bože – ateisti? Ili otkud slava u državi koja je definisana kao „svetovna“? Umesto odgovora, možda ćemo uskoro na ruci na Miletićevom spomeniku dobiti barem jednu brojanicu kao narukvicu.

Dana 24. novembra 1941. godine počela je nemačka ofanziva na grad Užice, čime će ubrzo biti okončana Užička republika, prva slobodna teritorija na prostoru okupirane Jugoslavije. Istoga dana 1859. godine Čarls Darvin je objavio knjigu „Poreklo vrsta“, koju je crkva dočekala na nož jer je dovela u pitanje božansko poreklo čoveka. Umesto boga, Darvin se drznuo da nam za pretka ponudi majmuna. Tomislav vojvoda Nikolić istoga dana 2012. godine prisustvovao je u Novom Sadu „svečanoj sednici“ Skupštine Vojvodine, povodom 94. godišnjice „prisajedinjenja“ Srbiji. Nikom nije bilo jasno zašto se obeležava tako ćoškasta godišnjica. Zašto – barem – nisu pričekali 95. godišnjicu? Zašto im se tako žuri da dodatno zapišaju teritoriju – pitao se jedan ovdašnji novinarski cinik.

Nikolić master-vojvoda Tomislav poručio je na kraju svoga govora da će Vojvodina („kakvo lepo ime ima!“, uskliknuo je predsednik) ostati deo Srbije „na mnogaja ljeta“. Govor mu je, nema sumnje, pisao neki akademik SANU. I vrveo je od istorijskih poluistina, a naročito od mitova. Bojan Pajtić, pokrajinski premijer, delovao je nekako uplašeno pa mu je govor bio neprirodno mlak. Možda zbog toga što je toga jutra uhapšen njegov savetnik za poljoprivredu, bivši ministar Saša Dragin. Ili zbog toga što je sutradan Pajtić iščekivao izbornu skupštinu DS-a. U atmosferi koja je ličila na sve samo ne na svečarsku, jedino se Ištvan Pastor drznuo da Nikoliću u lice kaže: vi možda slavite ovaj datum, a mi bismo najradije plakali, jer je to za nas crni dan u istoriji.

Mislio je Pastor sigurno pre svega na mađarsku vojvođansku zajednicu. Mada je i nemali broj ovdašnjih „mlakih Srba“ toga dana bio tužnjikav. A onaj novinarski cinik je ponavljao da je to dan za žaljenje a ne za svečare. Sve se prisećajući nesrećnog Jaše Tomića, koji je samo nekoliko meseci nakon što mu se ostvario san i Vojvodina postala deo Srbije, napisao tekst „Plači, Vojvodino!“ Pastor je, inače, u svom hrabrom govoru podsetio i da je vrlo brzo nakon „prisajedinjenja“ telegramom iz Beograda 1. decembra 1918. godine ukinuta vojvođanska samouprava.

Vojvodina – ratni plen Srbije

Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama obeležava se 25. novembra, a u Novom Sadu je toga dana održana Svečana akademija u Srpskom narodnom pozorištu. Naravno, istim povodom zbog kojeg je i Tomislav Nikolić pohodio vojvođansku prestonicu. U Novom Sadu je 25. novembra 1918. godine Velika narodna skupština Srba, Slovaka, Bunjevaca i drugih Slovena jednoglasno donela odluku kojom se Banat, Bačka i Baranja prisajedinjuju Kraljevini Srbiji. Identičnu odluku o prisajedinjenju Srbiji donela je, dan ranije, Sremska skupština u Rumi. Poslanici za Veliku narodnu skupštinu u Novom Sadu birani su tako da je na svakih hiljadu stanovnika dolazio jedan, a od 757 poslanika biranih u 211 opština bilo je 578 Srba, 62 Slovaka, 39 Hrvata, 21 Rusin, šest Nemaca i jedan Mađar. Zli jezici bi kazali da je odluku o prisajedinjenju u stvari doneli predstavnici manje od 30 odsto tadašnjih stanovnika Vojvodine. A oni još zlobniji – da je Vojvodina tada zapravo postala ratni plen Srbije. I to ostala i do dana današnjeg…

U Vučićevoj akciji navodne borbe protiv kriminala i korupcije najviše sumnjivaca pohapšeno je po Vojvodini. Tu su i Dulić, i Dragin, i Kasa. Jožef Kasa, ako se neko još uvek seća, bio je potpredsednik Vlade Srbije kod pokojnog Zorana Đinđića. Kasa je bio političar koji je potpisao odluku o izručenju Slobodana Miloševića Haškom tribunalu, 28. juna 2001. godine. Nikada mu to nisu zaboravili niti oprostili. Kasu danas više nema ko da brani niti da pita za zdravlje. Niti da upita jednu prostu, najprostiju stvar: kako je moguće da ratni zločinci iz devedesetih sada hapse „kriminalce“ iz dvehiljaditih? Zar smo mi baš tako uboga zemlja da nema nigde nikog ko bi apsio po redu veličina zločina? Evo, neka Vučić uhapsi Dačića i istovremeno Dačić Vučića. Ovako je, da parafraziramo poslanika Srpske radikalne stranke Aleksandra Vučića, Vlada Srbije postala sigurna kuća za naprednjaka Aleksandra Vučića i demokratu Dačića.

Unutrašnji vojvođanski neprijatelj

Od odluke Ustavnog suda Srbije o osporavanju vojvođanskih nejakih nadležnosti, preko okupacije Novog Sada od strane „naprednjačkih“ lokalnih struktura, do kriminalizacije Vojvodine i obeležavanja ćoškastih godišnjica, sa zverskim začinima tipa „ukinimo Vojvodinu“ (to je, inače, bila platforma Tomislava Nikolića dok je još bio radikal, ako se neko toga uopšte i seća), ovde se izgleda zaista ama baš sve čini da se proizvede „unutrašnji vojvođanski neprijatelj“. Izmišljaju se čak i nekakve Fejsbuk grupe koje promovišu borbu za nezavisnost ove pokrajine. Prave se spiskovi nepodobnih, osnivaju se razne „paravojne“ grupacije za obračun sa domaćim izdajnicima i stranim plaćenicima… Srpski nacionalisti iz devedesetih godina prošlog veka naprosto ne znaju drugačije. Zato sve ovo izgleda prokleto isto i prokleto zloslutno. Zato se opet plašimo. Naš je strah realan, Vojvodina jeste na meti. Zato će nam trebati i mudrosti i odgovornosti da se odbranimo od vampira prošlosti. Nadam se da sam samo paranoičan i preosetljiv pa da mi se zbog toga ovih dana po glavi nešto mota ona stara Balaševićeva, Samo da rata ne bude, ludila među ljudima… A opet, s druge strane, ako se budemo samo pravili mrtvi pred zverima nadajući se da će nas onjušiti i produžiti dalje, oni će svakako doći po nas. Ni u to nemojte sumnjati.

(Autonomija)

U samom malom mestu, da ne kažemo selu Orašcu, nalazi se takođe povijesna Marićevića jaruga, a baš navodno u njoj je vožd Karađorđe digao Prvi srpski ustanak. Bila je jedna zgoda kada se obeležavalo 200 godina od ustanka i na tom se mestu obreo glavom dr Vojislav Kalašnjikov. Naime, glumac koji je za tu prigodu imao igrati Karađorđa bio je stasit i mrk, baš ko pravi Đorđe Petrović, pa su mu ljudi prilazili i divili mu se koliko liči na njega. Onda ga je jedan srbijanski domaćin upitao kako se zove, a kad je ovaj odvratio da mu je ime malkice „tursko“, onaj je domaćin ustuknuo, stavio prst na usta i rekao mu: „Pst! Nikom ni reči!“ A ne znamo da li su tako i Crnom Đorđu rekli kad su čuli da mu je mati Albanka, iz plemena Klimenata?

Potom se stiže do Aranđelovca, gde je za direktora biblioteke postavljen niko drugi do – Ivan Ivanović! Ne onaj sa Prve srpske TV, već onaj iz SNP Naši! Dakle, onaj koji je onomad jurišao na ekipu „Peščanika“ i onaj koji se zalagao da u postojbini kisele vode „knjaz miloš“ jedna ulica, glavna po mogućstvu, dobije ime po Ratku đeneralu Mladiću, haškom sužnju. Pravi bibliotekar, taj Ivan Ivanović! A biblioteka se zove „Sveti Sava“, po Rastku Nemanjiću, koga je novokomponovani svetac Nikolaj Velimirović, ni krivog ni dužnog, poredio s Hitlerom. Ili bolje reći, Hitlera sa Savom.

U tom se istom Aranđelovcu nalazi i hotel po imenu „Izvor“, u neposrednoj blizini Bukovičke banje. „Izvor“ izgleda nestvarno lepo, k’o da je tu pao s Marsa, sa svih pet zvezdica, kojekakvim pripadajućim kerefekama i akva parkom u neposrednoj blizini.

Srbija je, tako, zemlja kontrasta. I bilo bi još i lepo da je tako. Aman, Srbija je zemlja u kojoj je besnilo devedesetih mutiralo u ludilo dvehiljaditih. Evo, pišu u sredu jedne ovdašnje elektronske novine, u koje smo se mi „građanisti“ koliko prekjuče zaklinjali, da pojedinci „zarđalim stereotipima davno odbačenim i prezrenim od svake iole moralno i mentalno stabilne osobe“, vređaju „ličnosti poput Aleksandra Vučića, Ivice Dačića, Mlađana Dinkića i tako dalje“. Ovde smo, dakle, saznali štošta novo: Vučić, Dačić i Dinkić su „ličnosti“. Saznali smo i da više nisu Šešeljeve kašike „zarđale“ no su zarđali „stereotipi“ o Vučiću i Dačiću. A „stereotipi“ su, da se pretpostaviti, to što neki nesrećnici u Srbiji imaju pamćenje duže od amebe i sećaju se Vučićevog ministrovanja informisanjem tokom kojeg je pobijeno ono malo nezavisnih medija 1998. i 1999. Za čijeg je mandata u centru Beograda zverski ubijen Slavko Ćuruvija. „Stereotipi“ su i da je Ivica Mali-Veliki Dačić bio Slobodanov portparol tijekom devedestih, u vreme besnila i nepojamnih zločina. Da, sve su to stereotipi. A ako želimo biti „iole moralno i mentalno stabilne osobe“ onda se imamo osloboditi tih stereotipa. E, jebeš takve „mentalno stabilne osobe“. Ajmo mi, ljudi, ipak ostat labilni…

(Autonomija)

Na moje pitanje: „Dokad će Srbija propadati, odnosno, da li ima dna ili zapravo postoje samo pregrade”, jedan mudar čovek mi je odgovorio: „Mi ne propadamo, mi trulimo. A truljenje, znate, ume da potraje”. Mudar čovek je kolumnista Autonomije, Mirko Đorđević.

No, o političkim „elitama” ovdašnjim svašta je već ispisano u ovim postizbornim danima i sve je, što se njih tiče, manje-više jasno. Na moje slično pitanje o propadanju Srbije, jedna mudra žena, Latinka Perović, mi je odgovorila: „Ja putujem po Srbiji i vidim šta se dešava. Srbija nema kapaciteta. Nema”.

I, fakat – nema, i to nije sramota priznati, samo se valja pogledati u ogledalo. Ali, manimo se priče o političkim „elitama”. Pravo pitanje je kako je moguće da one, takve-nikakve, prljave, korumpirane, krvavih ruku, uopšte mogu da nastanu i opstanu. Odgovor je sličan kao i kada su ovdašnji mediji u pitanju: mediji nisu „samonikli”, oni jesu ogledalo društva u kojem postoje. Ista je stvar i sa političarima: njih smo iznedrili mi, baš takvi kakvi jesmo – nikakvi, korumpirani, krvavih ruku…

Grobar kao logičan izbor

Za ljubitelje fatalizma, izbor Nikolić master Tomislava za predsednika Srbije više je nego logičan: „Država koja je pobila toliko nesrba – bira grobara po profesiji za predsednika. To je neka viša pravda”. Nešto slično ovim teškim rečima jedne moje prijateljice napisao je i New York Times odmah posle drugog kruga predsedničkih izbora. Nije tu reč o bilo čijem naslađivanju „našom nesrećom”. To je naprosto posledica činjenice da građanima ovdašnjim zapravo niko nikada nije rekao jednu vrlo prostu, mada groznu stvar: naša tranzicija nije obična, ona je postratna, postratnozlikovačka i – postgenocidna. Građanima to niko nikada nije rekao, ili oni to naprosto nisu želeli da čuju, pitanje je sad? Pokušavajući da „zaboravimo” ratove, mi smo negde „zaturili” činjenicu da je jedan veliki broj stanovnika Srbije u njima učestvovao. I da se jedan manji deo njih na njima ovajdio. A da se jedan znatan deo njih iz ratova vratio sa „vijetnamskim sindromom”. I da svi oni žive tu, u našim komšilucima.

Zemlja s nasleđem libricida

Pre drugog kruga predsedničkih izbora, spin-doktori Demokratske stranke gazili su protivkandidata Nikolića pričom o spornoj diplomi i tituli mastera. Spinovanje nije uspelo. Više ljudi glasalo je za Nikolića, nego za Tadića, koji definitivno ima pravu diplomu. Javna je tajna da nije Tomislav jedini politički „elitista” sa sumnjivom diplomom u Srbiji. Taman posla, ima ih i-ha-haj! Ali, u opštoj inflaciji obrazovanja, nemali je broj građana do diploma stigao na sličan, sumnjiv način. Na kojekakvim privatnim, a bogami i državnim univerzitetima. Zašto bi onda ti isti građani glasali protiv potencijalnog falsifikatora, master Tomislava? Pa oni sasvim dobro razumeju tu filozofiju „snalaženja”. Drugim rečima, veliki broj žitelja Srbije je korumpiran. A kad smo kod ljubavi prema obrazovanju i prema knjigama, valja se setiti i da je Srbija i „postlibricidna” zemlja. Jer ono što je urađeno „u naše ime” sa sarajevskom Vijećnicom 1992. godine se zove libricid: pokušaj zatiranja jedne kulture, jednog identiteta kroz masovno spaljivanje vrednih knjiga.

Građani ogrezli u partokratiji

Negde smo ove godine imali prilike da čitamo o tome kako je dva miliona građana Srbije učlanjeno u političke partije. Dobro, ako uzmemo u obzir da su pojedinci učlanjeni i u najmanje dve stranke odjednom, hajde da prepolovimo tu cifru. Dakle: milion građanki i građana Srbije učlanjeno je u političke stranke. Poređenja radi, u onoj „tamnici naroda”, u SFRJ, ukupno je bilo jedan milion članova Saveza komunista. Ta „jednoumna” Jugoslavija, međutim, imala je 23 miliona stanovnika. Nezavisna Srbija ima tek nešto više od sedam miliona. Ili, kako kaže onaj vic: „U Titovoj Jugoslaviji morao si biti član Saveza komunista, ako si želeo da budeš direktor. U ovoj Srbiji moraš biti član partije i ako želiš da budeš čistačica”. No, to građane Srbije nije omelo da se „snađu”, odnosno „prilagode novonastalim okolnostima” i konvertitski iz komunizma više nego masovno prelete u „višestranačje”. Sada tumači stvarnosti kažu da je Srbija „partokratska država”. Jeste, ali to se ne bi moglo izvesti bez plebiscitarne podrške građanki i građana. Baš kao što se ni genocid nije mogao izvesti bez ovdašnjih bystandersa, onih tihih posmatrača, koji ni „a” nisu rekli kada su tutnjali autobusi, kamioni i bageri u Bosnu, na kopanje masovnih grobnica i odvajanje žena od muškaraca.

Mit o građanskoj Srbiji

A šta se desilo s onima koji su, tih devedesetih godina 20. veka, ipak kazali “a” i pobunili se protiv ratne opcije? Oni su bili i ostali margina srpskog društva. Samo se margina još više istanjila. Neki su „pukli”, pa su u međuvremenu uvrteli u glavu da je bolje podržati i Nikolića, samo da „ovi” (Tadić&co.) odu. Neki od ondašnjih su oterali sve u materinu i iselili se odavde. Neki su u međuvremenu odlučili da postanu „pragmatični” pa su ogrezli u korupciji, a neki su stigli i do poslaničkih klupa. Neki su maštali o visoko moralnim „belim listićima” u zemlji odavno lišenoj svakog morala. Drugim rečima, i ta sitna ali bitna građanska margina naprosto se pogubila u ovim „bespućima povijesne zbiljnosti”. Nikada suštinski nije stigla da se politički artikuliše, ako je ikada i imala takve ambicije. Ali, bilo bi pošteno da je neko nekada ovde glasno izgovorio notornu činjenicu: Srbija nikada nije bila građansko društvo, to je odvajkada bila društvena margina. Uz takvu dijagnozu, možda bi i postojale šanse da se ono, to građanstvo, komadić po komadić ispočetka izgradi.

Šansa za Vojvodinu?

A što se tiče one „deklaracije o pomirenju” s početka teksta, to je samo štos, odnosno zakasnela inicijativa: ta je deklaracija potpisana još 2006. godine, kada je donet Ustav Srbije. Zajednički su ga doneli Koštunica, Tadić, radikal Nikolić, Dinkić, Dačić… Poslanici su tekst ustava videli pola sata pre usvajanja i ipak su digli ruke za njega. Građani su glasali na referendumu koji je trajao dva dana i koji je, iz aviona se videlo, bio falsifikovan. Poslanici se nisu bunili, a nisu ni građani. Čemu onda današnja iščuđavanja nad Nikolićem-predsednikom i Tadićem-premijerom? To je samo naša loša beskonačnost.

Ili nije naša? Vojvodina je, naime, glasala protiv ovog ustava i protiv ovakvog predsednika. Valjalo bi da to neko od „vojvođanskih političara” i naglas kaže. Ako takvih političara još uvek ima. Pa da i Vojvodina onda jednom glasa „za”.

(Autonomija)

U Srbiji su raspisani izbori, a prilično je očigledno da tema REKOM-a neće biti deo predizborne retorike ovdašnjih glavnih političkih činilaca. Za izbore će, kao i obično, biti nadgornjavanja u socijalnim i patriotskim demagoškim temama, dok će glas žrtava ostati – opet – u zapećku.

Bosna i Hercegovina je i dalje razapeta sopstvenim unutrašnjim problemima pa ispada da niko od političara u toj državi i „nema vremena” da se bavi temom pomirenja, makar ona bila i krucijalna za budućnost te države. Utisak je da pojedini bh. političari zapravo imaju interes da do utvrđivanja činjenica o proteklim ratovima nikada i ne dođe, kako bi  unedogled mogli nastaviti vladati na istoj matrici koja je i dovela do ratova.

Makedonija se, pak, ponovo našla u vrtlogu nacionalizama, koji ozbiljno prete da eskaliraju u nešto mnogo gore od čarki. Tamošnja javnost, sve i da hoće, sada se plaši da potegne pitanje suočavanja sa sukobom iz 2001. godine, jer smatra da bi to bilo dolivanje ulja na vatru. Kosovo je takođe zauzeto samo sobom i borbama na unutrašnjopolitičkoj sceni, dok se ideja REKOM-a u Sloveniji zapravo tek treba promovisati, zbog preovlađujućeg stava javnosti da je suočavanje s nedavnom prošlošću priča sa kojom ta država manje-više nema ništa.

Jedino zvanična Podgorica, gde vlast DPS-a ne dolazi u pitanje, ima „hrabrosti” ne samo da podrži REKOM, već i da se, u liku predsednika Filipa Vujanovića, ponudi kao „advokat” ideje u celom regionu. Crnogorski predsednik uputio je pismo predsednicima svih država u regionu u vezi sa REKOM-om. Pitanje je samo da li je iko pročitao i razumeo poruku…

Nacionalističkim političarima ne ide na ruku utvrđivanje činjenica i „vraćanje u prošlost”. Oni se zalažu za logiku: „Dosta je priče o prošlosti, hajde da planiramo budućnost”. A ako već moraju da pričaju o skoroj prošlosti, o njoj govore sa aspekta sopstvenih „istina”. Jer među njima ima i onih koji su, ovako ili onako, saučestvovali u zločinima. Što se tiče „proevropskih” političkih partija, njihova logika je: „Neka se time bave oni koji su ratove i zločine zakuvali”.

„Ubeđivanje” političara u regionu da je REKOM ne samo potreba nego i jedan od osnovnih preduslova za bilo kakvu budućnost, naravno, neće biti lako. Uostalom, niko nije ni očekivao da hoće. Ali, ideja REKOM-a ima težinu oličenu u 550.000 potpisa građana regiona, u 150 konsultacija sa predstavnicima širokog sprektra civilnog društva koje su rezultirale usvajanjem Statuta buduće komisije, u stotinama organizacija i hiljadama uglednih pojedinaca koji su podržali Inicijativu za REKOM.

Jer, ukoliko države ovog regiona zaista žele da postanu deo savremenog civilizacijskog prostora, onda će se morati pridržavati i merila koja u takvim društvima važe. Zbog toga valja apelovati i na evropske političare da budu saveznici REKOM-a i da, s vremena na vreme, „osveže sećanje” svojim balkanskim sagovornicima. Ali, glavni posao ipak moramo uraditi sami sa sobom i sa našim političarima. Što pre – to bolje.

Dinko Gruhonjić
(autor je novinar iz Novog Sada i član Tima zagovarača Inicijative za REKOM)

* Tekst je objavljen u Glasu Inicijative za REKOM

(http://zarekom.org/Glas-Inicijative-za-REKOM/index.sr.html)

Iako traje predizborna kampanja, niko se od silnih kandidata nije udostojio riječ jednu reći o Sarajevu. Što možda i nije najlošiji scenario. Gore od toga moglo je biti jedino da su nešto rekli.

Zato se u „Pijemontu srpstva”, „zapadnoj prestonici” – Banjaluci – nije ćutalo. Dnevne novine tragikomičnog naziva „Glas Srpske” posvetile su izvjesna pisanija toj godišnjici. Ali, na sebi svojstven način. Naime, nazvali su to „godišnjicom početka etničkog čišćenja Srba iz Sarajeva”…

U prvi mah sam pomislio da bi možda trebalo da se iznerviram zbog toga. A onda me preplavila nekakva tuga. I inače sam tužan kad god se sjetim opsade Sarajeva. Osjećanje je slično onom koje imaš o godišnjici smrti nekog veoma bliskog. Ali, sada me tuga ophrvala zbog tih ljudi tamo, u toj mojoj rodnoj Banjaluci. Koji, jebi ga, većina njih, vjeruju u to što piše „Glas srpske”. Koji su, jebi ga, većina njih, navikli da žive u nečemu što se zove „Republika Srpska”. I koji su – što zato što su saučesnici, što zato da bi nekako podnijeli patrljke života nastalog na ruševinama genocida – sebe ubijedili da su u pravu: da su Sarajlije jurišale na okolna brda, kako bi etnički očistili Karadžića, Mladića, njihove tenkove, topove, VBR-ove i ostalo „lako naoružanje”.

Uostalom, kako je moguće zbog toga se još uvijek nervirati? Nema se šta o tome raspravljati. Jedini odgovor na takve “argumente” sastoji se u sočnoj psovci. I tu je svakoj „polemici” kraj.

Ali, kako je to živjeti u jednom kutku svijeta, jednom baš malom i nebitnom djeliću planete i vjerovati u ono u šta niko živ ne vjeruje. Jer svako živ, ko je htio da zna, mogao je znati šta se u Sarajevu dešava još 6. aprila 1992. godine. A svako ko je živ danas, može da se načita i nagleda tona i tona arhivskog materijala o smišljenom, zvjerskom ubijanju jednog grada. O ubijanju Jugoslavije gađanjem direkt u njeno geografsko i simboličko srce – u Sarajevo. O ubijanju pojma grada kao takvog. O urbicidu. I sada, svuda oko nas, Urbi et Orbi, odzvanja opominjuća poruka: da se Sarajevo nikada i nikome ne ponovi, nikad više…

Sa tom „istinom”, međutim, koja je plasirana u „Glasu Srpske”, odgajaju se mlade generacije, to im se isto plasira u školi. „Glas srpske”, dakle, samo je „na liniji” zvanične politike, koja će zarad opstanka na vlasti žrtvovati, eto, i čitav jedan narod – sopstveni. I tako još jednom potvrditi da niko tako strasno, strašno i duboko ne mrzi sopstvenu naciju kao – nacionalisti. A kako li je tek onim ljudima na obalama Vrbasa koji znaju da je sve to odvratna i otrovna laž?

Jer, šta može iznići na takvim „istinama”? Kakvo je to društvo koje se, nakon bestijalnih zločina, još i „gradi” na bešćutnim lažima? Ima li takvo društvo budućnost? Valjalo bi strahovati za budućnost takvog društva. Jer takvo društvo nije ostrvo u velikom okeanu, u čijem susjedstvu nema nikog na hiljade milja unaokolo. Takvo društvo nije ostrvo, ma koliko se upinjalo da to bude. Samim tim, valjalo bi strahovati za budućnost svih nas.

Taj mizanscen današnje „Republike Srpske” kao da se upinje da nam ponudi odgovor na pitanje: šta bi se desilo da je zlo pobijedilo u Drugom svjetskom ratu? Na šta bi svijet ličio? Odgovor potražite u „Glasu Srpske”…

(Autonomija)

O tome možda najbolje svedoči gotovo histerična reakcija većine prestoničkih medija na ustavnu deklaraciju grupe manjih vojvođanskih stranaka i nevladinih organizacija, u kojoj se ističe zahtev da Vojvodina bude republika unutar federativne “Savezne Republike Srbije”. Cinici bi rekli da je sve ličilo na ono kao kada biku mahneš crvenom maramom ispred nosa: već na najavnu vest o predlogu ove deklaracije, uzbunili su se ovdašnji najgledaniji i najčitaniji mediji. Osvanule su naslovne stranice sa velikim fotografijama “autonomaša”, sa ogromnim “triler” naslovima da, eto, “traže republiku”. I sa neskrivenom porukom da će se sada “i Vojvodina otcepiti”.

Jer – a kako drugačije – nije sada vreme da se na trezven način, mirne glave priča o Vojvodini, pošto, je l’ te, imamo „prečih poslova”. Kao što je bilo prečih poslova kada se prvo “otcepila” Slovenija, pa se “odvojila” Hrvatska, pa je preskupu cenu svoje samostalnosti platila Bosna, pa je ispalo drugo oko iz jedne glave, odnosno “otišla” je i Crna Gora. Na kraju je ozvaničeno i to što je Kosovo izgubljeno u ratu sa celim svetom… I sada, kada smo ostali sami sa sobom i sa uverenjem da nas „svi mrze”, sada – eto – hoće da nam „otcepe” i „našu Vojvodinu”.

Izgleda da je uzaludno objašnjavati da niko ne želi da otcepi Vojvodinu, kao i da priča o „Saveznoj Republici Srbiji” nema političku težinu. Izgleda da je uzaludno pričati o tome da je konačno „došlo vreme” da se o Vojvodini progovori, da se podsetimo da je baš ona bila prva žrtva Miloševićevog režima, i da je za poslednjih četvrt veka unazađena kao nikada ranije u svojoj istoriji… I da je eto to – baš to – možda razlog što, kako pokazuju istraživanja javnog mnenja, raste nezadovoljstvo Vojvođana. Ali, i ta istraživanja vox populija su tabu-tema…

Sve u svemu, poražavajuća je činjenica da su pojedini mediji u Srbiji i ove, 2012. godine, reagovali baš kao što su one davne 1988. godine reagovali Televizija Beograd ili Politikina rubrika „Odjeci i reagovanja”. Baš kao da živimo „dan mrmota”. Paradoksalno, u vreme devedesetih godina prošlog veka bilo je više ostrva medijske slobode nego što ih ima danas, u doba lažnog medijskog pluralizma, odnosno gomile istoga. Uz časne izuzetke.

(Novine novosadske)

No, ostavimo se njih i hajdemo sada lagano još jednom pogledati ovu Hajatovu emisiju. Pored Anđelinine dvojnice, pažnju plijene svi u studiju, počev od voditelja, a naročito pitoreskan lik je svakako „docent”, koji je na „Anđelinu” potrošio kubike silikona, nadajmo se ne onog opasnog francuskog. Ono što je zapravo fascinantno u vezi sa ovom emisijom nije njena originalnost, jer takvih programa na televizijama u regionu bivše Juge ima zapanjujuće mnogo. Kao i takvih „Anđelina”, „docenata” i „voditelja”. Jesmo mi Bosanci možda poznatiji od ostalih po vlastitoj gluposti, ali smo – ako ništa drugo – ponekad spremni to sebi da priznamo a počesto i da na ovako plastičan hajatovski način i dokažemo. Ali, vjerujte mi na riječ, niste ni vi ostali baš za nama zaostali u disciplini takmičenja u bedastoćama.

Ono što je zapravo fascinantno u ovoj emisiji jeste njena otrežnjujuća moć. Kao kada, božmeprosti, cijelu noć pijete pa izađete na ovih minus 20 stepeni pa vas prvo to presječe, a onda vas usput još neprijatno iznenadi murija i onda pijanstvo odjednom – ko rukom odneseno. E, tako su, barem mene, „Anđelina” i „docent” ko šamarom otrijeznili i podsjetili me na to šta sam nekad (valjda) bio.

Uhvatio sam sebe zapravo kako gledam tu emisiju i sve čekam kad će se pojaviti neki poznat lik iz Top liste nadrealista. Međutim, nikog poznatog ni od korova. Odem do ogledala, pogledam se, vidim: to jesam ja, ali sam nekako omatorio, oćelavio. Vratim se u sobu i shvatim da sad imam djecu, imam svoju porodicu. Pogledam na kalendar, zapanjen konstatujem da je 2012. godina, a ne 1988, da sam, dakle, odavno punoljetan, sad već i mnogoljetan. I da ono na monitoru mog kompjutera (a šta je to kompjuter?) zapravo nije Top lista nadrealista, već stvarnost, jebotebog!

Sjednem, zurim, štipam se, ništa ne pomaže. Prizivam, molim se u sebi da se sad iz nekog ćoška u studiju pojavi Nele Karajlić i kaže onom docentu: „Profesore, znaš li kako se kaže mala zmija? Zmiu ga loma, profesore!” Ali, ništa, nema mog dječačkog idola, novog primitivca Neleta.

A gdje je Nele, do đavola, pitam ženu a ona me gleda ko da sam mahnit? Misliš, Nole?, kaže ona. Nije, brate, Nole Karajlić već Nele, Neelee! Aha, on, ja otišla na ovog što je sad popularan. Eno ti ga Nele negdje u Srbiji dolje, sjedi u svojoj tradicionalnoj srbijanskoj kući, drži noge na tradicionalnim srbijanskim ćilimima. A malo niže od Neleta ti živi, nastavlja ona, Kusta, koji je u međuvremenu postao nekakav rendžer na planini po imenu Mokra gora, isto u Srbiji. I dao sebi ime Nemanja, a u Sarajevu ga odavno ne mogu smisliti…

Kontam, možda me zajebava, stresem jednu rakiju i upalim se jedva, ko golf dvojka dizel na Jahorini. Dozovem se pameti i shvatim: jebote, koliko je nadrealistima onomad trebalo pive ili trave da smisle onakve dobre skečeve! A ovima sa Hajata to sve ide iz glave, prirodno i spontano. Baš ko, recimo, Emiru Kusturici!

Al da ne bude da je samo Nemanja puko i da mu samo Nele tercira. Šta ako smo svi „Anđeline” i „docenti”, a ovo sve oko nas je studio Televizije Hajat? Nezgodno, a?

(Autonomija)

„Bio je novembar 1991, čini mi se. Jebote, već je 21 godina prošla, ne mogu da vjerujem! Ušao sam u studentsku menzu u Novom Sadu, onu glavnu, gdje je stajao sto i glasačka kutija za taj nekakav ’plebiscit’. Vukovar je do tada već bio izgorio do temelja, Dubrovnik je gorio… Vojska se premještala u moju Bosnu, pripremajući nezamisliv pakao… Prišao sam tom stolu u toj menzi. Tražili su mi ličnu kartu… Pružio sam je, a oni su mi uzvratili: ‘Ok, ti si žuti’, i pružili mi glasački listić za ne-Srbe. Za Srbe je bio plavi. Osjećao sam se kao da su mi okačili Davidovu žutu zvijezdu, osjećao sam se kao Jevrej u doba nacizma. Glasao sam, prekrižio sam taj odvratni listić, vratio se u studentsku sobu i – jecao…”

Ispostavilo se: taj je jecaj bio rekvijem za život kojim smo do tada živjeli, za život kao takav, za život uopšte. Po nas je došla smrt, vijala nas gore-dolje, mi smo joj bježali kako smo znali i umjeli pa tako i moj prijatelj. Uspio je da joj umakne. Iako su ga stalno tražili, da ga povedu u rat, pa makar bio i „žuti”, jer im je zafalilo topovskog mesa.

„Tako ‘žut’ sigurno bih završio kopajući rovove na prvim linijama fronta. Ili bi mi oni već osmislili neku groznu i bolnu smrt. Zakleo sam se da me neće uhvatiti… Niko me u rat neće odvesti. Preživjeću! I zakletvu sam održao”, priča on, prstiju žutih od duhana.

Danas se, eto, odvija groteskna proslava u Bosni i Hercegovini, u tom njenom entitetu nastalom na genocidu. Slavi se 9. januar, dan kada je proglašena „Republika srpskog naroda u Bosni i Hercegovini”. Od toga dana pa naredne četiri godine, nezamislivi su zločini počinjeni u ime te „republike”. Danas, 20 godina kasnije, slavi se, dakle, smrt.

„Sjećam se, u februaru 1992. došao sam u Banjaluku, po posljednji put prije rata. Dok je autobus vozio kroz Brčko, saginjali smo se u strahu od snajpera. Izašao sam kasnije sa bivšim drugovima iz srednje škole. Jedan od njih, nekada glavna faca u razredu, sportista i bistar mladić (tako mi se onomad činilo) za pojasom je nosio pištolj. Pitao sam ga šta će mu to, kog vraga?! Pogledao me zakrvavljenih očiju i rekao: ‘Ne znaš ti šta se ovdje sprema’. Jebi ga, zaista i nisam znao šta su spremali on i njemu slični. Jer, čak sam i pokojnom starom tada donio Kuran na poklon. Onako, fore radi, iako nikakav vjernik on nije bio. Pogledao me smušeno, prestrašeno i, kao, zahvalio mi. Kasnije mi je ispričao da mu je bilo žao da ga baci, jer se knjige ne bacaju, pa ga je sakrio u podrum…”

Poslije toga oca i majku nije vidio četiri godine. Majka, „pravovjerna”, čuvala je oca cijeli rat. I sačuvala. A on, moj prijatelj, je u međuvremenu plakao još jednom.

„Jula 1992, dok sam bježao okolo po Vojvodini od mobilizacija, javili su mi se ti neki bivši drugovi iz srednje škole. Stigli su do Beograda, nakon što je ‘probijen koridor’, odnosno nakon što je etnički očišćena Posavina. ‘Šta je, pičko, što te nema u Banjaluci? To što pričaju tvoja mater i sestra, to ništa nije istina, sve te lažu’, rekao mi je jedan od njih preko telefona. Opsovao sam ga, prekinuo vezu, zavukao se u ćošak i suze su mi lile niz obraze. Shvatio sam da su se ljudi – ti isti ljudi s kojima sam toliko noći proveo, toliko piva popio i toliko pjesama otpjevao – pretvorili u krvoločne životinje. Mogao sam preko telefona da osjetim kako bazde na zločin… I od tada, od tog ljeta 1992, mislim da nisam više nikad ko čovjek zaplakao. Ni kad su mi mama i tata umrli. Jednostavno, nešto je puklo u meni…”

Gledam mu te velike, iskrene oči, koje uzalud traže smisao u besmislu propasti, u ludosti, u sveopštoj gluposti. Koje traže neko filozofsko objašnjenje za banalno zlo. Koje uzalud traže da im neko nadoknadi sve te godine koje su uništili fašisti. Koje uzalud traže kaznu za zločine, koja bi bila kakva-takva, a u stvari itekakva satisfakcija za uništene i umrle živote.

„Najviše od svega me boli to što, kad se rat završio i kad sam moje pitao ko im je najviše pomogao tokom rata, oni su se zamislili… Što, eto, znači da im praktično niko nije pomogao. A prva asocijacija koju u meni budi Republika Srpska je – smrt. Mislim da je to zapravo i jedina asocijacija na to besmisleno ime. Pa se onda pitam: kakvi su to ljudi koji slave smrt? I sve se nadam da nisu baš svi takvi, da se neki – ipak – i stide zbog ovog slavlja. Pred bogom ili pred ljudima, nije ni važno, samo nek ima nekih koji se toga stide…”, priča dok prolazimo pored Safikadinog groba i potom provirujemo kroz ogradu na radove na Ferhadiji, čiji se minaret polako ali sigurno opet sprema da stremi visoko, visoko iznad naših glava. Poslije gledamo sa Novog groblja na onu kotlinu nepojamnih zločinstava, koje ni sve banjalučke rijeke, potoci i izvori ne mogu saprati, još dugo i predugo.

(Autonomija)

Sećam se, živeo sam tada u Novom Sadu kao podstanar i zblanuto povremeno gledao čuveni Dnevnik krvolipteće Televizije Beograd. Taj “medij” bio je ovlašten da objavi da “ustaše unutar dubrovačkih zidina pale automobilske i kamionske gume” i tako proizvode gusti dim, kako bi, je l, ubedili svet da ih neko, navodno, bombarduje. Televizor u podstanarskoj sobi, naravno, nisam imao pa sam Dnevnik gledao sa gazdama. Oni su, u patriotskom zanosu, pljuvali na ekran, besni na „ustaše-piromane”.

Zahvaljujući tim lažima, potpuno sam siguran, ogromna većina u Srbiji ni danas ne zna – niti želi da zna – notornu istinu: tadašnja Jugoslovenska „narodna” armija je za potrebe Miloševićevog i njemu pohlepno-poslušničkog crnogorskog režima bombardovala Dubrovnik: sa kopna, sa mora, sa planine, iz doline… I bilo je to po prvi put u istoriji ovog grada-spomenika da se nađu varvari koji su raspoloženi da ga granatiraju. Pre toga, Dubrovačku Republiku u istoriji poharali su samo katastrofalan zemljotres i grozan požar. A te 1991. godine pijane nakaze popljačkali su Konavle do temelja. Pre desetak godina, letujući u Boki Kotorskoj, ljubazna domaćica mi je objašnjavala da je njen komšija takođe išao da „oslobađa” Dubrovnik. „Pokrao je u Konavlima posteljinu i peškire. Govorio je da će mu trebati sve to kad dobiju decu. Trebam li ti reći da nemaju decu i da se ispostavilo da je i ne mogu imati?”, pričala je ova starica, podsećajući na staru mudrost da ako zlo činiš – zlo će ti se i vratiti.

Na dubrovačkim zidinama, a i van njih, i danas se vide rane od gelera. Na ulazima u Stari grad postavljene su mape na kojima je ucrtana sva bol od granata koje su se rasprskavale u nepodnošljivim eksplozijama koje su razdirale uši, ali još više srca i duše starih Dubrovčana i svih nas koji smo zaljubljeni u taj grad.

Miloševićev je režim krenuo u rat protiv svega što je bilo metafora civilizacije. Miloševićev Radovan Karadžić u svojim „ranim poetskim radovim” je guslao: „Siđimo u gradove da bijemo gadove!” Miloševićev ratni pohod bio je pohod protiv gradova, tih živih svedočanstava da je zajednički život ne samo moguć, nego i savršeno normalan. Miloševićev režim bio je savršeno nenormalan, kanibalski i varvarski. Kao epigoni njegovih nedela, mi i danas živimo u varvarstvu. Jer, zlo se zlom vraća.

Dubrovnik je danas umnogome povratio predratni sjaj. Evo, i sada, u decembru, tamo pristaju brodovi-kruzeri, sa hiljadama turista koji nasmejani šetaju Stradunom, hodaju zidinama i gledaju put Lovrijenca i Lokruma. A gde je Srbija? Od sna o „velikoj Srbiji”, o „srpskom moru” koje će se bezmalo prostirati od Dubrovnika pa sve do iza Zadra, Srbija je postala predmetom onog starog vica. Jer, sem Mađarske, danas ni Srbija nema more. Sem ako ne računamo ono „iznajmljeno” i „pobratimsko” more koje joj je obezbedio opskurni Arkanov ratni drug Dragan Marković Palma. Dubrovniku turisti, sjaj i kruzeri, a Srbiji Palma. Fair enough!

(Autonomija)