Problemu narušavanja tradicije zajedničkog života kod nas se odavno ne pristupa na ozbiljan način. Tek kad nesređen i stihiji prepušten zajednički život eskalira kakvim ekscesom, problem je površno aktuelan u javnosti nekoliko dana. Potom se sve na brzinu zabašuri i strpa pod tepih. Do novih ispada. A upravo kroz odgovoran odnos i brigu prema zajedničkom životu, legitimišemo civilizacijsku zrelost.

Nacionalističko narušavanje građanskog mira manifestuje se u poslednje vreme u manjim sredinama, selima gde takvih ekscesa nije bilo ni u najmračnijem razdoblju devedesetih, bar ne javnosti poznatih, ali i u već hronično nacionalizmom obeleženim toponimima. Od Bikića Dola, malog sela u šidskoj opštini, do Temerina. U Bikić Dolu, gde živi dosta Rusina, nazivi sela na putarskim tablama ispisani rusinskim jezikom se precrtavaju i crtaju ocila. U Temerinu se nastavljaju obesni napadi na nacionalističkoj osnovi. Na poraznu mapu ugrožavanja građanskog reda nadovezuje se evo i Bečej. Sutra ko zna koje drugo mesto? O podrivanju tradicije zajedničkog života u Novom Sadu forsiranom srbizacijom, da se i ne govori. Na stranu što je to apsolutno protiv interesa srpske kulture, što je kompromituje, o čemu primitivni nacionalistički um nema pojma. U Bečeju su u večernjim satima napadnuti mladići, jer su pred obesnim nacionalistima govorili mađarski. U Subotici su takvi ispadi neretki. Na udaru su institucije Vojvodine, njezina autonomija i resursi. Kleveće se pokrajinska medijska infrastruktura, najprofesionalniji kadrovi i nezavisna novinarska udruženja. Javnoj hajci se izlažu pojedinci zbog nacionalnog porekla.

Poražavajuće je saznanje da se lako i brzo zaboravljaju užasi devedesetih, kad se u nacionalističkom ludilu pitalo skoro isključivo za ime, za veru, za naciju. Sve ostalo što ljude čini civilizovanim, bilo je drugorazredno. Oživljavanje nacionalističkog zla i ponovo navikavanje na njega, neminovno nas zadržava u bedi i poniženju. Uzroci navedenih pojava zaslužuju ozbiljne rasprave, a njihovo uklanjanje podrazumeva praktičnu delatnost. Pre svega institucija sistema, ali i aktivizam građana i građanskih udruženja.

Ovde je reč o ovlašnoj skici odgovornosti za nacionalističke ispade, odnosno odgovornosti i za neprirodno zahlađene odnos među nacionalnim i verskim zajednicama, čak i kad nema ulično-kafanskih ekscesa.

Ljudske zajednice su složeni socijalno-antropološki konglomerati sa različitim stratumima. Nacionalni, verski, jezički, politički, estetski, starosni, seksualni i ini. Taj aksiom određuje dinamiku unutrašnjih i spoljnih procesa zajednice. U sređenim zajednicma ti se procesi i interakcije civilizovano harmonizuju. Predmet su stalne brige zajednice. U protivnom, zajednica postaje nestabilan organizam bremenit tenzijama i sukobima. Način usklađivanja života sa različitostima unutar zajednice, pravi razliku između civilizovanosti i varvarstva, između plemena i društva. Koliko je kod nas raširena svest o tome?

Svako od nas je istovremeno pripadnik neke većine i neke manjine. Nacionalne, verske, jezičke, političke, seksualne, estetske… Kroz proces socijalizacije ljudi se uče da ono što ne želimo da nam se čini kad smo neka manjina, ne činimo drugome kad smo neka većina. Da ono što želimo od većine, kad smo manjina, pružimo manjini kad smo većina. U tim jednostavnim načelima sadržani su etički, verski i demokratsko-politički postulati emancipovanih pojedinaca i društava. Većina je uvek odgovorna za položaj manjine. Položaj manjina je najrealniji pokazatelj civilizovanosti svakog društva. Stvarni, a ne deklerativno-papirni položaj ispisan samo kao himera u zakonima, propisima, ustavu.

Sa stanovišta realnog života Vojvodine i Srbije, od prvorazredne je važnosti svest većinskog stanovništva o odgovornosti za položaj manjina. Dakle svest srpskog naroda o kulturološkoj složenosti i Vojvodine i Srbije. A upravo to nedostaje dominantnom primitivnom nacionalističkom umu, koji atakuje na Novi Sad i na autonomiju Vojvodine. Kako je srpska zajednica odgovorna za skladan život gde god je većina, globalno u Vojvodini, u Srbiji, lokalno u nizu gradova i sela, po istom principu su druge nacionalne zajednice koje su većina na regionalnom i lokalnom nivou odgovorne za položaj drugih nacionalnih zajednica koje sa njima žive.

Želimo li da Vojvodina i Srbija budu civilizovano društvo i sređena država ili pleme u agoniji? Ako želimo pristojan život zajednice u koju su na demokratski način integrisane sve različitosti i subjektiviteti (bez pokušaja asimilacije i gole prevlasti većine), ne možemo se prema složenosti Vojvodine i Srbije odnositi po logici primitivnog uma. To je prvorazredno kulturološko-civilizacijsko pitanje svih nas, pogotovo nas Srba koji smo većina. Oči svih drugih uprte su sa pravom u nas.

(Autonomija)

U otvorenom pismu Zagorki Dolovac, beogradska Kuća ljudskih prava uz podršku više od 100 organizacija i pojedinaca iz Srbije navela je da se ni u jednom tom slučaju nije oglasilo tužilaštvo niti je pokrenut bilo kakav postupak i zatražila utvrđivanje odgovornosti za takvo ćutanje tužilaštva.

„U pitanju su dela koja se gone po službenoj dužnosti, a počinioci se potpisuju punim imenom i prezimenom. Ne postoji ni jedno opravdanje za ćutanje tužilaštva“, piše u otvorenom pismu i dodaje da u najkraćem roku Kuća ljudskih prava očekuje konkretne akcije državne tužiteljke.

Navodi se da su ekstremističke organizacije, ohrabrene nereagovanjem države i protivzakonitim postupcima, poput zabrane Parade ponosa, sve glasnije i sve radikalnije u svojim zahtevima.

„Najnovije štampanje i lepljenje poternica za medijima i organizacijama koje mesecima nekažnjeno proganjaju predstavlja jos jedan dokaz jačanja ovih grupacija. Jedan od razloga njihovog osećaja sigurnosti nesumnjivo je i činjenica da javno tužilaštvo nije pokrenulo zakonom predviđene postupke“, navodi se u otvorenom pismu.

U pismu je ocenjeno da je iz hronologije svih pretnji i napada, od pravljenja spiskova zamenika ministra kulture do najnovijih pretnji smrću članovima redakcije E-novina i Poverenici za zaštitu ravnopravnosti Neveni Petrušić i paljenja vojvođanske zastave, jasno da se situacija radikalizuje i da se nasilnici osećaju zaštićenim i ohrabrenim da nastave svoje delovanje.

„Očekujemo da svoju funkciju obavljate savesno i pokrenete niz postupaka protiv onih koji svakodnevno urušavaju pravni sistem ili da, u suprotnom, podnesete ostavku na funkciju“, piše u otvorenom pismu.

Kuća ljudskih prava je poručila Zagorki Dolovac da, kao što ona već zna, u tim postupcima ekstremističkih grupacija i pojedinaca ima elemenata više krivičnih dela.

„U pitanju je širok raspon, od povrede ravnopravnosti, ugrožavanja sigurnosti, pa do rasne i druge diskriminacije, krivičnog dela koje pruža jasan osnov za krivično kažnjavanje onih koji proganjaju organizacije i pojedince zbog njihovog zalaganja za ravnopravnost ljudi“, navodi se u otvorenom pismu.

(Beta)

Treća je, tek, zima od kada Novi Sad, drugi po veličini glavni grad u Srbiji na evropskom putu, brine i za svoje sugrađane beskućnike. Da ne postoje skloništa gde ljudi bez kuće, porodice i primanja mogu da nađu utočište, mnogi ne bi preživeli zimske hladnoće. Ali, skloništa nisu dovoljna za sve! Nedostaje još toliko koliko ih sada ima, a cena jednog kontejnera – noćnog skloništa, čak je pet puta manja nego što će Grad ove godine izdvojiti za novogodišnje ukrašavanje Trga slobode i okolnih ulica!

Uprava za socijalnu zaštitu glavnog grada Vojvodine pronašla je 2009. godine slobodan prostor i otvorila nužni smeštaj za nevoljnika bez krova nad glavom i prihoda. Tada ih je bilo zbrinuto 32, a i ovu zimu smo, bar do sada, dočekali s istim brojem ljudi koje štiti ovaj vid socijalnog zbrinjavanja. Toliko, naime, ima mesta u dva montažna kontejnera, koje je Grad kupio 2010. za 2 miliona dinara.

Adrese

Svratište za decu se nalazi na Bulevaru oslobođenja 28.
Centar za socijalni rad nalazi se u Ulici Zmaj Ognjena Vuka 13 -17.
Na istoj adresi, pored zgrade Centra nalaze se i dva kontejnera za noćni boravak beskućnika. U Prenoćište može da se dođe u 19 sati i tamo boravi do 7 sati ujutro.
Dnevno prihvatilište se nalazi na adresi Bulevar kralja Petra I 28 c. Do njega se može stići i sa Bulevara oslobođenja, ulazi se nakon zgrade Univereksporta, pa apoteke, na levo.
Mole se Novosađani da u hitnim slučajevima, kada ocene da je nekom beskućniku ovakva vrsta pomoći neophodna, pozovu Hitnu pomoć ili Centar za socijalni rad kao i njihova prihvatilišta ili da na ove adrese upute ljude za koje misle da im je pomoć nužna.

Centar za socijalni rad: 421 – 166
Prihvatilište Centra: 452-497
Prihvatilište sa dnevnm boravkom: 444 – 936 
Prihvatna stanica u Futogu: 895 – 760
Svratište za decu: 533– 232

Čaj nije obavezan

Beskućnici preko dana mogu da borave u Prihvatilištu, koje je pod upravom Gerontološkog centra, a noću u Prenoćištu pod patronatom Centra za socijalni rad. U Futogu, pri Gerontološkom centru, organizovana je i prihvatna stanica za hitne i najteže slučajeve. Ovo je mreža pomoći koju mogu da koriste samo oni koji su sa teritorije Novog Sada i okolnih mesta, kao i oni koji poseduju važeća dokumenta. Za beskućnike koji nemaju ličnu kartu, Centar za socijalni rad organizuje besplatno pribavljanje dokumenata, ako, razume se, imaju dovoljno snage da se jave u Centar i potraže pomoć.

– Prošlogodišnja evidencija beskućnika novosadskog Prihvatilišta kazuje da ovih ljudi ima 50, a prenoćište može da primi samo 32 čoveka, koliko nam se za sada ljudi i javilo, pa su trenutno svi oni zbrinuti. Šta će doneti naredni zimski dani, ne zna se. Bila bi nam potrebna bar još dva kontejnera, gde bi ljudi od 19 sati do jutra mogli da prespavaju – kaže Branko Zelenbaba, pomoćnik direktora u novosadskom Centru za socijalni rad.

Da se izmeste Prenoćište i Prihvatilište!

Ima i među nama ljudi, Novosađana kojima jako smeta što su Prihvatilište i Prenoćište smešteni blizu njihovih domova! Po rečima Zelenbabe iz Centra za socijalni rad, nedavno je jedan, komšija , pravnik po zanimanju, zahtevao da se hitno ugase reflektori koji stoje na ualazu u Prenoćište! Smeta mu u stanu jaka svetlost s ulice!

U Prenoćištu ljudi dobiju topli čaj i sendvič iako, po rečima Zelenbabe, »to nije u obavezi Centra«:

– Srećom, pronašli smo donatore, pa možemo da im priuštimo i večeru. Trenutno su to »Karneks« i »Darkom«, a javila nam se i jedna gospođa, Novosađanka koja ima firmu U Beogradu, da je voljna da pomogne. Pomagali su nam i Vital, Merkator, Idea, Šećerana, Svis Lajon… Vlasnici mesara »Matijević« i »Matić« nikada se nisu odazvali i pored naših poziva i molbi za pomoć. Očekujemo i dalje novac od Grada. Tražili smo 500.000 za tri meseca, a odobreno nam je 300.000 od oktobra do kraja godine.

Sve više radno sposobnih

Kako preživeti zimske noći!

Sendvič, čaj i čist krevet u toploj prostoriji Prenoćišta od večeri do 7 sati ujutro našli su kako stariji muškarci, tako i oni mlađi, a među njima, poslednjih godina, ima sve više radno sposobnih ljudi, koji su posle otkaza na poslu ostali i bez mogućnosti da plate podstanarski stan. Njima je Prenoćište jedino sklonište u kome mogu da prežive zimske noći.

– Sve je više ljudi koji traže pomoć. U odnosu na period od pre tri godine, 60 odsto sadašnjih naših štićenika su nova imena, ne znam šta je sa dosadašnjim korisnicima, možda su se nekako snašli. Ali, videćemo, zima je tek počela. Svi su kreveti, sada zauzeti. Hladnoća će mnoge isterati iz haustora i napuštenih zgrada, gde neće moći više da izdrže, pa očekujemo još ljudi kako zima bude jača. U oktobru smo počeli razgovore s Gradom za nabavku još dv kontejnera. Rekli su: ako se ukaže potreba, da neće biti problema da se kupe. Ti kontejneri mogu za desetak dana da se nabave i montiraju – kaže Zelenbaba. On dodaje da među onima koji redovno dolaze u Prenoćište ima i školovanih ljudi – mašinski tehničar, taksista, šahista, muzičar, inženjer…Taksisti se pokvario auto, ne može više da radi, ne može da plati stan… i eto, ovde će prezimiti… Tu je i jedan mlad momak, muzičar, bez posla, ne može više na ulici da provede dan svirajući i tako zarađuje. On svira nevoljnicima pre spavanja… Tu noći i tridesetogodišnji izbeglica bez zaposlenja i kuće…

Kad posle košmarnog sna izađu iz Prenoćišta, beskućnici se upute u dnevno Prihvatilište na Bulevaru kralja Petra I da ostatak dana, do nove noći, provedu na stolicama pred televizorom:

– Ovde ima 16 stolica i 4 stola i – to je sve. Dnevno dođe oko pedesetak ljudi. Odlaze i dolaze, menjaju se… Prošle godine, kada je bila ona strašna zima sa minus 27, bili su solidarni: pošto ih je bilo više nego što ima mesta, svako ostane po nekoliko sati u toplom, pa tako u krug – priča negovateljica u Prihvatilištu Svetlana Komlenić osvrćući se po skučenoj prostoriji od samo nekoliko kvadratnih metara.

Šta će nam vrata!

Pored te sobice, beskućnici mogu da borave i u susednoj prostoriji, između kojih nema vrata! Mora se izlaziti po vetru, snegu i hladnoći, oko zgrade. Posebnu poteškoću za starije osobe ili osobe sa invaliditetom čini prilaz obema sobama, jer ima mnogo za njih nesavladivh stepenica! Prihvatilište ima i kupatilo, ali kupanje je moguće samo na svakih sedam dana, jer korisnika je mnogo, a samo jedna tuš kabina sa bojlerom od 50 litara! Dnevno može samo desetak ljudi da se ukupa i presvuče. Jedan je i lavabo, pa je i češće brijanje nemoguće.

Potrebna hrana, odeća, obuća

Ljudima koji borave u Prihvatilištu i Prenoćištu potrebni su topla odeća, šalevi, kape, naročito obuća, donji veš i tople čarape. Jer, u skloništu mogu i da se, nakon kupanja, brijanja i šišanja, presvuku u čistu odeću, ali odeća koju do presvlačenja nose beskućnici uglavnom nije dva puta upotrebljiva, te je uvek nužna. Svi koji su radi da pomognu, pomoć mogu da donesu u Prihvatilište.
Firme koje bi mogle da doniraju hranu i drugu vrstu pomoći takođe su dobro došle. Pomoć može da se donese u Centar za socijali rad , koji poseduje magacine u koje roba može da se skladišti.

– U celoj prošloj godini imali smo oko 9.500 usluga, što podrazumeva, kupanje, hranu, menjanje odeće… a, do danas, do početka decembra ta cifra je već dosegla 11.900 – kaže Komlenić, jedna od četiri negovateljice i dve socijalne radnice koje rade u dnevnom Prihvatilištu. Lekara nema, iako je preko potreban. Ljudi koji dolaze često su vrlo bolesni, zapušteni, s ranama i promrzlinama, vašljivi, ne retko i bolesni od nekih zaraznih bolesti…

Negovateljica Komlenić kazuje da među ljudima koji spas traže u Prihvatilištu, pored onih bez ikakvih primanja i doma, ljudi koji su alkoholičari ili narkomani i sami su uništili svoj život, ima sve više onih koji sa niskim starosnim ili invalidskim penzijama ne mogu da se prehrane. Povećava se i broj ljudi koji su ostali bez posla, radili su u firmama, mnogi u građevinskim, koje su zatvorene. U Prihvatilište dolaze ljudi od 30 do 80 godina. Redovno navraća i jedan stariji čovek, koji živi sa suprugom, bez mlađih srodnika. Oni su izbegli iz Hrvatske, hrane se u Narodnoj kuhinji, ali pošto se obrok dobija samo radnim danom, u Prihvatilište dođu subotom po malo peciva da preguraju vikend!

Pekara »Evropa«!

Beskućnici u Prihvatilištu za ceo dan, kako je predviđeno, dobijaju po čaj i sendvič, a kada ima – i više. Zahvaljujući dobrim ljudima, vlasnicima pekare »Evropa« pecivo od prethodne noći stiže u tanjire ovih ljudi. Ranije je bilo mnogo više donatora, sad je ostala samo »Evropa«! Pekara »Evropa« !

Deca novosadska, beskućnici se s ulice sklanjaju u Svratište za decu na Bulevaru oslobođenja. Svakodnevno na desetine mališana spas od gladi i smrzavanja nađu u ovom skloništu, a za vreme velike zime bude ih i stotinak. Bez pomoći Ekumenske humanitarne organizacije oko 500 dece od 4 do 19 godina o kojima se ova organizacija brinula poslednjih godina, ne bi preživelo zimu.

Ljude bolesne i bez igde ikoga smešta pod svoj krov u Prihvatna stanica u Futogu, u okviru Gerontološkog centra. Tamo ima mesta za 35 ljudi. Za pokretne ljude ima 24 mesta, a stacionarni deo, za teže bolesne i nepokretne, ima samo 8 ležajeva! Tri sobe postoje za posebne slučajeve i izolaciju.

Žene neka se snađu!

U dva kontejnera Prenoćišta borave samo muškarci! Prethodnih godina je bilo i žena, ali se pokazalo nemogućim da budu zajedno. Sada, nakon dnevnog boravka, nekoliko žena beskućnika odlazi nekuda u noć, ne zna se gde! Navodno se ni ne javljaju u Prenoćište. Bar tako kažu u Centru za socijalni rad. Nije znano da li ne dolaze zato što im nije nužno, ili zato što znaju da za njih nema mesta !
Zelenbaba iz Centra za socijalni rad tvrdi da će, ukoliko se jave žene kojima je nužan smeštaj, biti upućene u Prihvatnu stanicu u Futogu

– Najmanje nam je potrebno još osam ležajeva da bismo zbrinuli one goruće slučajeve – to su ljudi bez igde ikoga i teški bolesnici. Prošle godine smo i kupatilo morali da osposobimo da smestimo sve kojima je pomoć bila trenutno potrebna i koje je dovela Hitna pomoć, najčešće s ulice – kaže šefica Prihvatne stanice u Futogu Anđelka Barać. – Blizu 80 odsto naših korisnika u Prihvatnoj stanici su ljudi bez dokumenata, bez državljanstva, bez porodice i bez ikakve mogućnosti da brinu o sebi.

Branislava Opranović (Autonomija)

Još u osnovnoj školi svako nauči da XY hromozom određuje muški pol, a XX ženski. U novijim istraživanjima koja su sprovođena u poslednjih 15 godina u oblasti prenatalne medicine, pokazano je da ti hromozomi ne određuju ceo organizam muškarca i žene već samo muške i ženske polne žlezde, te stoga, dok se razvoj fetusa u potpunosti ne završi ne znači da će se beba koja se rodi kao dečak ili devojčica tako i osećati. Osoba može imati XY hromozom, a da njen mozak nije u stanju da reaguje na muški polni hormon (i obrnuto). U slučajevima kada mozak ne prima hormonske signale, bilo muške ili ženske, jer nije za njih razvio receptore, telo i mozak postaju stranci, a osoba je tada transeksualac. Tada se žena oseća kao muškarac, ponaša kao muškarac, razmišlja kao muškarac i ima nagone kao muškarac, jer ne zna i ne ume drugačije. I obrnuto. Širom sveta pokrenute su akcije za depatologizaciju transeksualizma i za njegovo skidanje sa liste mentalnih bolesti. Francuska je prva zemlja koja je to učinila, a očekuje se da će Svetska zdravstvena organizacija to učiniti u novoj, jedanaestoj verziji dokumenta Internacionalne klasifikacije bolesti, koja se očekuje 2015. godine.

„Zovem se Laura, imam 39 godina i iz Beograda sam. Još od najranijeg detinjstva sam znala da nešto nije u redu sa mojim telom i da se slika u ogledalu i moje shvatanje ko sam ne podudaraju. Kao dete sam govorila mojim roditeljima da uzmu makaze i odseku višak, jer to ne bi trebalo biti dole. Posledice su bile mučne, jer su me odmah počeli voditi doktorima, psiholozima i dečijim psihijatrima. Doktori su znali dati savet što bi trebalo učiniti, no sredina i svest ljudi iz moje sredine, pa samim tim i mojih roditelja, tada nije bila na zavidnom nivou da bi mogli shvatiti to kao nešto normalno. Složićete se da je i danas slično, ako ne i gore”, priča o svom detinjstvu moja sagovornica Laura.

Priča ove žene i reakcije njene okoline nisu retkost u Srbiji zbog visokog stepena transfobije u društvu i institucijama. Transeksualne osobe su dodatno marginalizovane, jer su gotovo potpuno nevidljive u našem društvu. Stiče se utisak da u Srbiji oni ne postoje ili čak da se negira mogućnost njihovog postojanja. Znanje o ovoj vrsti medicinskog fenomena je minimalno, a društvo nema pozitivnu reakciju na nepoznato, pa su tako osude i šikaniranje bile sastavni deo Laurinog života.

„Ljudsko biće nauči da se nosi sa svim mogućim pogrdama, uvredama i ponižavanjem kada je prisiljeno biti ono što nije. Počevši od sopstvenog doma koji bi trebao biti ‘mirna luka’ i ‘mesto utehe’, pa do škole, društva i fakulteta. Prosto sam ponekad bila zadivljena stepenom nekulture i prostakluka za koji sam mislila da uopšte ne postoji među ‘akademski obrazovanim ljudima’. Od porodice sam očekivala razumevanje, ali je ono izostalo – ludom radovanje. Od porodice je stiglo najgore osuđivanje, jer bože moj, šta će sada ljudi reći, šta će komšiluk pričati o njima…”.

VIDEO: Milan Đurić, koordinator organizacije Gayteen, o pravima transeksualnih osoba i predloženom zakonskom rešenju:

Transeksualizam je identitet, ne orijentacija

Operacije promene pola u Srbiji obavljaju se već 20 godina, a procenjuje se da je tokom tokom tog perioda pol promenilo više od 150 ljudi. Čak i posle 20 godina Srbija nema nikakav zakon koji sistemski reguliše ovu oblast. Nijedan pravni akt ne govori o tome koji lekari mogu dobiti licencu za proces promene pola koji se sastoji iz tri faze – psihijatrijska, endokrinološka (hormonske terapije) i hirurška faza. Nije definisano koje kvalifikacije lekari moraju imati, koji uslovi, oprema i standardi treba da budu obezbeđeni za otvaranje privatne prakse, itd.

„Na zahvat sam morala čekati do 1999. godine. I napokon 24. 12. 1999. je učinjeno ono što sam čekla jako dugo – dobila sam svoje telo nazad. Napokon sam postala svoja, a ne više samo ‘nakaza’ i ‘bolesnik’, ‘šljam koji treba ubiti’. Sam zahvat je urađen preko socijalnog i fantastično je bio izveden. No, situaciju je lako bilo iskoristiti za ucene i dodatna uslovljavanja. Načelnik klinike jednostavno nije hteo odobriti operaciju bez dodatnog novca koji bi bio namenjen za njega lično. Molila sam prijateljicu iz inostranstva da mi taj novac pošalje. Bilo me je toliko sramota što sam morala moliti za sopstveni život posle toliko čekanja i to što sam lekaru morala dati mito”, priseća se Laura.

Proces kroz koji je Laura prošla medicinski je opravdan i neophodan, kada je prepisan od strane kvalifikovanih lekara. Pomak u Srbiji u oblasti medicinske nege transeksualnih osoba se dogodio prilikom poslednjih izmena Zakona o zdravstvenom osiguranju, kada je članom 45 propisano da se iz obaveznog zdravstvenog osiguranja (po članu 34-44 tog zakona) osiguranim licima obezbeđuje najmanje 65 odsto od cene zdravstvene usluge za promenu pola iz medicinskog razloga. Iako je ovo bio veliki korak u poboljšanju položaja transeksualnih osoba, izmene zakona nisu jasno pravno definisale šta su to „medicinski razlozi”, koji kriterijumi su u pitanju i ko će moći da ostvari ovo pravo, pa tako može doći do slobodnog tumačenja i zloupotreba.

Kada na red dođe promena dokumenata

Pravni problemi sa kojima se suočavaju transeksualne osobe počinju kada dođe na red promena podataka u ličnim dokumentima. Dokumenata je mnogo, a u njima treba promeniti lično ime, oznaku pola i JMBG u ličnoj karti, pasošu, uverenjima, vozačkoj dozvoli, diplomama o stečenom obrazovanju, radnoj knjižici itd. Prvi korak je promena oznake pola u izvodu iz matične knjige rođenih.

„Usledila je izmena dokumenata koja je išla po nalogu tadašnjeg Saveznog suda Jugoslavije, a koji je imao notu ‘Diskretno! Momentalno izvršenje!’. Birokratija je, kao i u drugim oblastima, bila smešna, preterana i jasno je da je većina dokumenata služila samo da bi se uzelo što više novca. Naravno, tokom tog mučnog i dugotrajnog procesa bilo je i smešnih i neprijatnih trenutaka. Uvek se tu nađe neka ‘gospođa’ koja ima duži jezik od pameti i koja komentariše ne razmišljajući da možda nekoga njeno mišljenje pogađa ili pak uopšte ne interesuje. Očigledno da nije razmišljala ni o tome da je nad dokumentom koji drži upravo pocinila krivično delo, jer su to tajni delovi moga dosijea”, kazala je Laura.

Kako je to rešeno u EU

Daleko je Evropa

Pravno priznavanje promene pola nije jednako tretirano u svih 27 zemlja članica EU. Njihov pristup se može podeliti u tri grupe:
1. Zemlje članice u kojima nije potrebno da osoba prolazi kroz hromonsku terapiju i operaciju promene pola da bi izdejstvovala pravnu proceduru – Španija, Mađarska, Finska, Ujedinjeno kraljevstvo. U ovim zemljama je omogućeno da se promena prizna na osnovu dokaza o rodnom neskaldu koji može da dijagnostifikuje nadležni organ ili lekar.
2. Zemlje članice u kojima je potrebno da osoba prođe hormonski i hirurški tretman pre nego što joj se priznaju pravne posledice pormene pola. To su Belgija, Bugarska, Češka, Danska, Nemačka, Estonija, Francuska, Italija, Holandija, Austrija, Poljska i Portugalija. U ovim zemljama osoba mora dokazati da je prošla sve tri faze promene pola. Osoba mora proći proces promene pola nadgledan od strane stručnog lekara, podvrgnuti se hormonskoj terapiji, sterilizaciji i hirurškoj intervenciji promene pola. Komesar za ljudska prava Saveta Evrope ocenioje ovakvu praksu kao diskriminatornu u smislu poštovanja prava na fizički integritet osobe. Zato su sudovi nekih zemlja kao što su npr. Austrija i Nemačka nedavno odlučili da obavezna operacija ne sme biti preduslov za pravnu proceduru.
3. Zemlje članice u kojima ne postoje nikakve pravne odredbe po ovom pitanju. Među ove zemlje spadaju Irska, Kipar, Latvija, Litvanija, Luksemburg, Mlata, Rumunija, Slovenija, Slovačka i Švedska. Prema mišljenju Komesara za ljudska prava Saveta Evrope ove zemlje imaju praksu koja je u suprotnosti sa sudskom praksom Evropskog suda za ljudska prava, jer svojim građanima ne pruža nikakvu vrstu zakonske izvesnosti po ovom pitanju. Komesar je takođe komentarisao situaciju u Irskoj kao diskrinitornu, jer u toj zemlji postoji zakon koji ne dozvoljava promenu podataka u izvodima iz matične knjige rođenih.

Srbija nema zakon koji reguliše pitanja promene ličnih podataka nakon promene pola. Prema iskustvima organizacije Gayten i po rečima njenog koordinatora Milana Đurića, svaka opština ili grad imaju „svoje načine snalaženja” kada se ovakva situacija dogodi. On kaže da u negde o promeni oznake pola odlučuju opštinska odnosno gradska uprava, a negde sudovi opšte nadležnosti.

„Zakonska zbrka nastaje zbog toga što u Srbiji ne postoji zakon, niti u ministarstvima postoje organi koji se bave problematikom transeksualnih lica. Koalicija protiv diskriminacije, čiji je Gayten član, izradila je Model zakona o priznavanju pravnih posledica promene pola i utvrđivanja transeksualizma. On zapravo nudi praktično rešenje za nešto što izaziva neizrecive patnje transeksualnim osobama, koje su trenutno izložene ciklusima ogromnog nasilja i diskriminacije iz kojih nemogu da izađu. Ovo je jedan tehnički dokument koji bi trebao da jasno reguliše ono što dolazi iz medicinske sfere u pravnim konsekvencama”, rekao je Milan Đurić.

Model treba što pre da postane zakon

Milan Đurić: Transeksualne osobe u Srbiji uglavnom na rubu egzistencije

Model propisuje sva važna pitanja od kojih su neka ko je odgovoran za utvrđivanje transeksualizma i ko će biti odgovoran za to da kaže da li neka osoba treba da promeni pol ili ne. Veoma važan aspekt Modela je taj da on predlaže rešenja za ubrzavanje procesa promene svih dokumenata od izvoda iz matične knjige rođenih i lične karte, do školskih diploma. Zatim je tu bračni i porodični status, jer samom promenom pola može doći do gubitka starateljstva nad decom ili promene bračnog stanja. Model reguliše i oblast rada i zapošljavanja, jer su zbog nedostaka pravne regulative transeksualne osobe u Srbiji često dovedene do ruba egzistencije. Po rečima Milana Đurića iz organizacije Gayten, transeksualne osobe se najčešće plaše kako će dobiti ili zadržati posao, jer kada počnu hormonsku terapiju njihovo novo stanje je veoma vidljivo.

Moja sagovornica Laura kaže da je tokom njene potrage za poslom bilo „komičnih situacija” iako se kao pojava ne razlikuje puno od drugih žena. „Do dana kada ću konačno dobiti pravi posao morala sam dugo čekati. Prvo ozbiljno zaposlenje dobila u jednoj kompaniji u kojoj sam vodila odeljenje za marketing. Dočekala sam i unapređenje, ali i otpuštanje nakon sedam godina rada. Naravno, svaki poslodavac je preko ‘svojih’ u policiji došao do zaštićenih delova moga dosijea i ubrzo po saznanju, sledela su otpuštanja. Zato su se poslovi ređali jedan za drugim i na kraju sam se odselila iz Beograda. Već početkom 2008. sam se odselila za Crnu Goru i tamo započela život iznova i karijeru koju sam dovela do vrhunca. Na posletku sam bila šefica administracije cele jedne privatne bolnice”, kaže Laura.

Daleko je Evropa

Dok se u Srbiji gotovo ignorišu transeksualne osobe, a kamoli da se govori o nekim pravima koja su im uskraćena, u Evropi se već uveliko diskutuje kako rešiti ovu oblast i zagarantovati im što lakši život. Evropska agencija za osnovna prava (European Union Agency for Fundamental rights) u svojoj studiji „Homofobija i diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije u državama članicama EU” zaključila je da ne postoji nijedan razlog zašto se pravna zaštita pred Evropskim sudom pravde ne bi proširila i na krosdresere, transvestite i ljude koji žive kao suprotan pol od onoga koji stoji u njihovom izvodu iz matične knjige rođenih, a bez da su prošli operaciju promene pola. Prema dosadašnjoj praksi Evropskog suda pravde samo su osobe koje su prošle proces promene pola obuhvaćene evropskim zakonodavstvom, što se odnosi na svega 10 odsto trans populacije. Mnoge institucije EU su angažovane na proširivanju prava transeksualnih osoba bez obzira na promenu pola. U septembru 2011. godine Evropski parlament je otišao i korak dalje, te je pozvao Svetsku zdravstvenu organizaciju da skine transeksualnost sa liste mentalnih bolesti. Dokument Internacionalna klasifikacija bolesti je trenutno pod revizijom i očekuje se da će 2015. godine biti objavljena nova verzija.

Ugledajući se na nove trendove postupanja u svetu i Evropi Koalicija protiv diskriminacije pokušaće što pre da predloži svoj Model na javnu raspravu i da lobira da se pomoću njega popuni pravna praznina. „Koalicija je iskusna po pitanju kreiranja i javnog zagovaranja za usvajanje određenih zakona. Ovo je prvi korak i ovo nije konačna verzija. Ovo je poziv na javnu diskusiju, jer nam je značajno da dobijemo komentare i sugestije koji bi unapredili buduću verziju. Koalicija je već učestvovala u usvajanju jednog od najvažnijih zakona, a to je Zakon o zabrani diskriminacije. Prema tome, mi smo optimistični, jer imamo značajan put iza sebe i iskustvo koje će nam mnogo pomoći u tome koje naredne korake treba da preduzmemo kada je u pitanju ovaj budući zakon”, rekao je Đurić.

Tračak nade teško može da pomogne

Pogođena diskriminatornom praksom i stanjem svesti u Srbiji o transeksuanim osobama Laura razmišlja da se odseli negde gde će život za nju biti normalan i dostojanstven. „Sada razmisljam o definitivnom odlasku iz ove zemlje. Stičem utisak da ljudi ovde nemaju želju da budu normalni, pa samim tim ni da budu tretirani kako dolikuje ljudskom biću. Ljudi ovde uživaju u kriminalu, korupciji i krađi, batinanju, ubijanju i diskriminisanju. Toliko puta sam pokušala da pomognem ljudima, da im objasnim da greše i skrenem im pažnju da nisu na dobrom putu, ali to je isto kao da pričam u prazno. Ova zemlja bi mogla biti mnogo bolja i pravednija za život nego mnoge druge, ali se treba zapitati zašto to već nije tako…”

Maja Leđenac (Autonomija)

Tekst „Kada telo i mozak postanu stranci“ izrađen je uz podršku Internjuza (www.internews.org). Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Nezavisno društvo novinara Vojvodine i redakcija „Autonomije“. Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju stavove Internjuza.

„Ja sam neopredeljen“

„Ti si idiot!“, dobacio mu je drugar iz treće klupe.

„Ne možeš tako da mu se obraćaš, on ima pravo da se izjasni kako hoće“, ukorila ga je nastavnica-razrednica.

Reč je o anketi koja je sprovedena među učenicima osmog razreda jedne novosadske osnovne škole. A nastavnica je, je l te, postupila baš onako pedagoški.

Prema domaćem Zakonu o zabrani diskriminacije izrаzi „diskriminаciја“ i „diskriminаtоrskо pоstupаnjе“ оznаčаvајu svаkо nеоprаvdаnо prаvlјеnjе rаzlikе ili nејеdnаkо pоstupаnjе, оdnоsnо prоpuštаnjе (isklјučivаnjе, оgrаničаvаnjе ili dаvаnjе prvеnstvа), u оdnоsu nа licа ili grupе kао i nа člаnоvе njihоvih pоrоdicа, ili njimа bliskа licа, nа оtvоrеn ili prikrivеn nаčin, а kојi sе zаsnivа nа rаsi, bојi kоžе, prеcimа, držаvlјаnstvu, nаciоnаlnој pripаdnоsti ili еtničkоm pоrеklu, јеziku, vеrskim ili pоlitičkim ubеđеnjimа, pоlu, rоdnоm idеntitеtu, sеksuаlnој оriјеntаciјi, imоvnоm stаnju, rоđеnju, gеnеtskim оsоbеnоstimа, zdrаvstvеnоm stаnju, invаliditеtu, brаčnоm i pоrоdičnоm stаtusu, оsuđivаnоsti, stаrоsnоm dоbu, izglеdu, člаnstvu u pоlitičkim, sindikаlnim i drugim оrgаnizаciјаmа i drugim stvаrnim, оdnоsnо prеtpоstаvlјеnim ličnim svојstvimа.

Ili, kraće i još jasnije: „Svi su jednaki i uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu, bez obzira na lična svojstva“. Tako bi, hm, trebalo da bude, u nekoj idealnoj stvarnosti, od koje je ova u Srbiji poprilično daleko.

Nacionalna, jezička i seksualna diskriminacija

Istraživanje „Vojvođanski učenici o diskriminaciji“: Rezultati poražavajući

No, fokusirajmo se na temu. Pokrajinski ombudsman nedavno je obnarodovao istraživanje pod nazivom „Vojvođanski učenici o diskriminaciji“, koje je sprovedeno krajem prošle godine, s ciljem da se prikupe relevantni podaci o tome kako srednjoškolci u Vojvodini shvataju diskriminaciju, kakvi su im stavovi u vezi sa diskriminacijom i, konačno, da se utvrdi da li među učenicima postoji izražena diskriminacija na nacionalnoj, odnosno etničkoj osnovi. Istraživanje je sprovedeno u 12 gimnazija i stručnih škola u Vojvodini, a uzorkom je bilo obuhvaćeno 488 učenika. Osnovni zaključak istraživanja je da tri oblika diskriminacije dominiraju u odnosu na sve ostale: diskriminacija na osnovu nacionalne/etničke pripadnosti; diskriminacija na osnovu
jezika/naglaska i diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije.

Diskriminisanim se osećalo oko 24 odsto ispitanika, 49 odsto ispitanika se nije osećalo diskriminisano, dok oko 27 odsto ispitanika – ne zna da li se osećao diskriminisano!

Aniko Muškinja: Mladi ne znaju šta je to diskriminacija

Kako navode autori istraživanja (Oliver Muškinja, Pavel Domonji i Ankica Dragin), činjenica da je nešto više od četvrtine ispitanika navelo da ne zna da li se osećalo diskriminisano može ukazivati na to da ispitanici nisu u potpunosti upoznati sa suštinskim značenjem diskriminacije, odnosno ne prepoznaju njenu manifestaciju u stvarnom životu. Neko je, dodali bismo mi, onda zakazao u edukovanju: porodica, škola ili „društvena sredina“. Ispitanici kažu da društvena sredina (66 odsto) i porodica (62 odsto) čine ključne faktore koji utiču na pojavu netolerancije, mržnje, nacionalizma. Manji uticaj na njih imaju vršnjaci (36 odsto), politika (35 odsto) i mediji (34,5 odsto). A najmanji uticaj prema ispitanicima imaju škola (15 odsto) i crkva (osam odsto), u zemlji u kojoj je školovanje obavezno, i u kojoj, kako nas uveravaju oni odozgo, žive sve sami pobožni ljudi.

Ispitivanje je pokazalo da se najveći broj ispitanika osećao diskriminisano zbog jezika i naglaska kojim govori, a zatim zbog nacionalne pripadnosti. Diskriminacija se najčešće manifestovala psihički, to jest ismevanjem, zastrašivanjem (67 odsto), i socijalno, odnosno ignorisanjem ili isključivanjem iz grupe (47 odsto). Više od polovine ispitanika (51 odsto) svedočilo je diskriminaciji druge osobe, a te osobe su bile diskriminisane zbog nacionalne pripadnosti (48 odsto), zbog jezika (30 odsto) i zbog seksualne orijentacije (28 odsto).

Skoro polovina ispitanika – 48 odsto – tvrdi da nastavnici ne prave razliku između učenika na nacionalnoj osnovi, međutim skoro trećina ispitanika tvrdi suprotno, 30 odsto. U koju li se grupu ubraja nastavnica-razrednica s početka naše priče?

Od 488 ispitanika, njih 235 tvrdi da nema predrasude, dok njih 105 tvrdi da ima predrasude prema seksualnim manjinama. Većina ispitanika daje politički korektan odgovor i smatra da je potrebno sankcionisati učenike koji iskazuju diskriminatorne stavove (64 odsto), dok suprotno smatra 17,5 odsto ispitanika. Autori kažu da su rezultati nesumnjivo ukazali na to da veliki broj učenika nije sklon iskazivanju diskriminatornih stavova, a još je manje sklon da prema tim stavovima postupa. Većina učenika iskazuje veoma tolerantne, društveno prihvatljive vrednosti, sa jasnom percepcijom toga šta je društveno poželjno i prihvatljivo, a šta ne.

Svi pričaju samo svojim jezikom

Ali, alarmantan je nalaz istraživanja po kojem petina ispitanika kaže da bi bilo bolje da postoje odvojene škole za učenika različite nacionalnosti. Kao i odgovor prema kojem ispitanici kažu da se na odmorima, sekcijama, vanškolskim aktivnostima sa ispitanicima drugačije nacionalnosti ne druži 28,5 odsto ispitanika, dok 39 odsto tvrdi da se učenici iste nacionalnosti u školi grupišu i izoluju. Čak 96 odsto ispitanika u svakodnevnoj komunikaciji koristi se isključivo maternjim jezikom. Stoga su autori istraživanja došli do zaključka o dva ključna problema: izražena socijalna distanca između učenika različite nacionalne/etničke pripadnosti; nepoznavanje jezika (službenog i/ili dominantnog jezika sredine).

Drugim rečima, ne postoji kvalitetan društveni odnos između učenika različite nacionalnosti, kako unutar škole, tako i van nje. Stavovi kojima se ispitivao ovaj aspekt pokazali su da se vršnjačke grupe međusobno odvajaju uglavnom zbog jezika kojim govore, a na taj način i prema nacionalnoj/etničkoj pripadnosti. Četvrtina ispitanika koja se izjasnila da je lično bila diskriminisana, smatra da se to dogodilo upravo zbog jezika i nacionalne pripadnosti. Dakle, nepoznavanje jezika u direktnoj je vezi i sa diskriminacijom na nacionalnoj/etničkoj osnovi.

Autori istraživanja su naveli i da je koncept predavanja srpskog jezika u manjinskim odeljenjima veoma problematičan. Zbog toga ne iznenađuje činjenica da se veliki broj ispitanika osećao diskriminisano upravo po ovom osnovu. Poznavanje dominantnog jezika sredine (a koji nije srpski) od strane učenika srpske nacionalnosti je takođe veoma loše, te je tako komunikacija između pripadnika različitih nacionalnih zajednica svedena na elementarni nivo, bez postojanja ikakvih uslova da se takva situacija alternativnim mehanizmima (sekcije, vanškolske aktivnosti i sl.) poboljša. Rešenje ovog problema, smatraju autori, treba tražiti u promeni metodike nastave srpskog jezika kao nematernjeg, ali dakako i u razmatranju mogućnost da se učenicima srpske nacionalnosti ponudi mogućnost učenja dominantnog jezika sredine kao izbornog predmeta. Podsećanja radi, u vojvođanskim školama nekada se fakultativno izučavao predmet Jezik društvene sredine.

Beg u inostranstvo kao izlaz?

Zbog nedovoljno dobrog poznavanja srpskog jezika, jedan broj učenika svake godine odlazi u inostranstvo kako bi završio fakultet na svom maternjem jeziku, a oni učenici koji se upišu na fakultet u Srbiji zbog nepoznavanja jezika imaju veliki problem pri savladavanju gradiva, pa im je često jedini izbor napuštanje fakulteta. Kao primer mogu se navesti učenici mađarske nacionalne manjine koji odlaze u Mađarsku, kako bi nastavili školovanje na nekoj visokoškolskoj ustanovi u toj zemlji. Inače, trećina ispitanika je navela da nakon završene srednje škole, školovanje neće nastaviti u Srbiji. Da ne može da proceni svoj stav po ovom pitanju istaklo je 23 odsto ispitanika. Dakle, oko 55 odsto ispitanika ili neće ostati u Srbiji ili još uvek to ne zna!

Autori istraživanja smatraju da je primarni razlog za ovakvu pojavu veoma loša socio-ekonomska situacija u Srbiji, koja se godinama pogoršava i tako mladim ljudima ne uliva dovoljno optimizma da ostanu u zemlji. S druge strane, ne sme se zanemariti problem nepoznavanja jezika i odsustva samopouzdanja da se sa stečenim znanjem jezika nastavi školovanje u Srbiji. Zemlje „matice“ pripadnika manjinskih nacionalnih zajednica u Vojvodini nude različite pogodnosti i bolje uslove za studente, te oni mahom odlaze tamo kako bi nastavili školovanje i izborili se za bolju budućnost.

Istraživanje Pokrajinskog ombudsmana tako je pokazalo da se u školi učenici uglavnom kreću unutar svojih (nacionalno određenih) relativno malih grupa, govore svojim maternjim jezikom, jer su tako i manje šanse da će zbog svoje nacionalne pripadnosti ili jezika kojim govore biti na neki način diskriminisani, što im uliva određenu sigurnost.

Gotovo 90 odsto ispitanika iz uzorka pohađa nacionalno mešovite škole, a oko 80 odsto ispitanika kaže da nema ništa protiv takvih škola. Podsećanja radi, Pokrajinski ombudsman je u 2011. godini ustanovio da je u nacionalno mešovitoj opštini Temerin, u formalno-pravno mešovitoj osnovnoj školi, još 1994. godine zbog problema sa manjkom prostora došlo do izmeštanja učenika mađarske nacionalnosti (od prvog do osmog razreda, tzv. vertikala) u nacionalno homogenu školu. Na taj način nastale su dve nacionalno homogene, nemešovite škole, iako takvo stanje nije bilo usklađeno sa relevantnim pravnim aktima. Taj postupak imao je nesumnjivo velike štetne posledice, kako u pogledu socijalne distance pripadnika srpske i mađarske nacionalne zajednice, tako i u stvaranju pogodnih uslova za manipulaciju i zloupotrebu učenika u incidentima koji su se kasnije događali. To je verovatno jedan od razloga što je Temerinu pripala etiketa lakmus-papira za stanje međunacionalnih odnosa u Vojvodini. Kao i etiketa poligona za nadgornjavanje i mobilizaciju mladih srpskih i mađarskih „patriota“.

Škole – odraz haotičnog društva

Pokrajinski ombudsman konstatovao je i da se ne sme izgubiti iz vida ni činjenica da je vršnjačko nasilje u školama veoma prisutno i da se ono neretko manifestuje kao posledica nekog oblika diskriminacije. Škole se, kako primećuju autori, ne mogu posmatrati kao oaze mira, sigurnosti i bezbednosti unutar haotičnosti društva i odsustva društveno poželjnih i prihvatljivih vrednosti, normi i strogo definisanih obrazaca ponašanja.

Nedavno je u onu istu novosadsku osnovnu školu s početka naše priče jedan učenik osmog razreda doneo ni manje ni više nego – kuhinjski nož!? Pa je, „iz fazona“ zatvorio slabijeg drugara u toalet i malo ga „zastrašivao“. Prethodno je, u sedmom razredu, jedan učenik izbačen iz škole jer je odalamio čoveka iz privatnog obezbeđenja, kojeg je škola angažovala, jer sama ne očito ne mođe da se izbori sa mladim nasilnicima. U drugoj osnovnoj školi četvoro dece se ispisalo iz jednog razreda, jer ih je jedan problematični drugar konstantno zlostavljao (nije jasno zašto uprava škole nije njega ispisala, već je dozvolila da mirna deca napuste školu?). U jednoj zrenjaninskoj srednjoj školi na ulaznim vratima stoji detektor metala, za slučaj da neko želi da u školu sa sobom unese hladno ili neko toplije oružje (kao u Bronksu!).

Vreme mržnje i nasilja

U Novom Sadu već godinama traje „tihi rat“ između „navijača“ Vojvodine, Zvezde i Partizana. Nedavno im se pridružila i „Korida“, što su navijači FK Novog Sada. Tuče između tih društvenih podgrupa su veoma česte, ali u njima neretko nastradaju i nevini. Isto tako nedavno, ispred jedne osnovne škole u novosadskom naselju Liman dogodila se pucnjava kao u Beogradu devedesetih godina prošlog veka: pripadnici jedne „navijačke“ grupe pripucali su iz auta na svoje krvne neprijatelje iz druge grupe. Sve to se dešavalo u neposrednoj blizni školskog igrališta, gde su učenici trećeg razreda upravo imali fizičko. U novosadskoj policiji kažu da sve teže mogu da se izbore sa tim „navijačkim“ grupama, jer nije poenta samo u represiji, nešto je i u porodičnom, školskom, društvenom vaspitanju, što veoma često izostaje. U takvim okolnostima, priča nam izvor iz policije, kriminalci iz „navijačkih“ grupa sve česće ulaze i u osnovne škole i mobilišu klince. Jedna nastavnica kaže da nepogrešivo mobilišu one koji su iz problematičnih porodica i koji su samim tim lak plen. Tako se rađa „Treća generacija“, skupina koju čine najmlađi „navijači“, u startu spremna na kriminalno i na nasilničko ponašanje (videti grafite u Novom Sadu: „Sloboda 3-G-erima“).

Ili, kako se navodi u istraživanju Pokrajinskog ombudsmana: „U vremenu u kojem se srbijansko društvo nalazi, a koje karakteriše odsustvo društveno prihvatljivih vrednosti, utvrđenih i poželjnih obrazaca ponašanja, društvena anomija i sveopšta socijalna i ekonomska kriza, jačanje desničarskih i neonacističkih ideja, od suštinskog je značaja jasna i utvrđena strategija smanjivanja distance i napetosti između pripadnika različitih društvenih grupa“.

Ima li koga da čuje glas vapijućeg u pustinji, dok ne bude prekasno?

Damir Grubor, Natalija Jakovljević (Autonomija)

Tekst „Srednjoškolci: tolerancija ili segregacija“ izrađen je uz podršku Internjuza (www.internews.org). Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Nezavisno društvo novinara Vojvodine i redakcija „Autonomije“. Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju stavove Internjuza.

Drugarici se, međutim, samo nekoliko nedelja kasnije zahvalio što je insistirala na tome da ode kod psihologa i danas se oseća mnogo bolje. „Nisam želeo da idem kod državnog psihologa jer sam mislio da će u mom kartonu biti zapisano da nisam baš ‘kako valja’. Otišao sam, nakon mnogo nagovora, u jednu privatnu kliniku i nisam ni bio sasavim siguran zašto to radim – kada sam normalan. Nisam se osećao prijatno zbog zakazanog razgovora, ali u jednom trenutku sam pomislio da iako sam prividno ok, ne mogu dalje dok nešto ne promenim.“ V.N. kaže da mu je višemesečan odlazak u ordinaciju pomogao da reši problem bezvoljnosti, straha od „svega i svačega“ i, kako je sam rekao, tek tada je uvideo da je osećaj stalnog pritiska koji je imao, može da prestane.

Pakao na zemlji nalazi se u srcu depresivnog čoveka

Naš sagovornik nije jedini koji se osećao nelagodno. Depresija će, na primer, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, do 2020. godine postati jedno od najčešćih oboljenja u svetskoj populaciji, rame uz rame sa kardiovaskularnim i malignim bolestima. Problemi sa kojima su suočeni mnogi, zbog loše ekonomske situacije, gubitka posla, socijalne nesigurnosti, doprinose ekspanziji ove bolesti i u Srbiji. Prema nekim procenama stručnjaka, oko 250.000 naših građana pati od depresije ili drugih problema. Podaci, ipak, nisu apsolutno tačni jer mnogi ljudi ne žele da potraže pomoć ni savet. „Pakao na zemlji nalazi se u srcu depresivnog čoveka“, napisao je još početkom 17. veka jedan engleski književnik.

„Ljudi sa psihičkim problemima osećaju se usamljenim, neshvaćenim, drugačijim…“

Slavica Ranisavljev iz volonterske neprofitne organizacije koja se bavi pružanjem emotivne podrške osobama u krizi i prevencijom samoubistva „Centar Srce“ kaže da ljudi često ne žele da potraže pomoć jer se plaše reakcije drugih ljudi, šta će reći, kako će ih posmatrati, da li će promeniti ponašanje prema njima i najzad, napustiti ih. “S obzirom da se o psihičkim problemima ne govori, ljudi koji ih proživljavaju osećaju se usamljeno, neshvaćeno, drugačije. Društvo u kom živimo se prema osobi koja traži pomoć odnosi kao prema slaboj i vrednoj sažaljenja, umesto da spozna snagu i volju, i veličinu toga šta je osoba učinila tražeći pomoć”.

Slavica napominje da negodovanje sredine nije jedini razlog zbog kog ljudi ne traže pomoć već trpe ili pokušavaju da sami reše problem koji ih muči. “Pre svega psihološki problemi su veoma kompleksni, te ponekad ni ne znamo kad je vreme da potražimo pomoć. Ljudi su mahom neinformisani o vidovima pomoći, gde je mogu naći, šta mogu očekivati. Takođe se suočavaju sa brojnim osećanjima, kao što je stid. Veliki broj ljudi smatra da su oni nekako odgovorni za svoje psihičke poteškoće, nedovoljno snažni, nisu vredni i slično.“

Kod nas ne postoji psihološka ili psihoterapijska kultura

Nemanja Popović, dipl. psiholog, objašnjava da postoji psihološka ili psihoterapijska kultura, koja je kod nas na veoma niskom nivou. „Psiholog može pružiti podršku, edukaciju prilikom prevladavanja stresa, nastalog usled svakodnevnih problema na poslu, porodici… Sa druge strane, uloga psihologa nije rešavanje nečijih problema, već savetodavni rad kroz koji pojedinac ili grupa samostalno treba da uvidi najbolji način za rešavanje problema. Psiholog može ponuditi niz vežbi i tehnika putem kojih se ljudi mogu osloboditi od stresa, poboljšati svoj emotivni život, kao i komunikaciju i odnose sa drugim ljudima.”

Popović objašnjava da se savetodavna funkcija psihologa ne svodi na bukvalno davanje saveta, već pre svega na usmeravanje toka razgovora i pomoć u samostalnom sticanju uvida u problem i njegovo rešenje.

Inkognito

Jedan novosadski psihijatar koji ima privatnu praksu za „Autonomiju“ je potvrdio da građani Novog Sada i okoline koji koriste njegove usluge uglavnom žele da se o tome ništa ne zna, to jest da sve ostane „inkognito“.
– Bez obzira na to što ih ubeđujem da psihičke smetnje ne smeju da budu uzrok bilo kakve diskriminacije, oni veoma dobro znaju kako bi okolina reagovala na saznanje da posećuju psihijatra. Živimo u društvu koje ne poštuje mentalnu kulturu – kaže on.

Novosađanka S.P. za Autonomiju govori upravo o ovome i kaže da je nakon mnogo neprospavanih noći, strahova, nelagode, kada je ostajala sama u kući, odlučila sam da poseti stručno lice. “Osećaj da ste usamljeni u svom problemu, da gubite kontrolu nad njim, da ono hvata korene u vama i određuje životni ritam, kao i osećaj da okolina baš najbolje ne razume situaciju u kojoj se nalazim, navela me je na takav korak. Terapeutkinja je bila izuzetno prijatna, a i dopalo joj se jer je shvatila da sam pre dolaska kod nje, mnogo razmišljala i analizirala, na neki način čak i objektivno, pokušavajući da dokučim korene sopstvenih strahova.” Naša sagovornica napominje da joj je prvi, ali i svaki naredni razgovor prijao i da će svaki sledeći put kada se bude osećala tesno u sopstvenoj koži, ponovo potražiti savetodavnu pomoć.

Zdravlje je fizičko i mentalno

Kada kažemo zdravlje, obično mislimo na fizičko telesno zdravlje, a zanemarujemo njegov bitan deo, mentalni. Mentalno zdravlje je stanje blagostanja u kome osoba ostvaruje ili koristi svoje sposobnosti i potencijale, može da se nosi sa stresovima svakodnevnog života, radi produktivno i ostvaruje svoj doprinos društvu.

Centar „Srce“

Centar «Srce» sa sedištem u Novom Sadu je volonterska, nevladina, neprofitna organizacija koja se bavi pružanjem emotivne podrške osobama u krizi i prevencijom samoubistva.
Kontakti su Centra „Srce“ su: 0800 300 303 i vanja@centarsrce.org. Više informacija na portalu www.centarsrce.org.

Koliki je značaj mentalnog zdravlja govori i podatak da se svakog oktobra obeležava Svetski dan zaštite mentalnog zdravlja. Tim povodom humanitarna organizacija Karitas u saradnji sa Ministarstvom zdravlja Srbije i drugim, nevladinim organizacijama, ove godine, počinje kampanju za borbu protiv stigme pod nazivom „365 dana za mentalno zdravlje“, koja će se sprovoditi na teritoriji Srbije. Kampanja ima za cilj da informiše društvo o problemima koje imaju osobe sa psihičkim teškoćama, posebno sa predrasudama i stigmom koja postoji, a takođe treba da razvije osetljivost kod građana i institucija o sposobnostima osoba sa psihičkim poteškoćama da postanu aktivni građani, da ih ne isključujemo iz društva već da im ponudimo službe u zajednici.

Slavica Radosavljev kaže da će kampanja značajno uticati na ljude da se obrate za pomoć. Volonteri u centru Srce, u kom ona radi, pružaju pomoć ljudima putem telefona, četa na internetu ili i-mejla. Od početka godina imali su preko 3000 zahteva za pomoć, a javljali se se različiti ljudi od tinejdžera do veoma starih osoba, oba pola, iz svih delova Srbije, a ponekad i susednih zemalja. “Problemi su bili razni , ponekad trenutni – dilema, teškoća koja osobu opterećuje, kao što je gubitak posla, problemi u partnerskoj vezi, problemi na fakultetu, a ponekad je to dugoročan problem koji se nadovezuje na druge probleme kao što je zloupotreba alkohola, supstanci, mentalne bolesti, egzistencajalni problemi, gubitak bliske osobe, poremećeni porodični odnosi, osećaj besmisla…”

Sagovornici su saglasni, i apeluju, da bez obzira na to koji problem imamo, pomoć potražimo što pre, jer mali problem vremenom može da postane veliki I poručuju da zdravlje mora da nam bude na prvom mestu, a ne potencijalni komentari drugih.

Branislava Lovre (Autonomija)

Tekst „Ideš kod psihologa? Lud si“ izrađen je uz podršku Internjuza (www.internews.org). Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Nezavisno društvo novinara Vojvodine i redakcija „Autonomije“. Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju stavove Internjuza.

„Fizičkom maltretiranju sam bio izložen samo jednom, onog dana kada je otac saznao da sam gej“, započinje svoju priču dvadestogodišnji mladić iz Beogradu, koji želi da podeli svoja iskustva, ali ne i identitet.

“Svojim roditeljima nisam ništa saopštio. Saznali su pukom slučajnošću. Naime, ostavio sam računar bez nadzora na petnaestak minuta, izašao sam napolje. Fejsbuk profil je ostao otvoren. Kada sam se vratio kući, odmah sa vrata, otac je počeo da me udara i psuje. Udarci su trajali nekoliko minuta, a psihičko maltretiranje narednih nekoliko dana, što je na kraju rezultiralo izbacivanjem iz stana. Da sam se ja pitao, ne bih rekao da sam gej u nekom narednom periodu jer nisam bio spreman, hteo sam da sačekam da postanem ‘svoj čovek’, a plašio sam se i odbacivanja”, kaže on u razgovoru za „Autonomiju”.

Svetlana Logar: Vladaju predrasude i netolerancija (Foto: Medija centar Beograd)

Stav našeg sagovornika, odnosno odluka da malo sačeka kako bi porodici i prijateljima rekao da nije hetereseksualne orijentacije – ne treba da čudi. Ne postoje tačni podaci o tome koliko građana Srbije pripada LGBT populaciji, ali istraživanja koje su sprovele pojedine agencije pokazuju da, bez obzira na to koliko ih ima, oni nisu poželjni, čak ni kao komšije. Trećina punoletnih ispitanika u Srbiji ne želi da im komšija bude gej, a polovina ne bi htela geja za prijatelja, pokazalo je istraživanje Stratedžik marketinga iz juna ove godine. Svetlana Logar iz ove agencije rekla je da je istraživanje pokazalo da „vladaju predrasude i netolerancija jer 62 posto ispitanika smatra da država ne bi trebalo da štiti prava LGBT populacije, a 28 procenata smatra da su oni bolesne osobe”.

Mama, tata, ja sam gej!

Mnogi mladi ljudi često osećaju tremu kada roditeljima treba da predstave devojku ili dečka, čak i ako su heteroseksualne orijentacije. Međutim, koliko je teško reći da ste devojka a imate devojku, ili da ste momak – a imate momka, kada živimo u sredini gde zbog ljubavi možete da ostanete bez porodice.

Mladić čiji smo deo priče čuli kaže da je, pored nasilja koje je doživeo, ostao i bez krova nad glavom. „Reakcija mojih roditelja bila je prilično teška. Doživeo sam da me otac sa jednim rancem stvari izbaci iz stana u 23 sata, bez dinara, a svemu tome prethodilo je i fizičko i višednevno psihičko nasilje. Interesantno je da ljudi, od kojih sam očekivao pomoć i podršku, nisu bili tu za mene, dok sam od ljudi koji prema meni nisu imali nikakvu obavezu dobio pomoć i podršku, uključujući smeštaj i hranu.”

Boban Stojanović: Nadam se da ću posle sedam godina videti majku

Boban Stojanović, koji je javnosti poznat kao predsednik „Kvirija centra“ i član Organizacionog odbora Nedelje ponosa, kaže da je reakcija njegove porodice takođe bila burna.

„Roditelji su saznali za moju orijentaciju kada su me videli u nekom TV prilogu sa Zagreb Prajda 2003. Majka me je tada pozvala, govorila u kontinuitetu 40 minuta i svoj razgovor završila zaključkom da će zbog mene dobiti rak. Nismo govorili dva naredna meseca. Kasnije smo nekoliko puta razgovarali, ali je sve to previše emotivno. Kada sam shvatio da ne postoji razumevanje, odlučio sam da svoje roditelje stavim u situaciju da me nemaju, a da sam tu pored njih. Stvari su počele da se menjaju, i nadam se da ću uskoro videti svoju majku posle skoro sedam godina.“

Zakon i praksa

Željko Stanetić: Stavite se bar pet minuta u poziciju onoga čija su prava ugrožena

U godišnjem izveštaju Gej strejt alijanse o stanju ljudskih prava lezbejki, gejeva, biseksualnih i transrodnih (LGBT) osoba u Srbiji, navodi se da antidiskriminativne odredbe i one koje uključuju seksualnu orijentaciju i/ili rodni identitet u ovom trenutku postoje u sledećim pravnim aktima: Ustav Republike Srbije, Krivični zakonik Republike Srbije, Zakon o zabrani diskriminacije, Zakon o radu, Zakon o visokom obrazovanju, Zakon o radiodifuziji, Zakon o javnom informisanju, Zakon o mladima i Zakon o zdravstvenom osiguranju.
Iako Srbija u velikoj meri ima adekvatan pravni okvir za borbu protiv nasilja i diskriminacije, problemi sa njegovom implementacijom su i dalje uočljivi, navedeno je u izveštaju.
Velika pažnja javnosti bila je usmerena na LGBT populaciju tokom septembra i oktobra, uoči održavanja Parade ponosa. U medijima su se oglašavali oni koji tu manfestaciju podržavaju, oni koji je ne podržavaju, oni koji smatraju da je „gej ok” i oni koji misle da baš i nije.
Željko Stanetić, direktor Vojvođanskog gradjanskog centra kaže da Zakon o zabrani diskriminacije pruža pravni okvir onima kojima su prava ugrožena i da je dobro što ga Srbija napokon ima. „Ono što sada treba obezbediti jeste jasno sprovođenje zakona, kroz koje bi se ogledao odgovoran odnos države prema svim građanima.” Ipak, napominje da je mnogo važnije da ljudska prava svi moramo da razumemo kao zajednička i veruje da jednostavno mora doći trenutak kada će među građanima sazreti svest o tome.
„Ukoliko želimo da imamo razvijeno građansko društvo, utemeljeno na poštovanju sloboda i jednakosti, ne možemo govoriti o pravom vremenu. Svakoj osobi je njegov lični problem dovoljno konkretan jer mu utiče na život, valjalo bi da se svi bar na pet minuta postavimo u situaciju onog čija su prava ugrožena i shvatićemo to”, ističe Stanetić.

Situacija nije bila laka ni za Miloša Perišića, dvadesetšestogišnjeg studenta.

„Moja majka tek danas to polako prihvata kao činjenicu. Dugo je želela da veruje da je to samo faza i stvar promenjlive prirode. Tata je barem prvi shvatio, nakon naših dugih razgovora, da to nije nešto što ja mogu da biram i uključim/isključim kako mi se ćefne. On je shvatio da drug s kojim se ja družim nije samo drug. Prvo mi je rekao da nikad više ne sme da nam dođe u kuću i da ćemo ovih dana pričati. Kad mi je to rekao, osećao sam se kao kriminalac. A onda, pošto mnogo dana nije imao hrabrosti da priča o tome, jer ga je to nesumnjivo užasno pogodilo, sve je eskaliralo u jednu groznu svađu sa puno vikanja i žuči.”

Miloš kaže da je tek to bila prava i iskrena reakcija. „Nijedan otac neće voleti da čuje da mu je sin ‘peder’. Ja skroz mogu da ih razumem, ali se nadam da će svaki otac kao moj postati u jednom momentu racionalan i prihvatiti to, prihvatiti život kakav jeste. Brat ima najveći problem s tim, ali i pored svega toga ja imam funkcionalan odnos sa svojom porodicom, jer nažalost problem mogu da imaju sada samo oni, a ne ja. Ja sam se već dovoljno izmučio oko toga u svojoj prvoj mladosti koja je prošla pod teretom velike senke mog ‘neprihvatljivog’ seksualnog identiteta.”

Kada porodica odreaguje burno, nameće se pitanje kako će reagovati prijatelji i drugi ljudi iz okruženja. Naš anonimni sagovornik kaže da je nakon razgovora sa najboljim drugom saznao da on to ne podržava.

“Rekao mi je da mu je ok da i dalje pije kafu samnom, ali da ne želi da mu ikada spomenem svog dečka, niti da ga ikada upoznam sa njim, jer on to ne želi da vidi.” Nakon, neprijatnih iskustava u porodici, podeljenih reakcija dotadašnjih prijatelja, ovaj momak ne govori svima o svojoj orijenataciji i kaže da veliki broj njegovih poznanika i dalje ne zna da je gej.

Boban Stojanović kaže da mu oni koji su ga ostavili samo zato što je gej nisu prijatelji. „ Šira porodica takođe. Porodica je ona zajednica gde si prihvaćen i poštovan, tako da ne brinem mnogo oko toga, postoji veliki broj ljudi koji me poštuje i koje poštujem i to je lepo osećanje.“

Nasilje nad LGBT populacijom neprestano raste

Iako naši sagovornici mogu da se izbore sa tim da li ih neko voli ili ne, teško da mogu da se pomire sa činjenicom da im je često ugrožena bezbednost, da su izloženi pogrdnim nazivima, svakodnevnim verbalnim napadima koje im upućuje osobe koje ih i ne poznaju, a sve češče i fizičkom nasilju. Fizičko nasilje nad pripadnicima LGBT populacije u Srbiji je u porastu, pa je broj prijavljenih slučajeva tokom 2011. bio za 30 odsto veći nego godinu dana ranije, navodeno je u godišnjem izveštaju Gej strejt alijanse.

Potrebna široka podrška

Za LGBT prava potrebna široka podrška

Stanetić kaže da je process prihvatanja LGBT osoba jedan dugotrajan ali ovoj zemlji jako potreban proces. „Po mom mišljenju, ključ je u zajedničkom delovanju različitih struktura društva. Različite nevladine organizacije, mediji, intelektualci moraju izaći iz striktno svojih stručnih ili interesnih krugova i dati jedni drugima podršku za ono što se tiče svih nas. Država u celom procesu mora pokazati veliku odgovornost i prvenstveno biti partner u izgradnji kulture poštovanja ljudskih prava.”
Boban Stojanović takođe napominje da je potrebna velika podrška svih struktura i građana u zemlji. „Sa političkog aspekta neophodno je da država i njene institucije zauzmu jasan stav prema LGBT zajednici, da se ne stide da nas podrže i da njihova podrška ne bude samo deklarativna. Videli smo da deklarativne podrške nema ništa i da to ne menja stvar. Političari, ministri i svi drugi moraju da se pojavljuju sa nama, da izgovaraju jasne i arkulisane vrednosne rečenice. Tek kada oni zauzmu stav, promena koja treba da dođe sa njihove strane biće moguća.“

Kada smo pitali Bobana Stojanovića da li je i on bio izložen nekom vidu nasilja odgovorio je „naravno”, kao da se to podrazumeva i da ne može drugačije.

„Dešavale su se razne stvari: gađali su me grudvama i ciglom, bacali kamen na prozor, bacali petarde u dvorištu, lepili anti-gej nalepnice, crtali grafite Radovana Karadžića ispred ulaza u zgradu, cepali košulje koje su se sušile na žici. Iako je to veoma neugodno, ne dozvoljavam da me savlada strah, to je loše.“.

Boban napominje da je to normalan sled toga što je u javnosti „ vidljiv“, ali i kaže da zna da bi se mnogi hranili njegovim strahom da živi skriven. „Onog trenutka kada se izađe, kada se ne skrivaš od ljudi, onda je sve mnogo bolje i lakše. Da, biće onog koji će da dobaci, ali i i dvoje onih koji će pružiti ruku prijateljstva. Nikada ne bih menjao sebe niti svoj život, uvek bih bio ponovo gej. Kada si drugačiji, shvatiš šta je u životu zaista važno!“

Nije sve tako crno, sivo je

LGBT zajednica u Srbiji je u nastajanju, napominje Boban Stojanović, i kaže da je primetno da sve veći broj mladih ljudi ulazi u neki javni život.
„Tokom ovogodišnje Nedelje ponosa na sve kulturne događaje dolazila je gomila ljudi koje niko od nas nije poznavao. Polako, korak po korak, i zajednica će biti sve jača i vidljivija. Duboko verujem da će za pet godina Beograd biti dobro mesto za gej ljude, a Srbija mnogo bolja nego danas.“

Miloš Perišić ističe da takođe bio fizički napadnut i da su fizičku agresiju prema njemu pokazale osobe koje on nije poznavao, i nikada ranije nije čak ni sreo.

„Prošle zime bio sam napadnut dva puta. Jednom u centru grada, a jednom u kraju gde živim. Tad sam imao dužu kosu, ofarbanu u plavu i očigledno je to homofobima bio signal da sam gej.. On je mene nazvao pederom na izlasku iz pekare u samom centru oko 2 ujutru. Kad sam mu uzvratio na tu uvredu, počeo je da me udara, ja sam se branio, ali je i njegov drug prileteo da me bije. Posle me je još jednom napao i udario, unosio se u lice i pretio. Prvi slučaj sam prijavio policiji i policajci su razgovarali sa mnom i sa momkom koji me je napao. Posle je sve to negirao pred policijom i pravio se da me prvi put vidi u životu. Drugi put su me na putu do kuće petorica klinaca u kapuljačama sasvim iznenada napali. Kad sam počeo da vičem u pomoć, razbežali su se a ja sam srećom ostao bez opasnih povreda”.

Miloš kaže da je naučio koliko je opasno iskakati po bilo kom osnovu. “Slične stvari su se dešavale i mojim stejt drugovima i poznanicima. Jedan je bio napadnut zbog crvenih pantalona, a jednog poznanika, dečka moje koleginice, gađali su konzervom u glavu ‘u po bela dana’ ispred Arene samo zato što im se učinilo da je gej.”

Branislava Lovre (Autonomija)

Tekst „Šta sve možeš u Srbiji kada si gej“ izrađen je uz podršku Internjuza (www.internews.org). Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Nezavisno društvo novinara Vojvodine i redakcija „Autonomije“. Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju stavove Internjuza.

Zoe Gardner, iz Evropskog saveta za izbeglice i azilante (ECRE), za Autonomiju objašnjava da Srbija, kao država sa statusom kandidata za EU, koja uskoro treba da počne pregovore o pristupanju, treba da se potrudi da stvori funkcionalni sistem koji spaja međunarodne i evropske standarde u oblasti azila i migracija.

“ Postoje dve glavne kategorije ljudi koji mogu da se vraćaju u Srbiju iz zapadne Evrope: oni koji su pokušali da podnesu zahtev za azil u zemlji koja uključuje Srbiju na listi sigurnih trećih zemalja, kao i pripadnici srpske nacionalnosti koji su ili podneli zahtev za azil u zemljama zapadne Evrope pa im je zahtev bio odbijen ili kojima je ranije dodeljena neka vrsta privremene zaštite, a sada se smatra da je bezbedno da se vrate“, podseća predstavnica ECRE, dodajući da se Srbija na jednoj od ključnih ruta za migrante i izbeglice, koji ulaze u zapadnu Evropu iz Azije i Afrike.

„ECRE je nedavno uputio dopis institucijama EU u vezi sa ‘Dublin’ migrantima, koji su prošli kroz Srbiju i zatim nastavili putovanje u Evropu preko Mađarske. I dok Mađarska smatra Srbiju za ‘sigurnu treću zemlju’, UNHCR upozorava da Srbija nije više sigurna treća zemlja, jer ne pruža trenutno dovoljnu zaštitu. Zaista, Srbija nije odobrila status izbeglice od 2008. godine i pružila je samo sporednu podršku za petoro ljudi“, ističe Zoe Gardner, napominjući da i lista sigurnih trećih zemalja, koju je napravila Srbija, obuhvata zemlje za koje ECRE ne smatra da pružaju adekvatne nivoe zaštite, a kao primer navodi Grčku. Kako je rekla, izveštaj Fonda za otvoreno društvo Srbije i grupe 484 govore o tome da je „nedostatak ekonomskih prilika“ u Srbiji jedan od glavnih pokretačkih faktora koji pokreće migracije, uključujući i one ilegalne.

Romsko naselje Dudara u Zrenjaninu

„Ovo se naročito odnosi na romsku populaciju u neredovnoj sezonskoj migraciji. Ovi ljudi nisu u stalnom radnom odnosu, ali su često sezonski zaposleni u Srbiji preko leta na poljoprivrednim poslovima. Tokom zime oni nemaju sredstava i mnogi biraju da se vrate na Zapad uprkos činjenici što znaju da im neće biti odobren stalan boravak, ali imaju koristi od socijalne pomoći i izbegavanja zime u Srbiji. Vladi Srbije se preporučuje da ovaj problem reši bilateralnim pregovorima i sporazumima sa zemljama zapadne Evrope, koji bi omogućili stvaranje prilika za sezonske privremene migracije niskokvalifikovane radne snage, što bi bilo od obostrane koristi i u skladu sa stvarnim potrebama tržišta rada“, objašnjava Gardnerova, Ona upozorava da sve mere, koje se preduzimaju s ciljem smanjenja broja zahteva za azil u zemljama zapadne Evrope, moraju biti zasnovane na principima sprečavanja diskriminacije i visokih standarda ljuskih prava.

Prema izveštaju Kancelarije za readmisiju Komesarijata za izbeglice Srbije do jula ove godine u Srbiju je vraćeno ukupno 1.156 ljudi. Vlada Srbije je tek tri godine nakon potpisivanja Sporazuma o readmisiji usvojila Strategiju reintegracije povratnika po osnovu sporazuma o readmisiji, koja obuhvata oblasti informisanja povratnika o tome gde, kako i kome mogu da se obrate za pomoć. Iste godine otvorena je i Kancelarija za readmisiju na aerodromu „Nikola Tesla“. U samoj Strategiji navodi se procena da se, potpisivanjem sporazuma, otvorila mogućnost povratka više od 100.000 ljudi. Ovaj dokument je predvideo i izradu lokalnih akcionih planova za integraciju povratnika po sporazumu o readmisiji, ali do danas ti planovi nisu izrađeni. Čak je i Akcioni plan za sprovođenje usvojene Strategije omanuo, jer mere koje su predviđene nisu do kraja ili čak nisu uopšte sprovedene.

Vlada Srbije je početkom prošle godine, pod pritiskom EU, formirala Komisiju za očuvanje bezviznog režima, sa zadatkom da na dnevnom nivou prati sprovođenje bezviznog sistema i predlaže preduzimanje mera za njegovo očuvanje i zaštitu. Međutim, pored zaštite bezviznog režima, pooštravanja regulative i kontrole na graničnim prelazima, Srbija ne mari puno o reintegraciji povratnika, jer, prilikom sprovođenja svih mera, neophodno je i poštovati dostignuti nivo ljudskih, manjinskih prava i osnovnih sloboda građana.

Avduš Kamberi i njegova porodica su se devedesetih godina preselili u Nemačku, da bi se potom vratili u Srbiju. Sada žive u Dudari, romskom naselju u Zrenjaninu. Kako kaže, dolazak iz Nemačke im je teško pao, jer je bilo potrebno navići se na nove uslove u kojima su se našli.

„Bilo mi je jako teško kada sam shvatio da smo sve izgubili i da smo opet ovde. A onda smo morali i da trpimo diskriminaciju među našim ljudima ovde. Svi su mislili da sam ‘umišljeni Cigan’ koji je došao ‘iz Beč’. Sada niko od nas nema stalan posao, već radimo sezonski kod nekog čoveka koji ima voćnjak, a često i na gradilištima. Uglavnom, ne biramo. Ali i dalje svi sanjamo da se vratimo tamo i pričamo o tome kako to da izvedemo. Deca nam maltene ne znaju srpski jezik, pa i sa njima bijemo bitku“, priča Kamberi.

Analiza Praxisa, domaće nevladine organizacije koja radi na zaštiti, poboljšanju i promociji ljudskih prava izbeglica, interno raseljenih lica, povratnika po Sporazumu o readmisiji iz zapadne Evrope i pripadnika manjina, objavljena u avgustu prošle godine, pokazala je da se povratnička populacija suočava sa najvećim problemima prilikom dobijanja ličnih dokumenata, prijave prebivališta i boravišta, obrazovanja, zapošljavanja, zdravstvene i socijalne zaštite, kao i rešavanja stambenih pitanja.

Položaj povratnika u Srbiji nije regulisan nijednim posebno pravno obavezujućim aktom. S druge strane, problemi sa kojima se ovi ljudi suočavaju su veoma vidljivi. Duge procedure, koje su uz to i skupe i predviđaju troškove koje povratnici najčešće nisu sposobni da plate, potom i stalna bojazan da će, bez ličnih dokumenata, biti privedeni, samo su neke od poteškoća. Analiza Praxisa utvrdila je čak i protivzakonitu i protivustavnu praksu da, ukoliko policijski službenici, pri terenskoj proveri prijavljene adrese, ne zateknu na licu mesta podnosioca zahteva ili ocene da je objekat na toj adresi neadekvatan za stanovanje, nadležna policijska uprava ima pravo da, bez ikakvog obrazloženja, odbije prijavu prebivališta.

Sudbina povratnika iz readmisije

Povratnicima su na raspolaganju i prihvatni centri u Obrenovcu, Šapcu, Zaječaru i Beloj Palanci, ali oni su privremeno rešenje, jer u njima mogu da se zadrže najduže dve nedelje. Ova organizacija beleži i slučajeve da su osnovne škole odbijale da upišu decu povratnike, koja nisu posedovala izvod iz matične knjige rođenih ili prijavljeno prebivalište ili boravište na teritoriji opštine u kojoj se škola nalazi. Potencijalni problem predstavlja i ukoliko deca nedovoljno znaju jezik ili ga uopšte ne poznaju. Posledica toga je nedovoljna motivisanost, zaostajenje za gradivom, a često se dešavalo i da ova deca, bezrazložno, budu upisana u školu za decu sa posebnim potrebama. Pre tri godine je tadašnji direktor jedne od takvih škola u Zrenjaninu naveo da, iako postoje takvi slučajevi, ni on sam ne opravdava upis dece povratnika u ovu instituciju, jer je jedini problem koji imaju nepoznavanje jezika. Međutim, kako je rekao, njihovim porodicama je bilo značajno čak i to što su u školi imali obezbeđen obrok, pa se često dešavalo da se, zbog teške socijalne situacije, ono što ostane školi od hrane, spakuje deci u vidu lanč-paketa. Sadašnja direktorica ove škole objasnila je da u toj školi trenutno ima desetak đaka koji su se vratili u procesu readmisije, ali da su oni i pre odlaska bili učenici ove škole. U lokalnim samoupravama se ne zna tačan broj povratnika, pre svega jer oni sami ne žele da budu evidentirani, zbog bojazni da će se naći u evidenciji MUP-a i dobiti ponovnu zabranu izlaska iz Srbije. Zrenjaninski Centar za socijalni rad je objasnio da ova institucija čak i ne evidentira povratnike, odnosno da se ne pravi razlika između ovih lica i drugih kojima je potrebna pomoć tog centra.

Svetlana Stanivuković, pravnik koordinator u Praxisu, kaže da se u oblasti ljudskih prava, kada je reč o povratnicima, nije puno promenilo od 2007. godine, ali da je ipak načinjen izvestan napredak. „U praksi je omogućeno uživanje tih prava, koja su inicijalno priznata nakon zaključenja Jedinstvenog sporazuma o readmisiji sa EU. S obzirom na to da se radi o izdvojenom krugu ljudskih prava i da je njihovo uživanje garantovano za vreme trajanja statusa povratnika, u početku je problem bio u tome što institucije koje su trebale da obezbede njihovo uživanje, kao što su na primer centri za socijalni rad, nikada nisu čuli da povratnici po readmisiji sa važećim putnim listom uživaju odgovarajuća prava iz oblasti socijalne zaštite. Neophodno je da se država suoči sa ovim problemima i sistemski ih reši, omogućavajući povratnicima da se na efikasan način reintegrišu u društvo, čime bi se sprečila i pojava višestrukih migranata“, upozorila je Svetlana Stanivuković i dodala da su neophodna trajna rešenja, pre svega u oblasti stanovanja i zapošljavanja.

„S druge strane, potrebno je i raditi s ljudima: uputiti ih u značenje samog pojma azila, uslova za dobijanje statusa azilanta i slično. Srbija više nije država iz devedesetih, kada je, iz razloga političke nesigurnosti, bilo moguće potražiti bolji život u zapadnoevropskim zemljama i svetu. Sada je bezbednosna situacija u Srbiji drugačija, pa više nije moguće dobiti politički azil, ali ljudi se i dalje obmanjuju nadom da ih negde čeka siguran bolji život“, kaže za Autonomiju Stanivukovićeva, naglašavajući da postoje nezvanična saznanja da postoje čak i agencije, na primer na jugu Srbije, koje obećavaju „Eldorado“ ljudima, organizovano ih prevoze u zemlje članice EU i naplaćuju te svoje „usluge“. „To stvara mnogostruke probleme, jer neretko ljudi prodaju svu imovinu koju imaju ovde, a onda se, u ponekad ubrzanoj proceduri od svega petnaestak dana, vraćaju iz zemalja u kojima su zatražili azil u Srbiju“, napominje ona.

Danilo Rakić: Siromaštvo nije osnov za traženje azila

Danilo Rakić, iz Grupe 484, objašnjava da postoji potreba da se povratnici reintegrišu u društvo, ali i da se smanje slučajevi traženja azila. „Trenutno se to radi, na žalost, samo preko administrativnih mera, a neophodno je uspostaviti saradnju sa zemljama EU, a takođe i naglasiti da je ovo pitanje usko povezano i sa problemom inkluzije Roma. Povratnici se nalaze u teškoj situaciji, jer je potrebno uključiti ih u društvo. Siromaštvo nije osnov za traženje azila. Takođe, statistika pokazuje da je ovo i problem prava i drugih manjina u Srbiji, jer, pored Roma, povratnici su najčešće Albanci i Bošnjaci“, ističe Danilo Rakić.

„Vi to zovete povratkom, a mi to zovemo progonom. Tamo smo imali socijalnu pomoć, jer su deca rođena tamo. Sada imamo osećaj da ne pripadamo nigde, ni tamo, ni ovde. Nigde nas ne žele. Ako se ne vratimo tamo, ostaje nam da fizikališemo, udamo i oženimo decu, pomirimo se sa sudbinom. Ubrzo će se nemačka garderoba izlizati, prerasti, pocepati, a mi ćemo se utopiti u sve ovo ovde“, objašnjava Kamberi, dodajući da predstavnici lokalne samouprave ovaj deo grada posećuju samo u predizbornim kampanjama ili kada ih nateraju strani političari, ali da se nije odmaklo dalje od obećanja da će ljudi ovde dobiti osnovne uslove za život.

Žana Majski (Autonomija)

Tekst „Readmisija: Kad se nemačka garderoba izliže…“ izrađen je uz podršku Internjuza (www.internews.org). Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Nezavisno društvo novinara Vojvodine i redakcija „Autonomije“. Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju stavove Internjuza.

Marijana Petričević, majka dečaka koji boluje od cerebralne paralize se za rampu na ulazu u školu koju pohađa njen sin borila pune četiri godine. Danas je, kaže, zadovoljna tom svojom malom privatnom pobedom, ali i sumnjičava da će bez sličnih inicijativa i napora ostale ustanove u Vrbasu postati otvorene za lica sa invalditetom.

„Sada već istu školu pohađa još nekoliko dece sa invaliditetom koju je već prvog školskog dana dočekala rampa. Za nas je to bila višegodišnja borba. Iz JP Direkcija za izgradnju i opštine smo dobijali niz odbijanja i izgovora. Od objašnjenja da rampa nije u skladu sa urbanističkim planom do ‘nedostatka novca’, jer za postavljanje rampe treba milionska suma. Bili smo spremni čak i da sami finansiramo barem metalnu šipku za koju bi se Nikola pridržavao. Sve u svemu, na kraju smo uspeli. Rampa je postavljena, ali to je samo jedna škola“, kaže Petričevićeva.

Zakon o sprečavanju diskriminacija lica sa invaliditetom

Zakon zabranjuje diskriminaciju, ali koga se to tiče!

Zakon o sprečavanju diskriminacije lica sa invaliditetom stupio je na snagu 1. januara 2007. godine, a niz članova odnosi se upravo na odnos organa javne vlasti prema ovoj populaciji. Između ostalih, član 4 zakona nalaže organima javne vlasti da su „dužni da osobama sa invaliditetom obezbede uživanje prava i slobode bez diskriminacije“, dok član 33 glasi: „jedinice lokalne samouprave dužne su da preduzmu mere sa ciljem da fizička sredina, zgrade, javne površine, i prevoz učine pristupačnima osobama sa invaliditetom“.
Suprotno ovome, građevinska inspekcija naložila je rušenje rampe na apoteci „Veljko Vlahović“ zbog važećeg plana parternog uređenja centra Vrbasa, i pored činjenice da važeći zakon posebnim slučajevima diskriminacije smatra „uskraćivanje prava osobama sa invaliditetom koje se ne uskraćuje osobama bez invaliditeta“ u smisli odbijanja tehničke adaptacije objekta (Član 13.), kao i teškim oblikom diskcimiracije „diskriminaciju osoba sa invaliditetom pri pružanju zdravstvenih usluga“ (član 16,17)

Glavni razlog zbog kojeg se bitka porodice Petričević za zakonom garantovano pravo pretvorila u privatnu borbu jeste činjenica da u Vrbasu ne postoji nijedno formalno udruženje osoba sa invaliditetom. Zbog toga, nema ni zvaničnih prigovora, ni zahteva za rampama u vrbaskim ustanovama. Naime, vrbaske osobe sa invaliditetom nemaju ni kancelarije, ni prostorije za okupljanje, ni registrovano udruženje. Kao ključna posledica toga je i činjenica da ne postoji ni približno precizan podatak koliko lica sa invaliditetom živi u Vrbasu, te je svojevremeno čak i lokalna samouprava pri izradi Strategije socijalne politike u opštini Vrbas koristila okvirne i netačne podatke dobijene od pokrajinskih krovnih udruženja.

„Prosto smo primorani da se sami povezujemo i razmenjujemo iskustva i informacije“, kaže Marijana Petričević. „Nas nekoliko roditelja dece sa CP silom smo se prilika povezali i redovno kontaktiramo i sarađujemo. Mislim da će i to dugoročno gledano popraviti položaj naše dece, ali su to mali pomaci. Upoznala sam neke tridesetogodišnjake sa dijagnozom koju ima moj sin koji žive u Vrbasu a da nikada nisu prošli glavnom ulicom. Oni su odrasli u dvostrukoj izolaciji. Niti su u mogućnosti da izađu stotinak metara dalje od kuće, niti da se međusobno organizuju kako bi popravili svoj status“, priča Petričević.

Pravna prepreka za pristupne rampe

Tako, i nakon više od godinu dana otkako je lokalna samouprava usvojila Strategiju pristupačnosti- dizajn za sve, namenjenu ne samo invalidima, već i trudnicama i majkama – nijedna ustanova u glavnoj ulici, između ostalih zgrada opštine, pošte, apoteke i biblioteke – nema pristupnu rampu. Da iza nepristupačnih stepenika stoji i pravna prepreka koja osobama sa invaliditetom onemogućava ulaz – otkrilo je rešenje građevinske inspekcije o rušenju rampe na ulazu u gradsku apoteku Doma zdravlja „Veljko Vlahović“ pre više od godinu dana. Rampa predviđena projektom srušena je dva dana pre otvaranja adaptirane zgrade.

Upravnica Gordana Novković objašnjava da je rampa bila deo usvojenog projekta adaptacije kako bi se i licima sa invaliditom, ali i majkama sa malom decom omogućio ulaz u apoteku.

Apoteka u Vrbasu ispred koje je uklonjena rampa iz „estetskih razloga“

„ Rampa je bila završena kada smo dobili nalog za rušenje. Objašnjeno nam je da se ista nalazi u nedozvoljenim merama kao prepreka na trotoaru i da nije u skladu sa parternim uređenjem glavne ulice. Nismo imali izbora. Bilo je predloga da rampu izmestimo na sporedni ulaz što sam smatrala takođe neprimerenim. Nije mi prijatno kad vidim da ispred apoteke čekaju ljudi u kolicima, a majke ostavljaju bebe u kolicima zato što ne mogu da uđu. Prosto je porazno i sramno jer sam odluku građevinske inspekcije shvatila kao estetsku zamerku“, kaže Novković.

„Estetski kriterijumi“

Zanimljivo je da su „estetski kriterijumi“ Plana parternog uređenja presudili su da rampa na apoteci bude uklonjena gotovo u isto vreme dok je u opštinskoj zgradi kreirana lokalna Strategija pristupačnosti- dizajn za sve.

Slavica Matijašević, predsednica opštinske komisije za izradu ove Strategije kaže da je svrha ovog dokumenta poboljšanje položaja lica sa invaliditetom u smislu njihovog nesmetanog kretanja, ali da nije upućena dokle se stiglo sa realizacijom predviđenih aktivnosti.

„Naš zadatak je bio promocija prava lica sa invaliditetom i podizanje svesti u javnosti o njihovim potrebama. Ne može se očekivati od komisije da se bavi urbanističkim poslovima. U slučaju rampe na apoteci smo pokušali da intervenišemo, ali nam je objašnjeno da je u pitanju urbanistički plan. Jednostavno, to je van naše nadležnosti. Naš posao je bio samo da osmislimo strategiju“, objašnjava Matijašević.

Ni u opštinskom Odeljenju za urbanizam, ni u Odeljenju za inspekcijske poslove nemaju odgovor na pitanje zašto Plan za parterno uređenje centra grada ne dozvoljava postavljanje rampi za osobe sa invaliditetom. Načelnik odeljenja za urbanizam Blagoje Dedeić kaže da je plan osmišljen u JP Direkcija za izgradnju i da ovo odeljenje samo postupa u skladu sa njim.

Prepreka zdravom razumu

Vidan Danković iz Udruženja za reviziju pristupačnosti smatra da je nedopustivo da plan urbanističkog uređenja bude prepreka ostvarenju prava osoba sa invaliditetom.

„Sve lokalne samouprave su do 2007. godine bile u obavezi da usklade svoja akta za Zakonom o sprečavanju diskriminacije lica sa invaliditetom. Da ne bude zabune, taj zakon je usvojen 2006. godine i upravo zbog sličnih urbanističkih planova lokalnim samoupravama je dat rok od godinu dana, tj. Zakon je stupio na snagu u januaru 2007. godine. S druge strane, lokalne samouprave su, kao što je slučaj u Vrbasu, usvojile i sopstvene Strategije čiji je cilj poboljšanje položaja invalida. Nisu rampe – heliodromi, pa da govorimo o nekakvom drastičnom narušavanju izgleda“, kaže Danković.

Prema njegovim rečima, situacija u Vrbasu samo ilustruje niz problema u ostvarivanju prava lica sa invaliditetom koja im, pak, garantuje zakon države u kojoj žive.

„Imali smo polemike sa Zavodom za zaštitu spomenika kulture koji se protivio postavljanju rampi na pojedinim objektima od istorijskog značaja jer one narušavaju prvobitni izgled. Takav slučaj smo imali u Velikom Gradištu. Prilagođavanje vozila iz javnog prevoza u Beogradu i Novom Sadu takođe nije sprovedeno do kraja. Postoji čitav niz prepreka širom Srbije“, kaže Danković dodajući da će se povodom od Poverenika za zaštitu ravnopravnosti i Zaštitnika građana tražiti intervenciju u slučaju neusklađenog Plana parternog uređenja centra u opštini Vrbas.

Podela po dijagnozama!?

Vuk Nedović: Država ne pomaže već otežava

Prema rečima Vuka Nedovića, predsednika neformalnog udruženja telesnih invalida opštine Vrbas, jedan od prepreka na putu formalnog udruživanja građana sa invaliditetom u Vrbasu je komplikovana i skupa zakonska regulativa koja predviđa udruživanje po dijagnozi i adresu udruženja.
„Resorno ministarstvo ne priznaje udruženje gde bi svi bili pod istim krovom, već samo uz striktne podele na dijagnoze, recimo dečija i cerebralna paraliza, distrofija ili paraplegija. To znači da bi morali imati i do 5 udruženja, a to znači 5 kancelarija i sekretara, što su značajni troškovi za lokalnu samoupravu“, objašnjava Nedović.
Prema njegovim rečima, zbog nedostatka udruženja vrbaski invalidi su i socijalno hendikepirani i onemogućeni da se izbore za svoja prava.
„Primera radi, dnevni centar koji je Strategijom socijalne zaštite bio prioritet broj jedan nije realizovan ni pet godina otkako je dokument usvojila skupština. Urađena je projektna dokumentacija, čak su i temelji postavljeni, ali tu se stalo. Opravdanje je da novca nema“, kaže Nedović, dodajući da bi dnevni centar olakšao život ne samo osobama sa invaliditetom već i njihovim porodicama.

„To ćemo učiniti upravo zbog toga što u Vrbasu ne postoji udruženje koje bi to učinilo. S druge strane, konačnu reč o tome da li je posredi diskriminacija može da da samo sud“, smatra Danković, dodajući da su lica sa invaliditetom u Vrbasu zbog nedostatka udruženja prepušteni sami sebi i samostalnoj odluci da li da se za ostvarenje svojih prava obrate sudu što zahteva značajne troškove i unapred obeshrabruje.

„Prepostavka je da u svim zemljama građani sa invaliditetom čine oko 10 do 15 odsto od ukupnog broja stanovnika, a u Srbiji je taj broj sigurno i veći, ako uzmemo u obzir ratove na prostorima bivše SFRJ, koji takođe uzeli svoj danak. Međutim, nesprovođenje zakona stvara zabludu i lažnu sliku Srbije bez osoba sa invaliditetom jer ih nema ni na ulicama ni u ustanovama.“, kaže on.

Ranka Ivanovski (Autonomija)

Tekst „Zabranjen pristup u opštinu, biblioteku, poštu, apoteku…“ izrađen je uz podršku Internjuza (www.internews.org). Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Nezavisno društvo novinara Vojvodine i redakcija „Autonomije“. Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju stavove Internjuza.

Premijer Ivica Dačić izjavio je za „Pres“ da je 80 odsto građana protiv održavanja gej parade i da bi u Beogradu došlo do „krvoprolića“ da Prajd nije zabranjen.
Član Organizacionog odbora Goran Miletić poručio je ranije da „Parada nije cirkus koji će nestati“ iz grada i istakao da će predstavnici LGBT populacije „biti i ostati tu i narednih godina“. 
„Predstavnici vlasti su pogrešili, ako su mislili da ćemo se umoriti i odustati“, kazao je Miletić. 
On je podsetio da je Ustavni sud ranije proglasio neustavnom odluku prema kojoj zbog bezbednosnih rizika nije dozvoljeno održavanje Parade ponosa 2009. godine i istakao da će se insistirati na realizaciji takve odluke. 
Organizatori Prajda najavili su da će se zbog odluke policije da zabrani šetnju obratiti Ustavnom sudu. (B92, Beta, 6.10.2012.)

Zašto se Srbija i danas nalazi “između četiri zida”? Zašto smo skloniji samoizolaciji i mazohističkom podnošenju muka zbog sopstvenih zabluda – naše muke su nam draže nego tuđe…? Da li je Srbija danas autoritarno društvo?

Srbija se danas nalazi u stanju posttraumatskog šoka od koga ne može da se oporavi. Ratovi, ekonomski lom devedesetih, sankcije, bombardovanje NATO pakta, i na kraju razočarenje u petoktobarsku revoluciju učinile su da građanke/građani Srbije postanu bezvoljna “masa” koja se ne buni jer ne zna protiv koga i zbog čega. Postali smo idealna meta za kojekakve ekonomsko-političke eksperimente domaćih i stranih avanturista jer prihvatamo sve samo da ne diraju našu crkavicu od zarade i naš mali, zatvoreni krug tzv. privatnosti, da ne kažem slobode. Ubili su nas u pojam, slomili nam kičmu, pretvorili u bespogovorne poslušnike koji se još pitaju samo kada glasaju, mada su i tu “sugestije” političkih elita od presudnog značaja. Postali smo društvo bez kritike, idealno za sprovođenje samovolje i autoritarnosti svekolikih megalomana i gramzivaca.

No, što ja to tebi/vama pričam kada si i sam svestan toga, ali ništa nećeš učiniti da promeniš svoju situaciju nego ćeš samo kukati kako je sve propalo i kako više nemaš volje da se boriš. Većinska, apatična masa poslušnika, bez svojstava i samosvesti, je model podanika, a ne građanina, koji je devedesetih želeo da stvori režim Slobodana Miloševića. Interesantno da je ovaj “projekat” dovršio njegov učenik Ivica Dačić koji se ne libi ničeg kada je “Srbija u pitanju” i koji će pljunuti i na međunarodne dogovore/ugovore (interesantno je i “simpatično” da je u miloševićevskom, tzv . žabljačkom ustavu pisalo da ćemo međunarodne ugovore ispunjavati u dobroj “meri” umesto u dobroj veri – bona fide… Da li je u pitanju bila greška pri pisanju ili pak suptilna podvala, prosudite sami po ličnom iskustvu iz devedestih), otvoreno izražavati antipatiju prema EU, širiti plitki populizam, bez osnove i smisla, uzdajući se u zaboravnost svojih podanika.

No, svoj populizam Dačić nije isisao iz malog prsta već ga je bazirao na temljima konkretne moći koju poseduje, a ona je zapanjujući velika – podsetimo, mada to često ističem, da je Dačić premijer vlade i ministar unutrašnjih poslova što znači da ovaj čovek drži silu u svojim rukama kao realnu moć, vrlo primenljivu ukoliko mu porastu autiritarni apetiti. Pazite, ukoliko Ivica Dačić proceni da je njegova politička moć ugrožena iz bilo kojeg razloga, on se sigurno neće libiti da “izvuče pendrek” i oko Srbije izgradi još jedan zid; on se neće ustručuvati da, poradi svojih i interesa njegovih bliskih saradnika, rasprodaje državnu imovinu ruskim “prijateljima” bez razmišljanja o posledicama u budućnosti; Dačić neće imati problem sa tim da nas ponovo izoluje, dovede do očaja, opljačka, proda, prevari, zatvori u zatvor, izbatina itd. Za svoje eventualno “preobraženije” Dačić će imati podršku SPC kao i dobrog dela građana koji žude za “čvrstom rukom”, da ne kažem palicom, a o Rusiji i da ne govorimo jer njihovim planovima sigurno više odgovara autoritarna vlast i građani koji se ne bune. Dačić ima i dobru “ekipu” oko sebe – Vučića koji mu je i velika konkurencija jer njegova je vojska i tajna služba, ali dogovoriće se već, a tu je i veliki majstor iluzije Mlađan Dinkić, koji je u stanju da ubedi građane da žive dobro i onda kada su gladni. Ako se njima prohte da zatvore Srbiju ili je pak prodaju nekim ruskim milijarderima – ili pak urade i jedno i drugo – bojim se da neće biti načina da ih zaustavimo, a plašim se i da nema ko.

Iz svega proizilazi da je zabrana Parade ponosa i njeno proterivanje “u četiri zida”, kao i pozivanje na bezbednost građana, jer je bezbednost bitnija od ljudskih prava, samo uvertira, predigra za “velike” događaje koji tek slede. Verovati u to da su se Dačić i Vučić promenili, da su politički sazreli i da imaju mnogo iskustva iza sebe koje im neće dopustiti da naprave iste greške iz prošlosti – jednako je i naivnom uverenju da će vuk biti u stanju da sačuva stado ovaca – prvom prilikom kada pastir ne bude pazio vuk će krenuti u svoj krvavi pir… Ovo kako se danas predstavljaju Dačić i Vučić jeste samo maska ili bolje rečeno jagnjeća koža koja služi za opsenjivanje zvaničnika EU, a kada im to više ne bude trebalo ili ako se, kuku nama, nađu u opasnosti, brzo će oni skinuti masku jagnjeta i pretvoriti se u krvoločne vukove.

Srbija danas jedno je nezrelo-autoritarno društvo koje je u svom sazrevanju prošlo kroz vrlo traumatične momente, a još ima tu nesreću da su se na vlast vratili oni koji su u dobroj meri i krivi za njene traume. U Srbiji govoriti o gej pravima ili o pravima bilo koje manjine znači pričati gluvima ili pak obraćati se nezrelim adolescentima koji znaju samo za mržnju, jer ništa drugo i nisu imali priliku da vide ili čuju. Srbija se sprema za još jedan destruktivan serijal i njene vođe se uveliko spremaju za orgijanje i mučenje sopstvenih građana.

Građanke/građani Vojvodine, vi ne zaslužujete još jedan zulum koji podrazumeva pljačku,progone, zatvore i slično. Ne pričam vam zato što sam antisrpski raspoložen jer nisam – mada sam već umoran od pravdanja i objašnjavanja pred velikosrpskim nacionalistima – ovo vam govorim zato što znam i verujem da Vojvodina može bolje i da su njeni građani dovoljno samosvesni da sami odluče o svojoj sudbini. Ne morate slušati mene, samo delujte po savesti i ličnom iskustvu i u skorijoj budućnosti možemo živeti u slobodnoj i bogatoj Vojvodini, koja više neće biti dužna da finansira nečiji lopovluk ili pak popunjava tuđe budžetske rupe. Ako smo građani, a ne podanici i poslušnici, onda se moramo izboriti za Vojvodinu u kojoj neće niko moći da zabrani gej paradu na primer. Ako smo građani onda ćemo se boriti za našu, slobodnu Vojvodinu!

Zlatko Jelisavac (Autonomija)

Tekst „Između četiri zida“ izrađen je uz podršku Internjuza (www.internews.org). Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Nezavisno društvo novinara Vojvodine i redakcija „Autonomije“. Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju stavove Internjuza.