Drugoplasirana je koalicije grupe građana „Pokret za preporod“ i Ujedinjeni regioni Srbije (URS) koja je osvojila 13,94 odsto glasova, odnosno osam mandata.

Sledi koalicije Socijalističke partije Srbije (SPS), Jedinstvene Srbije (JS) i Socijaldemokratske partije Srbije (SDPS) sa šest osvojenih mandata u lokalnom parlamentu, odnosno 11,78 procenata glasova.

Lista „Za bolji Kovin“ Demokratske stranke (DS) je sa 9,04 odsto glasova osvojila pet mandata, a poslednja stranka koja je ušla u lokalni parlament je Savez vojvođanskih Mađara koji je osvojio dva mandata.

(Beta) 

Na izborima u Zrenjaninu u drugi krug ušli su kandidati SNS-a i DS-a, kao i u Srbobranu, dok su u Apatinu u drugi krug ušli kandidati SPS-a i DS-a.

U Pokrajinskoj izbornoj komisiji (PIK) agenciji Beta je rečeno da još uvek nemaju preliminarne rezultate dopunskih pokrajinskih izbora.

Do 19 sati na dopunske pokrajinske izbore u Srbobranu izašlo je više od 54 odsto birača, u Apatinu oko 49 odsto, a u Zrenjaninu oko 31 odsto, saopštila je večeras Pokrajinska izborna komisija (PIK).

Pretnje, kupovina glasova…? 

Mediji su javili da je u Srbobranu policija morala da interveniše, zbog dojave da se građanima navodno nudi po 1.500 dinara za glas.

Radio-televizija Vojvodine je objavila svedočenje jednog građanina Srbobrana, koji je rekao da su stranackci aktivisti nudili čokolade, šećer i slične stvari samo da bi glasali za određenu partiju.

Demokratska stranka ranije večeras je saopštila da su aktivisti te partije bili izloženi pretnjama danas tokom dopunskih izbora za pokrajinskog poslanika u Srbobranu.

DS je naveo da je jutros sin predsednika opštine Srbobran napao aktiviste Demokratske stranke, što je prijavljeno policiji.

Takođe, jedan aktivista SNS-a je na biračkom mestu ometao glasanje, a republički poslanik i funkcioner „naprednjaka“ Zoran Babić je upao sa grupom maskiranih lica u kuću aktiviste DS i vređao funkcionere DS-a Dušana Jovanovića i MiroslavaVasina, nakon čega je takođe intervenisala policija, piše u saopštenju.

Ukupno 83 biračka mesta u izbornim jedinicama 3 Apatin, 17 Zrenjanin tri, i 49 Srbobran, su otvorena jutros na vreme, i na njima je moglo da glasa 78.433 birača.

Pokrajinski poslanici iz navedenih gradova i opština podneli su ostavke zbog sukoba interesa, pošto su istovremeno obavljali i funkcije predsednika opština.

Na izborima u Zrenjaninu bilo je 10 kandidata, među kojima su bili predstavnici Srpske napredne stranke (SNS), Demokratske stranke (DS), Liberalno-demokratske partije (LDP), Srpske radikalne stranke (SRS), Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV), Dveri, SPS-PUPS-JS-SDPS, Demokratske stranke Srbije (D S S), Narodne seljačke stranke i jedne grupe građana.

Dopunski izbori u Zrenjaninu održavaju se pošto je gradonačelnik Ivan Bošnjak iz SNS-a podneo ostavku na funkciju pokrajinskog poslanika.

Na izborima u Apatinu bilo je ukupno osam kandidata iz SNS-a, SRS-a, DS S-a, SPS-PUPS-JS-SDPS-a, DS-a, Saveza vojvođanskih Mađara i dve grupe građana.

Dopunski izbori u Apatinu održavaju se pošto je predsednik opštine Živorad Smiljanić iz SPS-a podneo ostavku na funkciju pokrajinskog poslanika.

Na izborima u Srbobranu takođe je bilo  osam kandidata – SRS-a, Srpskog pokreta obnove, SVM-a, LSV-a, SPS-PUPS-JS-SDPS-a, SNS-a, DS S-a i DS-a.

Izbori u Srbobranu održavaju se jer je predsednik opštine Zoran Mladenović iz koalicije SPS-PUPS-JS-SDPS podneo ostavku na funkciju pokrajinskog poslanika.

Skupština Vojvodine ima 120 poslanika, od kojih se 60 bira po proporcionalnom, a 60 po dvokružnom većinskom izbornom sistemu. Većinu u Skupštini Vojvodine ima koalicija DS-LSV-SVM-LDP.

(Autonomija/Beta) 

Za vikend je v.d. predsednika Srpske napredne stranke (SNS) Aleksandar Vučić izvikan za predsednika partije. Vučić je bio jedini kandidat. Aklamacijom je glasalo 3.724 delegata. U Belorusiji se glasa urednije. Aklamacijom su u starom Rimu pozdravljali gladijatore, a u Vatikanu birali pape dok se Jovanu Pavlu nije smučilo. Vučić je predložio za svog naslednika sina svog prethodnika. Sin Tomislava Nikolića, Radomir, postao je drugi čovek stanke u kojoj je njegov otac donedavno bio predsednik. Nikolić stariji veruje samo sinu, a ne i Vučiću, svom najbližem saradniku još iz Šešeljevih dana. Tata je sina doveo za sivu eminenciju SNS-a.

Republikanske dinastije

Dok je u maju tata bio kandidat za predsednika Srbije, u rodnom Kragujevcu kandidat za gradonačelnika je bio isti Radomir koji je u deset tačaka ponudio faze preporoda Kragujevca: ujedinjavanje svih 15 javnih preduzeća u jedno. Jedan čovek bi upravljao u 15 firmi – od bazena do groblja. Sin je ponudio i gradnju “spalionice smeća”, koja bi zimi glumila toplanu. Sinak je na osnivačkoj skupštini SNS u Kragujevcu za njenog predsednika izabran jednoglasno. Sin je i šef odborničke grupe naprednjaka u Kragujevcu.

U zvaničnoj internet prezentaciji predsednika Srbije piše da se „zaposlio 1971. u Građevinsko preduzeće „Žegrap“. Izdavač prezentacije je Nenad Jevremović, Zamenik generalnog sekretara.

U oligarhijskom nepotizmu brčkaju se još Milan Krkobabić, generalni direktor PTT Srbije čiji je godišnji budžet 220 miliona evra. On je zamenik predsednika Partije ujedinjenih penzionera Srbije (PUPS). Njegov 82-godišnji otac je predsednik iste stranke.

Kraljević Marko je presuđivao u feudalnoj i patrijarhalnoj Srbiji da se velikaši oko trona ne pobodu zlaćanim nožima: „Od oca je ostanulo sinu“, kaza Marko, a otac mu zbog toga dodeli neiscrpnu slavu: „Ime ti se svuda pominjalo dok je sunca i dok je mjeseca“.

Ideju Radomira Nikolića „15 u 1“ je razradio predsednik Ustavnog suda Srbije (USS) Dragiša Slijepčević u pakovanju „5 u 1“. On radi samo prekovremeno, jer drugačije ne bi mogao da prima pet plata: po jednu kao sudija i predavač, a tri kao predsednik nečega. Ukupno 237.000 dinara mesečno. U ime „srpskih nacionalnih i državnih interesa“ predsednik Demokratske stranke Srbije (DSS) Vojislav Koštunica će tražiti od takvog predsednika USS-a da obesnaži sve dogovore Beograda i Prištine. Koštunica, koji se uvek oglašava u neradnu subotu, jer je tada publicitet zagarantovan, ne zna da vlada dogovore nije potpisala već samo parafirala. Paraf je potpis koji nije punoletan. Predsednik DSS je magistrirao na temi „Teorija i praksa jugoslovenskog ustavnog sudstva“.

Sud u Šapcu podređen USS-u stopirao je deset od 43 prekršajna postupka protiv SNS i Nikolića jer su lepili plakate gde je to zabranjeno. Postupio je tako od kada je Nikolić predsednik Srbije. Uzmuvali su se i slikari. Miloš Šobajić i mecosopran Dragana del Monako zajedno su odneli i poklonili u septembru Nikoliću njegov portret, upisavši se na podužu listu darodavaca koja se formirala nakon što je Nikolić s uspehom položio predsedničku zakletvu. Mecosopranistica Del Monako je ugovorila sastanak sa Nikolićem. Mecosopranistkinje pevaju pokrajinske role u operama. Šobajić do Nikolića nije slikao portrete.

Šobajić je i dekan Megatrend univerziteta. Posle studija u Beogradu otisnuo se u Pariz na tri decenije. Vratio se 2005. godine. Kada privatno preduzeće više nije htelo da mu besplatno daje atelje, Šobajić je to protumačio kao izbacivanje slikara iz države.

Kult sličnosti

Kad je 1989. Milošević postao šef Socijalističke Republike Srbije, Đorđe Prudnikov je naslikao njegov džinovski portret. Posle je slikar tražio intervenciju Borisa Tadića, predsednika Srbije u stambenoj problematici, pokajavši se što je ovekovečio Tadićevog prethodnika. I Prudnikov se posle Akademije doškolovavao na Zapadu. Portretista Miloševića je zarađivao projektovanjem nameštaja i kuhinjske keramike.

Šobajić slika razapeti crveni torzo otkinutih krila; plivača u naopakom svetu; zgrčene prste koji očajnički pokušavaju da se otrgnu iz hrpe zgužvanih mašina; džinovsku ruku koja grabi izbezumljenog nesrećnika; čoveka bez gornjeg dela tela; čoveka bez lica, sputanog konopcima i lancima; metalne šipke kao kosti; ogromno stopalo zakočeno u vazduhu. I sve to u bojama krvi, vatre i zla. Što bi rekao kritičar Volfgang Koš: „Šobajićevo slikarstvo možemo da povežemo s filmom hladnog horora“; „Sve u Šobajićevom slikarstvu ide prema apsolutnom uzbuđenju i strahu od krize, dosade, terora“ (Franko Solmi iz Bolonje); „Monumentalne slike u dnu jedne aleje, duboke i ambisno crne“, piše Peter Handke. Domaći kritičari kažu da slike ovog 68-godišnjaka čoveka deluju „ratnički, baš muški“. Šobajić je ekspresionista. Nacisti su uvrstili ekspresionizam u „izopačenu umetnost“. Darodavac i poklonoprimac su hteli da pokažu da nisu nacisti, a poklonodavac i da nije tendenciozan, jer je sliku, koja vredi oko 30.000 evra, poklonio tek onako, bez povoda.

U dvorske slikare upisao se i 86-godišnji Petar Omčikus, takođe povratnik iz Pariza. Ovog leta su ga organizatori molili da povuče portrete Dragice i Tomislava Nikolića, koje je hteo da izloži u Galeriji SANU. Omčikus je prigodom izložbe izjavio da su mu modeli bili pre svega ljudi sa izrazitim licima.

Čova Dragomir Anđelković objavio je u Nikolić-Vučićevoj „Pravdi“ u septembru tekst „Dolazi li kraj identitetskoj eroziji?“. Poručio je da „mlade i sve druge građane država je dužna da vaspita u patriotskom duhu jer je to pitanje njenog opstanka… Istupi Branislava Petkovića i Dragana Kolarevića u prilog vođenja patriotske kulturne politike ne smeju da ostanu usamljeni… Od 1995. do 1999. godine sukcesivno je izvedena direktna agresija na srpske zemlje (Srpsku Krajinu, Srpsku, Srbiju i Crnu Goru)… Ministar kulture i informisanja Branislav Petković nas je ubrzo posle imenovanja na važnu državnu funkciju podsetio na svoje patriotske stavove, naglasivši: ’Umetnost mora da bude patriotska, zato moramo da aktiviramo ljude koji su skrajnuti’. Pomoćnik ministra kulture za medije Dragan Kolarević je argumentovano ukazao na pogubne posledice kulturne okupacije Srbije te još vrlo živo a po naše nacionalno biće maligno delovanje hibridnih titoističko-evroatlantističkih krugova… Antisrpska kulturno-nvo-medijska peta kolona je opasnija od svake elementarne stihije i krajnje vreme je da joj se stane na put“.

Daske koje srpstvo znače

Pohrlili su skrajnuti: Kolarević je proglasio Jugoslovensko dramsko pozorište za “antisrpsko” uz spisak 47 „nepodobnih“ umetnika, koji su zapravo nisu iz njegove partijske opcije. Okuraženi, glumci iz drugog pozorišta, Ateljea 212, tražili su nakon tri godine glavu upravnika Kokana Mladenovića. Za platu od 62.000 dinara glumci prosečno igraju 54 predstave godšnje. Pre Mladenovićevog dolaska u Atelje igrali su 35 predstava godišnje. Deset glumaca nije htelo da igra u predstavi „Otac na službenom putu“ koja je pokupila 26 festivalskih nagrada. Spisak nezadovoljnih Mladenovićem poklapa se sa spiskom patriota koji nisu hteli da igraju u politički izazovnoj predstavi „Zoran Đinđić“.

Ministar Petković je promovisao knjigu Milana Lukića, pravosnažno osuđenog na doživotnu robiju jer je u Višegradu žive spalio najmanje 140 žena, dece i staraca. Ministru sa liste SNS nije smetalo što je knjigu objavila Srpska radikalna stranka, arhineprijatelj SNS.

U Ministarstvu pravde udomili su se najsporniji. Pomoćnik ministra pravde Čedomir Backović nije 2005. godine za Advokatsku komoru Vojvodine „bio dostojan“ da bude advokat jer je pravosnažno osuđen zbog tuče u kafani. Dejan Carević, šef kabineta ministra pravde pripadao je „odeljenju za ubistva” Miloševićeve Državne bezbednosti. Načelnik tog odeljenja Ratko Romić robija sedam godina zbog atentata na Vuka Draškovića. U mandatu ovog odeljenja ubijeni su Ivan Stambolić, sudija Nebojša Simeunović, novinar Slavko Ćuruvija. Danilo Nikolić, državni sekretar u Ministarstvu pravde je bio predsednik Okružnog suda u Nišu koji je oslobodio episkopa Pahomija, optuženog za pedofiliju.

Milana Rakić, državna sekretarka u Ministarstvu rudarstva i prostornog planiranja, radila je kod ministra odbrane Prvoslava Davinića na papirima koji su u aferi „Satelit“ koštali Srbiju 27,85 miliona evra odštete. Milorad Drecun, izveštač RTS iz tri jugoslovenska rata se za predsednika Odbora Skupštine Srbije za Kosovo i Metohiju preporučio pamfletima „Drugi kosovski boj“, „Kosmetska legenda“, „Brate gde je naša Srbija“, „Rat za Kosovo“, „Alahovi ratnici“, „Nevidljivo ubijanje Srbije od NATO i UN-a“. Drecun je napustio Socijalističku partije Srbije u zimu 2000. Poslanica Milanka Karić predložena je za izvestioca u Evropskoj uniji o privatizacijama u Srbiji. Ima četvero dece, supruga na Interpolovoj poternici, izborni slogan „Porodica je snaga Srbije“, nezavršen studij prava, snimljen CD sa srpskim narodnim pesmama „Marijo bela kumrijo“ (Streptopelia roseogrisea risoria ) gde „gora ječi“, a „bulbul poje“.

Novokomponovani premijer Dačić je u ekspozeu 27. jula zastupnicima obećao preporod naroda. Termidorska reakcija je takođe 27. jula 1794. u ime preporoda naroda uhapsila i bez suđenja giljotinirala Robespijera, Sen Žista i 20 njihovih sledbenika da bi kastrirala Francusku revoluciju.

(Autonomija)

On je za novosadski “Dnevnik” izjavio da bi bilo logično da se bloku priključi i SVM, koji se “u proteklom periodu najviše isticao u zalaganju za vojvođansku autonomiju.

Vrebalov je rekao da se posle godišnjih odmora očekuju prve konkretne akcije, a da su trenutno u toku pregovori o zajedničkom delovanju.

(Autonomija)

U intervjuu za portal Autonomija.info, Berisavljević je ocenio da će takav „bezobzirni udar na Vojvodinu“ prvi put nakon 1988. godine ujediniti vovjođasnku političku, kulturnu, i ciivilnu scenu u frontalnom otporu pokušaju apsolutnog zatiranja autonomije.

– Ove odluke Ustavnog suda nisu nimalo slučajne, one su zapravo dugo pripremane za slučaj da izbore dobiju ove političke snage koje su ih na nesreću i dobile. I usledilo je munjevito završavanje sudskog procesa koji je trajao tri godine. A na to ukazuje i činjenica da je tu odluku podržao predsednik Srbije Tomislav Nikolić. Još jedan razlog zašto se to desilo baš sad nalazi se u tome što ova vladajuća garnitura zna da ima podršku zapada u onoj meri u kojoj su dali garancije da će okončati kosovsko pitanje, pa u kompenzaciji za to očigledno da vlast ima potrebu i da intenzivira odnose sa Republikom Srpskom, čak i uz potencijalnu pretnju da se mogu napraviti i novi problemi u regionu ako pritisci oko Kosova prevrše meru koju oni mogu politički izdržati iznutra. Ali, tu situaciju žele da iskoriste i za dovršetak kontrarevolucije prema Vojvodini. A cilj je pretvaranje Vojvodine u anonimnu severnu pokrajinu, odnosno ekonomsku unutrašnju koloniju Srbije, a u političkom smislu – u ratni plen koji se više nikad neće vratiti svojoj samosvojnosti. Ali, to je veoma, veoma plitkoumna politika koja ne računa kakve će posledice proizvesti – ističe Berisavljević.

A koje su to posledice i da li se centralna vlast „igra vatrom u Vojvodini“ kao što je to ovih dana upozorio i potpredsendik republičkog paralemnta Žarko Korać?
– Srbija koja neće da prizna složenost svog bića sad trijumfuje zahvaljujući ogromnim greškama Demokratske stranke koje su činjene još od 2000. godine. Zato mi u ovoj zemlji danas imamo mnogo više miloševićevizma nego što smo u bivšoj Jugoslaviji imali titoizma posle Titove smrti. To je ista politika memorandumske Srbije koju smo gledali 90-ih, koja samo hoće onog drugog da baci na kolena, ona samo udara i onda joj se to vrati kao opasni bumerang. Tako se završio udar na Jugoslaviju, na Kosovo… Pravili su autonomije na teritorijama drugih repubilika, a ukidali ih na svojoj teritoriji. Sad su opet udarili na Vojvodinu, potpuno previđajući kakvi će biti efekti toga, i to čak na ono malo institucionalne autonomije koliko joj je dodeljeno poslednjim Ustavom. A iza ovog udara, bez sumnje, stoji i novi premijer, koji je i prilikom usvajanja ovog vojvođanskog Statuta, ogromnim pritiskom, i uz pristanak DS-a, naterao Skupštinu Vojvodine da izmeni nekoliko bitnih odredbi vojvođanskog Statuta. Tako da je ovo zapravo politička odluka zaodenuta u oblandu neprikosnovenosti odluka Ustavnog suda. I zato će to izazvati ogromne političke otpore u Vojvodinini, ali i delu one Srbije koja je svesna toga da se politička kriza generiše iz samog Ustava. I mislim da će Vojvodina zbog toga prvi put od 1988. godine dobiti političko jedinstvo i nevladinih organizacija i vanparlamentarnih i parlamentarnih stranaka, odnosno pokrajinskih institucija. Očigledno je da se sa centralnog nivoa i vojvođanska vlast pokušava staviti u sendvič, čemu svedoče i pokušaji smene demokratski formirane vlasti u najvećim gradovima u Pokrajini. A toga su svesni oni koji čine pokrajinsku vlast, koji, sad, pokušavaju da pruže otpor takvim nasrtajima, iako su gotovo svi oni do sada trgovali Vojvodinom – i LSV i DS. No, ne treba imati iluziju da će, ukoliko ne bude otpora ovom udaru, to rezultirati totalnim zatiranjem autonomije Vojvodine.

Na kakav otpor računate i u kojoj meri takav odnos centralne vlasti proizvodi i separatisitčke tendencije u Vojvodini kojima inače Beograd već decenijama plaši građane Srbije?
– Srbija nikako ne priznaje to da postoji deo evropskog naroda koji nesumnjivo pripada zajedničkoj državi, ali koji ima svoju posebnu istoriju koja jeste evropska, što se stalno i potvrđuje. Stranka koja sad upravljaju Vojvodinom naivno je verovala da je izboksovala Statut i da je to mera autonomije koja će omogućiti neki razvoj, ne shvatajući da je to samo faza u osvajanju Vojvodine. Verujem da će ovaj politički udar na Vojvodinu, vojvođanske stranke i vlast usmeriti da uđu u savez sa nevladinim sektorom i manjinskim partijama, odnosno onim akterima koji su bili nosioci Četvrte vojvođanske konvencije, a koja je izašla sa platformom i predlogom drugačijeg državnog ustrojstva koji podrazumeva da je Srbija složena država i da tako mora biti uređena, bilo da se njeni entiteti nazivaju republikama ili autonomijama. I ta platforma nije separatistička, već predlog koji ima svest o tome da je Srbija interes naroda u Vojvodini i da nam treba drugačija Srbija, a ne odlazak Vojvodine iz Srbije. Vojvodina je do sada otpor prema Ustavu demonstrirala pasivno, a ovakvi brutalni udari izazivaju danas i reakciju jačanja secesionističkih tendencija koje su sad svakako u porastu. Međutim, te tendencije nemaju istorijsku šansu jer je Vojvodini Srbija sudbina, ali ta Srbija mora biti drugačija da bi Vojvodina tu Srbiju mogla da podnosi, a ne da je doživljava kao zlopaćenje.

Mislite da je takav dogovor moguć? I šta je alterantiva?
– Logika političkog procesa je ta da je taj dogovor neminovan, jer Srbija sebe ne može ni definisati kao državu niti biti iznutra stabilna bez tog demokratskog dogovora. Nažalost, trenutno takav politički dogovor između Srbije i Vojvodine deluje nemoguć, ali on je objektivno neminovan. I između toga što je neminovan i toga što je trenutno nemoguć, vodiće se sve političke bitke koje neće jenjavati dok se on ne postigne. Dačić nudi konstruktivne političke dogovore oko vojvođanskog pitanja. Ali, šta to znači? Pa možete vi vratiti Vojvodini i NIS, ali dok ga vi možete i vraćati i prodavati dotle vojvođansko pitanje nije rešeno. A između prethodnih Tadićevih izjava o Vojvodini povodom Četvrte vojvođanske konvencije i sadašnjih izjava Tomislava Nikolića nema nikakve razlike. Ali, ima razlike između izjava koje sad daju vojvođanski čelnici, među kojima je i Bojan Pajtić, u odnosu na one izjave koje je su iznosili ranije. I tu vidim veoma pozitivne pomake.

Koliko su realna očekivanja da bi u rešavanje vojvođanskog pitanja mogla da se uključi i međunarodna zajednica?
– Četvrta vojvođanska konvencija i reakcije na nju pokazale su da se vojvođansko pitanje već internacionalizuje i da je to neizbežno. Neće njega internacionalizovati politički potezi ovih ili onih političkih aktera iz Vojvodine, već sam tok stvari. Ne znamo još kako će se završiti procesi unutar DS-a nakon ovih izbora, a i to je vrlo bitno i za celinu razvoja zemlje, pa i ustavnih promena. Sada već i deo vladajućih stranaka govori da su ustavne promene neminovne i Vojvodina se za njih mora spremiti, iako mislim da je ona idejno i platformski za to već pripremljena kroz osnovna načela Četvrte konvencije, a koja podrazumevaju priznanje političkog subjektiviteta, ravnopravnost dva entiteta i istorijski dogovor. I mora se voditi borba za stvaranje takvih pretpostavki i za promenu odnosa snaga da se do tog istorijskog dogovora dođe. Ovom odlukom USS srbijanski centralizam i memorandumska Srbija Vojvodinu osudili su nas na tu borbu i time potencijalno, posle dugo vremena, razrešili pitanje subjekta te borbe. Vojvodina se sad mora braniti i ja se nadam da će se taj subjekt profilisati u samom tom procesu. A inicijatori Četvrte vojvođanske konvencije svakako će konsolidovati akcioni odbor jer ne vidim da će Vojvodina imati u dogledno vreme potrebu za novom konvencijom. Ona je definisala šta hoće i to je dovoljno za promociju tih ideja, i ovde i u međunarodnoj javnosti. Sledi borba za odnos snaga u Vojvodini i Srbiji, a kad taj program u Vojvodini postane većinski, onda će i Srbija morati da se zapita „šta ćemo sa Vojvodinom“. Moraće da se pronađe modus jedne asimtrične i složene države u kojoj će Vojvodina imati odgovornost za saveznu državu, i biti i faktor i činilac te države, to je nesumnjivo isto koliko je i neminovno. Mi već imamo značajne pomake na političkoj sceni koji ukazuju da će autonomistička grupacija jačati. I očekujem stvaranje fronta otpora u kojem će učestvovati i političke i kulturne institucije Vojvodine, različite stranke i civilni sektor. A uveren sam i da će sve biti više nego dramatično „čupavo“, ali Vojvodine će biti onoliko koliko bude borbe za nju.

Svetlana Ratkov (Autonomija)

Ovo što se događa oko Vojvodine bode oči svima, a u inostranstvu odjek nije mali. Koalicija oko DS u Vojvodini je osvojila ubedljivu većinu – i po zakonu sasvim legalno i legitimno – može da formira Vladu, a to je tako i po ustavu Srbije koji regiji jamči autonomiju. I tu je i zapelo. SNS i SPS sa svojima su na vlasti u Beogradu i započeli su promene, skidaju one koji su osvojili poverenje naroda. Dovode svoje na svim novoima, a to je moguće samo nezakonitom i sitnom kombinatorikom sasvim malih stranaka – ali to volja glasača nije. U političkoj teoriji i praksi to se jednostavno zove – puč. To traje u gradovima Srbije i izaziva zaprepašćenje. Legalizovana je neka vrsta masovnog puča koji trese zemlju u momentu kada je zemlja dobila Vladu. Naravno, DS je poražena na izborima i to na svim ključnim za državu mestima i sada bi ovi sve da promene. Jasno je da je Dačić svemoćan, ali ako se to ne ograniči, budući problemi će biti komplikovaniji – Boris Tadić Nejaki je samo još jedan koji je pao na Kosovu. Baš tako. A nije bogznašta ni uradio ni sa Srbijom ni sa nesrećnim Kosovom – poslednjih stotinu godina na Kosovu se gine i živi. Kako ko. To da se neki menjaju donekle je shvatljivo, ali masovna pučistička radnja je ono što trese Srbiju. Ovi bi sada na vlasti sve da promene – promenili bi oni i patrijarha srpskog i sastav Sinoda, ali nema potrebe – ovaj je sa vladikama njihov. Promenili bi ovi i nadbiskupa beogradskog, ali ne mogu – za to se pita papa rimski kome će dati palium da stane na čelo katolika u Srbiji. Promenili bi ovi i muftiju, ali ti su nešto drugo. Imamo u Srbiji barem dvojicu, pa ako zatreba… Dokle će to ići niko ne zna, ali na dobro biti neće.

Ovo oko Vojvodine je prevršilo meru i tek tu niko nije siguran kako i dokle može ići – za sada je izvesno da ide u bestragiju.

Pozivati se na Ustav Srbije mnogo validno nije i nema vajde, jer u tom Ustavu piše da se izborna volja građana mora poštovati – piše i nikom ništa. Šta sve ne piše a nije tako. Definisana je i AP Vojvodina, pa nikako tek to ne ide. Makar i tako kako je i koliko definisano. Sve prinadležnosti se smanjuju ili ukidaju. A USS je stavio poslednju čiviju ili ukucao poslednji ekser u autonomiju uopšte. Taj papir zvani Ustav uostalom i ne vredi mnogo, i većina građana Vojvodine nije za njega ni glasala. Umesto da se nešto menja, ne menja se ništa, osim što se jeftinom kombinatorikom skidaju kadrovi da ne budu partijski a partijski su i sada da gore ne može. Kuda to vodi, niko ne sme ni da se zapita, odnosno ako se neko i zapita, ništa od toga. Doktor B. Pajtić pokušava nešto, ali događaji ga prevazilaze iz dana u dan. On je istaknuti funkcioner u DS, ali u stranci je haos i bezvlašće. Izborni poraz je udario u DS kao grom i visoki funkcioneri još ne mogu da se prisaberu – znalo se i bez Tadićevog upozorenja u izbornoj kampanji da, ako pobede SNS i SPS, Srbija „više neće biti ista”. A bilo je i umnih ljudi koji su govorili i pisali da je ovoj zemlji potreban preokret. Ne mislimo samo na slogan LDP, koji sam po sebi vredi, već i na preokret uopšte, jer ovo je sada ono staro – već dvadeset godina staro – samo malo drugačije presvučeno. Da se ne zavaravamo, pobedili su radikali i socijalisti, odnosno Miloševićevi i Šešeljevi ljudi koji su dočekali svoje vreme. U Evropi naravno to znaju i ozbiljni komentatori iz dana u dan o tome govore – ali šta će i EU učiniti, niko još ne zna jer Kosovo je „rak-rana”, a to priznaje čak i D. Ćosić. Predsednik Republike iz dana u dan daje protivrečne izjave. Ni sam nije siguran šta je u kojoj izjavi kazao. On kaže negde – koliko mu je verovati – čak i da je republikanac, ali to ne znači mnogo – klerikalizacija je vladajuća ideologija. Patrijarh lično učestvuje u formiranju Vlade i bori se za ministarstvo vera koje valja ukinuti – to ne postoji ni u jednoj zemlji ni u okruženju ni podalje. Ovi sada na vlasti menjaju, ali tako da se ništa ni na koji način ne promeni.

Promene bez preokreta nisu promene, a Srbiji je potreban zaista kopernikanski preokret – niko ga na horizontu i ne vidi.

Za sada je Vojvodina na čekanju ili je ima na određeno vreme, kako je krenulo može se ona održati, ali i prodati na rate. Pred nama je paradoks: kako god glasali građani Vojvodine, od njih ništa ne zavisi i to se iz svega dosadašnjeg vidi. Sa Dačićevom Vladom – u kojoj on drži i resor policije – Srbija je otišla udesno, a vojvođanski birači pokazuju i jedan drugi smer. Sa Vojvodinom se može trgovati i trgovalo se godinama. Može se ona prodati i na tri čeka, ali za celu Srbiju to nije dobro. A Srbija danas je iz dva dela nikako iz tri, i može biti cela samo sa jednom jakom autonomijom utemeljenom na modernom Ustavu.

Ovako imamo Vojvodinu na određeno vreme, a Srbiju u bespuću.

(Autonomija)

U srpskoj i u vojvođanskoj mađarski štampi posvećen je pažnje vredan prostor izjavi Ivice Dačića da je razgovarao s mađarskim premijerom Viktorom Orbanom koji je izneo svoje zadovoljstvo dobrim odnosima između Socijalističke partije Srbije i Saveza vojvođanskih Mađara. I zaista, odnosi između tih dveju partija, odnosno njihovih lidera, zaista su odlični. Ištvan Pastor, predsednik SVM-a, nije isključio mogućnost da će SPS i SVM, jednom, stupiti i u koaliciju. U konačnom zbiru, ipak je bolje kad se partijski lideri grle i ljude, nego da se hvataju za guše. Malo je ljudi koji su u stanju da se snađu u ovom koalicijskom lavirintu, najmanje su to u stanju birači koji su osuđeni da tokom narednih četiri godine drže jezik za zubima. Izabrali su – sad neka ćute. Svoj deo posla su obavili, sad su slobodni. A partijski lideri ne silaze s javne scene: pevaju (kao da zlo ne misle), grle se i ljube, srdačno tapšu jedni druge po ramenima, leđima, demonstrirajući time kao da je sve u najboljem redu, iako su – nadam se – svesni da smo pred užasno teškim vremenima. Radi umirivanja naroda treba održavati privid optimizma, dobrog raspoloženja, bezbrižnosti. Neka bogomdani narod peva! Mada, kako primećujem, narod baš i nije naročito raspoložen za pesmu. Mene zapravo zanima šta o svemu tome misli imaginarna partija siromašnih, šta misle ojađeni, materijalno upropašćeni, siromašni, koji tavore u bedi, ispod egzistencijalnog minimuma. Posve sam siguran da bi najradije zaplakali, a ne da se vesele u društvu turbo-folk dama i gospode. I dok ministar za unutrašnje poslove lepo, osećajno peva, ljudi se došaptavaju o sve učestalijim razbojničkim krađama, poharama, pljačkama.

Ne, i ne!

„Pisac nije idealistički sanjar koji stvari posmatra iz nutrine svoje lepe duše, niti se utapa u unutrašnju izvesnost svoga dara” – pisao je Moris Blanšo, koga zaista niko ne može optužiti da je bio pristalica angažovane književnosti. Jedino nije voleo stil i svet lepoduha koji se utapa u intimu duše.

Mimoišli se

Kami podseća da revolucija pokušava da se ostvari odozdo naniže, a pobuna odozdo naviše, usled čega su se uvek mimolilazili ili se bar nisu razumeli. Da li će posle plišanih revolucija da usledi vreme plišanih pobuna?

Ispaštanja – bez greha

Zašto se vazda okrećemo tragičnim formama bivstva? – postavljam sebi pitanje Karolja Kerenjija pre nego što se odlučujem da ovo leto posvetim starogrčkoj književnosti. Još su žive u meni dileme moje poslednje knjige, Priče iz donjih predela, zato i uzimam valjda s police najpre Sofoklovog Edipa na Kolonu. Da li stari Edip zaista podbunjuje svet protiv boga? Edip, oceubica, koji zbog „jezive ljubavi” prema majci pristaje na ispaštanje, ali ne priznaje greh? Jedno od najkrupnijih pitanja generacija koja su stasala posle Jalte upravo je to ispaštanje bez greha. S ovim osećanjem krivice polazim u šetnju novosadskom Zmaj Jovinom ulicom. Dobro raspoložene mlade devojke i momci sede na terasama kafea. Kakvu li će im kaznu odmeriti opaki bogovi?

jul 2012.
(Preveo Arpad Vicko)

Ovaj čovek je neuništiv… Nema veze što sa njegovom strankom – DSS – više niko neće da formira vlast, ipak Vojislav Koštunica ponosno ističe svoje zasluge u borbi protiv ne-alternativne EU, kao i svoju nepokolebljivost kada je Ustav Srbije u pitanju. Kaže on da je od SNS-a dobio garancije da ustav neće biti menjan i zbog toga njegova sreća nema kraja – kao što bi Bob Rok, u besmrtnom Alan Fordu, rekao: “Ah, ah, ne mogu doći k sebi od sreće…“

No, ne sekira mene Voja sa svojim „vizijama“ nego me strah od ove buduće vlade – pa kao da je sam đavo formirao. Jeza me poduzima od pomisli da će Dačić biti predsednik vlade i ministar unutrašnjih poslova – teško je i zamisliti veću količinu moći kada se spoje ove dve funkcije; pa Vučić kao potpredsednik vlade i ministar odbrane; Aleksandar Vulin – bivši JUL-ovac, a sada vođa opskurne grupacije koja sebe naziva Pokret socijalista, vodiće “kancelariju“ za Kosovo pošto je ministarstvo ukinuto. Priznajem da, bez obzira na svekolike političke kombinacije i pretumbacije koje sam doživeo poslednjih dvadeset godina, nisam ni sanjao da će vlast u Srbiji formirati ljudi koji su uništili ovu zemlju devedestih godina prošlog veka. Jesmo li mi, građanke/građani, stvarno toliki idioti da dopuštamo da nas ove političke kreauture ponovo vode u propast? Kakav je to prokleti mazohizam u nama da zaboravljamo šta se desilo i povampirujemo sile zla? Neverovatno, ali istinito… Posle ćemo da grdimo vlast i proklinjemo bezobzirne političare koji će nas očerupati i poniziti po ko zna koji put, a kada dođe novi izbori, sve će opet ispočetka…

Srbija je danas politički luđa nego ikada – pa zamislite da se u Skupštini Srbije nalazi više od četrdeset stranaka (ni u Indiji ih nema toliko u parlamentu, a Indijaca je mnogo više nego građana Srbije). Našu sudbinu će da kroji više od četrdeset partija u Parlamentu i ta politička papazjanija treba da reprezentuje volju građana – šio mi ga Đura! Nema nama sreće sa ovim akrepima i sada je to jasnije nego ikada. Njihova alavština i bezobrazluk nema granice, a može im se kada mi ćutimo i gledamo šta nam rade. Građanke i građani Vojvodine, promene vladajućih struktura u gradovima Vojvodine od strane SNS-ovske koalicije treba da bude okidač za pobunu protiv politike hegemonije i samovolje. Ne kažem da sam ja srećan i zadovoljan onim što radi DS i njihovi sateliti, ali ono što sada pokušava SNS-ovska koalicija je prešlo sve granice. Baš njih briga za volju građana i izbore, oni će lepo da obore vlast tako što će SPS da minira predhodnu koaliciju i naprosto napusti već formiranu većinu u gradskim parlamentima. Ova vrsta „legalnog“ udara se već najavljuje u Novom Sadu i Somboru na primer, a već se desila u Zrenjaninu. Glasnogovornik ovih promena nije niko drugi do Mlađan Dinkić koji je, iz samo njemu poznatih razloga, odlučio da bude eksponent volje SNS-ovske koalicije.

Otvoreno pozivam Vojvođanke/Vojvođane da se suprostave samovolji beogradskih nasilnika i pokažu šta misle o njima. Vreme je da Vojvodina dokaže svoju zrelost i odgovornost i konačno raskrsti sa onima koji nas ponižavaju i pljačkaju godinama. Mi nismo želeli ratove, sankcije i sva ona zla koja su nam nametnuta devedesetih godina; mi nismo hteli ustav koji nam je takođe nametnut, a sada nam, na osnovu tog istog ustava branite da budemo evropska regija i određujete kakav će status imati Novi Sad – nije glavni grad Vojvodine nego adminstrativni centar. E, pa tako više neće moći! Dosta je bilo laži i otimačine, vreme je za našu Vojvodinu.

(Autonomija)

Međunarodna štampa sve više pažnje posvećuje oživljavanju kulta Mikloša Hortija u Mađarskoj, na šta pristalice mađarske vladajuće stranke uzvraćaju da o tome nema ni govora, da takav kult ne postoji, reč je naprosto u zločestoj zaveri međunarodne levice protiv Mađarske. Ova tema se našla i na stupcima srpske štampe. Nema sumnje da se novosadski intelektualci osećaju duboko pogođeni, naročito oni koji ovde protestuju protiv rehabilitacije Draže Mihailovića. Ali i zbog toga što su se znameniti „hladni dani” dogodili baš u Novom Sadu. I u toj situaciji sva ova pitanja vezana za Mikloša Hortija prizivaju, na neki način, i istoriju moje porodice, oživljavaju i moje uspomene iz detinjstva i najranije mladosti. Istina je da su moji roditelji, isto kao i moja uža i šira rodbina, i sav komšiluk, gotovo svi u našoj ulici, s izvesnim nadama dočekali ulazak Hortijevih vojnika – honveda. Naime, u kraljevskoj Jugoslaviji nacionalna prava manjina su bila drastično potkresana, ovdašnji Mađari su bili zaobiđeni i u podeli zemlje sirotinji. Siromaštvo je u njihovim redovima bilo masovno, ogromna većina je tavorila radeći za bedne nadnice. Nadali su se, dakle, makar kakvom boljitku. Već posle nepunih godinu dana sva njihova nadanja našla su se u senci bahatog ponašanja hortijevske administracije. Peštanska gospoda su uzvikivala gromke nacionalisitičko-patriotske parole i družili su se, u najboljem slučaju, s lokalnom mađarskom gospodom. Na sceni je bilo neobarokno lažno mađarstvo, „mađarovanje” (o čemu su pisali mnogi, od Đule Sekfija do Šandora Maraija), a koje povremeno i dan-danas izbija na površinu. Horti je u „Južni kraj” – kako su nazivali Bačku – poslao upravo tu gospodsvujuću Mađarsku. Tek sad postajem svestan koliko su naša iskustva podudarna s Maraijevim zapažanjima – Marai je, naime, smatrao da su Mađari definitivno izgubili Košice (na mađarskom: Kassa) kad je ta gospodstvujuća Mađarska zasela u tom gradu i kad su lokalni Mađari posle nekog vremena počeli da žale za nekadašnjim Česima. Nisam, dakako, sve to i lično iskusio, međutim, suočio sam se s drugom doktrinom, onom, koja je Hortija prikazivala kao punokrvnog fašistu, zbog kojeg mi, Mađari, treba da se stidimo. U ovoj sredini novosadski „hladni dani” su predstavljali paradigmu Hortijevog režima. To sam učio u školi, to sam čitao u novinama, to sam čuo svuda u javnom životu. „Hladni dani” su bili, naravno, nepojmljivo jeziv, strašan i svirep zločin, za koji su, 1944. godine, životom platili ovdašnji nedužni Mađari. Gospodstvujući Mađari su među prvima pobegli s poprišta svojih zločina ostaviviši ovdašnje, nedužne Mađare koji su u jesen 1944. odvedeni iz svojih kuća, streljani i bačeni u masovne grobnice. Sirotinja je platila zlodela gospodstvujućih Mađara. Da li su oni koji sad žale za tom gospodstvujućom klasom, oni koji prizivaju njen povratak, ikad pomislili na masovne grobnice u Bačkoj – koje se, naravno, ne mogu pravdati „hladnim danima” – da li su pomislili kako su njihovi preci, kao poslednje kukavice, napustili mesto zločina da bi umesto njih drugi ispaštali? Pobegli su, glavom bez obzira, i ostavili za sobom mnogo toga. Ostala je ovde posramljena, stigmatizovana mađarska sirotinja, ostali su džombasti putevi dokazivanja istine. Nema sumnje da o liku Mikloša Hortija treba stvoriti nešto iznijansiraniju sliku, na način na koji to čini, na primer, istoričar Ignac Romšič (bilo bi zanimljivo prevesti na srpski poneke njegove studije), jer Horti zaista nije izveden pred sud u Nirnbergu zbog ratnih zločina, ali zato ipak moramo znati da je moralno i te kako odgovoran za donošenje čitavih setova antisemitskih zakona u Mađarskoj, a nije se suprotstavio ni iredentističkim pokretima usled čega je Mađarsku usmerio na tragične istorijske puteve. Moram da se složim sa Šandorom Maraijem koji je, kao pisac, ovako sudio o tadašnjoj dnevnoj politici: „Hortijev svet je neobarokno gospodstvo, lažno gospodstvo. Prostačko razmetanje privilegijama čiji su koreni u rasnom poreklu. Krvožedna pohlepa. Sramno ponašanje ‘srednje klase’. I sve što je potom usledilo. U Mađarskoj ni danas mnogi ne znaju da je u to vreme biti ‘građanin’ – bila profesija, a srednja klasa je bila samo ‘interesno udruživanje’.“ (Šandor Marai: Dnevnik, 1984-1989.)

Poslanici kao šarene ikebane

Oglasio se Ustavni sud Srbije i proglasio protivustavnim dobar deo pravne regulative koja se odnosi na nadležnosti Vojvodine. Poslednjih nedelja sam pisao o tome da ne slutim ništa dobro u vezi sa autonomijom Vojvodine. I pokazalo se da sam bio u pravu! Uistinu nije toliko ni bitna odluka Ustavnog suda, reč je samo o jednoj precizno tempiranoj odluci uoči formiranja nove vlade. Nisu čak bitne ni savršeno tempirane sudije Ustavnog suda. Jer, nažalost, nisu ni do sada igrali neku značajniju ulogu. Članovi tog suda će pribaviti sebi nekakav autoritet tek kad budu počeli sami sebe da cene i kad svoje odluke ne budu tako pažljivo tempirali. Nije Ustavni sud problematičan, njegovi članovi vrlo dobro znaju o čemu je preporučljivo, a o čemu nije preporučljivo odlučivati, nego sam Ustav koji nosi na sebi antievropska duhovna obeležja Koštunice i Šešelja pred kojima je, iz pragmatičnih razloga, ustuknuo, pognuvši glavu, i Boris Tadić. Ustav, naravno, sve dok je važeći, treba poštovati, ali ne verujem da se sudije Ustavnog suda osećaju baš naročito počastvovanim zadatkom sprovođenja slova i duha pravnog akta čiji je jedan od inspiratora Vojislav Šešelj. Pridržavamo se tog Ustava, jer moramo da ga se pridržavamo, ali ne moramo da se sa njim i oduševljavamo i da ga branimo. S ovim Ustavom nećemo nikad stići u Evropsku uniju, a toga je valjda svesna i proevropskom samoproklamovana nova koaliciona vlada. Međutim, ne treba trčati pred rudu. Vodeći političari vladajuće koalicije ne pominju ustavne promene, niti govore o donošenju novog Ustava. Milošević i njegovi naslednici mogu sa zadovoljstvom da trljaju ruke. Naravno, postoje stvari o kojima bi vojvođanski političari morali da povedu računa. Trebalo bi konačno jasno i glasno reći da autonomija ima dva veoma važna načela. Jedna je kultura, a druga je demokratija. Ako je s kulturom i demokratijom sve u redu, može Ustavni sud da kaže šta hoće, moralna istina će se uzdići iznad pravne. Nažalost, kulturne vrednosti se ni u Vojvodini ne cene, i ovde daleko više uvažavaju partokratiju, isto kao i protivnici autonomije. A to ukratko znači da mi, ovde, u Vojvidini, ne cenimo sopstvene vrednosti. Mi i u potcenjivanju demokratskih vrednosti majmunski oponašamo centraliste. U Vojvodini su isto tako munjevito smenili glavne urednike koji se nisu sviđali partijskim liderima, kao što su u Beogradu smenili direktora biblioteke. A to ipak nije moguće pripisati u greh jakobinskim centralistima. Nacionalni jakobinizam nije demokratičan – ali budimo onda mi demokrate. Trebalo bi najzad uvideti da je autonomija ili demokratska ili je drveno željezo. Dakle, autonomiju treba braniti, ali zajedno sa njom i demokratske vrednosti. Autonomija nastanjena malim, feudalnim, partokratskim lokalnim pašama, večitim funkcionerima, ne može da bude nikome privlačna, a nije ni autonomija, već samo klimava nagodba beogradske i vojvođanske političke elite koju, iz milošte, tepajući, zovemo autonomijom. Trenutna situacija je komična i apsurdna. Treba napisati dramu apsurda o tome kako deo članova vojvođanskog parlamenta prima sasvim pristojnu mesečnu gažu da radi ono što, inače, smatra suvišnim. Da izigrava ikebanu za ozbiljnu poslaničku platu. Ako pak baš žele da budu članovi takvog parlamenta koji samo simulira parlamentarne nadležnosti, bilo bi pošteno da plate primaju u simuliranim novčanicama.

jul 2012.
(Preveo Arpad Vicko)

Juče je, inače, na osnovu tog koalicionog sporazuma za predsednika opštine Bečej izabran Vuk Radojević iz redova Srpske napredne stranke, dok je njegova zamenica Tamara Ivanišević iz koalicije Preokret, a izabrano je i opštinsko veće.  Mada je prošle nedelje taj koalicioni sporazum, uz odbornike SNS-a i koalicije Preokret podržalo pet odbornika SVM-a, juče je na skupštinskoj sednici većinu, iz odbornike SNS-a i Preokreta činilo tri odbornika SVM-a, kao i jedan odbornik Demokratske stranke vojvođanskih Mađara. Sednici opštinske skupštine nije prisustvovalo pet odbornika SVM-a, kao ni odbornici Demokratske stranke.

Predsednik organizacije SVM-a u Bečeju Peter Knezi, koji je potpisao koalicioni sporazum sa naprednjacima i Preokretom, i koji je aktuelni predsednik opštinske skupštine, rekao je povodom izbora novog opštinskog rukovodstva da se od „ove mlade i energične ekipe očekuje bolja budućnost“. – Rezultate proteklog perioda birači su na izborima ocenili na način da su potrebne promene i mi smo želeli da to omogućimo, zbog toga smo doneli ovakvu racionalnu odluku. Nakon 12 godina vreme je da se okrene novi list, Bečej treba pomeriti sa mrtve tačke, a da li ćemo iskoristiti tu mogućnost – pokazaće budućnost – poručio je Knezi.

Kao nosilac liste Preokret za Bečej, juče je Milivoj Vrebalov, potpredsednik Skupštine Vojvodine koji je zamenik menadžera Liberalno-demokratske partije za Vojvodinu saopštio da je „ono što se dešava u Bečeju“ suprotno i njegovim ličnim i principima stranke, odnosno da koalicija sa naprednjacima znači „izdaju stranačkih principa o autonomiji Vojvodine“. Odgovornost za to, kako je naveo, snose oni koji su doneli takvu odluku u svojoj opštinskoj organizaciji. – Takav gest neodgovornih pojedinaca nameće pitanje: da li su političke stranke ideološke grupacije ili interesne organizacije? U Bečeju je, nažalost, nestala ideologija i sve postaje interes – zaključio je Vrebalov u saopštenju.

(Magyar Szo)