Tog aprila „tresla se hala Tivoli!“ (jedan od naslova iz ondašnjih novina), u kojoj je samo dve godine ranije reprezentacija YU u košarci osvojila prvo mesto u svetu! Trajko Rajković, Čosić, Kapičić, Žorga, Čermak, Šolman, Tvrdić, Plećaš, Daneu, Skansi… su otišli u legendu. U legendu su otišli i učesnici rock-događanja u toj istoj Hali, koji su decenijsko postojanje u YU prostorima krunisali javno na dvodnevnom prazniku Rock and roll-a. Neki od imena YU-rocka su ostavili trajan/veličanstven pečat za sva vremena, na duplom albumu, koji je u ono vreme, u onoj državi, bio nešto novo, neobično, veliko! Inače ta ’72. godina je bila značajna u produkciji ploča. Pored pomenutog albuma, svoje albume izdaju grupe TIME i KORNI, koje muzički stručnjaci izdvajaju u kvalitetnija izdanja sedamdesetih. POP MAŠINA, najjači BGD rock bend svih vremena(!), izbacuje svoj prvi singl: Put ka suncu/Sjaj u očima. (gosti u BP 01.04.1973.) Grupa Yu grabi sigurnim koracima napred, izdajući male ploče sa večnim pesmama: Mali medved, Kosovski božuri, U tami disko kluba, (od 18.01.1972. kada su gostovali prvi put, grupa se odomaćila u BP te je dolazila skoro svaki mesec…)

Čitam sa omota (moj slobodan prevod sa slovenačkog) tekst koji je potpisala Slovenija koncert: „Naš prvi maratonski pop-festival je iza nas. Mnogi od nas su prisustvovali toj manifestaciji naše pop muzike. Međutim, mnogo više je onih koji nisu bili 21. i 22. aprila 1972. godine u hali „Tivoli“. Zato smo se odlučili snimiti festival, izabrati najbolje snimke, i njih prezentovati (prvi put u Jugoslaviji) na duplom „živom“ albumu, koji je sad tu pred Vama. Album je sniman u punoj stereofonskoj tehnici, koji će Vam omogućiti najbolju reprodukciju, te ostati za podsećanje na naš POP BOOM. Svima koji su organizovali i omogućili izlaženje albuma najlepše se zahvaljujemo.“

Posle ovog uvoda, ne preostaje nam ništa drugo nego da krenemo u iščitavanje/preslušavanje onih koji su učestvovali na dotičnom POP (napomena: pod POP se onda podrazumevalo ROCK!) festivalu:

ALBUM broj 1, strana A, počinje izvođenjem državne himne na usnoj harmonici da bi posle najave Festivala od strane voditelja, „Pop festival Lublana dvainsedamdeset tu di melodi Boom! Uleteo žestoki ritam grupe NIRVANA (Zgb) s pesmom pod nazivom 222 (2,54) od grupe Blodwyn pig! Izvanredno sviranje i zvuk i za današnje vreme, a kamo li za ono doba! Behu odlični reproduktivci! Grupu smo imali čast gledati i slušati kod nas u BP, i to dva puta! Avgusta ’73 u hotelu Turist kao pratnju Z. Kovačiček a potom sledeće godine u aprilu u legendarnom Domu omladine, samostalno. Svirka koja „trese“ iznutrice! Dalje na ploči sledi grupa, koja je te godine slavila deset godina postojanja. INDEXI! S kompozicijom HEJ TI (5.27) i Pimpekom! Posle njih dolazi magični trio onog vremena: I. KIŠ (poznat po protesnoj pesmi čiji jedan stih glasi: „zašto svijet ne želi tuzi kraj“?), D. MLINAREC i T. DOMICELJ, sa kompozicijom „KAJ GOD BLUES“ (2.26)(Bilo šta bluz) . Sledeća kompozicija u izvođenju ovog vrsnog trija usnih harmonika je SKLADIŠTE TIŠINE (2.23) autora Kiš-Mlinarec. Pre izvođenja ide Dragin uvod u kome, okolo-naokolo govori o protestu/nezadovoljstvu kojeg svaki čovek nosi u sebi, ali ga ne sme nikome govoriti zbog straha od okoline u kojoj živi i zato svako od nas nosi u sebi duboko skriveno skladište tišine… i svoj protest ćuti, ćuti… Strana završava grupa ALARM (Mb) paklenim izvođenjem pesme BOJ (3.15). Žestoko, kao što danas „praše“ garažni bendovi! Okrećem B stranu prve ploče, i čitam prvi naslov „EXODUS“ (5.38) grupe 777 (Ri) koja se ovde predstavila kompozicijom najtežeg žanra – višeglasjem, što im izvanredno uspeva. Sledi zatim, kompozicija grupe MLADI LEVI (Lj) (mladi lavovi) pod naslovom „SEĆANJE NA ANTIMATERIJU“‘ psihodeličnog jazz-rock usmerenja, trend tog vremena. Na albumu arhivirano.

Uzimam Album broj 2, i na strani C čitam naslove balade, „NEBESKI DAR“(4.01) i brze PUT U NIŠTA (4.09). Potpisuju je članovi grupe HAD: V. Oršolić, R. Svilar, A. Krasnić…Iz tog benda Z. Pejaković odlazi u Korni grupu i ostvaruje sjajnu karijeru. Na trećem mestu je bard protesnih pesama i šansona tzv. Stari Pjer: IVICA PERCL (jedan čovek-jedan orkestar) sa pesmom „Svakog dana ja znam“(2.21). Četvrta je Grupa MARINA ŠKRGATIĆA (Zg) i naslov „SMIJ SE“(6.36) Zanimljivost vezana za ovaj bend da je u njoj počeo R. Dujmić?? Čak je i autor navedene pesme, kojeg šira publika poznaje kao glavnog u Novim Fosilima? Na strani D nailazimo na najvećeg vokalnog solistu svih vremena ovih YU prostora: Dadu Topića! Sa super grupom TIME zabeležen je snimak antologijske pesme „ZA KOJI ŽIVOT TREBA DA SE RODIM“ (13.07); pesme koja ima sve odlike rock-kompozicije! Impresivan tekst, (stihovi), sviranje solo gitara, bubnjeva, organe…sama atmosfera koja prati izvođenje kompozicije od 13 minuta i dan danas fenomenalno zvuče! Ta super grupa, u najboljoj stvaralačkoj moći je i gostovala daleke 1974.g. jula i novembra kod nas. Preciznije u Gajdobri! Na kraju Albuma, slušam kako publika traži sjajnu grupu paklenog ritma na bis, NIRVANU! Ide kompozicija „PRED TVOJIM VRATIMA“ (5.17).

I to bi bilo sve. Vreme trajanja ovog podsetnika je tačno 68.11 min. Sve u svemu i danas svež i zanimljiv „dvojni“ živi Album, bez obzira na kritike o unetim izvođačima. Zapis ostaje…

Čemu bi služilo da te postave pred ravno ogledalo? Mnogo ili malo konkavan,ili mnogo ili malo konveksan odraz,već prema potrebama,nešto je sa čim si se,izgleda,potpuno saživela.Tako možeš biti mlađa i lepša nego pre dvadeset pet godina,tako možeš biti ravna svim onim likovima koje citiraš kao svoje istomišljenike (ili sličnomišljenike ) ne bi li tvoja reč izgledala moćnije i autoritativnije.A Nemci inače imaju dosta dugu tradiciju plaćanja određenih srpskih mišljenja.Osobito ti iz Kelna.I naravno, dok su mišljenja određena.

Podlegla sam, slaba kakva jesam, ne samo biologiji, već i Nemcima. A Nemci, zna se, plaćaju “određena srpska mišljenja”, jer im je Srbija stalno i zauvek omiljena meta i tema, s obzirom na značaj koji Srbija ima u svetu kao centar istog. Nemačka bi bez srpskog “određenog “ mišljenja propala, i Nemci, lukavi kakvi jesu, to znaju. Sve što rade, sve svoje snage, novac i znanje ulazu u kupovinu “određenih” srpskih mišljenja. Zato su najjača privredna sila na svetu. Da ne kupuju “određena “srpska mišljenja, bili bi na nivou Srbije. Samo “određeno” srpsko mišljenje Nemačku spasava.

I zato što Nemci plaćaju moje “određeno” srpsko mišljenje, ja volim Keln. A ko voli Keln, automatski ne voli Srbiju i obrnuto, to valjda ne treba objašnjavati.

Što se tiče podleganja biologiji, to je koliko ozbiljna primedba, toliko i tipična ženska osobina. Zato se i kličemo slabiji pol. Za razliku od balkanskog muškarca koji zauvek ostaje mlad, lep, visok i vitak, čak i kada to nikada nije bio. Balkan ima moć da mužjacima dodeli osobine koje oni žele da imaju. Sramota je ostariti, kul je biti ratni zločionac.

Objektivno rečeno, imam lošu osobinu da podležem biologiji, ali u moju odbranu mogu da dodam, da se to podleganje ne odvija bez borbe, koja je nepravedna i koju kad –tad izgube sve žene i svi muškarci ne-Srbi ili nesrbi.

Nesrpski muškarci zapravo i nisu muškarci. Evo dokaza:

Jedan moj poznanik iz Srbije, koga nisam ni videla ni čula dvadesetak godina, zove iznenada jednog dana i pita me da li mogu da se raspitam za neki lek koji treba njegovoj majci. Naravno, kažem, javiću se kasnije, upravo krećemo u Berlin.

Šta tamo tražite?
mmm…. Idem do ćerke, a i moj prijatelj želi da obiđe memorijalni centar posvećen žrtvama Holokausta.
Aaa to je tamo obaveza, znam.
Neee, kažem zbunjeno. Svaki normalan čovek ovde zna šta se dogodilo i stidi se toga.
Pa zašto su nas onda bombardovali, ne predaje se moj sagovornik.
Zašto su Srbi bombardovali Sarajevo, ne predajem se ni ja?
Nije valjda da to ozbiljno misliš, zaprepašćen je moj poznanik zubar, koji za sebe tvrdi da je neaktivan član Demokratske stranke.
Priznajem, tu ja zanemim. Moj poznanik dobroćudno, kako i priliči pobednicima u duelu, nastavlja:
Šta ti je taj prijatelj?
Profesor matematike.
Ne mislim to, šta je po nacionalnosti.
Nemac.
Ahh.. sve mi je jasno. Oni su loši u krevetu.
Probao si s Nemcima?

Srbin spušta slušalicu, kako i dolikuje.

Za razliku od njih, moja fejsbuk prijateljica Nemica, koju nikada u životu nisam videla niti srela, piše:

..rado čitam tvoj blog, jer kao i ti mislim da rat u bivšoj Jugoslaviji još nije zaboravljen niti dovoljno obrađen. Srce me boli i stidim se što nismo pomogli kada je trebalo. Imala sam prilike da vidim izbeglice svih nacija iz bivše Jugoslavije i znam koliko je to teško. Podržavam te u potpunosti i smatram tvoju kritiku nemačke politike opravdanom. Nastavi tako….

I..eto. I tu je razlika. Mala, ali značajna.

Ljiljana Renke (Keln)

http://ljiljana55.jimdo.com

Izvinjavam se svojim prijateljima iz Zagreba, koje smo upoznali na hvarskoj plaži i koji su se zajedno sa nama radovali što nam je sin tamo naučio da pliva. I sa kojima smo se godinama nakon toga sretali na istom mestu, podešavajući datume godišnjeg odmora da bismo čvrstili svoje prijateljstvo. Čijem detetu smo se radovali i koji su toliko uživali u našoj deci.

Izvinjavam se poslovnim partnerima iz Zagreba koji su bili sjajni domaćini onog leta u Vodicama, i učinili da se osećamo sigurno, slobodno i  kao kod kuće u njihovom domu. Gde nam automobil niko nije takao iako je stajao na javnom parkingu 10 dana.

Izvinjavam se nepoznatom čoveku iz Pule koji nam je u saobraćajnom špicu ustupio mesto na parkingu koje je video pre nas, ali je onda zapazio naše NS tablice, izašao iz parkinga i rekao: „Vi stanite ovde, ja znam gde još u Puli ima mjesta. Dobro nam došli.“

Izvinjavam se vlasniku restorana u Banjolama koji je, čuvši naš akcenat, doneo domaću rakiju i slatko za decu, i dugo nas ispitivao kako je Đorđe Balašević, kako je Mira Banjac.

Izvinjavam se i ribaru iz Hvara koji nam je pecao svežu oradu i dopremao u Svetu Nedilju, eto tako, ne zato što smo ovo ili ono.

Izvinjavam se i domaćinima iz Bala koji su nam izneli Jelen pivo i zajedno s nama nazdravili.

Izvinjavam se konobarici iz splitskog restorana, okićenog šahovnicom, koja nam je skidala knjige sa polica da ih čitamo dok čekamo jelo, dolazila sto puta do našeg stola i na odlasku nam poželela lep odmor u njenom gradu.

Izvinjavam se i radniku s broda iz splitske trajektne luke koji je zaustavio trajekt, spustio rampu i primio naše kasneće vozilo s novosadskim tablicama na put ka Hvaru, uz reči, „da nam se lipo provedete“.

Izvinjavam se vlasniku kuće sa Brača koji nas je primio kao da smo mu najrođeniji i uverio da onaj ko bude imao nešto protiv naših novosadskih tablica ispred njegove kuće, nije njegov prijatelj.

Izvinjavam se i vlasnici kuće sa Hvara koja nas je gostila dva leta i s proleća nam slala upit za letovanje za dolazeću sezonu, da prvi izabaremo datume koji nam odgovaraju, koja je imala cenu za nas, “svoje najdraže goste” i drugu cenu za druge. Koja je tvrdila da se ništa nije promenilo i da su Srbi i dalje najbolji hrvatski gosti.

Izvinjavam se porodici svoje pokojne drugarice koja nas je uvek primala kao rod rođeni i nije je bilo ni strah ni sram da nam ustupi parking ispred svoje zgrade u Zagrebu, u delu grada gde žive oni koji su bili u domovinskom ratu. Koja nam je poverila svoje dete da ga vozamo po Hvaru u kolima novosadskih tablica jer je bila sigurna da je dete sigurno sa nama, bez obzira šta nam piše na automobilu.

Izvinjavam se hrvatskom vinaru koji me zove da dođem s porodicom u goste već par godina i znam da kada jednom odem, vratiću se u neoštećenom automobilu.

Izvinjavam se i svojim prijateljima Hrvatima iz blogosfere i tvitosfere, društvo koje me nikada, ničim lošim nije zadužilo. Naprotiv.

Izvinite. Zato što sam nakon rata bila u vašoj zemlji više desetina puta, prolazila kroz nju isto toliko, parkirali se i tamo i ovamo, šrvćkali se ovde i onde, zalazi i onamo i amo i što nam se nikad, ali nikad ništa, ni najmanje neprijatno nije dogodilo.

Jer, znate, kod nas su ulaznice za sportske događaje oslobođene poreza, ali zato se na pozorišne ulaznice i knjige plaća PDV. Imamo mi još mnooooogo posla u ovom prljavom dvorištu od zemlje. Nije da vam se izvinjavam sada i zbog toga. Zbog ovoga izvinjenje dugujemo svojoj deci.

(Tekst prenosimo sa bloga mooshema.com)

Sećam se da smo se na brzinu obukli. Da su mi kroz glavu prolazile gluposti … tipa da li će mi biti toplo u farmericama – šta će vatrogasci – treba da operem zube – šta da ponesem … i sveprisutni delić nade da je ipak sve samo loše shvaćena rečenica.

Sećam se vatrogasnih kola ispred zgrade. I čudnog grča u stomaku koji do tada nikad nisam bila osetila. Nekog straha da će sve ono što je smisleno odjednom postati besmisleno. Sećam se ulaska u stan … uplakane Zorice. Nekih ljudi. Sećam se da mi je neko rekao da leži u kupatilu. Da čekamo hitnu pomoć. Da mi Zorica govori da su mu usne plave. I da je beo. Sećam se da sam sela. I da sam htela da nekako budem hrabra. Da sam nazvala mamu i rekla joj da ona kaže sestri. Sećam se pokušaja prihvatanja da su njegov i moj razgovor od prethodnog dana i dogovor za kartanje narednog vikenda ostali da vise u međuprostoru realnosti i želja. Zauvek osuđeni da žive samo u mašti. Sećam se pozivanja ljudi koje i ne poznajem, ali koji su znali njega. Sećam se kako me je iznerviralo kada mi je njegov dobar prijatelj plakao i vrištao na telefon. Sećam se terase po kojoj sam šetala tipkajući brojeve koje sam prepisivala iz njegovog telefona. Sećam se saksije s papričicima na terasi. Sećam se mame koja mi je davala neke tablete za smirenje i da nisam htela da ih uzmem. Sećam se da je i D. plakao. Sećam se zvuka kese u kojoj su odneli ono što je za mene pre pola deset tog dana bio moj ćale. Debeli, kako sam ga zvala.

Narednog dana smo otišli u sudsku medicinu. Devojka koja je tamo radila nas je uputila do mrtvačnice i rekla da tamo treba da ostavimo stvari. Sad mi zvuči idiotski da smo dan pre toga palamudili o tome da li treba da bude sahranjen u odelu ili u farmerkama i majici što je bilo prikladnije njegovom načinu oblačenja. Stajali smo pred velikim metalnim vratima i čekali da neko odreaguje na zvono. Izašao je čovek iz prostorije čiji su enterijer činile kese. U kojima su bili ostaci nečijih mama, tata, braće, sestara … Kese su bile razbacane po podu. I sve mi to na momenat nije bilo ljudski, ali je deo mog mozga slao poruku da je ostacima u kesama potpuno svejedno da li su na svilenoj postelji ili na hladnim pločicama. Pre nego što je čovek zatvorio vrata, primetila sam da iz jedne kese viri noga. Malo nakrivljena u kolenu. Predali smo mu kesu sa stvarima (idiotskom logikom smo izabrali odelo), on nam je rekao da dođemo za dva-tri sata kada će znati šta je prouzrokovalo pad u malom wc-u mog ćaleta koji je pre toga, po svom običaju, tresao pepeo cigare u kadu. I taj pepeo po beloj kadi mi je ostao urezan.

Za dva-tri sata saznali smo da je Debeli imao aneurizmu u mozgu. I da mu ni tim lekara, da je u tom momentu bio oko njega, ne bi pomogao. Trebalo je neko da ga identifikuje. To mu valjda dođe kao neko pravilo kada se neko sruči u 55. godini. D. je otišao da potvrdi da je baš taj koji je umro od aneurizme u mozgu moj ćale. Ja sam mislila da ne mogu, jer mi je još uvek pred očima bila kesa iz koje je virila noga … jer sam bila ubeđena da je to baš njegova noga i da će je sigurno morati slomiti kada je budu ‘ispravljali’ da bi stao u sanduk. Ako se kosti nekog ko umre od aneurizme uopšte i lome. Nisam mogla da razmišljam o tome. Nekoliko dana nakon sahrane, kada je saznanje da ga više nikada neći videti postalo skoro pa opipljivo, zažalila sam što nisam ja išla da ga identifikujem … iako sam imala sliku Debelog u odelu s rukama prekrštenim na grudima kako žmureći leži u sanduku koji smo izabrali koji sat pre toga. Proganjala me je noćima koje nisam prespavala. D. mi je posle rekao da treba da mu budem zahvalna što ga je on identifikovao. Tada sam još više zažalila što nisam imala hrabrosti da to sama uradim.

Teško mi je da uđem u kapelu od tada. Suviše jasno vidim kovčeg s ćaletovim imenom, i mene i sestru koje stojimo govoreći ‘hvala’ ljudima koje delom i ne poznajemo. Groblja su mi uvek bila bacanje prostora, a odjednom sam želela da idem skoro svakodnevno. Kao da bi to bilo šta promenilo. Prvih mesec dana nakon onih pola deset ujutru sam uglavnom imala želju da odem i raskopam onu nabacanu zemlju i ostatke cveća, usled ludačkog poriva da ga ponovo vidim. Moje misli su bile haotične, spavala sam po sat-dva dnevno, osećala sam se kao da sam išla poljanom kojom je iznenada prošao voz i tangetirao me u tri lepe. Prvo su me opsedale misli o tome kako pada u tom wc-u … onda kako leži u sanduku … Jednom sam sanjala da sam mrtva i da me mama i sestra ne vide, a ja kontam ‘okay, ja sam ista, znači to se desi kad umreš’, ali sam se čudila kako njega ne vidim kada smo sada ‘na istoj strani’.

Valjda me Nova godina rastužila, pa sve slike ponovo oživljavaju nakon manje od pet meseci. Rođendan mu je bio 1. januara … pa mi nedostaje da mu kupim neku glupost i da odem na žurku/sedeljku koju bi tog dana on i Zorica organizovali. I kao da ga i sad vidim kako sedi, brine da čaša nikom nije prazna i smeje se. I tako i do pola deset ujutru ako treba.

Maja Rogić (Autonomija)

I onda je stalo. Ja zapravo ni dan-danas ne znam zašto. Verovatno zbog novca. Sve se vrti oko novca i moći, što boljeg položaja. Pojavila se nova “revolucija” i Exit se uzdigao kao novi bunt. On je posle dugog tamničenja u zatvorenoj i sankcionisanoj Srbiji i Vojvodini, doneo nov duh i novu nadu. Tada je izgledalo da je Koncert godine zapravo i “odradio svoje” i da sada svi mogu da se pojave zajedno na jednom velikom festivalu, gde su i njegovi tvorci našli svoje mesto u organizaciji. To jeste istina, ali je ostao taj osećaj da je rokerima oduzet festival koji je bio rezervisan samo za njih.

Ubrzo je i Exit postao komercijalizovan do te mere da se mnogima plače kada vide “line up” za, na primer, metal stejdž. Ostaje mi da verujem da je to iz prostog razloga što ni metalci nisu ostali u prošlosti, zaglavljeni među bendove koji su bili popularni pre 10, 20 ili ne daj bože više godina (Kreator, 1978). Ako zakopaš samo malo po površini na koju si naučio, nađe se tu mnogo šta novoga, a i dobroga (da ne nabrajam, jer ukusi su različiti, pa me neko može pogrešno shvatiti kada kažem da je “I Wrestled a Bear Once” za mene bio otkriće, i to samo zato što mu se ovaj bend verovatno neće svideti, jer mnogo vrište).

E… upravo zato sam prošle godine jedva čekala da dođe taj dan kada se Koncert godine vraća! Zato što su , kada sam bila klinka, na njegovoj bini svirali mladi bendovi koji su imali šta da kažu. Bilo je tu i zvezda, i starijih bendova, ali su oni nekako bili sporedni. Ili mi se to tada činilo. Sećam se da je jedne godine kao specijalni gost svirao i Milić Vukašinović sa njegovim “Vatrenim poljupcem”, ali je to bilo više kao neki raritet i čini mi se da nismo dočekali kraj koncerta.Zato je prošle godine na bini na SPENS-u svirao između ostalih i S.A.R.S. zatim Svi na pod, Lolabrigida i Dubioza kolektiv. Da, to jesu neke nove mlade nade. Razmišljala sam o tome da je u publici milion nekih novih klinaca, kakva sam ja nekad bila, koji uživaju i kojima su baš oni idoli, a ne Bjesovi, Atheisti i Pekinška patka, koji su bili idoli meni ili starijima od mene.

No, ove godine doživljaj je bio potpuno zapanjujući – pitala sam se da li da se radujem ili da padnem u depresiju. Dobila sam upravo ono šta sam tražila. Evocirala uspomene “do korena”. Čula ono što sam mislila da više nikada neću čuti uživo. Na bini su svirali bendovi koje smo slušali u srednjoj školi – oni o kojima sa setom pričam sa svojim starim društvom kada se u retkim momentima okupimo npr. na nekim slavljima i koji su ostali tamo negde u prošlosti, gde im je i mesto. Devedesete su se vratile u SPENS. Eyesburn, pa Goblini i uvek prisutni Ritam nereda i navijači Vojvodine koji pale baklje na njihove već pomalo izlizane pesme. Zbogom Bruce Lee, Love Hunters, Dža ili Bu i Deca loših muzičara! Nekoliko puta tokom večeri sam imala poriv da uzmem telefon i zovem moje drugare iz srednje da im pustim kroz slušalicu bar jednu pesmu. Većina ih nije bila na koncertu. Neki su se oženili, neke udale, pa nemaju vremena od porodičnih obaveza da posećuju svirke kao nekad. Neki su se odselili, neki uspavljuju decu, neki su jednostavno postali, kako smo ono voleli da kažemo, fenseri. Mnogo se promenilo, ali bina na Koncertu godine zvučala je potpuno isto kao pre više od deset godina! Da ne lažem, meni je bilo pomalo drago i sve te pesme su mi mamile smešak na lice. Život se promenio, a na Koncertu godine je sve još uvek bilo isto. Izgleda da je to neki omiljeni šablon ovde. Setila sam se da je na istom mestu nedavno bila održana i žurka pod nazivom “Volim devedesete”. Sve se to uklapa. Stanje svesti je definitivno isto u svim “taborima”. Fucking devedesete!

Da ne bude da mladih nije bilo, sa strane im je podignut jedan mali stejdž, koji je bio rezervisan samo za njih, da sviraju dok se na glavnom stejdžu menja binska oprema i priprema za “zvezde”, iako su neki od njih zavredeli da budu deo glavog nastupa na koncertu. Tu smo imali prilike da čujemo i Lude krave, koje su nam poručile da ih ”baš briga za izbore, lobije, masone i pedere!”. U stilu – opušteno, staviš sve to na “ignore”, ugasiš radio, tv i praviš se da ne postoji. Pa, je l’ te, ko je još video da se izlazi na izbore, pogotovo kad je cela zemlja baš ovoliko otišla do đavola kao što je to slučaj sa Srbijom?!.

Na tom malom sejdžu, Novosađani Dreddup zapalili su pred punom halom ploču Bijelog dugmeta u znak protesta protiv marginalizovanja muzičkog “podzemlja” i “avangarde”. Oni su poručili: “Seljačkom roku se ne treba šlihtati, ma koliko dotični bend sa omota imao muzikalnosti, produkciju i dobro pokradenih tema. Zato je naša muzička scena i otisla po k***u jer su ovakvi bendovi počeli da diktiraju stvari. Ne zaboravite to nikad! Zdrava scena je u mulju. Ili ideš do kraja ili si se prodao. Nema trećeg”. Reakcije na ovaj čin nisu sve bile pozitivne, no jedno je sigurno. Mainstream se ovde više ne rađa iz “mulja” kako kažu Dreddup-ovci. Mainstream se ovde rađa iz mainstream-a, a ako stvari stoje tako, onda nema pravog buntovničkog rock&rolla! Nedavno je u Novom Sadu gostovao i jedan svetski dizajner po imenu Mirko Ilić. On kaže da treba se okanemo njega, Štulića i Bregovića i da okrenemo reflektor na novo i sveže, koje se po njegovim rečima nalazi među mladima, u nevidljivom “underground-u”.

Da ne zaboravim, na Koncertu su svirale čak dve generacije muzičara iz Zrenjanina. Još jednom se Cane i Partibrejkersi popeše na binu i čovek odera glasne žice vrišteći da “neće da živi isto hiljadu godina”. On nas je gledao u oči i besomučno ponavljao: “Jedan poziv menja sve. On je tu i čeka da ga pozoveš. Inače sve ostaje isto. Inače živiš isto. Živiš, a ne znaš šta živiš. Ne želim da živim uvek isto. Živ, a mrtav”.

Nakon njih Hype je pokazao da oni zaista menjaju sve. Vidi se da su se naslušali muzike iz svih mogućih era i žanrova. Oni su pravi moderni rok bend koji zaslužujemo. Tu su muzički obrazovani, a tu su i iskusni, sa dugim stažom na bini. Tu je i preko potrebna ženska, sirova energija i njen snažni vokal u stilu Juliette Lewis! Ženska snaga koja će nadam se jednom promeniti ovaj svet na bolje. Hype iz Zrenjanina, čini mi se, vredi toliko da bih želela da što pre postanu zvezde!

Ja sam možda, po nekome, luđakinja koji vezuje muziku za revoluciju. Ali to smo mi tako nekada radili. Kao tinejdžerka sam tražila spas i potvrdu zdravog razuma u muzici i tekstovima. I danas, iako nisam više dete, tražim nešto što je makar slično, jer to znači da ima života u tim novim generacijama! No, po svemu sudeći još uvek se samo vraćamo unazad. Danas kada je sve toliko napeto i kada ponovo puca po šavovima, svi pevaju o kvazi sreći i ljubavi, kao fejk zvezde Granda… kao da ljubav zaista cveta, kao da smo svi sigurni na ulici i kao da nas neće neki probisvet napasti ako slučajno primeti da se razlikujemo od njega. Kao da je Vojvodina odolela podelama… A uostalom i Bane iz Sanšajna, koji su nastupili poslednji, povikao je u jednom momentu: “Molim svetlo na Vojvođanere”. Izgleda da mi je samo potvrdio sve ove misli koje su mi se rojile u glavi. Ispada kao da smo stigli do savršenstva, a milenijumima smo daleko od  toga. Živimo na staroj slavi, a oni novi koji nešto vrede sviraju na sporednom stejdžu…

Maja Leđenac

Kulturom sećanja protiv kulture zaborava, dvadesetak studenata iz Pančeva nadomak Beograda u tišini je pratilo ratnog veterana Danijela Rehaka putem kojiam su pre 20 godina prošli zarobljenici i ranjenici iz vukovarske bolnice do spomen obeležja na mestu gde je iz masovne grobnice iskopano više od 200 tela.

“Ovo je ovde mrtva zona, možete pucat koliko hoćete i niko vas neće čuti. Niko. Dio je bio močvaran i iz tog razloga su ih ovde zakopali. Mislili su da će ti ljudi istrunuti što prije,” priča Rehak.

Metalna vrata hangara u kom su Vukovarci čekali put ka gubilištu danas su zaglavljena kako se nikada više ne bi zatvorila, a na sredini mračne i hladne prostorije gori jedna sveća u koju se slivaju imena ubijenih. Od lica ljudi koja po zidovima kao zvezde svetle i gase se, njihovih ličnih dokumenata i sitnica pronađenih sa telima podilazi jeza. Retko je ko od onih sa kojima smo ovo mesto posetili i imao snage da govori.

„Ovde vidimo pravu narav rata kao nečeg najodvratnijeg što se čoveku može desiti i razmere te opšte destrukcije. Ovo je jedna pouka i poruka da se ovako nešto mora izbeći“, kaže nam jedan od studenata Filip Milenković.

Najveći utisak ostavila je vukovarka bolnica čije su podrumske prostorije ostale netaknute. Na plafonima hodnika mogu se videti krateri od granata, tu su i kreveti, oskudna medicinska oprema i aparati kojima je mali broj lekara i sestara održavao u životu stotine ranjenika do dana kada su iz bolnice izvedeni i odvedeni u pravcu Ovčare. Njihova imena i prezimena utisnuta su po zidovima hladnih i vlažnih hodnika, koja prate i video zapisi iz ’91. godine.

Uprkos velikoj zastavi Crvenog krsta postavljenoj na travnjaku, na dan je na bolnicu padalo 500 do 700 projektila. Bolnička dokumentacija koju je odnela bivša JNA još uvek se nalazi u Srbiji i nikada nije vraćena, no procenjuje se da je kroz ovu zgradu tokom rata prošlo 3 i po hiljade  ranjenika.

„Ovde se i rađalo i umiralo, bio je to sastavni deo naših života. Mislim da bi ovaj muzej u vukovarskoj bolnici svi trebalo da obiđu da vide kako i na koji način su ljudi ovde preživljavali za vreme rata,“ rekao je Rehak.

Oni koji su ih tog dana obišli izašli su na hladan vukovarski dan bledih i skamenjenih lica. Te slike, kaže Filip Milenković, zauvek će mu ostati u sećanju.

„U tim prostorijama vi možete osetiti zadah tog odvratnog, odvratnog perioda. I onda počnete da razmišljate kako bi bilo da ste vi toliko vremena pod opsadom, pod bombama, u tom stanju straha i strepnje“, kaže Milenković.

Granate pretvarale dan u noć

Obilazak sa Danijelom Rehakom nastavlja se ulicama grada. Iako se Vukovar danas gradi, prizori razručenih kuća, spaljenog drveća i pustoši i danas vraća sećanja na grad koji je ’91. godine sravnjen sa zemljom.

„Na Vukovar je palo dva miliona granata. Rano su oni nama pretvarali dan u noć. U tri sata kada počnu da granatiraju – mrak, mrkli mrak. Svako ko te je zarobio te je mogao ubit, niko mu nije postavljao pitanje,“ priseća se Rehak.

Na klupi pored velikog belog krsta sedi nekadašnji vukovarski branitelj Martin Nedić. Pogleda prikovanog za Dunav i obalu preko puta svaki dan naviru sećanja i brojna pitanja na koja mu niko neće dati odgovore.

„Kada je došla ’91. stupio sam u rat i pitam se – ako je bila Jugoslovenska armija, zašto i meni nije dala oružje? Pa ja nisam napadao Kragujevac i Niš, ja sam branio svoj dom.“

Iako im je dan, kako kažu, bio težak i mučan, dvadesetogodišnjaci iz Srbije koji su slušali ova svedočenja uvereni su da bi svi njihovi vršnjaci morali da posete Vukovar i suoče se sa zločinom koji je počinjen u njihovo ime.

„Šokirali su me prizori razrušenih kuća i današnji dan ću zaista pamiti do kraja života. Nikada ranije nisam video tako nešto. Smatram da moramo da suočimo sa tom istorijom ako mislimo da i moja i naredne generacije žive u nekim boljim odnosima,“ kaže Žarko Jelisavčić iz Pančeva.

Nemanja Kranjc kao jedan od načina da se prošlost više nikada ne ponovi navodi primer Nemačke.

„Oni i dan danas neguju kulturu sećanja i obavezno je da se poseti muzeja holokausta. Mislim da to može biti dobar način da mladi ljudi prevaziđu ove probleme,“ navodi Kranjc.

Gradovi na dve obale ne odustaju

Uz stalna spoticanja, upravo na tome već godinama radi gradonačelnik Vukovara Željko Sabo, jedan od ’gradonačelnika za mir’, koji je mladima iz Srbije poželeo dobrodošlicu po dolasku u Vukovar. U gradskoj većnici podelio je sa njima svoja sećanja.

„Vukovar je izgledao kao Hirošima. Strašno je bilo. Svako od nas preživljava i svako od nas pamti kako je to bilo ’91. godine. Ne dao bog vama mlađima ili nama da se to ponovi i ikada više desi“, rekao je Sabo.

No, retki su u Srbiji oni koji će mu se u danima kada je sećanje neophodno, pridružiti u ovim porukama. Da na tome nije insistirala direktorka nevladine organizacije Građanska akcija Pančevo Ljiljana Spasić, uz podršku Fonda Biljana Kovačević Vučo, ni ova nekolicina mladih iz Srbije ne bi videla Vukovar.

„Tada je potpuno izgubljena vrednost života i nažalost već dvadeset godina nakon toga nije uspostavljena. Mi nemamo saosećanja, i dalje imamo jedan užasno odbijajući odnos prema suočavanju sa prošlošću, a ceo taj proces suočavanja se relativizuje, tako da to ostaje tema koja ne zanima previše Srbiju,“ kaže Ljiljana Spasić.

Uprkos tome, gradovi na dve obale Dunava ne odustaju.

„Šaljem vam poruku iz Vukovara i pružam ruku, a to činim i sa mojim susjedom preko puta Dunava jer je grad Vukovar ove godine sklopio povelju prijateljstva sa opštinom Bač i mi to činimo onako kako bi to trebalo bit“, poručio je mladima iz Srbije gradonačelnik Vukovara.

Na obali Dunava sa klupe ispod belog križa iz grada nas je ispratio stari Vukovarac Martin Nedić.

„Eno vidiš, tamo ulazi Dunav, a tamo preko puta, tamo izlazi…“

(Građanska akcija Pančevo)

Ova prva javna prezentacija u septembru završenog Nacrta održana je u sredu, 2. novembra 2011. godine, u Velikoj sali Skupštine grada sa početkom u 12. časova.

Planski osnov za izradu plana je bio Prostorni plan Republike Srbije od 2010. godine do 2020. godine koji je predvideo, i najznačajniju izmenu novog plana, izgradnju brane za potrebe hidroenergetskog i plovidbenog sistema (HPES) „Beočin“ na Dunavu na potezu između Veternika i Beočina, čime su postojeće površine  vode i vodnog zemljište skoro uduplane sa ukupne površine od 1000 hektara na 2000 hektara površine Grada.

U saobraćajnom delu prostornog plana prvi put je definisana mreža opštinskih puteva ali i biciklističkih staza. Predviđeno je uvođenje tramvaja ali i odvijanje javnog gradskog saobraćaja na postojećoj mreži železnice, pa je tako predviđena izgradnja novih železničkih stanica u samom Novom Sadu ali i u drugim naseljima grada. Put M21 koji vodi od Loznice preko Šapca i Rume do Novog Sada i kasnije do Temišvara dobija ovim nacrtom tunel na granici sa opštinom Irig, a put M7 od Bačke Palanke do Zrenjanina biće izmešten severno od postojećeg van građevinske zone. Tako će M7 već od Gložana da dobije svoju novu trasu koja će biti udaljena oko 15 km severno od postojećeg puta koji prolazi kroz Futog i Veternik.

U delu vodnog saobraćaja predviđena je izgradnja ukupno šest pristana, tako da će pored postojećih tri pristani biti i u Ledincima, Kamenici i Rumenci na kanalu DTD.

Previđeno je i uređenje marina u Šodrošu i kanalu DTD, pored postojeće u Zimovniku, koja će kasnije biti izmeštena. Kao i modernizacija aerodroma Čenej.

Ono što plan nije tretirao, a pitanje je od vitalnog značaja koji svi naši planovi izbegavaju, jeste pitanje urbanizacije postojećih naselja Bangladeš i Veliki rit.

Za više informacije i tekst plana pregledajte sajt JP Urbanizam.

Duško Medić

* * *

A sve je počelo sredinom avgusta kada me je Jelena pitala da li bih prihvatio da budem saradnik Festivala. To je sredinom oktobra, traje dva dana. Program je odličan. Ti bi pratio programe i napisao osvrt. Poslaću ti linkove umetnica, zaintrigiraće te.
Odmah sam prihvatio.
A prihvatio sam zato što je svaka vrsta podrške naporima da položaj LGBT populacije, položaj Ljudi, onih koji su skrajnuti na sam rub margine, bude bolji – dragocena. I nije potrebno uložiti dodatni napor kako bi se to shvatilo. Stvar je jasna: dokle god je ijedna osoba ugrožena – ugroženo je i društvo u celini. Ne treba bogzna kakva pamet da bi se to razumelo.

* * *

Dan prvi: Aktivistička kuhinja Omladinskog centra CK13.
Ulazeći u dvorište primećujem mnoštvo nepoznatih osoba.
Oseća se pulsiranje festivalske atmosfere. Oseća se zagrevanje. Gošće i učesnice, još uvek se ne zna ko je ko, ko nastupa, a ko je publika, u ritmu tradicionalne jermenske muzike, smenjuju se u Klubu CK13. Puni i prazni tanjiri. Veganski obrok iz najvećeg lonca. I tegla za priloge. Princip je da ostavi ko koliko može, a ko ne može – ne mora. Ostaviće neki drugi put. Niko nikom ne broji kašike. Hrane ima dovoljno za sve.
Za malim crvenim stolovima razgovara se o najrazličitijim temama. I onim aktivističkim, i onim umetničkim. Čuju se jezici: srpski, mađarski, hrvatski, engleski, češki… Čuje se žamor i smeh.
Stidljivo prilazim loncu i sipam još. Shvatam da se nisam oslobodio osećaja da me neko nadzire. Negde u dubini plašim se kazne. Od najranijeg detinjstva nas uče šta je red. Prići po još jednu porciju smatralo se, u najmanjem, nepristojnim. No, sveprisutno nadziranje i kažnjavanje iz ovog su ambijenta – isključeni.
Sa nama je i inspektor. Još uvek ne znam ko je, ne mogu da ga prepoznam. Inspektor u civilu, za dva će dana postati temom mnogih razgovora, čovekom od poštovanja, možda čak i divljenja, u svakom slučaju: iznenađujući i nezaobilazan detalj ovogodišnjeg festivala.
Ne osećam tenziju, strah. Organizatorke su mi rekle da postoji rizik od incidenta, to svakako. Međutim, učestali napadi na Omladinski centar CK13 u poslednjih nekoliko meseci, sve brojniji grafiti mržnje i pozivanja na nasilje svuda po gradu, javni diskurs koji te signale, taj jezik – ne prepoznaje (a zapravo razume vrlo dobro), pokazatelji su stanja latentne opresije koja sve češće doživljava svoju eskalaciju.

* * *

Helena Janečić, umetnica iz Osijeka, pokušala je da kroz strip preispita pitanje postmoderne rekonstrukcije, ili kako stvoriti bezobrazno zgodnu lezbo heroinu. Na otvaranju izložbe, u Art klinici, ona je istakla da se u svojim radovima bavi temama iz svakodnevnog života lezbejki, temama iz svog svakodnevnog života. Umetnica koja živi i stvara u Hrvatskoj, jedno je vreme boravila u Sjedinjenim Američkim Državama. To joj je iskustvo, kako navodi, bilo dragoceno za sagledavanje konteksta u kojima umetnica, uz to lezbejka, stvara. Pred publikom u Art klinici, Helena Janečić ističe da njeni radovi govore sami za sebe i sami o sebi. Navela je da ne želi da pojašnjava svoju umetnost. Na kraju je, uz smeh, dodala da je srećna što su ona i njeni radovi uopšte tu, jer je stanje na graničnom prelazu između Srbije i Hrvatske bilo takvo da zamalo da je ne puste, a neki su radovi i ostali: na granici. Pokupiće ih u povratku, nada se.

* * *

— devojka u ljubičastom prsluku svojim malim mobilnim telefonim snima sve. beleži prisutne. ne govori —

* * *

Nakon otvaranja izložbe, iz Art klinike idemo prema CK13. Film The Secret Years, rediteljke Marie Takacs iz Budimpešte, govori o životima lezbejki u Mađarskoj i povlači paralelu kroz godine komunizma, njegovog pada i faze nakon toga. Životne priče žena lezbejki markiraju pitanja koja se odnose na prihvatanje, prepoznavanje, skrivanje, bezbednost, te u konačnici – pitanje ostvarenja i ispunjenja života dostojnog Čoveka. U diskusiji koja je usledila nakon filma i koju je moderirala aktivistkinja Jelena Anđelovski, otvorena su pitanja koja se odnose na značaj snimanja i prikazivanja ovakvih filmova (samo) unutar zajednice, na iskustvo bivanja i poziciju lezbejke rediteljke, ali i na položaj lezbejki za vreme komunizma i sada, u stanju EU. U diskusiji je, osim Marie Takacs, učestvovala i Dorottya Redai, iz Festivala lezbejskih identiteta LIFT, takođe iz Budimpešte. Ona se osvrnula na lezbejsku aktivističku scenu u zemlji iz koje dolazi, na napore i poteškoće sa kojima se lezbejske aktivistkinje u okviru svog rada sreću, kao i na koncept i ovogodišnje izdanje Festivala LIFT. Nakon nekoliko pitanja iz publike, glede povlačenja paralela između mađarskih i jugoslovenskih priča, te odnosa države prema zločinima iz prošlosti, sa naglaskom na zločine počinjene nad lezbejkama i gejevima, usledilo je pitanje inspektora u civilu. On se predstavio i zamolio za više detalja u vezi sa merama i mehanizmima uspostavljanja zaštite LGBT populacije u Mađarskoj. Rekao je da bi mu te informacije, kao inspektoru, ali i kao čoveku, pomogle u daljem radu, jer želi da učini sve što je u njegovoj moći kako bi se stanje promenilo nabolje. Publiku je njegov gest, u najmanjem, iznenadio. Nekima je ulio nadu da će se stvari, jednog dana, zaista – promeniti.
Nakon gotovo punih dva sata, već uveliko posle ponoći, diskusija je formalno zaključena, ali je publika i atmosfera razgovora koji polako prelazi u žurku – nastavila da se razvija, a sve u ritmu festivala.

* * *

Dan drugi: Aktivistička kuhinja Omladinskog centra CK13.
Društvo već uveliko homogenizovano, ali dolaze i nove. Hrana, muzika i polazak prema Art klinici, na otvaranje izložbe Prizori iz života Zečice Jensen.
Zečica Jensen je mala, stane u šaku. Ali je njena priča velika, prekookeanska, transkontinentalna. Proputovala je gotovo ceo svet, gostovala u galerijama, muzejima, teatrima, izlozima, terasama i raznim očekivanim i neočekivanim mestima, običnim i neobičnim. U kutku Art klinike, na zidu su njene fotografije, sa strane ide projekcija filma o njoj, a u sredini je mali drveni sto sa mnoštvom njenih autograma i njom samom – Zečica Jensen stigla je i u Novi Sad!
S obzirom da ne voli da govori o sebi i da nije navalentna, uz to je i plišana igračka, u ime Zečice Jensen govori Helen Varley Jamieson, umetnica s Novog Zelanda. Ona pojašnjava koncept izložbe, govori o njenom istorijatu i planovima i poziva sve koji hoće da se upoznaju i druže sa Zečicom Jensen – da je pronađu na facebooku. Zečica Jensen je otvorena, radoznala i dobronamerna. Nemojte se stideti da joj priđete. I obavezno uzmite kartončić sa njenim zečjim autogramom.
U festivalskoj brošuri, uz najavu ove izložbe, stoji i odlomak iz manifesta umetnice: “Umetnost je transformativna, a sada nam je više nego ikada potrebna transformacija – na ličnom i društvenom nivou. Ja sam umetnica-nomatkinja iz 21. veka, inspirisana ljudima koje srećem i mestima do kojih stižem, kreiram umetničke radove koji slave i propituju savremeni trenutak. Privlače me osobe koje umeju da nađu radost uprkos teškim vremenima, ljubav uprkos različitosti i mir uprkos konfliktu, zato što nam takvi ljudi nude viziju za budućnost u ovom složenom svetu. Istraživanje mi je pokazalo da su većina ovih ljudi umetnici i umetnice, u ovoj ili onoj oblasti, često pozorišni umetnici/ce, i zato je tu prostor u koji sam odlučila da uperim svoje objektive…”
Publika, sačinjena od osoba bliskih i manje bliskih umetnosti i aktivizmu, različitih generacijskih kodova i pogleda na svet, u nekoj neobičnoj atmosferi prilazi izložbi, otvara se Zečici Jensen, upoznaje se sa njom i nakon toga zajedno otvaraju neku novu i neprepričljivu dimenziju.
— devojka u ljubičastom prsluku svojim malim mobilnim telefonim snima sve. beleži prisutne. ne govori —
Pred polazak u CK13, devojka u ljubičastom prsluku, posetiteljka, ona što svojim malim mobilnim telefonom snima sve, beleži prisutne i ne govori – progovara. Prilazi grupi momaka i devojaka i iznosi svoj stav, da je sve to u redu, da ona sve prihvata i poštuje, ali bi savetovala devojkama da možda pokušaju s muškarcima. I kreće toliko puta ponovljena priča: šta je prirodno, šta nije prirodno, šta je normalno, šta nije normalno… Prisutni/e je slušaju i ne ulaze u rasprave. Devojka u ljubičastom prsluku je samouverena. Sigurna je, ima stav. Usled nedostatka volje za sukobima među prisutnima, vidno izrevoltirana, ona izlazi iz Art klinike. Sa svojim malim mobilnim telefonom i prisutnima koje/i su: zabeležene/i.

* * *

Dvorište CK13 se puni, muzika se utišava. Uskoro počinje online performans MAKE – SHIFT, umetnica Helen Varley Jamieson i Paule Crutchlow. Ovaj performans se odigrava u dve obične dnevne sobe, jednoj u Londonu, drugoj u Novom Sadu. On nastaje pred i sa publikom u CK13 i online publikom širom sveta. Umetnice koriste audio-vizuelnu komunikaciju, chat i sredstva performansa. Tema oko koje se događa performans je ekološka, pitanje otpada, ambalaže, recikliranja. Nakon stidljivog početka, prisutne/e polako prilaze tastaturi i počinje chat. Diskusija se lagano razvija. Neki ostaju na svojim mestima, ne želeći da se uključe. Forma performansa im je svakako zanimljiva, tema manje-više. U diskusiji koja je usledila nakon performansa, a u kojoj su, uz Helen Varley Jamieson i Biljanu Stanković Lori učestvovale/i i prisutne/e, najviše se razgovaralo baš o odabiru teme u odnosu na kontekst u kojem se performans realizuje. Iako su teme iz oblasti ekologije neminovne i nezaobilazne, stekao se utisak da je publici, onoj okupljenoj u CK13 tema ipak bila daleka. Društveno-politički kontekst u kojem se festival događa, još uvek je u raljama nekih drugih tema i problema, pre svega pitanja diskriminacije i nasilja nad LGBT populacijom, ali i ostalim skrajnutim grupama: osobama sa invaliditetom, ženama, Romima…, pitanju suočavanja sa prošlošću, ratnim i post-ratnim pitanjima, odbranom pred nacionalizmima, klerikalizacijama i inima. No svakako, ovakav performans može biti svojevrsno osveženje i podstrek za neke nove uvide i za izmeštanje iz svakodnevnog konteksta.
Diskusija se zatvara, kreće muzika i druženje. Biljana Stanković Lori proglašava da je četvrto izdanje Festivala Umetnost radi akcije – završeno.

* * *

Ali time aktivistički i umetnički rad na skretanju pažnje na težak položaj LGBT populacije u Vojvodini i Srbiji – nije i ne sme biti završen. Stiče se utisak da u nekim sferama i segmentima još uvek nije ni započet. Iako nije bio pretenciozan, ovaj festival je napravio mnogo. Kao jedini lezbejski festival u ovom trenutku u Srbiji, ali i u celom postjugoslovenskom regionu, Umetnost radi akcije je pokušala da kroz umetnost ukaže na to šta znači, odn. kako je pripadati nekoj manjinskoj zajednici, u ovom slučaju lezbejskoj. Umetnost radi akcije je ukazala na različite vidove diskriminacije od strane države, ali, što je ipak najdragocenije: prikazala je šta se dešava u trenutku kad se ljudi spoje, kad se između njih uspostavi dijalog.
U okolnostima kada su mediji skoro sasvim ignorisali najave u vezi sa ovim festivalom, kada na nekim mestima nije bilo moguće ni okačiti plakat, dakle, u atmosferi koja se kreće između ignorisanja i pretnji, Umetnost radi akcije uspela je da, u skladu sa svojom dobronamernom politikom, politikom Novosadske lezbejske organizacije, napravi iskorak u rizik, ali u isto vreme iskorak u jedan drugačiji i u svakom slučaju: bolji svet.

p.s. Nekoliko dana nakon festivala, devojka u ljubičastom prsluku došla je u prostorije Omladinskog centra CK13 i verbalno napala prisutne. Rekla im je da su svi oni strani plaćenici, da ona vrlo dobro zna šta i za koga rade i ko ih za to plaća. Rekla je da im neće pomoći ni ovi ni oni, pa ni policija. Iako možda deluje banalno i benigno, njen je slučaj/nastup: simptomatičan. I nije nimalo bezazlen. Postavlja se pitanje ko i dokle može da preti, etiketira, pravi kategorije ovih i onih,
i da li zaista baš niko neće moći i neće hteti: da pomogne?

Bojan Krivokapić, aktivista u kulturi i pisac. Više godina bio aktivan u Kamernom pozorištu muzike OGLEDALO, u projektima umetničke edukacije. Bio član užeg tima Međunarodnog festivala Aktuelne muzike INTERZONE. Završio Komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Kratkom prozom i poezijom zastupljen u više zbornika i antologija u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Austriji. Trenutno je na magistarskom programu Studije roda na Centru za interdisciplinarne postdiplomske studije Univerziteta u Sarajevu. Živi u Sarajevu.

MULTIMEDIJALNI MAK

Časopis MAK je multimedijalni časopis za politiku i kulturu, odnosno časopis za mlade. Nekada, od 1972. godine, MAK je bio glasnik komunističke omladine, danas je to jedini savremeni časopis na rusinskom jeziku u Srbiji (Vojvodini), pa i u svetu. Od 2005. godine časopis dobija novu koncepciju: izlazi šest puta godišnje, uz svaki broj izlazi i dodatak iz četiri multimedijalne edicije – literarne (MAKoff), vizualnih publikacija (ARToff), muzičkih kompakt diskova (MAK CD) i DVD video diskova (MAK DVD).

U novoj koncepciji časopis MAK je objavio 36 brojeva i dodataka: 12 knjiga računajući i „Antologiju savremene rusinske literature generacije 1990-2010“; 3 vizualna kataloga likovne i foto umetnosti; 10 kompakt diskova rok, post-pank, pop, elektronske i stilizovane tradicionalne muzike i tri DVD video priloga. Na takav način, nekolicina mladih ljudi u Novom Sadu pokušava da kroz univerzalne i globalne vrednosti sačuva i svoj nacionalni identitet.

Uz osnovni rusinski jezik, MAK objavljuje radove i na ukrajinskom, srpskom, slovačkom i engleskom jeziku, kako bi se približio srodnim kulturama i okruženju. MAK podržava filozofiju liberalnog društva, okrenutog prema ideji Srednje Evrope u kojoj je kulturni život smešten izvan velikih gradova, u isprepletenim jezičkim komunikacijama i u autonomnim zonama pojedinaca, čija je individualnost deo njihove umetničke artiklulacije.

DRUGA VOJVODINA

Skoro od prvog broja iz nove koncepcije, redakcija i saradnici multimedijalnog časopisa MAK susreću se sa ignorisanjem, marginalizovanjem ili, u najgorem slučaju, sa raznim oblicima pritisaka vojvođanske rusinske elite i okruženja, koje je tradicionalno, verski i patriotski pristrasno orijentisano.

Pokrajina izdvaja značajna sredstva kako bi se u Vojvodini sačuvala rusinska tradicija i kultura. Paradoks jeste u tome da se stavljanjem akcenta na očuvanje tradicije i drugih hermetičkih kategorija kod nacionalnih zajednica potpuno podriva koncept građanske, odnosno Druge Vojvodine. Dovoljno je samo površno pogledati većinu medija na jezicima nacionalnih zajednica (radio, TV, štampa), koje finansira Pokrajina i građani, i sve je jasno.

Rusini, a verovantno i druge nacionalne zajednice u Vojvodini, žive u kulturnom otuđenju, često se ne identifikujući sa konceptom savremenog nacionalističkog političkog društva Srbije i tražeći barem neki univerzalniji način integracije u državu čiji su državljani. Nacionalne zajednice u Vojvodini sve više žive „jedni pored drugih“, a ne „jedni sa drugima“. Istovremeno, unutar manjiskih nacionalnih zajednica vladaju pravila patrijarhalnog društva (iz feudalnog doba – grubo rečeno), sa preovlađujućim patrimonijalnim običajima, koja nisu spremna za demokratizaciju, iako značajan broj predstavnika rusinske, pa i ostalih nacionalnih zajednica u Vojvodini, na izborima deklarativno podržava demokratske i proevropske političke opcije.

Od bivše Jugoslavije, koja je bila, kako smatra istoričarka Latinka Perović, naš „nepoloženi ispit za Evropsku uniju“, ostala je, možda, još jedna „ponavljačka“ šansa  – građanska ili Druga Vojvodina. Druga, ili građanska Vojvodina, je važna, jer može podstaći proces gravitiranja Srbije prema svom prirodnom kulturnom okruženju –  Srednjoj Evropi, a samim tim i Evropskoj uniji. Stoga je važno da nacinalne zajednice u Vojvodini, pored tradicionalnog, razvijaju i građanski duh, preko univerzalnih i multijezičkih projekata, i unutar svog kulturnog okruženja. A institucije Vojvodine i Srbije, ukoliko žele da dosledno ostvare demokratski legitimitet, trebale bi više podržavati i stimulisati politiku građanskog društva. Pre svega na nivou republike, regiona i među nacionalnim zajednicama.

Mladi nisu ljubitelji religije

Međutim, ostavljajući pijacu iza sebe brzo postaje jasno da je Priština postala grad čiji je broj stanovnika tako naglo porastao u poslednjih nekoliko godina, posebno od proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine, da infrastruktura ne može još uvek da se izbori sa tolikim brojem automobila, ali i stanovnika. Saobraćaj na momente podseća na one neverovatne snimke iz Indije, na kojima se vidi potpuni kolaps i odsustvo bilo kakvih pravila tokom vožnje. Na ulicama Prištine ima toliko automobila da su saobraćajne gužve svakodnevnica, a posmatrajući pešake imate utisak da ce svakog sekunda neko nastradati. Grad je prepun ljudi. Živo je na svakom milimetru tog asfalta. Meštani kažu da je gužva ponekad nepodnošljiva, ali da je bolje nego „ona pustinja“ koja je vladala tokom ratnih godina.

U svakom slučaju, ono što upada u oči je ogroman broj mladih ljudi na ulicama. Školarci u školskim uniformama, urbana omladina i sređene devojke u maniru lepotica sa naslovnica Elle ili Vogue. Vrlo retko među njima prošeta i neka sa pokrivenom glavom, odgojena u duhu islamske kulture i vere. Razgovarajući sa mladima tokom noćnih izlazaka, saznajem da im je vera danas u drugom planu i da je poštuju onoliko koliko je to u njihovim porodicama tradicija, te da im verski praznici predstavljaju dane tokom kojih se sastaju i provode vreme zajedno sa svojim najrođenijima.

Mladi otvoreno govore o problemima sa kojima se „novorođeno“ društvo suočava. Govore o pojavi ekstremnih i radikalnih islamskih vođa, koji pokušavaju da pridobiju populaciju i da što više približe veru i državu. Za njih je to još jedno breme i opterećenje, jer bez obzira na sada već opšte prisutnu liberalnost, još uvek mnogi smatraju da je mešanje među verama loše. Govore o Ustavu koji je „najmoderniji na Balkanu“ i na osnovu koga, po njihovom mišljenju, može da se izgradi država koja će biti prijatan i siguran dom za mnoge različitosti, ali da još uvek nema stvarne povezanosti među svim delovma populacije. Kao i bilo gde na svetu, govore o tome kako su besni na one svoje vršnjake koji ne uspevaju da izgrade sopstvene stavove, već se prepuštaju stereotipima i uticaju medija ili zlonamernih.

Noćni život

No, zahvaljujući tako „mladom gradu“, noćni život je zaista vrlo raznovrstan. U Prištini postoji nekoliko velikih klubova, od kojih je jedan i takozvani P1. Tokom vikenda u njemu je gostovao i poznati britanski di-džej Edi Stivens (Eddie Stephens) za čiji se nastup tražila karta više. Sledećeg dana Edi se sa nekoliko svojih prijatelja sasvim ležerno pojavio u lokalnom kafiću zvanom „Šalter“. U „Šalteru“ se okuplja alternativna omladina. Napravljeno od šalter sale željezničke stanice, po čemu je i dobio ime, Šalter je mesto na kojem možete sedeti do ranih jutarnjih sati, naručiti jedno od skoro 40 različitih vrsta piva iz ponude i sresti zanimljive ljude i priče iz neverovatnih krajeva planete. Kao da ste zaista u čekaonici neke željezničke stanice, ovde se okupljaju ljudi iz celog sveta i engleski jezik se čuje za skoro svakim stolom. Ali ovom prugom vozovi ne saobraćaju kao što je to bilo pre. Postoji samo jedan zvaničan polazak za Skoplje oko sedam sati ujutru, a taj se isti voz vraća u kasnim popodnevnim satima.

U „Šalter“ je osim Edija, pre više od mesec dana svratio i Dejvid iz Sijetla i od tada više ne želi da napusti Prištinu. Dobio je posao „čistača“ dok se ne snađe, jer je profesor engleskog jezika i očekuje da će u gradu u kojem je međunarodna zajednica opšte prisutna i gde je engleski jezik vrlo cenjen, lako naći zaposlenje. Dejvid se „zaljubio“ u Prištinu i ljude koje je upoznao za to kratko vreme. On ima veliki plan da započne projekat osvešćivanja muškaraca o temi feminizma i emancipacije žena, te da im pokaže da je svet bolje mesto ukoliko su žene i muškarci jednaki. Želi da kroz grupu muških feminista podigne svest ženama da je potrebno da izađu iz stega patrijarhalnog vaspitanja.

Tokom subotnje večeri u istom kafiću u neko doba noći je jedan mladi dugokosi dečko, koji je upravo stigao sa studija iz Londona, zasvirao harmoniku i stare albanske narodne pesme. Ovo prijatno iznenađenje skreće razgovore sa „ozbiljnih“ tema u široke osmehe. Vlasnik lokala kaže da se ovakve „intimne večeri“ dešavaju često, na opšte oduševljenje i meštana i stranaca, jer tada cela kafana peva u glas, a uz svojevrsni „sevdah“ nazdravlja se domaćom.

Novorođenče i Bratstvo i jedinstvo

Duž celog Bulevara Majke Tereze, koji je glavna gradska ulica, kao i u samom centru grada, smeštene su zgrade vlade, ali i institucija Evropske unije i međunarodne zajednice. Nezaobilazni kampovi sa vojnicima Kfor-a iz raznih zemalja deluju pomalo zastrašujuće, a mnoštvo automobila sa diplomatskim tablicama EU odaje utisak da niste na Balkanu, već zaista negde u Briselu. Prisustvo međunarodne zajednice se oseća u svim sferama života. Tokom mnogo godina unazad engleski jezik je postao deo svakodnevnice ljudi u ovom gradu, pa je tako i čuveni spomenik u obliku reči „Newborn“, podignut u čast proglašenja nezavisnosti, napisan na engleskom. U jednom kratkom intervjuu njegovi kreatori, dizajnerski tim Ogilvy Kosova (firma koja se bavi dizajnom), rekli su da su izabrali upravo reč „Novorođenče“, jer ona obuhvata sve ono što će nezavisnost doneti novoj državi, te da su izabrali da to bude reč na engleskom jeziku da bi se globalno prenela poruka o tome da je nova zemlja rođena, ona će da raste i da se razvija. „Newborn“ je skulptura visoka tri a dugačka 24 metra, teška devet tona i neodoljivo podseća na slična „slova“ koja su postavljena u metropolama širom Evrope i sveta.

Nasuprot ovom spomeniku novog vremena i nove budućnosti, tik pored zgrade vlade i dalje se uzdiže nekadašnji simbol Prištine – spomenik bratstvu i jedinstvu. Njegova simbolika i značaj naziva koji nosi davno su izgubili smisao. Ali spomenik je, iako predviđen za rušenje, još uvek na svom mestu. Na Bulevaru Majke Tereze nalazi se i ogromno gradilište na kojem se sada već u završnoj fazi uzdiže grandiozna katedrala posvećena upravo toj ženi, koja je tokom njene poslednje posete Kosovu 1996. godine proglašena za počasnu građanku Prištine. Ovo je najveća katedrala koja je izgrađena na Balkanu i zanimljivo je to da se nalazi baš u zemlji gde katoličku veru ispoveda manje od deset odsto stanovništva. Da li je to pokazatelj tolerancije i da li će ovo versko zdanje služiti kao mesto promocije mira i tolerancije prema različitostima? Da li je Prishtina time načinila simboličan korak ka ponovnom približavanju svih onih koji su nekada sa ponosom gledali u gorespomenuti obelisk bratstva i jedinstva, a koji su se decenijama unazad sve više udaljavali jedni od drugih i zaboravili kako je živeti u miru? Da li će narod Kosova uspeti da iskoristi šansu da „Novorođenče“ odneguje u jednu modernu zemlju u kojoj će se svako osećati dobrodošlim? Dok koračate ulicama Prištine danas, oseti se entuzijazam i želja da se upravo to i desi.

Maja Leđenac

(Photo: Jetmir Idrizi)