Bundestag odabran prema neustavnom zakonu

26 Jul 2012

Novi izbori u Nemačkoj trebalo bi da se održe na jesen iduće godine, ali Savezni ustavni sud je trenutni izborni zakon proglasio protivustavnim. Problem je složena regulativa koja stvara apsurdne rezultate

To znači da poslanici moraju hitno da se dogovore o novom zakonu i to u vreme kada su u svim strankama već počela razmišljanja i računice kako da se osvoji što više poslaničkih mesta na jesen 2013. Po pravilu, teži se da o izbornom zakonu postoji konsenzus svih parlamentarnih političkih stranaka, ali i zbog potpuno različitih interesa i zbog finesa nemačkog izbornog zakona – to zaista izgleda kao nemoguća misija.

Teško razumljivo i Nemcima

Izborni zakon je toliko složen da ga zapravo ne razumeju ni mnogi Nemci. Strancima je bolje da to i ne pokušaju: neki ključni termini su čak i na Vikipediji opisani dugim tekstom, ali samo na nemačkom. Međutim, u osnovi, to nije tako komplikovano ako imate u vidu nameru onih koji su pisali zakonske propise.

Načelno, postoje dva izborna sistema. Prvi je razmerni ili proporcionalni u kojem se broje svi glasovi koje je dobila neka stranka i onda, prema stranačkim listama, sve stranke koje su prešle izborni cenzus, šalju u parlament onoliko predstavnika koliko su osvojile glasova. Problem je da to često stvara (pre)veliko šarenilo u parlamentu gde je, kao što trenutno vidimo u Holandiji, gotovo nemoguće stvoriti stabilnu vladu.

Drugi sistem je većinski koji se često zove i „Winner takes all“ odnosno „Pobednik nosi sve“. Izraz nije slučajno na engleskom, jer se tako bira u Velikoj Britaniji. On pak stvara drugi problem: male stranke jedva da ikada pobeđuju u nekom okrugu, tako da se u parlamentu ne čuju glasovi i drugih političkih mišljenja osim „velikih“ stranaka.

Nemačka zapravo ima – dvostruke izbore!

Nemačka je odlučila da krene trećim putem i kao što je još jednom utvrdio Ustavni sud, opet se okliznula na složenosti sopstvenog sistema. Naime, ovde se kombinuju oba sistema najjednostavnijim načinom, a zapravo se u Nemačkoj istovremeno održavaju dvojni izbori za isti parlament i birači daju dva glasa. Birači jednim listićem biraju po većinskom sistemu kandidata koji će, po njihovom mišljenju, najbolje zastupati njegovu izbornu jedinicu; a onda ispunjavaju još jedan listić gde svojim „drugim glasom“ biraju stranku. Prema procentu osvojenih drugih glasova stranke šalju u parlament svoje poslanike po proporcionalnom sistemu – među tim poslanicima moraju se naći oni koji su dobili izbore prema većinskom sistemu.

I sad počinje prava komplikacija: jer tim „dvostrukim“ glasanjem može biti i mnogo više pobednika i poslanika u parlamentu. Jer ako se građanima sviđa neki kandidat – ali njegova stranka ne dobije dovoljnu podršku, onda će u Bundestag ući pobednik izbornih jedinica uz onoliko zastupnika koliko je stranka osvojila glasova. Taj „višak“ se pak zove „prekobrojni mandat“ i već to stvara dovoljno problema.

Dva glasa – i dvostruko veći parlament?

Jednostavnom računicom da svaki građanin bira dva puta znači i da se tim „prekobrojnim mandatima“ i broj poslanika u parlamentu teoretski mogao dvostruko da se poveća. To bi onda stvorilo lepu gužvu u dvorani Bundestaga u Berlinu (u tamošnjem restoranu i toaletima), ali to bi i moglo nekako da se podnese jer nije politički problem.

Politički problem mogao bi da nastane na drugi način i to činjenicom da je Nemačka federalna država, sastavljena od šesnaest saveznih pokrajina. Izbori se naravno održavaju na pokrajinskom nivou i zamislimo da na primer samo svi birači Bavarske biraju samo socijaldemokratske kandidate prvim glasom, ali konzervativnu stranku drugim glasom. Na taj način bi i u Berlinu odjednom bilo dvostruko više poslanika iz Bavarske nego što joj to pripada po broju stanovništva.

Više glasova – manje zastupnika

Zato postoji „ukupni saldo“ koji se ne može preći, a koji onda stvara pravi politički problem zbog kojeg se uključio i Ustavni sud. Stranka koja je na taj način („prekobrojnim mandatima“) osvojila višak mesta u parlamentu, to mora da „plati“ u nekoj drugoj saveznoj pokrajini gde će onda izgubiti određeni broj poslaničkih mesta. U određenim okolnostima, tako se stvara apsurd: da bi neke stranke dobile više poslanika da su osvojile manje glasova birača (tako je na primer bilo na ponovljenim izborima u Drezdenu 2009. godine).

To nije tek prosta izborna računica, nego i jasna strategija pre svega velikih stranaka. Upravo su hrišćanske demokrate Angele Merkel na izborima 2009. osvojile 24 dodatna zastupnička mesta takvim „prekobrojnim mandatima“ i zato stranka nemačke kancelarke nije želela da menja izborni zakon. Zapravo, ni socijaldemokrate ne žure sa promenama: prošli put je CDU „zaradio“ više mandata, ali u delu izbora gde „pobednik nosi sve“ i SPD često profitira na taj način.

Vruća tema za malo vremena

Naravno da se već u svim strankama uveliko razmišlja o predstojećim izborima i o modelu kojim bi osvojile najviše mandata. Manje stranke – zeleni, stranka levice, ali i liberali – skloni su modelu da se izjednače rezultati oba načina glasanja, dakle da ako neka stranka „zaradi“ prekobrojni mandat, da to onda „plati“ tako da u parlament uđe pobednik izborne jedinice umesto poslanika sa stranačke liste.

Ustavni sud zapravo ne misli da je to rešenje: on dopušta određenu razliku u broju poslanika osvojenih prema procentu popularnosti stranke, ali smatra kako ne bi trebalo biti više od ukupno 15 „prekobrojnih“ u parlamentu. U svakom slučaju, to je problem koji treba hitno rešiti i koji podgreva vruću političku jesen godinu dana pred izbore u ovoj zemlji.

(Anđelko Šubić, Deutsche Welle)

Podelite ovu stranicu!