BRANKA PRPA: Zašto je Vučić ćutao 14 godina

18 Jul 2015

"Nije uradio ništa i onda imamo taj neverovatni pokušaj da se cela stvar razreši sa izvinjavanjem građanima zašto 14 godina nije bilo istrage, a zašto nije bilo istrage dok je on bio ministar informisanja, to je zaboravio da kaže"

Povod za intervju s Brakom Prpom, historičarkom, aktualan je: suđenje osumnjičenima za ubojstvo njenog supruga, novinara Slavka Ćuruvije, ubijenoga 11. aprila 1999. godine u Beogradu. I ona je bila žrtva s teškim tjelesnim povredama, jedini je svjedok tog zločina. Svjedočit će i na suđenju koje je u toku, ali joj sve to – da je i žrtva i svjedok – neki još osporavaju.

Traje suđenje osumnjičenima za ubojstvo Slavka Ćuruvije. S obzirom na to da ste i sami svjedok u tom procesu, pa svoja saznanja vjerojatno bazirate na medijskim izvještajima, kako ocjenjujete početak suđenja?
Suđenje je startovalo u okviru onog što je Rade Marković pokušao da sugeriše u samom početku, da je to politički proces, što zaista nije. Niko od njih nije nikakva politička činjenica u Srbiji, oni su samo izvršioci jedne politike, odnosno vladajućih političara tog vremena. Prema tome, to nikako ne može tako da se atribuira. Više-manje, počeli su da insistiraju na političkom procesu, pogotovo Milan Radonjić u svojoj odbrani. On je čak rekao i da je ponosan na sve to što je radio. U svemu tome postoji jedno pravilo: nikad neko, ili vrlo retko u sudskoj praksi, neće reći da je zaista kriv i vrlo teško od ljudi koji učestvuju u takvim stvarima može čovek očekivati pokajanje ili nešto blaže od toga, grižu savesti. Toga nema.

Rade Marković, očekivalo se, mogao bi nakon svih ovih godina progovoriti, ali to se nije dogodilo…
Nije se dogodilo. Nije tu sad samo, po mom mišljenju, pitanje da on progovori. Tu je strašno mnogo krivice za jednog čoveka, on u suštini i nema mogućnost da alternira svoju postojeću poziciju i onda verovatno psihološki pokušava, ako je moguće, da spasi makar ostatke svog obraza i tvrdi da on nije učestvovao u ubistvu. Koliko god je apsurdan takav stav i odbijanje da se zapravo cela ta situacija razreši na način da povrati makar deo svog ljudskog dostojanstva, on zapravo radi suprotno od toga, negira sve to, verovatno pokušavajući ceo svoj život učiniti mnogo smislenijim nego što on jeste.

Što mislite o medijskoj informaciji o službenoj bilješci koja se pojavila, a koja navodno povezuje Mirjanu Marković s nalogom za ubojstvo Slavka Ćuruvije?
Nisam iznenađena time, jer bez ikakve službene beleške sedam dana pred Slavkovo ubistvo izašao je u “Politici expres” tekst “Ćuruvija dočekao bombe NATO pakta”, u kojem se novinar Miroslav Marković pozivao upravo na Miru Marković i taj sastanak, gde je ona rekla da je Ćuruvija izjavio da i treba bombardovati. Dakle, to je zabeleženo i u novinama kao argument za napad na Slavka.

Koliko vremena je prošlo dotad od posljednjeg Slavkovog viđenja s Mirjanom Marković?
Mislim da je su se poslednji put videli u zimu 1998. godine. Slavko je tražio da ga ona primi posle onih sudskih procesa, zabrana “Dnevnog telegrafa” i “Evropljanina” i onda joj je rekao sve ono što sam već mnogo puta pomenula. Koliko se ja sećam, on ju je pitao: šta vi ovo radite, uvodite zemlju u rat, i ne samo to, nego uvodite i diktatorski sistem, kažnjavate i zatvarate ljude… Tada su se omasovile i sve one likvidacije na Kosovu, tako da je to bila zaista zastrašujuća slika Srbije. Sve joj je to on rekao, uključujući i onu poslednju rečenicu koja je bila pretnja: možda ja neću preživeti i možda ću otići pre vas, ali ako preživim, kunem vam se, visićete na Terazijama. Ona je, naravno, tu pretnju tako i shvatila. Nije pogrešila!

Osim što nisu visili na Terazijama!
Osim što nisu! Ne samo što nisu visili na Terazijama, nego čak nisu ni lustrirani, što je najbenigniji vid kazne da ljudima onemogući da više ikad učestvuju u politici ili rade u državnoj službi. Čak ni to, nažalost, nije ostvareno.

Zašto se čekalo toliko godina da bi posao napravila nekakva komisija, umjesto nadležnih organa sa svim ovlastima da istraže i dovedu do optužnice?
Ja sam od početka smatrala da je to sasvim pogrešno, pre svega zato što državne ustanove ne mogu da se alterniraju na taj način, pogotovo kad one postoje i funkcionišu; nismo mi u postrevolucionarnom periodu gde država nije ustrojena, pa treba da pravimo alternativne institucionalne oblike postojanja ili imitiranja nekog državnog organa. Od samog početka sam to shvatila kao manipulaciju, drugim rečima, pokušajem da se cela stvar izmesti iz države, da se napravi jedan potez koji bi funkcionisao kao želja premijera da pokaže koliko mu je stalo da se to razreši…

Premijera koji je, uzgred rečeno, bio ministar informiranja u to vrijeme…
Ne samo to, tadašnji ministar informisanja Aleksandar Vučić nije podneo ostavku nakon ubistva Slavka Ćuruvije, pritom ga nije interesovalo to što nije bilo nikakve istrage; prva istraga počinje posle 5. oktobra 2000. Mene tada, prvi puta 29. novembra 2000, zovu da pogledam fotografije mogućeg izvršioca ubistva – godinu i devet meseci me niko nije zvao! Tog 12. aprila 1999. su završili sve oblike istrage i sve stavili ad acta: kako onda to nije Vučića iritiralo? Nije ga iritiralo godinu i devet meseci – bio je na položaju na kojem je mogao nešto da uradi, a nije uradio ništa i onda imamo posle punih 14 godina taj neverovatni pokušaj da se cela stvar razreši sa izvinjavanjem građanima zašto 14 godina nije bilo istrage, a zašto nije bilo istrage dok je on bio ministar informisanja, to je zaboravio da kaže. Dakle, imao je Vučić pune dve godine da ta pitanja postavi na tadašnjoj vladi Srbije, a niti ih je postavio, niti je podneo ostavku. Prema tome, bio je saglasan sa time što se uradilo, ušao je u prećutno saučesništvo, da to tako nazovem. Prema tome, taj licemerni potez stvaranja komisije pored državnih organa bio je zapravo i put da se detronizuju same institucije države. Šta to znači: sve institucije države zavise od lične volje jednog čoveka, pa će početi istraga zato što on to hoće. Onda je to kraj države. Nema države! To je ono: “Država, to sam ja”, a kad izgovoriš tu rečenicu, države više nema. To je ukidanje jedne strašno važne oblasti države, treće vlasti, njene nezavisnosti i svođenje na nivo lične volje. Onda ta lična volja ide još dalje, pa imamo komisiju. Nisam smatrala da nešto takvo treba da se podrži i veoma mi je žao što su novinari u to ušli, jer su novinari, po prirodi stvari, ljudi sa dobrim informacijama, ljudi koji razumeju. Biti upotrebljen na taj način je nešto što im zaista nije trebalo.

Bilo je mnogo kritika komisije koja je istraživala Slavkovo ubojstvo, ali jedna od najeksponiranijih njenih članica, urednica “Politike” Ljiljana Smajlović, osporila vam je status žrtve iako ste ne samo jedini neposredni svjedok, nego i žrtva zločina.
Ljiljana Smajlović je za tu vrstu napada na mene dobila nagradu, postala je ponovo glavna i odgovorna urednica “Politike”. Reč je o prostoj trgovini. Ona je postala neko ko je bio u službi tog čoveka i njegovog pogleda na političke prilike u Srbiji i to sad nije sporno. Način na koji ona vodi “Politiku”, način na koji plasira i brani Vučićeve stavove – ja ne znam da li on uopšte traži od nje tu vrstu prilježnosti – ali je ona apsolutno u njegovoj funkciji. Bilo je apsolutno jasno da iz te funkcije treba da osporiš nekoga ko je suštinski svedok, ne samo ubistva, nego i onog što se dešavalo okolo Slavka i svedok o toj vlasti koja ga je progonila, a ujedno svedok onoga što je radio i Aleksandar Vučić. Ta vrsta pokušaja kompromitovanja osobe jeste potpuno prirodan način nekoga ko nema čistu savest ko pokušava da izbori sa nekim ko ima čistu savest. Ljilja Smajlović nije bila osoba kojoj je Slavko Ćuruvija verovao, nikad! Ona to može da tvrdi, ali nije. Meni je sve to ličilo na kič i petparačku priču. Zato nisam htela da njima odgovaram, jer ima jedan problem: kada uđete u zamku dokazivanja očiglednih stvari, uvek u dokazivanju očiglednog znate da se nalazite u totalitarnom sistemu i da tu nema dijaloga. Vi pokušavate nekome ko izražava sumnju i istinitost nečeg da dokazujete očiglednost te istine. Od toga čovek koji ima razuma treba da odustane i da razume da se iza svega krije ozbiljna manipulacija.
Samu Ljilju Smajlović je Slavko pred smrt izbacio iz kuće, rekao joj je: “Marš napolje”, kad je došla da ga napadne zato što je za BBC dao intervju u kojem je rekao sve najgore o Slobodanu Miloševiću. Ja sam se posle njegove smrti trudila da to ne problematizujem i smatrala sam da u trenutku smrti i tragedije čovek ne treba da se vraća na te stvari, ali on je nju izbacio iz svoje kuće i svog života zauvek. E sad, ja ne znam kako to ona uvek uspe da bude glavni interpretator – među ostalim, ona je govorila i na njegovoj sahrani, a ko ju je izabrao i kako se ona tu našla, ne znam, ali sigurno znam da se Slavko prevrnuo u grobu – pa je sada ona glavna osoba koja se bavi razrešavanjem njegovog ubistva. Imamo kontinuitet u jednom ponašanju, vrlo problematičnom s pozicije istine koju hoće svaki novinar da dosegne, zbog čega novinarstvo postoji kao profesija i zbog čega u demokratiji postoje novinari da učine transparentnim svaki oblik vladavine i političke prakse. Zato su novinari i jedina profesija koja toliko gubi glave svugde u svetu, ne samo u ovoj zemlji. Ubistva novinara su veliko opterećenje i za novinarsku profesiju u Srbiji i za demokratiju u Srbiji. I to su strašno ozbiljna pitanja i ne mogu da se rešavaju na petparački način, političkim kičem i manipulacijama.

Čitali smo u “Politici” i tekst “Treći metak Branke Prpe”. Treći metak je termin u vezi sa manipulacijama oko ubojstva premijera Zorana Đinđića…
I to sve pod firmom “slobode novinarstva”. To su strašno jeftini trikovi. Oni ne mogu mene da kompromituju, oni sve vreme kompromituju Slavka. I od njega i njegove ličnosti prave lake note i reality show. Bez ikakvog pijeteta i bez ikakve ideje o tome zašto je taj čovek izgubio život. Onda objavljuješ jedan sraman tekst koji se zove “Treći metak Branke Prpe”, gde sam ja dezavuisana kao mogući svedok, a Slavko Ćuruvija kompromitovan kao osoba sumnjivog morala; eto, to je suština tog teksta. Takoreći: jednim udarcem dve muve. Čemu tolika frka, a ja pravim karijeru na tome? Verovatno zato što sam ja smatrala da to nije pitanje moje ljudske časti, nego i smisla ljudskog postojanja. Prosto, ništa oni nisu razumeli, oni ne razumeju časne ljude i ja razumem njihov problem: mi nismo sa istih planeta!

Zašto nam se vratilo ono najgore, a mislili da smo već prošli ta najgora vremena devedesetih godina?
Prosto zato što nismo pokušali, pokušaj demontaže je zapravo završio ubistvom Zorana Đinđića. Taj sistem nikad nije demontiran, on je samo kozmetički farban i prefarbavan, od sivog u zeleno ili narandžasto, ali nije promenjen. Mi nismo suštinski radikalno promenili Miloševićevo nasleđe, niti smo tu zločinačku strukturu države koja ubija svoje građane u potpunosti demontirali, niti smo sproveli lustraciju. Krivce za ono što se dogodilo Srbiji i njenim građanima nikad nismo kaznili. To je radio samo Haški tribunal, a on je telo van ove zemlje, a unutar ove zemlje to nije ni problematizovano, niti sankcionisano. Prema tome, imamo vraćeno sve ono što zapravo nismo razrešili. A ko ništa ne nauči iz svoje istorije, biće prisiljen ponovo da je preživi. To je pravilo i mi smo – đaci ponavljači.

U tom ponavljanju prošlo je 20 godina od strašnog zločina, genocida u Srebrenici. Mi smo i dalje na istom preispitivanju i pravljenju ravnoteže zločina…
To je strašna nepravda prema novim generacijama. Svako ko se rodio u to vreme kad je bio rat, nevin je po definiciji. Znači: kompletna generacija je opterećena zločinom svojih očeva i to je besramno, jer takvo nasleđe ne sme da se ostavi deci kao balast njihove budućnosti. Oni s tom prošlošću nemaju ništa i oni koji su učesnici te prošlosti su dužni da je razjasne kako bi ona postala nešto što je znanje o nama samima u istorijskom vremenu. To prebacivanje kompletnog tereta na leđa nove generacije i novih generacija je kukavički čin, jednako kukavički kao što su se ponašali u vreme devedesetih. Jednake kukavice su bile tad i jednake kukavice su danas: ubijali su nenaoružane ljude, ruku vezanih žicom, tako su im pucali u leđa, u grudi, u glave, kao što su kukavice pucali Slavku Ćuruviji u leđa. Ta vrsta bednog kukavičluka, nepostojanja bilo kakvog morala i etike je nešto što je teško opterećenje za budućnost ove zemlje i generacija koje su apsolutno nevine.

Ove godine razmatramo silne deklaracije povodom Srebrenice. Tu su EU, Velika Britanija, Ujedinjeni narodi, Rusija… Da li sve te deklaracije doprinose pomirenju, ili još većem kaosu u kojem se zločini i ne spominju?
Počiniti tako monstruozan zločin, a baviti se lingvističkim ili semantičkim pitanjima, novi je zločin. To pokazuje apsolutno i totalno nepostojanje saosećanja. Ljudsko biće se razlikuje od svih živih bića na planeti Zemlji po tome što ima saosećanje sa drugim ljudima, ne samo po svojoj inteligenciji, nego po celom svom moralu i etičkom kodu i zato je ljudsko biće veličanstveno. Zato s ponosom ističemo sve one trenutke u ljudskoj istoriji gde su ljudska bića pokazala upravo ta svojstva, a s gađenjem govorimo o suprotnim primerima iz ljudske istorije, kao onome kad su oficiri Vermahta – a to se čuva u Jad Vašemu – vikendom, s porodicom, obilazili Aušvic kao zoološki vrt i u knjizi utisaka pisali kako su se divno proveli. Taj hendikep obesmišljava čoveka i njegovo postojanje: kad to čovek vidi repetirano u bilo kom obliku, da li kad je u pitanju zločin ili potpuna neempatija prema bilo kojoj patnji ljudi – poput patnji ovih silnih izbeglica koje zapljuskuju obale evropskog kontinenta? Čovek mora da se pita: “Kakvi smo mi to ljudi.” Ta pitanja nisu dnevnopolitička, ona su metafizička, ona zalaze u oblast dobra i zla, što bi Platon rekao u Idealnoj državi – dobro stoji iznad države – kao ideal kojeg treba dosegnuti, i to javno dobro, opšte dobro jeste rezultat saosećanja sa drugima, bez obzira na to što je tebi divno i krasno, ti ne možeš da živiš divno i krasno dok drugi ljudi pate oko tebe.
Taj potpuni nedostatak empatije prema onome što se desilo Bošnjacima, način na koji su ubijani – najmlađe dete je imalo tri dana – šta sada to znači? Hoćemo napraviti generaciju kao što je ona Urlihe Majnhof koja je imala 18 godina kad je prvi put videla Aušvic u dokumentarnom filmu u školi, pa nakon toga formirala terorističku organizaciju koja je ubijala ljude s nacističkom prošlošću?

Ali i mi smo vidjeli snimak iz Trnova, pa kao da nismo… Nitko da pogne glavu, ako gledamo u naše političare. Da li da im vjerujemo da im je žao srpskih, ako nije bošnjačkih žrtava?
Naravno da nije, jer da im je žao, ne bi ih proizveli! Da li je nekome žao žrtava bombardovanja – nije. Da ti je žao, ako si političar i u tom trenutku odlučuješ o sudbini zemlje, da li bi ti svoj narod i državu uveo u to stanje? – ne, ne bi. U tome i jeste cela stvar, nema tu empatije prema bilo kome i sve je tu lažna retorika i taj patos kojega čujemo u govoru o naciji je deo apsolutno lažnog projekta sebe i drugih u kojem se zapravo traži da nacija bude u tvom kolektivnom ja, jer “ja sam nacija”. Ne, nisi! Ti nisi nacija, a ako sam ja protiv tebe, ja sam protiv države i izdajnik nacionalnih interesa… Ta vrsta svojatanja je najmračnija zloupotreba političke funkcije. Može se opravdati svaki čovek koji ima tu vrstu patosa, to što on zamišlja sebe kroz kolektivitet, ali sama ideja o nacionalnom je potpuno individualizirana i nema šablona u koji će da se smesti osećanje prema naciji svakog pojedinca i pripadnika te nacije. Mi zapravo zamišljamo naciju identifikujući se s kolektivitetom, kako to piše Benedikt Anderson u svojoj Zamišljenoj naciji. Nacija nema psihološka svojstva, samo individua ih ima. Kad izvlačite na nivou paradigme nešto što je nacionalni etos i nacionalna paradigma, vas samo dva koraka dele od toga da zaronite u nacizam i rasizam. Samo dva koraka! Vrlo je zanimljivo da je ta patetična nacija u koju se oni kunu i s kojom se busaju u prsa zapravo rasistička: ne voli druge narode, druge nacije, religije, vrlo je prema njima agresivna i prozelitistička. To sve onda istoričari, sociolozi i politikolozi analiziraju po simptomima kada jedno društvo uđe u totalitarnu aberaciju koja je zapravo vrlo slična nacionalsocijalizmu.
Mislim da je strašno važno za ovo društvo da im se oduzme mogućnost te tlapnje da govore u ime svih i da su oni ti koji artikulišu uopšte sadržaj te nacije i nacionalne svesti. Ko su oni da to rade? Oni su sebi preuzeli božanske atribucije, da nam kažu i što je to nacija i što su nacionalni interesi, a neće to biti baš tako. Da bi se iskazao interes nacije, mora postojati društveni konsenzus, a kako su i gde oni to proverili te svoje stavove, na kom referendumu? Tako što dobiješ izbore, a da ti na njih ne izađe 50 odsto birača, ne zato što je apstinencija rezultat njihove pasivnosti, nego njihovog političkog stava? Ne, oni i dalje smatraju da na osnovu stava nekog procenta stanovništva, sada treba da krenu da nas uvlače u paradigmu koju su oni smislili u svojoj glavi. Naravno, uvek selektivno pritom koristeći istoriju da bi taj ibermenš elemenat mogao da funkcioniše. Pa onda imamo predsednika države koji kaže da Srbija nikad u svojoj istoriji nije vodila nepravedne ratove… Ako ništa drugo, mogao bi dok sluša Vivaldija, da počne sa učenjem malo istorije, možda bi nešto i naučio…

Kako da običan građanin dođe do vlastitih zaključaka kad dijaloga u javnosti nema?
Jedan od najvećih filozofa istorije Arnold Tojnbi piše da kod elita postoji mehanizam izazova i kreativnih odgovora, one su te koje odgovaraju na izazove vremena, a mase su u mimezisu, dakle u oponašanju. Mi u Srbiji imamo jedan mehanizam koji Tojnbija demantuje, mase nisu mimetične, one svoje elite ne oponašaju, nego kreiraju svoj sopstveni svet, jer su im elite tako katastrofalno loše da ne mogu ni ući u mimezis. Mi, s obzirom na katastrofalne elite, imamo vrlo razumne građane. Imamo građane koji pokušavaju po svojim ljudskim aršinima, saznanjima i iskustvima da izmere ono što se dešava, da izmere sve te propagande i situaciju koja im nudi ili im ne nudi neku bolju budućnost. Drugim rečima, ono što je karakteristično za Srbiju u proteklih sto godina, što bi rekao Konstantinović stariji 1927, da narod svaku vlast ovde doživljava kao vis major, elementarnu nepogodu, i tako se ponaša. To je već, morate da priznate, mnogo veći stepen svesti nego što bi čovek očekivao.
Ali imamo jedan veoma zanimljiv fenomen, da naše elite preziru plebs, misle da su bolje i da mogu da mu vređaju inteligenciju, ali svakog bogovetnoga dana. Zamislite koji je to prezir prema sopstvenim građanima! Mi imamo vladajuću ekipu koja ne misli o tome kako će neko da živi sa 25.000 dinara. To je dvesta evra; mogu li oni da se empatično uvale u kožu tog čoveka? Onda poskupljuju struju, dobro, to je ekonomska kategorija, ali ekonomska je kategorija i to imam li ja platu s kojom mogu da opstanem? To su tlapnje od kojih obični ljudi treba da se uvere da su došli reformatori, kao da se na političkoj sceni pojavio Petar Veliki. Ognjem i mačem sprovodi reforme. To je dokaz koliko nedostatak njihove empatije doprinosi smanjenju njihove pameti. Ko oseća šta drugo biće oseća, bio bi možda pametniji, bio bi oprezniji, možda bi birao reči, razmislio bi o svojim odlukama. A pošto to ne rade, dokazuju da nemaju pameti.

Iz ovoga što ste rekli proizlazi optimističan zaključak: građani/narod ipak misle svojom glavom, a političari se uzdaju u nekakve upitnike o javnom mnijenju… i zna se tko pamet ima.
Najopasnija situacija za društvo je ona kad društvo uđe u nihilizam, počinje da živi od danas do sutra i misli da su stvari bezizgledne i da ne može ništa da se pomeri. Ono što smo videli juče u Grčkoj je izlazak iz nihilizma: da, stvari mogu da se promene i ja ću biti akter te promene… Svaki građanin je akter te promene, a svaki oblik totalitarnog sistema zapravo pokušava tu vrstu prirodnog nagona čoveka – da svoj život drži u svojim rukama, na neki način – da uspava i uvede u to ništavilo u kojem je on apsolutno nemoćan. Tu vidimo sve one koji svoje građane ubeđuju da nema drugog načina – kao što i Veliki reformator uverava građane ove zemlje da je jedini način taj da ih osiromaši do izumiranja, što naziva svojom velikom reformatorskom ulogom. U odsustvu bilo kakvog saosećanja sa ljudima, sa stanjem po našim bolnicama, u školstvu i nauci, bilo gde da kreneš vidiš propast i tugu, i onda ideš s nekakvim megalomanskim programima “Beograda na vodi”, koji nije voda nego reka Sava… I sve ostalo, sve su to zamene termina za budale koje verovatno rade marketinške agencije i geniji u pozadini, koji pokazuju kako treba manipulisati s građanima.
Prema tome, ne mislim da je mogućnost da se ovim prostorom vlada bez ikakve reakcije uopšte perspektiva budućnosti. To što se ćuti ne znači ništa. Da je knez Miloš živ, čim bi video da narod ćuti, odmah bi popuštao. Ćutanje je stanje u kom vodostaj raste, reka je još mirna, ali raste, i to svako ko ima imalo mozga može da vidi.

Zato se svi u regiji boje Sirize, kao što se tzv. Zapadna Evropa boji?
Zanimljivo je koliko im svima to smeta, ali svima. Zato što se neko smatra delom tog velikog netvorka Evrope i pošto se u centru nekako odlučilo, onda to tako mora da bude. Pritom su svi, što bi rekao Marks, do te mere alijenirani od svojih naroda, da onda i donose takve odluke, jer u stvari realnost ne vide, slepi su za nju, ona ih ne dotiče. Oni, zapravo, žive u imaginarnom svetu gde Evropa donosi odluke sramne – videlo se to nakon grčkog referenduma, kako se usuđuju da vređaju ceo jedan narod i to rade birokrate nekakve zajednice navodno jednakih evropskih naroda – a oni s pozicija Pijemonta i elite tim rubnim delovima svog novokomponovanog carstva prete i vređaju. To nije održivo. Taj oblik vladavine i taj oblik nesvesti o tome što si proizveo određenom politikom nije održiv. Nevraćanje unazad u smislu onoga što je proizvedeno određenom politikom pogubno je ne samo za nas, nego za celu Evropu. Kad stvari za građane dođu do kraja, više nijedno pravilo ne važi: narod je suveren, političari zaboravljaju da su samo njihovi predstavnici koji ne mogu da odlučuju više od suverenog naroda, jer on isključivo suvereno odlučuje. Siriza je politička partija koja je, ne samo dala pravo narodu, nego je pre svega empatična, jer je narod u humanitarnoj katastrofi, nema lekova, 300.000 ljudi nema struju jer nemaju odakle da je plate. Tu političku ekipu u Evropi nazivaju radikalnom levicom, a ta tzv. radikalna levica saoseća sa svojim narodom za razliku od centra i desnice… Ti mehanizmi se dešavaju u istoriji, kod nas se to desilo 27. marta, s velikim demonstracijama kad je narod rekao bolje rat nego pakt, bolje grob nego rob. To su potencijali i kapaciteti jedne nacije i naroda. Dalje provociranje fundamentalnih principa na kojem je ljudsko društvo uopšte moguće i na kojima je moguća budućnost je opasno, civilizacijski opasno, jer može dovesti do sloma civilizacije. Ne govorimo o revolucijama, sad se neće desiti pojedinačne revolucije kao na početku 20. veka ili na kraju 18. veka, nego će ići sa efektom domina, prosto zato što je svet globalan. Ovo se danas neće završiti samo na Grčkoj, nego će domino-efekt ići po Evropi. Zato se i ovi vladari na truplu bivše Jugoslavije boje, oni su neverovatne gazde u svom ataru, u strahu su da će to pomesti i njih.

(Tatjana Tagirov, Vreme)