BRANISLAVA OPRANOVIĆ: Rođendan Novog Sada bez istorije i njegovih građana

03 Feb 2013

Vlast koja se stidi istorije vlastitog Grada

Naprednjaci su, ipak, i nečim što oni zovu svečanom akademojom, obeležili 1. februar kao Dan Novog Sada. Valjda im je neko objasnio da se istorijski osvedočene dobre i važne stvari ne menjaju u skladu sa dnevnim i kratkotrajnim političkim promenama. A, piše i u Statutu Grada. Taj deo su nekako progutali. No, način na koji su proslavili bio je nevešt, siromašan, kus i sakat, kao da se nečega trebalo stideti pa nije baš bilo zgodno artikulisano i glasno pominjati. Migoljili su se i dovijali kako proslaviti nešto što nije u skladu sa njihovim idejama i poimanjem istorije, kako se podsetiti šta se to ovom gradu dogodilo u mrskoj im Carevini, spomenuti događaj, govoriti o istoriji, a opet ne reći preko mere… Ne izgovarati patriotski neprikladne reči… Ne spominjati nacionalnosti i vere građana ondašnjih… ali i sadašnjih. Zabašurili su, nekako i imena Neoplante – Neusatz, Ujvidek – i preveli latinsko ime samo na jedan od jezika njegovih građana – Novi Sad… Nisu spomenuli ni godinu kada nam je Grad postao slobodan, po tome bi se valjda moglo zaključiti o kom se istorijskom periodu radi pa tako ni koji mu je ovo rođendan po redu… Ni ko ga je, kako i bez krvi “otkupio”… Ni da je to bilo na osnovu molbi, kako je zapisano, “rimokatolika i Rascijana grčkog obreda”… Ni šta je Grad time sebi, novcima svojih građana različite vere i nacije, omogućio… Nije ni spomenuta Elibertaciona povelja, niti su, ne daj bože, izgovorene reči “Slobodna kraljevska varoš”… Štedljivo, svedeno i skromno, jer nije baš svaki događaj iz istorije vredan velikih reči! To, čini se, ne spada u tradiciju i istoriju Novog Sada i srpske Atine, u koju se naprednjaci tako kunu!

Program je otvorila i najavila – kako je stajalo u programu ispisanom na srpskom i engleskom jeziku, moderator i prezenter Dragana Tepavac – samo na srpskom jeziku. Ne rekavši, makar samo na engleskom, jer bilo je gostiju i iz inostranstva, ni “Dobro veče”, a kamoli šta će se pred njima i povodom čega dešavati. Negostoljubivo i nepristojno. I prema gostima i prema Novosađanima.

Potom je sadašnji, političkom silom a ne voljom većine Novosađana, ustoličeni gradonačelnik, Miloš Vučević izgovorio nekoliko rečenica na početku priredbe, uglavnom se držeči opštih mesta i “čuvajući” se za naprednjake “opasnih” istorijskih podataka. Kao da se svega što je bilo i što jeste, a do dolaska sadašnje vlasti, imamo stideti pa je bolje i ne pominjati.

Tako su gosti mogli čuti da je “razvoj Novog Sada tesno povezan sa Petrovaradinskom tvrđavom i Fruškom gorom”… Potom je rekao da ima, na ovim prostorima, tragova života još od paleolita, da bi skočio na modernu istoriju pomenivšu Veliki bečki rat i Petrovaradinski Šanac, racki, tj srpski grad… Mislili su, tadašnji žitelji da će ako otkupe od Austrougarske svoj grad, time obezbediti preduslove za dalji razvoj… Marija Terezija je to i potvrdila…Tako se “rodila” Neoplanta, ili Novi Sad…”Retko se sreće na ovim prostorima takav nacionalni sklad, koji je doprineo napretku grada… U poslednja tri veka, Novi Sad je bio svedok, (a ponekad i učesnik), svih važnijih istorijskih dešavanja na ovim prostorima. Međutim, najveće bogatstvo ovog grada uvek su bili njegovi građani”, rekao je gradonačelnik Vučević.

Publici, u kojoj su uglavnom bili odbornici iz sadašnje većine u Skupštini grada, kao i gosti iz nekih od bratskih gradova (koje su domaćini doveli pred SNP da se, valjda, ne bi lomatali po autobusima za koje ne znaju pročitati gde voze), predstavljen je, potom, dug i nedinamičan, amaterski skrojen film o ovogodišnjem dobitniku februarske nagrade, profesoru Medicinskog fakulteta dr Đorđu Petroviću.

stari novi sad 2Priredba je počela prelepom koreografijom banatskih folklornih igara “Banatski motivi”u profesinalnoj izvedbi KUD “Svetozar Marković”, koji je isto tako vrhunski odigrao srpske igre “Beogradska posavina”. Srećom, potom je nastupio Slobodan Trkulja, pa su gosti od njega i na engleskom mogli čuti šta to on peva i da će im se predstaviti srpskom etno muzikom. Osvetlao je obraz i malo izvadio stvar, rekavši ono što su trebali, a nisu rekli, domaćini – “Dear friends from sisters cities, welcome to Novi Sad!” Usledio je “Garavi sokak”, i Bane Krstić je pevao o Novom Sadu. Doveo je i simpatični dečiji hor “Zvoničići”. Publika je tapšala i pevala šlagere i priredba je bila završena. Nastupi su na bilbordu postavljenom na bini bili “ilustrovani” sa svega nekoliko fotografija starih raglednica Novog Sada.

I nije ovde reč (i ne treba da bude) o tome kome se izvođači i njihov repetoar dopadaju ili ne, oni su profesionalno odradili ono što je naprednjačka koncepcija proslave Dana Grada, predvidela! Reč je o tome da se svaki, mlad i star, obrazovan i neobrazovan, Srbin, Mađar, Slovak, Rusin, Rom … iole pismen građanin Novog Sada, nakon ovogodišnjeg obeležavanja najvažnijeg datuma u istoriji ove varoši, njegovog 265 rođendana, morao zapitati – a koga to i zašto naprednjačka klika vređa i omalovažava ovakvim kusim i tužnim konceptom bez koncepta, istorijom bez istorije, savremenošću bez savremenika, idejom bez ideje, sadržajem bez sadržaja, binom bez scenografije…?

Pa zar u ovom Gradu ne postoje ljudi koji su ga stvorili, ljudi koji ga danas čine i grade, zar ne postoji ni Univerzitet, ni najstariji teatar u Srba i još dva pozorišta, filharmonija, ni akademije umetnosti, ni muzičke škole, ni škole stranih jezika, ni horovi, ni naučnici, ni sportisti… Ni mostovi, ni Dunav, ni arhitektura … Pa ni Kulturni centar, oko čije firme se podiglo toliko političko-grafološke prašine. Sve to, računajući i njegove i građane, valjda ne postoji u Novom Sadu kad nije postojalo ni na bini, ni na bilbordu, ni u govoru gradonačelnika. Sumnjamo da im je to objašnjeno kasnije (ili pre) na prijemu.

“Teško je i nezahvalno (!) nabrajati sve pojedince koji su svojim radom povećali kvalitet života u Novom Sadu i doprineli da odiše mladošću, svežinom i vitalnošću…”, rekao je gradonačelnik. I to je bilo sve o Novom Sadu, o njegovoj prošlosti i sadašnjosti!

Odišemo, dakle, mladošću, svežinom i vitalnošću i to bi, valjda, trebalo da nas preporuči za prestonicu evropske kulture! O dostignućima i onome što Novi Sad preporučuje za takvo prestižno mesto – ni reči. Ili, radikalski rečeno: jok bre!

Branislava Opranović (Autonomija) 

Podelite ovu stranicu!