Branimir Bojić: Novi Sad – Ravnogorski Grad

22 Sep 2013

U potrazi za suvenirima Vojvodine

Nedavno sam kupio prvi auto. Pomalo kasno sam se opredelio za vozačku priču, u Novom Sadu nekako auto izgleda kao nepotrebna stvar, pogotovo ako živite na Bulevaru. Ali, dete, doktori, obaveze, sve je to odnelo prevagu.

Po kupovini auta, ponela me je malo sloboda koju vožnja pruža, moram priznati. I hteo sam da ostavim neki lični pečat na njega, da razbijem sterilnost i odsustvo ličnog dodira. Poželeo sam da kupim zastavicu sa vojvođanskim grbom, ili bar privezak za ključeve, bilo šta što je vojvođansko. I tu počinje moja priča i potraga, ravna potrazi Indijane Džonsa za Zavetnim kovčegom. Nisam mislio da će potraga trajati dugo. Ipak, živim u Novom Sadu, glavnom gradu Pokrajine, čiji su simboli priznati i zaštićeni, zar ne? WRONG, wrong and wrong again.

Obilazeći gotovo sve suvenirnice u Novom Sadu, simboli grada i pokrajine koju volim, prosto ne postoje. Ne da ih nema, ne da nisu trenutno na lageru. Ne postoje. Ravna gora je tu. Otadžbina i čast takođe. Kraljevi, čiče, orlovi, Srbija sa krunom i Kosovom. Sve je tu, kao da smo u Guči.

Ja: Dobar dan.
Prodavac: Bog ti pomogao sinko, šta treba?
Ja (blago telećim pogledom gledam po štandu): Da nemate možda grb Vojvodine na nečemu, ili zastavicu, ili možda grb Novog Sada?
Prodavac: A ne sinko, nemamo mi to.

Pogled mi šara preko majica sa natpisima “Ceca – Ušće”, “Kosovo je Srbija”, “100% Serb” etc.

Ja: Pa kako nema, pola sam grada obišao, nigde ničega.
Prodavac: Pa vidiš, evo imamo ove priveske sa naslikanom tvrđavom, to ti je baš novosadski.
Ja (razmišljam se da li da ulazim u heraldičku polemiku sa prodavcem suvenira, odustajem i pitam): Znate li možda ge bih tako nešto mogao naći?
Prodavac: Tja, šta da ti kažem, nema potražnje za tako nešto. Traže nam policijske značke, i krune, i Draže. Ovo nema prođu. Nego da ti ja pokažem što imam lepe zastave Četničkog pokreta…

Posramljen, i poražen, krećem kući. Na stubu ispred gradske kuće vijori se zastava Vojvodine. Na tabli, ime grada na mađarskom je prefarbano.

I razmišljam – da li je to ona poslednja odbrana nacionalizma. Da li to znači da on umire i da se grčevito hvata za poslednje slamke. Jer kada nacionalizam krene da stvara neprijatelje da bi se od istih odbranio, znači li to da je njegova priča blizu kraja? Nadam se da je to slučaj. Ili je to samo wishfull thinking. Ko zna. Dok ja razmišljam, čujem grupu pijanih mladića kako urla “Čiča Dražo, gde je moje dete”. Nadam se da su sa ekskurzijom. Sve ostalo bi bilo previše.

Branimir Bojić, čitalac Autonomije

Podelite ovu stranicu!