Bramercov saradnik: O žrtvama ratnih zločina niko ne vodi računa

14 juna 2018

Član najužeg tima tužioca Serža Bramerca Aleksandar Kontić za Autonomiju

Priča iz devedesetih godina nije završena, ali će sve buduće procese za ratne zločine voditi nacionalni pravosudni organi, pri čemu će oni imati podršku Mehanizma, rekao je za Autonomiju Aleksandar Kontić, član tima glavnog tužioca Mehanizma Serža Bramerca. Međunarodni rezidualni mehanizam za krivične sudove (Mehanizam), preuzeo je krajem prošle godine posao Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), a nešto ranije i Međunarodnog krivičnog suda za Ruandu. Govoreći o nasleđu Haškog tribunala i o tome kakvu podršku Mehanizam može da očekuje u situaciji kada je Tribunal mnogo pre okončanja svoje uloge izgubio podršku čak i onih koji su od početka shvatali njegov značaj, Kontić kaže da očekuje da će Mehanizam imati podršku koja mu, kao instituciji Ujedinjenih nacija, i pripada.

Ako govorimo o zemljama bivše Jugoslavije, regiona, one su i dalje u obavezi da sarađuju sa Mehanizmom. Jedna od stvari koja je vrlo važna za Srbiju je da će se prema toj saradnji sa Mehanizmom utvrđivati koliko je Srbija ispunila uslove za pristupne pregovore sa Evropskom unijom. Naravno da postoje ljudi koji nisu voleli Tribunal, postoje ljudi koji isto tako neće voleti Mehanizam. Međutim, ovo je pravosudna institucija međunarodnog prava, institucija stvorena od strane Saveta Bezbednosti Ujedinjenih nacija. To su stvari koje su važne za rad tribunala.

A ne lični animoziteti?

– Tako je. Lični animoziteti ili simpatije postoje u svakom slučaju, međutim, ovo su činjenice o kojima se govori. Tribunal i Mehanizam su pravosudne institucije i one imaju vrlo jasan cilj, a to je sprovođenje sudskog postupka protiv određene osobe. I onda imate tužilaštvo, odbranu, imate čitav sistem koji postoji u svakom pravosudnom sistemu.

Mehanizam ne nastavlja posao Tribunala u smislu podizanja novih optužnica?

Ne. To ne može. Mehanizam samo završava postupke, ali ima još niz dodatnih aktivnosti kao što je saradnja sa pravosudnim institucijama u zemljama bivše Jugoslavije. To je jedna vrlo važna uloga Mehanizma. No, osnovna stvar je da završi postupke. Nakon toga, ostaće još jedan deo posla. Recimo, ljudi koji podnose zahteve za privremeno puštanje na slobodu, na primer neko ko je osuđen na 40 godina zatvora, a Mehanizam će upravo to razmatrati. Ali, to će biti jedna vrlo mala organizacija.

S obzirom na to da ratni zločini ne zastarevaju, svi budući postupci vodiće se pred nacionalnim pravosuđima? Nismo zatvorili priču devedesetih?

– Ne. Priča devedesetih nije zatvorena. Dan-danas imate suđenja za ratne zločine iz Drugog svetskog rata, sedamdeset godina kasnije. Ljudima koji su u svojim devedesetim godinama se vode postupci. I ovaj Mehanizam će završiti svoj mandat u nekom roku. Ako govorimo o delu koji se bavi bivšom Jugoslavijom, on će završiti svoje aktivnosti kad okonča prvostepene i drugostepene postupke koji su u toku: prvostepeni postupak u predmetu Stanišić/Simatović, drugostepeni postupci u predmetima Karadžić i Mladić.

Kakav je Vaš utisak, da li je situacija u regionu Zapadnog Balkana bolja nego pre što je bilo nego što je Tibunal svojim radom počeo da proizvodi pravne posledice? Prvenstveno mislim na relativizaciju presuda i rehabilitaciju osuđenih.

– Vrlo je to subjektivan osećaj i stotinu ljudi bi verovatno dalo stotinu različitih odgovora. Ono što meni lično smeta je to što se činjenice koje su utvrđene pred Tribunalom različito tumače u različitim državama. To je jedna neminovnost, ne možete ništa protiv toga. Da li je Tribunal mogao da uradi nešto više? To je veliko pitanje. Kao što vidite, svaki put kad imate neku presudu pred Tribunalom, uvek imate dva ili tri različita reagovanja, u zavisnosti od toga ko sebe smatra žrtvom, a ko sebe smatra pobednikom.

Ono što se meni čini kao porazna činjenica, jeste to što političke strukture ni u jednoj zemlji bivše Jugoslavije ne vode računa o žrtvama. Mislim da se žrtve nalaze kao neka zasebna grupa, u nekom limbu. Kada se o tome govori, svi će reći da podržavaju žrtve. Međutim, ako izbrišete taj površinski sloj, videćete da su žrtve u stvari same za sebe. To je jedna tužna činjenica.

Nasleđe Haškog tribunala

Može li se govoriti o nasleđu Haškog tribunala i šta bi ono trebalo da predstavljalo?

– Jedno od osnovnih nasleđa jeste ono što je utvrđeno činjenicama na suđenjima pred Tribunalom. Druga stvar je jurisprudencija, dakle pravni postulati koji su utvrđeni na suđenjima u Tribunalu. To su neke dve najvažnije stvari koje se, po meni, mogu nazvati nasleđem Tribunala. Kada se pravnosnažnim presudama okončaju predmeti koji se još vode pred Mehanizmom, mislim da će to biti ono što je nasleđe tribunala, podvlačenje crte.

Da li su političke elite najodgovornije za takvo stanje? Bez obzira što imaju obavezu da poštuju presude, često se o nekom osuđenom, svejedno da li je reč o Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini ili Srbiji, mogu čuti priče „bio je dobar čovek; bio je pošten oficir, ali osudili ga…“ Koliko to utiče na građane i njihovu percepciju događaja?

– Naravno da utiče. Ali mislim da utiče i ono što mediji pišu o radu Tribunala. Mediji će reći ono što će političke elite podržati ili neće podržati, ali mediji su oni koji, na žalost, utiču na javno mnjenje. Prema tome, šta pročitaš u svojim omiljenim novinama, ti ćeš u većini slučajeva prihvatiti kao tvoj stav o tome.

Bez obzira da li je to u sukobu sa činjenicama i zdravim razumom?

– Bez obzira na to. Ali zato, ono što se meni čini da je vrlo važno je da se činjenice koje su utvrđene presudama Tribunala, da se o njima govori, da se one ne tumače na bilo koji način, nego da se samo kaže tačno ono što je Tribunal rekao o određenom incidentu ili događaju. Ono što je verovatno najvažnija stvar je to da se ovde radi o individualnoj krivičnoj odgovornosti osoba kojima su vođeni postupci pred Tribunalom. Često se to u javnom mnjenju tumači kao, ako je osuđen Mladić ili Karadžić, to je osuda čitavog naroda. To je potpuno pogrešna percepcija.

Ali čini se da elite upravo podstiču takav ugao da ne bi došlo do suočavanja s prošlošću?

– Naravno, sasvim moguće.

Kako se protiv toga boriti?

– Mislim da se to može raditi jednim poštenim, pregornim novinarskim radom. Ako imaš novinare koji će prikazati onako kako jeste, a ne onako kako on misli da bi trebalo da se prikaže da bi se prilagodio javnom mnjenju.

Kakav je utisak, dokle će to da traje i da li će biti bolje ili gore?

– Teško da ja to mogu reći. Ali znam sigurno da će postupci za ratne zločine trajati još jedan dugi niz godina. Činjenica je to i oni će se morati voditi, kako u Bosni i Hercegovini, tako u Srbiji, Hrvatskoj, na Kosovu. I u Crnoj Gori. Oni će se morati voditi, a Mehanizam pokušava da, na neki način, ojača regionalne pravosudne institucije, pre svega regionalna tužilaštva. Da im pomogne u tome da ona ostvare tu ulogu, da dobro i kvalitetno pripreme predmete koje će voditi.

Kako objasniti građanima da su suđenja ratnim zločincima u njihovu korist?

– To je vrlo teško. Postoje, naravno, odgovorni političari, a postoje i odgovorni mediji. To su dve stvari koje mogu da utiču na javno mnjenje.

Dalibor Stupar (Autonomija)

Podelite ovu stranicu!