Bosna i Hercegovina: Iskreno suočavanje sa prošlošću

03 Feb 2013

O mukotrpnom poslu identifikovanja posmrtnih ostataka žrtava rata i njihovom povezivanju sa preživelim rođacima

Kosti jednog mladog čoveka, starog dvadeset i nešto godina, leže na jednom metalnom stolu u bosanskom gradu Tuzli. On još uvek nema imena, ali se Međunarodna komisija za nestala lica nada da će mu ga uskoro pronaći.

Ostaci skeleta ovog mladog čoveka pronađeni su u tri različite grobnice u blizini grada Srebrenice. Različit sastav tla na tim lokacijama učinio je da je braon boja kostiju poprimila tri različite nijanse.

Reč je tek o jednoj žrtvi od ukupno oko 7.000 ljudi, uglavnom muškaraca i dečaka, koji su u julu 1995. bili ubijeni u Srebrenici, nakon što su taj grad zauzele snage bosanskih Srba.

Još uvek je tajna kako je ova osoba ubijena. Najveći deo lobanje joj nedostaje, dok za oštećenja karlice forenzičari tvrde da ih je možda prouzrokovala teška mehanizacija, koja je bila korišćena prilikom iskopavanja i ponovnog ukopa leševa.

Nakon masovnih ubijanja, tela su bila pokopana u masovne grobnice na lokacijama izvan Srebrenice. Ali, nakon što su vesti o tom masakru i ostalim zločinima počele da se šire, bezbednosne snage bosanskih Srba su buldožerima iskopale tela i potom ih premestile u sekundarne, ili čak tercijarne grobnice, sa namerom da prikriju sve tragove. Oko Srebrenice – pa i širom čitave Bosne i Hercegovine – pojavile su se brojne, raštrkane grobnice, čineći novi, jezivi pejzaž. Počinioci ovih zločina su se nadali da nikada neće biti otkriveni i da tela nikada neće biti pronađena.

Ali, ona jesu pronađena, i to ne samo kada je u pitanju srebrenički masakr, nego i zlodela počinjena u čitavoj bivšoj Jugoslaviji. Otkako je 1996. osnovana, Međunarodna komisija za nestala lica (MKNL-ICMP) je pomogla da se evidentira skoro 70 procenata od preko 40.000 osoba koje su nestale u vreme dok su trajali sukobi u regionu.

U grobnicama su otkrivena tela različite starosti, pola, nacionalnosti i etničkog porekla – a stepen njihove očuvanosti bio je različit. No, postoji nada da će, zahvaljujući forenzici i istraživanjima, biti otkrivene njihove mučne tajne.

Zajedno sa ostalim regionalnim organizacijama i istražiteljima, MKNL radi na tome da priče žrtava, posredstvom mapiranja DNK i ostalih tehnika, budu što tačnije ispričane. Hiljade žrtava dobilo je imena i vraćene su porodicama koje su godinama čekale da saznaju njihovu sudbinu.

Postupak identifikacije svakog skupa ostataka je kompleksan i predstavlja fizičko i emocionalno putovanje koje je postalo moguće tek zahvaljujući novom naučnom metodu.

identifikacija

Kosti jedne osobe u tri, četiri ili pet grobnica…

Sedište MKNL-a u bosanskoj prestonici Sarajevu je skromno, zavučeno pokraj nadvožnjaka na autoputu. Taj kvart je, poput mnogih drugih, preplavljen psima lutalicama, ali ukoliko pogledate uvis, pruža vam se izvanredan pogled na maglovita brda koja okružuju grad.

Temelji MKNL-a postavljeni su na samitu G7 održanom 1996. godine, kojim je predsedavao tadašnji američki predsednik Bil Klinton (Bill Clinton). MKNL je započeo svoje delovanje u bivšoj Jugoslaviji, gde je uglavnom i ostalo središte njegovih aktivnosti. Međutim, kasnije se američki sekretar za bezbednost, Kolin Pauel (Colin Powell), zainteresovao za ovu instituciju u nameri da utvrdi da li se njen rad može proširiti i na druge delove sveta. Od tada je ona bila aktivna i u Latinskoj Americi, Africi i Iraku, a pomoć nudi i kada su u pitanju prirodne katastrofe poput cunamija na Tajlandu (2004.) i uragana Katrina u Americi (2005.).

„Naš pristup se tiče same vladavine prava“, kaže generalna direktorka MKNL-a, Katrin Bomberger (Kathryne Bomberger). „Reč je o tome da vlade preuzmu odgovornost za te slučajeve.“

Taj pristup podrazumeva komplikacije koje ne proističu samo iz sporog rada post-konfliktnih vlada, nego i iz činjenice da se navodni kršitelji ljudskih prava možda još uvek nalaze na vlasti.

Na Balkanu je ključnu ulogu u prisiljavanju nacionalnih vlada da prihvate odgovornost odigrao Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ).

„Mi se umnogome priklanjamo ovom načinu razmišljanja, po kojem se počinitelji smatraju odgovornima“, kazala je Brombergerova.

Mimo međunarodne pozornice, MKNL tesno sarađuje sa rođacima žrtava, koji često imaju i najvažniju ulogu u slučajevima nestalih osoba.

„Angažman porodica je presudan“, izjavila je Brombergerova. „Oni možda nisu stručnjaci, ali imaju pravo da učestvuju . . . Time se takođe gradi poverenje između onih koji su žrtve prethodnog režima i države.“

BiH je uvela zakone koji omogućuju rođacima da ostvare svoja prava – poput, na primer, sporazuma kojim je osnovan Institut za nestala lica (INL). Dok ga MKNL nadzire kao krovna organizacija, INL u BiH faktički sprovodi ekshumacije na terenu.

„Ono što je zakon učinio je to da je stvorio ovu instituciju [INL], koju vlada može da iskoristi za rad na ovim slučajevima“, objašnjava Brombergerova. „Takođe, on porodicama nestalih omogućuje da ostvare svoje pravo da saznaju sudbinu nestale osobe.“

Posle gotovo dve decenije rada, MKNL je pomogao da bude razrešeno skoro 17.000 slučajeva, od kojih se 14.000 odnosi na BiH.

MKNL mnogo vremena troši na sređivanje evidencije, kao i na istraživanje terena. Bivša Jugoslavija nudi veličanstvene prizore zabačenih sela u planinskim dolinama u kojima teku kristalno bistre reke – ali i krije mračne tajne. Smatra se da je gotovo 40.000 ljudi nestalo tokom ratova koji su u bivšoj Jugoslaviji vođeni devedesetih godina. Skoro 30.000 tih slučajeva odnosi se na BiH.

Što se tiče onih slučajeva nestalih osoba koji još uvek nisu rešeni, Brombergerova kaže da će njih biti teško privesti kraju.

„Mi još uvek pronalazimo ljude koji su nestali u Drugom i Prvom svetskom ratu. Imali smo nekoliko slučajeva u kojima su ljudi tragali za svojom decom koja su nestala u poslednjem sukobu, a mi smo im pronašli očeve, koji su nestali u Drugom svetskom ratu.“

PRONALAŽENJE GROBNICA

Podaci pribavljeni od svedoka mogu pomoći pri lociranju grobnica, ali to podrazumeva i neke specifične probleme.

Zamenik direktora forenzike za arheologiju i antropologiju pri MKNL-u, Jan Henson (Ian Hanson), priseća se jedne grobnice u kojoj su, umesto ostataka žrtava iz bosanskog rata, pronađene pločice i pribor nemačkih vojnika od pre 50 godina.

„Ono što se verovatno desilo jeste to da se, kada je tokom osamdesetih godina bio popravljan put, naišlo na grobnicu iz Drugog svetskog rata, koju su samo buldožerima sklonili u stranu“, kazao je Henson. „Dakle, neko kaže nešto o kostima na tom mestu, a to se povezuje sa nekim drugim. Ponekad podaci koje daju svedoci naprosto nisu tačni.“

Tokom trajanja borbi oko Srebrenice, vojska SAD-a je za neprekidno fotografisanje terena koristila izviđačke avione U2. Kao predstavnica SAD-a u Ujedinjenim nacijama, buduća državna sekretarka Madlen Olbrajt (Madeleine Albright) je te slike iskoristila kao dokaz pri ubeđivanju međunarodne zajednice u to da snage bosanskih Srba drže zarobljenike i kopaju nešto što liči na masovne grobnice.

„Zemljište se na tim mestima širi i bolje odbija svetlost“, objasnio je Henson, pokazujući fotografije načinjene tokom rata. Područje na kojem je zemlja očito bila prekopavana – i koje odbija sunčevu svetlost više od ostatka teritorije – okruženo je tragovima koje je za sobom ostavila teška mehanizacija.

I dok ratni snimci daju najbolje rezultate, nove slike iz vazduha mogu prikazati neke neobične karakteristike koje su u prvi mah ostale neprimećene, ili su u međuvremenu postale vidljive zbog promena u krajoliku.

Otkriće masovnih grobnica – pogotovo u Srebrenici – pomoglo je istražiteljima da pronađu značajan broj nestalih ljudi. Ali, većina grobnica u bivšoj Jugoslaviji ipak sadrži manje posmrtnih ostataka, pri čemu se ponekad radi o svega jednoj do pet osoba.

Pronalaženje tih manjih grobnica je teže, ali ne i nemoguće. Jedan od metoda se sastoji u traganju za neuobičajenim biološkim pojavama.

„Neke vrste biljaka vole raskopano tlo“, kazao je Henson. „Tako dobijate anomaliju na terenu koju možete prepoznati na površini, jer imate isparcelisani raspored vegetacije.“

Iako se vegetacija menja vremenom, prisustvo grobova je još uvek moguće utvrditi.

„Možete videti te stvari, pogotovo u oblastima gde su usevi, jer grob menja okoliš“, kaže Henson. „Tu je moguće naći razne hranljive tvari, tako da mladi usevi mogu brže da rastu.“

Istraživački timovi prate odnos nivoa azota i hlorofila u biljkama i koriste infracrvene snimke kako bi locirali anomalije. Potom koriste LIDAR – laserski radar za skeniranje – da bi proverili moguću lokaciju.

Pod budnim okom lokalnih tužitelja, tim specijalista utvrđuje gde će se kopati. Mogu biti dovedeni i stručnjaci za razminiranje, da bi uklonili eksplozivne napave koje su se zadržale na dotičnom području. Nakon što se dođe do ljudskih ostataka, oni bivaju prikupljeni, pohranjeni i, na kraju, odvezeni u mrtvačnice. Potom stručnjaci počinju da sklapaju sliku njihovih identiteta i načina na koji su lišeni života.

Srebrenica

Ruka iz groba…

Ostaci se iz Srebrenice šalju u Tuzlu, grad koji se nalazi u severoistočnom delu Bosne i Hercegovine. Radi se o dvosatnoj vožnji kroz planinski predeo, krivudavim putem duž kojeg se vozači opasno poigravaju sa sporijim automobilima, turističkim autobusima i pretovarenim kamionima.

Iako taj put nudi prekrasne prizore planina prekrivenih borovima, vidljivi su i ratni ožiljci. Šume su mestimično prokrčene da bi se raščistile ratne granate i mine, a mnoge seoske kuće su još uvek prepune rupa.

MKNL-ov Podrinjski identifikacijski projekat, ili PIP, kao i Odsjek za koordinaciju identifikacija (OKI), smešteni su u Tuzli. Za ostatke koji su ekshumirani iz tajnih grobnica nadomak Srebrenice, sledeću stanicu predstavlja PIP – koji je osnovan isključivo za potrebe istraživanja srebreničkog masakra.

Voditeljica projekta, Emina Kurtalić, stoji usred mrtvačnice koja se nalazi u središtu PIP-ovog objekta. To su redovi i redovi čvrstih drvenih polica, gde se u plastičnim omotačima čuvaju posmrtni ostaci – ponekad samo lobanje ili pojedini udovi, a veoma retko čitava tela.

Temperatura se ne penje iznad četiri stepena Celzijusovih. Plesnivi miris zemlje i mesa prožima tu studen. Pre no što je ovaj objekat otvoren, tela su bila smeštena u obližnjem rudniku soli, kako bi ih se sačuvalo.

Budući da su prvobitne masovne grobnice bile raskopane da bi – nekoliko meseci nakon masakra izvršenog 1995. – njihov sadržaj bio prebačen na nove lokacije, delovi istog tela mogu biti pronađeni u četiri ili pet grobnica, koje su međusobno udaljene i po više kilometara, kaže Kurtalićeva.

„Imamo oko 1.000 plastičnih vreća sa ostacima“, tvrdi ona. „Ali, ne radi se o 1.000 osoba. Reč je o slučajevima koji kasnije mogu biti povezani. Postoji mogućnost da se jedna osoba nalazi na više mesta u ovoj prostoriji.“

Pre no što su i u Bosni 2001. počela da se vrše DNK-testiranja, naučnici iz PIP-a su uglavnom bili prinuđeni da se oslanjaju na vizuelne dokaze.

„Počeli smo tako što smo preuzimali samo one slučajeve koji su imali neke jedinstvene karakteristike“, kazala je Kurtalićeva. „Proteze, implanti, amputacije – sve što bi članovi porodice mogli pouzdano da prepoznaju. Anomalije na telu.“

Za vreme tog ranog perioda, MKNL je pomogao da budu objavljena dva „kataloga“ sa fotografijama odeće i ličnih stvari koje su pronađene zajedno sa ljudskim ostacima. Prelistavanjem te knjige uočavaju se mučni prizori – zgužvane košulje prljave od zemlje, zarđale kopče kaiševa i nakit, cipele u raspadanju i skupljeni šeširi.

„Preko 4.000 porodica iz svih delova Bosne tražilo je u ovim dvema knjigama nešto što bi moglo da prepozna“, kazala je Kurtalićeva. „Stranicu po stranicu.“

Ovaj metod je ponekad dovodio i do pogrešnih identifikacija.

„U jednom veoma kratkom periodu, članovi porodica su izvršili mnogo višestrukih prepoznavanja“, kaže Kurtalićeva. „Ljudi iz Srebrenice proveli su tri godine u okruženju. Nisu bili u prilici da promene ili kupe odeću.“

Identifikacija posredstvom ličnih karti takođe može biti nepouzdana. Očevi su mogli sa sobom imati lične karte svih članova porodice, dok su neki ljudi koristli tuđu ličnu kartu u nastojanju da ne otkriju vlastiti identitet.

Rođaci su mogli prepoznati ručne prepravke i šavove na odevnim predmetima. Ali čak ni to nije garancija pouzdanosti, pošto su oni koji su pokušavali da pobegnu ponekad uzimali odeću od mrtvih.

Obuća dobijena od humanitarnih organizacija ispostavila se kao teška za identifikaciju zbog toga što izgleda uvek isto. „Hiljade istih komada – potpuno identičnih cipela u svega dve boje: crnoj i braon“, objasnila je Kurtalićeva.

Danas se odeća srebreničkih žrtava nalazi u smeđim papirnim vrećicama na vrhu police u mrtvačnici.

U hodniku mrtvačnice, patolozi i antropolozi istražuju pojedina tela. Uobičajeni uzrok smrti su rane od vatrenog oružja, ali su i znaci premlaćivanja česti.

Sa ostataka se uzimaju uzorci – iz većih kostiju ili zuba. Od mladog čoveka čije su kosti ležale na stolu u prostoriji, osoblje je uzelo jedan delić butne kosti.

Uzorci se pakuju i šalju u obližnji OKI.

Ukoliko uđete u njegove prostorije, nikada nećete pogoditi koliko se važan posao u njima odvija. Napolju se smucaju tinejdžeri u kožnim jaknama, koji se dopisuju s prijateljima putem SMS-a i grle po klupama. A unutra, zgrada sva odjekuje od škripe i lupnjave koju proizvode košarkaši. U stvari, radi se o sportskom centru, od kojeg je MKNL iznajmio poslovni prostor.

Tu stižu uzorci kostiju mrtvih i uzorci krvi od preživelih rođaka žrtava, da bi se formirala baza podataka. U okviru istog objekta nalazi se i mala laboratorija, gde se pripremaju uzorci kostiju. Tehničari ih dekontaminišu, peru u izbeljivaču i ispiraju u alkoholu i vodi.

Nakon što su temeljno očišćeni, uzorci se mrve u fini prah, kako bi bili poslati u Sarajevo, gde se vrši naredna faza izdvajanja DNK.

„Već tokom prve godine [upotrebe], DNK se pokazao kao jedini pouzdan način identifikacije“, kaže Kurtalićeva. U hodniku PIP-a, ona nam pokazuje grafikon iz kojeg se vidi da je do 2001. – odnosno, do trenutka kada je MKNL počeo da koristi DNK-analizu u Bosni – bilo veoma malo identifikacija. Nakon toga, grafikon pokazuje značajan porast.

Za sada je zvanično identifikovano 6.054 žrtava Srebrenice. Još oko 900 slučajeva, iz različitih razloga, tek treba da bude privedeno kraju. Pojedine porodice možda čekaju da budu pronađeni još neki delovi tela, ili će pričekati do jula 2013, kada će se – na godišnjicu masakra – održati naredna sahrana srebreničkih žrtava.

srebrenicaPOVEZIVANJE MRTVIH SA NJIHOVIM ŽIVIM SRODNICIMA

U laboratorijama za ispitivanje DNK može se – na nečemu što se u MKNL opisuje kao svojevrsna pokretna traka – dnevno procesuirati i do 105 uzoraka.

„DNK je veoma demokratsko oruđe“, kaže Brombergerova. „Ne radi se samo o tome da izgradite laboratoriju. Treba koristiti veoma naprednu tehnologiju, i biti naučan, pošten i odgovoran.“

U laboratoriji uzorci prolaze kroz dvodnevni proces tokom kojeg se prah demineralizuje, a njegove ćelije bivaju razbijane kako bi se oslobodio DNK. Taj materijal se koristi za izradu pokojnikovog DNK-profila.

„Stanje DNK nađenog u koštanim uzorcima prilično varira“, kaže Ana Bilić, zamenica šefa DNK-laboratorije u Sarajevu. „Nikada niste potpuno sigurni koliko ćete tog DNK biti u stanju da izvučete.“

Nakon što je DNK-profil utvrđen, on biva poslat u OKI, kako bi ga se uporedilo sa profilima rođaka nestalih osoba, u nadi da će biti moguće njihovo sparivanje. Naučnicima taj profil može poslužiti i za potvrdu da različiti delovi tela pripadaju istoj osobi – što je proces koji je poznat po nazivu „reasocijacija“.

Rođaci nestalih osoba mogu uzorke krvi, na osnovu kojih će im biti utvrđen DNK-profil, dati direktno mobilnim timovima INL-a, ili, koristeći komercijalno dostupnu aparaturu, pri čemu im se krv uzima iz prsta kao pri praćenju dijabetesa, a rezultati šalju elektronskom poštom.

Do sada je od rodbine 30.000 nestalih lica prikupljeno preko 90.000 uzoraka krvi.

Osnovna tehnika se zove „analiza srodstva“ i predstavlja pokušaj sparivanja profila preminule osobe sa profilom mogućih preživelih rođaka.

Nuklearna DNK, koja se nasleđuje od oba roditelja, predstavlja prvi način identifikacije.

„Što je bliži rođak, to više informacija pruža DNK“, kaže Bilićeva. „Stoga smo mi često pogledamo oca i majku nestale osobe, ili čak i decu.“

DATI ZNAČENJE I DOSTOJANSTVO LJUDSKIM PRIČAMA

Zaposleni u MKNL-u nikada ne zaboravljaju ljudske priče koje stoje u pozadini naučnog rada kojim se bave. Ponekad, oni koji vrše ispitivanja ili laboratorijske analize ostvare i posebnu, ličnu vezu sa ljudskom tragedijom.

„Često su to predmeti“, objašnjava Henson. „To su stvari koje ljude navode da razmisle o sebi i svojim vlastitim odnosima. Možda su to lična karta i datum rođenja, kada onaj koji radi [ekshumaciju] ima isti datum rođenja kao žrtva, ili je to venčani prsten na kosti prsta. Često su to predmeti koji personalizuju telo više nego same kosti.“

Henson se priseća jednog konkretnog slučaja, kada je grob bio pronađen u podnožju doline koja je tokom godina povremeno bila plavljena.

„Kad smo došli da ih iskopamo, tkiva su bila toliko dobro očuvana da ste te ljude zapravo mogli da prepoznate“, kaže Henson. „Otkriti njihove još uvek čitljive tetovaže, ili naročite položaje tela, koji daju dodatnu informaciju o načinu na koji su umrli – to su stvari koje upamtite.“

Na kraju, na porodicama je da odluče hoće li potvrditi identifikaciju. Ukoliko raspolažu samo delom ostataka – rukom ili nogom – one zvaničnu sahranu mogu smatrati neprikladnom.

Iako su od ratova na Balkanu protekle dve decenije, proces izlečenja jedva da je počeo.

„Mislim da samima sebi moramo postaviti mnoga pitanja o tome šta bi tačno trebalo uraditi da bi se društvo ponovo izgradilo“, kaže Brombergerova. „Pomoći mirenju ljudi, pomoći izgradnji mira i bezbednosti – to je naš krajnji cilj: mir i bezbednost.“

„Ono što radimo ne podrazumeva to da ova zemlja i dalje živi u prošlosti“, kaže ona. „Mislim da im mi pomažemo da se pomire i izgrade zemlju na temelju poštenog suočavanja sa onim što se dogodilo u prošlosti, umesto na iskrivljenjima koja se mogu mitologizovati . . . i upotrebiti u političke svrhe. Pošteno suočavanje sa prošlošću predstavlja važan doprinos kretanju napred.“

David Nelson (IWPR, Hag) 

Podelite ovu stranicu!