BOŠKO KRUNIĆ: O borbi za autonomiju i ekonomskom usponu Vojvodine

30 Jan 2017

Poslednje svedočenje Boška Krunića (2)

Intervju sa Boškom Krunićem, koji je pravio novinar Dragan Gmizić u februaru prošle godine, predstavlja poslednje javno svedočenje visokog političkog funkcionera SFRJ i AP Vojvodine, i jednog od ličnosti koja je bila najviše na udaru Miloševićeve centralističke i ratnohuškačke kampanje. Razgovor objavljujemo u dva dela. Prvi deo možete pročitati OVDE.

Da se sada osvrnemo na vašu političku karijeru. Krajem šezdesetih godina vi ste predsednik Organizacionog političkog veća Skupštine SR Srbije. To je period formulisanja odredbi koje će činiti Ustav iz 1974, koji je definisao suštinsku autonomiju Vojvodine. Ko daje zamah tim promenama i kako te promene nastaju?

– Vidite, idemo korak unazad. U Vojvodini će dugo tinjati otpor prema faktičkom kontrolisanju i ukidanju autonomije. Autonomija nikada nije ukinuta, ali je obesmišljena. Taj proces obesmišljavanja autonomije traje od 1946. i odlaska Ise Jovanovića i Jovana Veselinova iz Vojvodine. Tada to kreće. Njome upravljaju funkcioneri iz Srbije poput predsednika pokrajinskog komiteta, Izvršnog veća, šefa Udbe, sindikata… Važno je ko je vlast. Na te političke odnose uticale su i ekonomske prilike, jer je od sredine pedesetih, kada su ukinute zemljoradničke zadruge, krenuo proces osiromašenja Vojvodine. To stanje traje do šezdesetih godina. Umesto privrednog razmaha dolazi do nekih oblika kooperacije na selu, a za to vreme iseljene su fabrike iz Vojvodine, samo delom zbog opasnosti od Sovjeta. Nove se fabrike ne dižu. Godinama vlada teza o relativnom, ali i apsolutnom zaostajanju. U republičkom rukovodstvu kreću inicijative da se Vojvodini dozvoli investicioni fond, da se u Vojvodinu više ulaže. Sećam se u jednom trenutku Pera Stambolić odvaja 30 miliona dinara za razvoj Srema, koji je prepatio u ratu! To je simboličan iznos koji ništa nije rešavao. A rukovodstvo u Vojvodini je iz Srbije, na ključnim mestima. Upravo ti ljudi koče političke procese koji su sve izraženiji u Vojvodini. Biće tu vrlo prljavih svađa koje će kulminirati otvorenim sukobom 1962. i 1963. godine. Deblji kraj izvućiće autonomaši predvođeni Stevanom Doronjskim, Dušanom Bogdanovim i drugima. Bila je ironična teza da idu na viši položaj. Na njihova mesta postavljeni su poslušni ljudi.

Da li postoji neki konkretan politički događaj koji je promenio taj tok političkih procesa u pravcu prihvatanja autonomije?

– Smena Aleksandra Rankovića i tzv. Brionski plenum otvaraju vrata za diskusiju o redefinisanju odnosa unutar federacije, ali i republike. Tako smo došli do 1968. i 1969, kada su usvojeni tzv. radnički amandmani koji jačaju federativno ustrojstvo i doprinose razvoju samoupravljanja. Od prvih početnih deklamacija samoupravljanja kada se na fabričke hale stavljaju table da fabrika pripada radnicima, pa do faktičkog samoupravljanja – proći će dobra decenija. Upravo odatle, iz fabrika, kreće i politički pritisak za redefinisanje investicione politike u Vojvodini. To se uvek definiše kao pitanje položaja Vojvodine. 1969. godine se autonomne pokrajine definišu i kao konstitutivni element federacije. To je ključno. Ne preko republike već direktno. Sa jedne strane, to se prihvata kao trajno rešenje u Jugoslaviji, ali u Srbiji ponovo nastaje već viđeno nezadovoljstvo, i ja sam odlazio na funkciju predsednika Veća u republici, a tamo me čeka pitanje – šta ćete vi ovde, vi imate svoje funkcije u federaciji. Nezadovoljstvo zbog jačanja autonomije je stalno prisutno.

Dakle, političku inicijativu da se Vojvodini da što veći stepen autonomije pokreću ekonomski interesi?

– Naravno. Traže se fondovi, jer Vojvodina poslednjih godina zaostaje. Idemo sa legitimisanjem ekonomskog zaostajanja. Pokazujemo statistiku federaciji i republici o relativnom zaostajanju Vojvodine i zahtevamo da se nešto menja. Jugoslovensko rukovodstvo prihvata argumente Vojvodine i otuda ustavne odredbe koje garantuju materijalnu osnovu političke autonomije. Dakle, ne deklarativno da postoji Izvršno Veće Vojvodine, a onda republički ministar finansija određuje da li ćeš imati pravo da kupiš metle za čišćenje kancelarije.

A koji je odgovor tzv. druge strane?

– Kraj šezdesetih godina biće u znaku promena ustava na kojima se radi i u Jugoslaviji i u Srbiji. Zato se Skupštine sve produžava im se mandat na godinu dana kako bi prošli svi amandmani. To je četiri ili pet godina uzastopnog amandmanskog menjanja ustava i ustavnog ustrojstva Jugoslavije. Osnovna ideja tog menjanja završiće se sa Zakonom o udruženom radu, odnosno daljim uobličavanjem samoupravljanja kao izraza samokonstituisanja u društvu na svim nivoima. To će okupirati ceo politički život. Za to vreme u pokrajini se sa promenom ustavnih amandmana priprema i razvija jedan program ubrzanog razvoja Vojvodine sa sopstvenim sredstvima i sopstvenim fondovima. Na novim osnovama. To ide dosta efikasno. Naročito formiranjem vlade Nikole Kmezića i njegovim mandatom, kada Vojvodina pokazuje sav smisao autonomnosti i potencijala svoga razvoja. Naravno da će tu biti otpora.

Kada je Ustav donet, bio sam ne samo svedok već i učesnik u svim tim radnjama, tada je bilo različitih pogleda na promene. Npr. deo rukovodstva u Srbiji i Jugoslaviji bio je protiv uvođenja delegatskog sistema u Skupštinama. Pojedini članovi su insistirali na načelnom stanovištu da poslanik mora neposredno da se bira i da odgovara narodu. Bilo je rasprava oko formiranja samoupravnih interesnih zajednica (SIZ) kao dela samoupravne strukture društva. Samoupravne interesne zajednice u oblasti obrazovanja, zdravstva čak do putne privrede. Povezivale su se teritorijalne i privredne radne zajednice. Upravo te zajednice se u Vojvodini vrlo uspešno razvijaju i koncentrišu velik kapital. Kod nas u vojvodini dolazi do rasprave o tome koliko da samoupravne zajednice oslobodimo pritiska od banki i regionalnih vlasti u smislu da im se ne diraju sredstva već da taj novac koncentrišu u programe za investicije. Puštamo ih i podstičemo da sami odlučuju. Tako je i u Vojvodini. Mi smo promenili planove razvoja. Nećemo da budemo samo žitnica, pa se umesto planova o sejanju pšenice i kukuruza pravi nova šema. Suština tih promena je krajnja finalizacija proizvoda. Dakle, nećemo da izvozimo pšenicu već brašno, jer je skuplje. Nećemo da izvozimo ni brašno, hoćemo da ga preradimo. Nećemo da proizvodimo brašna više od potreba tržišta. Insistiramo na povećanju proizvodnje industrijskih biljaka kao što su kukuruz, šećerena repa i soja. Pored poljoprivrede razvijamo i hemijsku industriju, i to su ti čuveni pogoni u Odžacima, Kikindi, Pančevu, Subotici, Šidu… Razvijamo hemijsku industriju, jer je ona propulzivna privredna grana i izvozno je orijentisana. Sve ima računicu ekonomske isplativosti. Vodimo računa o odnosu uloženog kvalifikovanog rada i cene. Bežimo od najjeftinijeg. Od čiste sirovine.

Ko je autor tih promena?

– Spiritus movens svega toga je Stevan Doronjski. On je najzaslužniji za promenu ekonomske politike u Vojvodini. Zatim, tu su brojni ljudi iz partije i različitih organizacija i institucija. Partija artikuliše stavove, predloge, ali i interese koji idu u Skupštinu Vojvodine, a zatim Izvršno veće Vojvodine sve to artikuliše u konkretnu politiku koju sprovodi.

Koja su osnovna politička načela Stevana Doronjskog?

– Doronjskog se sećam jako dobro. Sećam ga se iz rata, kao klinac. Svaki susret sa njim bio je zanimljiv, jer je on uvek postavljao pitanja razvoja. Od sastanka do sastanka, od preduzeća do preduzeća stalno je pitao kako da se razvijamo, kako sa proizvodima koje imamo izaći na evropsko tržište. Neću da prodajem Rumuniji, Rusiji i Čehoslovačkoj, govorio je. Izlazak i konkurentnost na zapadnom tržištu bila je njegova velika opsesija. Sećam se jedne epizode kada smo posetili poljoprivredni kombinat “Servo Mihalj” iz Zrenjanina. Samo da vas podsetim da se poljoprivredni kombinati u Vojvodini tih godina ubrzano razvijaju i čine okosnicu industrijalizacije poljoprivrede. I sada ulazimo u pekaru koja radi u okviru sistema “Servo Mihalj” a on počinje sa pitanjima – zašto samo pečete hleb? Zašto ne pravite kifle ili kolače, to je skuplje i više će te zaraditi? Ista priča i u šećerani – “eno Slovenci prave kockice šećera za kafu i vaš šećer prodaju sedam ili osam puta skuplje”. To je njegova politika – ne džak šećera, već istu količinu prodati u kockicama i na taj način zaraditi više. Da se razumemo, on nije naređivao, ali je znao da bude uverljiv u razgovoru sa privrednicima.

Dragan Gmizić (Autonomija)

Podelite ovu stranicu!