BOŠKO KOVAČEVIĆ: Problem vojvođanske autonomije je u Beogradu

14 Apr 2009

U

kovacevic.jpgU razgovoru za portal www.autonomija.info sociolog i politi?ki analiti?ar iz Subotice Boško Kova?evi? ocenjuje da nacionalna država po?iva na pristupu dominacije ve?inske nacije i da sve ono što nije ve?insko postaje predmet proizvodnje konflikata. On problem autonomije i usvajanja Statuta vidi u Beogradu, koji ne?e da se odrekne svojih, pre svega, finansijskih prerogativa vlasti.

Kako vidite odnos aktuelne centralni vlasti prema autonomiji Vojvodine?

– Mislim da je fakti?ki od 2000. godine taj odnos vrlo nesretan, stereotipan, tradicionalan. Odnos koji ide ka tome da se proizvode sukobi unutar jedne multietni?ke sredine kao što je Vojvodina, umesto da se oni pacifikuju, odnosno relativizuju. Ve? godinama ukazujem da je problem autonomije Vojvodine u Beogradu, a ne u samoj Vojvodini ili u Novom Sadu. Konkretnije, to je problem koji proizvodi centralizovana vlast. Srbija, da bi bila moderna evropska država, što je njena jedina izgledna šansa da preraste u normalno, pristojno društvo, ona mora da se decentralizuje. Pri?a o decentralizaciji vlasti neminovno dovodi i izbacuje u prvi plan problem autonomija i problem decentralizacije lokalnih zajednica. Centralizovana vlast se generalno napušta kao model organizacije politi?kog sistema svuda u svetu, posebno je to vidljivo i naglašeno u Evropi. To je najo?iglednije u tendencijama regionalnog i subregionalnog povezivanja. Radi se o tome da vi fakti?ki imate nacionalnu državu, koja ne trpi multietni?ki socijalni realitet. Ona naprosto po?iva na pristupu dominacije ve?inske nacije i sve ono što nije ve?insko postaje predmet proizvodnje konflikata.

Kako doživljavate doga?aje oko usvajanja, odnosno neusvajanja Statuta Vojvodine?

– Slu?aj Statuta Vojvodine pokazuje da vlast ima veliki problem sa svojom unutrašnjom demokratskom konstitucijom. Ona nije spremna da se odrekne svojih prerogativa, posebno u sferi finansija i to je sada vrlo jasno vidljivo. Vlast se gr?evito bori da zadrži svoju dominaciju, a to okruženje može sve manje i manje tolerisati. Mislim da je ova pri?a oko Statuta pri?a «step by step», to je pri?a kojom se pokušava otvoriti prostor decentralizaciji vlasti u Srbiji. Preko regionalnih do lokalnih struktura i svodja do pojedinca. Osnovni cilj svakog politi?kog sistema je autonomija pojedinca na kojoj bi u suštini morala po?ivati struktura svakog demokratskog društva. Ako mi imamo problem da tu vlast koja je nacionalno strukturirana i centralizovana svedemo samo za jednu stepenicu, što je logi?an put, ka regionalnim i lokalnim autonomijama, onda nema pri?e o tome da ?e vlast biti efikasnija, organizovanija i jeftinija. U tome je suština pri?e. Ne?ete mi re?i da neki ?inovnik u Beogradu više zna od ?inovnika u Subotici, Somboru ili Novom Sadu. Deo problema se može efikasnije i racionalnije rešavati na nivoima regionalnih autonomija. Problem su fobi?nost i strah od autonomije. Centralna vlast i zagovornici modela nacionalne države proizvode neprijatelje. Fakti?ki svojim ponašanjem proizvode neprijatelje. Zato tvrdim da je problem Vojvodine u Beogradu, jer vlast želi da zadrži dominaciju, svoje gospodstvo, u svojim rukama i da ona bude mera stvari.

– A uplitanje crkve?

U ovom procesu demokratizaacije pomešane su, dozvolite mi da budem malo vulgaran «babe i žabe», bar što se ti?e dimenzioniranja i javne «uloge» religijskih organizacija. U svakom normalnom, pristojnom i ozbiljnom društvu, religijska uverenja gradjana su privatna stvar svakog pojedinca. Ona su neupitna, njih ne treba ni devalvirati ni marginalizovati, ali se isto tako ne može dozvoliti da religijske organizacije budu nekakav politi?ki cenzor ili moralni, što one sebi sada uzimaju pravo. To se ne može dozvoliti. Još je MIlan Stojadinovi? rekao 1935. godine, podsetio bih na to, kada su se episkopi po?eli mešati u politiku koju je vodio, on je rekao episkopima: «Gospodo skinite mantije i dodjite na izbore, ako dobijete poverenje gradjana, izvolite radite». Mislim da bi kod nas morala da se pronadje ta mera, jer je nama najmanje potrebna klerikalizacija politike. Prvo iš?ašenje je napravljeno onog momenta kada je obrazovni sistem umesto religijske kulture uvedena veronauka. Tu ej problem. Država mora da obezbediti da deca dobiju fundus religijske kulture i tolerantnosti, i poštovanja razli?itosti, a ne da insistira na religijskoj supremaciji. Ovo je recidiv. Da ne govorimo o tome kako je veronauka omogu?ena samo pripadnicima tradicionalnih verskih zajednica. Vi u svetu imate trend snažnih novih religijskih pokreta, koji mešaju tradicionalna religijska u?enja u koja uklju?uju i civilne filozofske pravce, a sve to je radi formiranja neke nove religijske kompozicije zasnovane na ljudskosti, verovanju, nadi i ljubavi, na ?emu religija u suštini i po?iva.

Larisa Ini?

Podelite ovu stranicu!