BORKA PAVIĆEVIĆ: U čemu je tvoj problem

03 Sep 2017

"Kako se uspelo da se vrednosti prerade tako da je jezik Bogdana Labana moguć, kako je moguće da čovek koji tako govori bude gradonačelnik Subotice"

Bi?e da su re?i gradona?elnika Subotice Bogdana Labana upu?ene Vladimiru Polovini klimaks dugogodišnje rasprave o „hejt spi?u“ ili govoru mržnje, ništa nije pomoglo, ni definicije „uvreda“ ili „kleveta“, ni odmeravanje šta je pravno, a šta moralno, šta pristojno, a šta nepristojno, re?ju – teranje u pi?ku materinu prava je poezija u odnosu na vladaju?i jezik vladaju?e strane i vlasti.

A možda i nisu vrhunac, re?i, bi?e to kada ih „ovaploti“ nasilje. Jer iz nasilja su i proistekle, re?i koje udaraju iz svakog saopštenja, bespogovornog govora, re?i bez trunke autorefleksije, dileme, re?i koje se probijaju, name?u, laktaju, marširaju. Dubina iz koje izviru su resentiman i osveta.

Za nekoliko dana bi?e trideset godina od Osme sednice CK SK Srbije, 25. ovog meseca navršilo se sedamnaest godina od ubistva Ivana Stamboli?a.

Kako se uspelo da se vrednosti prerade tako da je jezik Bogdana Labana mogu?, kako je mogu?e da ?ovek koji tako govori bude gradona?elnik Subotice. Odakle je on taj jezik izvukao, kako je na tom jeziku progovorio, jeziku koji se kre?e izme?u psa-vuka na reklamama JSO-a i njegovog omiljenog pitbula „kome ?e baciti iš?upani grkljan“ Vladimira Polovine (ina?e stru?njaka). Koja je i kakva je to mašta. I kakva je ova zbilja u kojoj danas povodom ozakonjenja prodaje zemljišta u Vojvodini, predsednik skupštine upozorava poslanika zbog upotrebe re?i laž, laž da taj zakon nije ono što jeste, a istovremeno postoji govor Bogdana Labana. To je kao skupštinska diskusija o „lex specijalisu“ za izgradnju Beograda na vodi pozdravljenja od strane poslanika koji nemaju vodu u svojim gradovima. Kako su naprednjaci, dugim i subordiniranim radom, daleko od zatvorenih o?iju civila, preuzeli i zgrabili instituciju govora mržnje u svoja usta i ruke i vratili je pravo u glavu svakom ko govori istinu, to jeste govor mržnje se odnosi na izricanje o?iglednog, dok je „pristojan“ govor institucionalizacija laži. Nije samo naš fenomen i nije po prvi put u istoriji. Dok su stvarali haos, govorili su, urlali su o miru.

„U ?emu je tvoj problem?“ pita Laban Polovinu. Dotle je došlo. Umesto da Polovina pita Labana – u ?emu je njegov problem. Budu?i da je ta zamena obavljena, onda ?e Laban tužiti Polovinu, da predupredi „optužbe iz politi?kih razloga“(na primer: žrtve su krive, ako uopšte pristanemo da je bilo i žrtava u ratu i u nastavku rata drugim sredstvima, a tokom „nemilih“ istorijskih doga?aja i „mra?nih vremena“, i onoga „što se dogodilo“, „na ovim našim prostorima“, na „teritoriji, u „regionu“, na Balkanu kao na Marsu).

Kako je Labanov govor formiran, iz koga mesta on govori, koje je mesto njegovog govora. Ne?u ga dalje citirati, no njegovo „obra?anje“ traje desetak i više minuta, i da vre?ani to sluša i odgovara, kaže nešto, (kakvo isle?enje) i da se u pozadini svega toga, jednog kafanskog, navija?kog, neradni?kog, partijskog jezika (to nije ni ulica, ni žargon, ni psovanje, ni vre?anje, to je prosto nešto što nastaje uz “šipku“), na rubu odsustva govora koji ga je morao davno, na vreme, po svaku cenu „nepristojnosti“ spre?iti da isplazi jezik tada kada se zametao, i da ne dozvoli da je to sada govor koji ?e svaki druk?iji govor nazvati govorom mržnje, i upitati sve nas u ?emu je vaš problem.

Šta vam se to ne dopada, u ?emu je stvar, kada je „sve po zakonu“, “šta je tu sporno“ kada smo mi ve?ina. Kroz sve to izgovoreno dok zveckaju ?aše u pozadini, dok, dakle nekog pored Labana i Polovine njih tu, u kafani, ima, i dok od tih što ih ima, kao da ih nema, niko ne prekida taj Labanov trbušni monolog, iz koga je jasno da do te erupcije nutrine i suštine jednog na?ina mišljenja i vladanja progovara bes i obest.

A progovara „politi?ka“ suština tajnoga „autovanja“ – prozivanja, “sve je po zakonu“, za ukazivanje na pretvaranje poljoprivrednog zemljišta u gra?evinsko, i da se zapravo u Labanovom jeziku vidi pravo na plja?ku, na suicidno uništavanje zemlje i ljudi (i nije suicid samo u tome).

Kao druga „politi?ka“ stavka javlja se optužba za pripadanje inicijativi „Ne da(vi)mo Beograd“ jer „u ?emu je problem“ bilo koga ko se suprotstavi na?elima lepog i korisnog po vi?enju naprednja?ke vlasti. Kako Laban „razgovara“, to je, po njemu, gradona?elniku Subotice, na?in vo?enja politike, ?ovek sam to kaže.

I tako je. Jer se Bogdan Polovina „služi govorom mržnje“, pa ?ak i kada ga, po zvuku na snimku, gradona?elnik šamara, a ako ga i nije šamarao, nije mu ni samo šamarima pretio, ve? životom. Gradona?elnik Subotice uzima za opravdanje svoga zlo?injarenja porodicu kao štit, pa za natpis „Bogdane, bog je ljut“ (a još nije ljut, ni ?avo, ni dobri bog, i nismo ni u raju ni u paklu ve? godinama u ?istilištu), koji je ispisao „jebeni Crnogorac“ Vladimir, da je time uvredio gradona?elnikovu porodicu. Optužba za uvredu porodice je vrhunski domet prisvajanja „govora mržnje“ u svrhu gaženja, ili bolje re?eno marširanja kroz svako osporavanje apsolutne vlasti, želje i volje.

E, ne, nije asocijacija na Labanov jezik ni Nuši?, ni Sterija. Takvim usporedbama, dobronamernim i olakšavaju?im, i duhovitim, došlo je do prelaženja „govora mržnje“ u instrument terora. I do zloupotrebe „pristojnosti“ i „tolerancije“. I nije Laban komšinica koja se podbo?ena na stepeništu inati, niti je Polovina „sumnjivo lice“, jer ono što je promenjeno jeste kontekst u kome sve što je ironija i duhovito više nije osloba?aju?e. (Naravno ne tvrdim da i to nije „prvi put u istoriji“, što Andraš Urban i govori u predstavi „Rodoljupci“ igraju?i Steriju kako i dolikuje), samo što se se „mali uli?ni prizor“ (Breht) doga?a posle ?itave novije istorije, prvi put na takav banalan i ogoljen na?in.

Živela sam u Subotici i radila u Narodnom pozorištu (Nepszinhaz) i u KPGT-u devedesetih, upravo u vreme „diferencijacije“ i „jogurt revolucije“. Tada je na vlast došao partijski sekretar Radoman Božovi?, da li se se?ate. I došao je baš u pozorište da saopšti „promenu“.

Boško Kova?evi? nije sastavio ni koji mesec na vlasti, jer se sastao sa Šuvarom, što je bilo neoprostivo za Miloševi?a. Onda je spomenik Jovanu Nenadu, projektovan i postavljen uza zid, blizu samog trga i pozorišta sa stubovima koji su ozna?avali i Suboticu i teatar, preko puta gradske ku?e, taj spomenik poboden je u centar fontane, sve sa zaravnjenim le?ima predvi?enim za oslonac. Kafana „Spartak“ na glavnom trgu postala je „Rajfajzen” banka. I tako dalje i tako dalje.

Kada sam stigla u Suboticu (Mala sloboda), bilo je ta?no pola srpskog i pola ma?arskog stanovništva. U pozorištu je svako govorio svojim jezikom, a glumci su u?ili i govorili i onim drugim jezikom. Gradona?elnik je bio DŽer? Sorad, a sekretar partije Boško Kova?evi?. Da, postojalo je jedinstvo kulturnih, intelektualnih i kreativnih snaga, tada je u pozorištu i u KPGT-u napravljeno ono što teško može biti ponovljeno, što je neprocenjiva šteta, kao i „Jat“, kao i „Sever“ Subotica, ?ija kosilica još uvek kosi, iako za nju više nema delova, a imam i bicikl koji i dalje vozim, svih trideset godina.

Oktobra 1989. ušla sam u kroja?nicu Narodnog pozorišta u Subotici, kroz velike prozore, visoke, video se drvored glavne ulice, šetališta (danas krcatog kafi?ima), liš?e je žutelo, bog se nije ljutio, darežljiv je bio, kroja?ica Natalija je plakala. Pitala sam je zašto pla?e, rekla je da joj je sestra umrla, i dodala: „Umro je i Danilo Kiš.“ To je Subotica. Rado bih to nekako rekla Labanu, ali ne znam na njegovom jeziku, i on bi me pitao: „U ?emu je tvoj problem“ i „Jesi li ti bolesna“.

(Danas, Foto: mc.rs)

Podelite ovu stranicu!