BORKA PAVIĆEVIĆ: Lepe Žene prolaze kroz grad

28 Oct 2018

Izjava Predsednika je projekcija sadržaja njegovog identiteta i tačna definicija odnosa prema građanima ove zemlje kao lenjim, glupim, neobrazovanim, a posebno, u ovom slučaju, ženama, koje imaju da rade i samo da rade, i da rode, samo da rode

Govor Aleksandre Jerkov u Skupštini Srbije i njeno pitanje, insistiranje da Predsednik Srbije završi rečenicu u kojoj je stavio na raspolaganje celokupni novozaposleni ženski sastav prilikom zapošljavanja u novoj investitorskoj kompaniji, i nije važno što je to upućeno Turcima, na određeni način, novim vlasnicima. „E, e …“, beše kraj njegove rečenice i poziva. Jerkov je tražila da ta izjava bude definisana, da se, naime, objasni šta je on, Predsednik, u svojoj izjavi mislio.

Želimir Žilnik je 1986. snimio film „Lepe žene prolaze kroz grad“, a onda, pre nekoliko godina, i film „Mala škola kapitalizma“. Kako ništa kod Žilnika, umetnika, nije slučajno, jer mu je takva narav, tako možemo poređenjem ova dva filma shvatiti vremena, koja se obično nazivaju „tranzicionim“, i pitanje, krajnje legitimno, šta to tranzicionira i kuda vodi „privatizacija“, kako su to potom, u odnosu na uzurpaciju vlasništva nazvali, i „naši“ i „strani“.

Na naslovnicama, raspinjačnicama, najčitanijih novina u ovoj zemlji, na kojima se razapinje Violeta Cvetković, čije dete nisu hteli da pregledaju, na snimku ,,dokazu“ (sve se danas mora dokazati snimcima, no i taj dokaz je nemoćan), lepo se vidi kako, ah, jedna nadležna sestra ili doktorka priča u svoj mobilni, nonšalantno oslonjena na ragastov prozora. Dok majka traži pregled bolesnog deteta, doktorica sigurno, čak i protesno, izlazi na vrata ordinacije, mirno kao da je spasila jedan ljudski život, ode ona.

Potom će majka deteta Violeta Cvetković koja je narušila zdravstveni mir i poredak, zahtevom da lekari „odrade svoj posao“ i „izvrše svoju dužnost“, osvanuti na naslovnicama kao žena koja je, eto srama, baš na Badnji dan, što daje posebnu težinu u patriotskom i religijskom smislu, izvršila abortus. „Sram je bilo i ona će nama da drži predavanje o bilo čijem moralu, pa i o moralu zdravstvenog sistema i njegovih protagonista (nisu, naravno, svi doktori takvi kakvi su na viđenom snimku)“. Dakle, inkriminacija je morbidna i zastrašujuća, žena je na taj dan izgubila dete, danas dok je uništavaju jer je zahtevala svoje i detetovo pravo, dosledno svojoj hrabrosti hoće ponovo da rodi. Da nije i to greh? Jer, šta ona ima da rađa kada je već jednom abortirala. Dom zdravlja u Kragujevcu kaže da sve to nije istina, to što tvrdi Violeta, da je zahtev da se dete ponovio pregleda jer mu je zlo odbijen – dete je već pregledano, po kartonu, po protokolu, po skupštinskom pravilniku. Po kome nema razlike između života i smrti, živog i neživog sveta. Karton, karton za Violetu i njeno dete.

I šta bi bilo da je Violeta stvarno abortirala, je li to opravdanje da se njeno bolesno dete ne pregleda. I šta da je Romkinja, Albanka, lezbijka, izbeglica, „izdajnica“…

Sve se to biti može samo ako si politički podoban, i ako si „ušemljen“, ako si „naš“. A ako se buniš protiv nepravde, onda će ti se natovrljati svi „gresi“, dakle razlog napada na ženu je politički i napad je na ženu koja nema karton podobnosti, time što traži svoja prava, što narušava „imidž“ zdravstvenog sistema zemlje u kojoj živi.

Dakle, čije su i ko su novozaposlene žene, šta to pita Aleksandra Jerkov? Da li su u pitanju žene druge klase, da li su u pitanju radnice?

Svojevremeno je „Blic“ objavljivao liste „najmoćnijih žena“, i na početku ove statusne stratifikacije bilo je različitih žena, a onda su tu pre neku godinu osvanule kao najmoćnije, menadžerke i bankarke i žene iz biznisa. No, šta je tu bilo zanimljivo, sve su bile nalik jedna drugoj, sve sa naočarima, samo jedna je bila brineta, bila je to jedna žena razvedena na deset, ili deset objedinjenih. Nije, naravno, bilo „žena u crnom“.

Pitanje koje postavlja Aleksandra Jerkov finale je jednog procesa koje smo svojevremeno, „u mladosti“, podvodile pod termin „izveo me je u kafanu“. Naime , bilo je neprihvatljivo reći da vas je muško čeljade „izvelo“.

U vreme viznog režima, ispred nemačkog konzulata u Birčaninovoj bio je tužni red čekača na vizu koji se začinjao oko tri ujutru, samo da se dobije bon za pristup, koji počinje u devet. Red pred konzulatom, bio je nastavak reda pred Ambasadom Švajcarske, a nastavljao se niže, niz ulicu do Italijanske ambasade. Po zimi i na razdročkanom ledu i snegu, ugaženom i klizavom, čekale su devojke i žene na visokim potpeticama, uređene kao za doček nove godine. No, stvar je već ranije začeta otkako je ratom i posleraćem smenjen svaki emancipatorski, prosvetiteljski i modernistički pristup ženi, i otkada se ona, žena, prilagođavala „novom sistemu vrednosti“, u kome je transformacija vlasništva bila transformacija žene u robu. Kao i knjige.

Uvek se setim Silvane Mangano, Đine Lolobriđide i Sofije Loren kako u italijanskim neorealističkim filmovima jure za američkim tenkovima i kolima po oslobađanju Italije, dok gledam svrhovito uređene mlade žene po javnim mestima gde mogu biti zapažene od strane moćnih muškaraca sa puno para koji ti omogućavaju da sediš kod kuće i „radiš na sebi“.

Izjava Predsednika je projekcija sadržaja njegovog identiteta i tačna definicija odnosa prema građanima ove zemlje kao lenjim, glupim, neobrazovanim, a posebno, u ovom slučaju, ženama, koje imaju da rade i samo da rade, i da rode, samo da rode. Nikako da abortiraju, i da se bune, Ili ste u rijalitiju, ili ste na novom radnom mestu stranog investitora, ili ste na ulici, „uličarka“, kako to sa ponosom kaže Staša Zajović. Nepodobna, nepoželjna ili, kako je jedna nacionalno aktivna mlada žena rekla, te žene, izdajnice, imaju neku svoju posebnu estetiku.

I o tome je naravno reč, o estetici, koja je koliko etičko, toliko i političko pitanje.

Zanimljivo je, i svakako da ima proučavalaca ovog procesa, rezultati naših feminističkih organizacija i studija, teorije i aktivizma, političniji su deo ovog društva, depolitizovanog.

Istovremeno, zanimljivo je kako je do bacanja žena na kolena (setite se Gašića) došlo u vremenima dominacije eksperata i popova, prvih zaduženih za naš stomak u tranziciji, i drugih zaduženih za naše duše. Biće da to ide zajedno.

Svadba je postala krucijalni životni trenutak od kada su drugarice postale gospođice i gospođe i otkada se u skupštini gde Aleksandra Jerkov mora da postavi pitanje Predsedniku, oslovljavaju sa „Dame i gospodo narodni poslanici“, i mi to gledamo. Pa, dobro ljudi, imate li vi oči i vidite li ko se javlja nakon „dame i gospodo“. I kakve su informacije dodatno potrebne za opis slike.

Šta treba Violeti da protestuje, da snima, da se buni. Mogla je nekako da nađe vezu, da ode privatno, nekako da izmuva pregled, šta ima da „viče“ u domu zdravlja, kada svi znamo kako ta stvar funkcioniše i da će oni reći da tu „nema ničega spornog“, da Violeta izmišlja zato što je takva kakva jeste na naslovnicama, koje, kako govori Violeta i kako jeste, obeležavaju i život njenog budućeg deteta.

Ne znam da li je to majstorstvo ili priroda, danas čujem u Skupštini da Aleksandra Jerkov projektuje svoju svest i da zapravo ona vređa žene time što Predsedniku pripisuje ono što njemu ne pada na pamet da izgovori. „Ne razumem“, kaže zvanična zaštitnica ženskih prava. Znam, ne „verujem“ (jedna od krucijalnih reči političkog života). Znam i da je u tome problem. Čovek nema jezik, čovek jeste jezik, kako kažu lingvisti. I svaka zlomisao začinje se prvo u jeziku. Ako mene pitate, kako kaže Predsednik, a niko ga ne pita, ako mene pitate, a niko me ne pita, radi se o kolonijalnom jeziku kolonizatora, o postmodernoj medijskoj manipulaciji koja je protiv moderne, protiv žene.

(Danas, Foto: mc.rs)

Podelite ovu stranicu!