BORKA PAVIĆEVIĆ: Fašizmić ili „Marinika shvati, nećemo stati“

04 Feb 2018

Postalo je nekako sramota reći – fašizam

Pre neko jutro slušala sam Zorana Kesića, njegov vremeplov, prevrtao je datume u stilu Atanackovićeve „Luzitanije“, što je bilo biće, tako da su sva obećanja, teško je reći za ono što nam se obećava – utopija, već obećana.

Međutim ono što se zbiva ovoga puta stvarno „na terenu“ (tako se inače naziva severna Mitrovica), i to na košarkaškom terenu, osudio je Kesić, naravno, to što gledamo već trideset godina, „neprimereno“, „užasno“, „strašno“, „nedostojno“, „zastrašujuće“, „nedopustivo“ urlanje, pisanje, mahanje, skandiranje protiv „drugih“, jer „drugi“, „oni“ su krivi za sve. Za to što se ima i za to što se nema, zato što se ništa ne zna, zato što treba biti kao svi drugi, zato što treba pokazati snagu, obračunati se, „junačiti“, upisati identitet po sebi, tetovirati ga, kada već drukčije ne može. Teško je zaboraviti fotografije polunagih momaka ispisanih i išaranih obeležjima, nasilje u pokretu, nasilje kao zamena za sve što se nema i što se nije.

„Fašizmić“, nadenu svemu tome Kesić imence, znajući da je davanje težine način da se čitava ta stvar sa nasiljem populariše, odnosno da i drugi momci shvate fašizam kao kompliment. (Mudar je Kesić.)

A ako stvar postane „teška“, onda nije baš dobro „talasati“ (ne odnosi se na Kesića) zbog toga što se time neofašizam raspaljuje, mnogi će reći da su vidovi fašizma novi, i jesu, ali i novi pokreti demokratski, čiju metodu pa i ikonografiju novi fašizam koristi, oslanjaju se, i tako to u istoriji biva, na prethodna revolucionarna iskustva. To je tako i u svetu u kome desnica raste između ostalog i zato što se odbija prepoznavanje već normalizovanog fašizma.

Neću, naravno, citirati poznatu Nimlerovu pesmu, koja je, kako kaže Herman Broh, spasila Nemačku, kao Nimlerovo antifašističko delovanje, pesma koja se završava stihom, da kada su došli po mene, nije bilo nikoga da to kaže. Sramota me da se bavim ovim citatom upravo zbog dubokog poštovanja, a i zato što ga retko ko ne zna, a opet gleda zlo u dolasku., i ne mari za upozorenje. I ne samo u dolasku. Već u prevladavanju i očiglednoj prevlasti.

Muka sa fašizmom je i u tome što se ne vidi odmah, naime nije lako priznati da to što vidite jeste fašizam. Postalo je nekako sramota reći – fašizam. Sa jedne strane čini se kao da se izlizalo, uigravanjem tokom dugih godina, a sa druge, teško je time se baviti jer izgleda odveć dramatično, i može vam se reći, što i biva, da dižete paniku, i da su u pitanju elementi fašizma, natruhe, ali nikako sistem u celosti.

A sad nešto o fašizmetini. To što se događa Mariniki Tepić, koja se usudila da u fašizam uveže, i u Parlamentu to iskaže, fašizmiće i fašizmetine, to jeste da ukaže na povezanost, isprepletanost SNS-a, države i grupa koje su se u ratu zvale „paramilitarne“, iako je bilo jasno da su subordinirane, to su i danas „u miru“ desničarske organizacije, svima dobro poznate i gajene za upotrebu od strane vlasti i za državni i partijski terorizam. Što ne znači da se ne mogu oteti kontroli, jer to je barabski sistem koji su naučili. A koji, na žalost, mnogima izgleda incidentalan i smešan. Nije smešno.

E, Marinika Tepić, poslanica Nove stranke, baš je uradila svoj posao, poslanički, i imenovala ljude, događaje, učesnike, što je sve sažeto i dramaturški pregledno rekla gostujući na „N1“. I kako su fašisti i fašističke grupe povezane, kakva je tek tu međunarodna saradnja. Dakle, Marinika Tepić nije rekla ni „desničarske organizacije“, ni „ultradesničarske organizacije“, ni „ekstremističke organizacije“ (čuvena teorija o dva ekstrem – levom i desnom, teorija o svim totalitarizmima, koja nam dolazi glave i ne samo nama). U stvari, fašisti upotrebljavaju, rado i uspešno, tekovine demokratske pristojnosti, tolerancije, te će oni onda druge, one koji ukazuju na problem, nazvati fašistima, i ne samo nazvati, već se i u simbolična mesta stradanja od fašizma useliti. Jer, kako reče Zoran Đinđić koji upravo trpi upotrebnost sebe samoga, reći da onda kada sve svuku u blato, svojevremeni radikali, pozivaju na dijalog, u blatu koje su proizveli, između ostalog i tako što stida nemaju. Sve što je Marinika Tepić izgovorila zvuči poznato, i zato jeste opasno. Opasno je i to što će se mnogi upitati zašto baš nju proganjaju, zašto baš njoj ispisuju grafite, zašto baš njoj „Marinika shvati, nećemo stati“. Pa zato da bi se mnogi baš to pitali, i da bi se preplašili da slučajno i oni ne kažu javno šta im se događa, u akcijama „od vrata do vrata“, i drugim „civilnim“ prilikama.

Fašističke zborove na utakmicama i na „terenu“ vidi veliki broj ljudi, i zato, zbog velike javnosti oni nailaze na osudu. Na žalost i na dopadanje, jer da nije tako ovo orgijanje bi se zaustavilo. Ali zato, tamo gde događaj nije spektakularan, iako je Parlament u kome je govorila Marinika Tepić na svoj način spektakularan, po potiskivanju, pritiskivanju i odbacivanju svake sa naprednjacima asinhrone misli, što je samo po sebi situacija koju eufemistički nazivamo populizmom, Marinika Tepić bi trebalo da zvuči, da deluje, kao da je „provokator“, te da se time njen istup obesnaži. Međutim, kako poslanica Tepić ima nameru da radi posao koji joj je u opisu radnog mesta poslanika, i da se bavi krucijalnim stvarima u ovom društvu, tako je treba svim sredstvima ućutkati. „Marinika shvati, nećemo stati“. Marinika je shvatila, ali nije stala. Već o tome šta joj se događa govori, javno govori, a to je način da se pojedinačan slučaj, koji to nije, poveže sa svim slučajevima na stadionima i u životu.

Rečju, Marinika Tepić se ne privikava na fašizam. Ona to „ne otura“ od sebe, kao gubu, da bi „preživela“. Već insistira da ono što se njoj događa nije nikakav izuzetak, da se u „kapilarnoj vlasti“ ne događa samo njoj, već da je to priroda sistema u kome živimo. I da nepravedno i lažno optuženih ne bi bilo samo kada bi drug Staljin znao da je dotična ili dotični u Gulagu. Nego on ne zna.

Sve je ovo poznato, naročito onima koji nešto duže žive, te su se nagledali raznih upozoravajućih prizora. Koji su se razvili u ratne i ne samo ratne „događaje“. I igraju se svaki dan. A ako su realni, fašisti, a jesu, onda je sve drugo prilično besmisleno, ili je u senci fašizma.

Opasno je što će mnogi reći „Pa to znamo“, „Šta se čudiš“, „Zašto nisi na to navikla“.

Na to se ne navikava, i zato su upozorenja i govor Marinike Tepić o nečemu tako osnovnom, što prethodi svakoj pristojnosti, od presudne hrabrosti i važnosti.

(Danas)

Podelite ovu stranicu!