BORIS VARGA: Vučićev tobogan i dvorski umetnici

10 Apr 2017

Siguran dvorski umetnik nacionalističkih uverenja ili rizičan put dostojanstva i građanskih vrednosti – česta je dilema protagonista kulture na ovim prostorima

Nakon čitanja predizbornog Proglasa podrške 650 intelektualaca, umetnika, sportista i javnih ličnosti predsedničkom kandidatu Aleksandru Vučiću, gde se našlo i ime Branka Milićevića, Kockice, sanjao sam da „Kocku, kocku, kocku“ vodi niko drugi do Vučić, a da ga pesmom prati Minja Subota. I to perverzno rušenje dečijih snova uopšte nije bilo slučajno, jer je još jedan idol mog detinjstva, Minja Subota, učestvovao u kampanji „AV“, pevajući zajedno sa gospodarem penzionerima pesmu „Deca su ukras sveta“…

Dvorski umetnici

Uvek sam se pitao šta to treba vrhunskim umetnicima, kulturnim herojima, faktički idolima na koje se svi – od detinjstva do starosti – na neki način ugledamo, da učestvuju u predizbornim kampanjama ili se šetkaju sa ratnim zločincima i diktatorima?

Prvo mladalačko razočarenje u urbane legende bilo je početkom devedsetih u Olivera Mandića, koji je bio veliki promoter Arkanove Stranke srpskog jedinstva. Do tada, nikako nisam mogao da zamislim da na jednoj sceni može da nastupaju Oliver Mandić i Svetlana Ceca Veličković.

Bora Čorba je u jednom „Muzičkom toboganu“ osamdesetih, kod istog Minje Subote, izjavio kako ga je u početku bilo sramota da peva rok na srpskom. Od te izjave do savetnika ministra kulture u vladi Vojislava Koštunice njegov dvadesetogodišnji put karijere bio je protkan ravnogorskom ikonografijom i šovinističkim diskursom. Iz tih raloga već godinam ne mogu da slušam ni nekad kultnu „Mrtvu prirodu“.

„Sećaš li se Doli Bel“ i „Otac na službenom putu“ gledam upravo iz onih razloga zbog kojih se od zapadnih nagrada za te filmove odrekao sam Kusturica, pre nego što je u potpunosti postao dvorski režiser. I on nije usamljen slučaj. Skoro identična situacija je u Kremlju, kod Putina na dvoru, sa Nikitom Mihalkovim. Razmena njihovih kulturnih dobara obezbeđena je sa svim državnim počastima na najvišem nivou: pre prikazivanja na Krimu, „Sunčanica“ je premijerno prikazana u Beogradu. Kusturica sa svojim bendom u bivšim sovjetskim republikama učestvuje u turnejama za podršku obnove „pravoslavnog bratstva“.

Milan Mladenović nije pravio kompromis i oko carskog dvora nije imao dileme. Kada su po Banjaluci rušeni verski objekti, grupa EKV je u maju 1993. godine sa jasnom porukom otkazala svoj koncert

Strah od principijelnosti

Oduvek je tu bila ljubav između diktatora i heroja sa filmskog platna. Bata Živojinović bio je dragi gost na Brionima kod Tita; kasnije kod Miloševića u Užičkoj.

Idol jugoslovenske kinomatografije u našoj porodici bio je Bekim Fehmiu. Uvek smo ga spominjali po tome kako je prestao da glumi kad su počeli ratovi na prostoru bivše Jugoslavije. Kad je pre nekoliko godina iznenadno i veoma tragično preminuo, nikad više za kafom nismo o njemu pričali. Kao da smo iz sopstvenog straha, nekog hladnog upozorenja, prestali da govorimo o njegovoj nepokolebljivoj principijelnosti.

U Srbiji protagonist kulture često je pred izborom – siguran dvorski umetnik nacionalističkih uverenja ili rizičan put dostojanstva i građanskih vrednosti. Ishod poslednjeg ne samo da je egzistencijalno rizičan, već se povećava opasnost da će se emocije virtuoza rasprsnuti na sve strane. Tako je bilo sa Sonjom Savić, od koje su devedesetih bežali svi oni koji nisu mogli da idu u korak sa njenom pobunom.

Svedoci smo transformacije postjugoslovenskih država u siromašna nacionalistička društva, po uzoru na istočne despotije, u kojima jedini put do „uspeha“ i sigurne zarade vodi preko carskih dvorova.

I nisu tu u pitanju samo nacionalisti i merkantilni rusofili. Podsetimo da su i druge stranke podržavali neki umetnici, nekada iz principijelnih razloga, a nekada bogami i ne.

Ispostavilo se da Lazar Ristovski, baš kao i njegov umetnički alter ego Petar Popara Crni braneći „Podzemlje“, može bez ikakvih problema podjednako dobro da igra svoju ulogu u predizbornim kampanjama pre nekoliko godina sa DS-om i pre ovih predsedničkih izbora sa SNS-om.

Svako javno dno ipak su prvazišli srpski tabloidi koji su predizborno podaništvo Vučiću za svega nekoliko dana zamenili za veličanje antivladinih protesta.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!