BORIS VARGA: Vojvođanske kristalne noći

19 Mar 2018

Sećamo li se razbijenih i spaljenih pekara širom Vojvodine?

Devedesetih su na udaru bili katolici, uglavnom Hrvati, Mađari i Rusini, a vlasti su tolerisale i podgrevale takvo nasilje kao frustraciju zbog izgubljenih ratova u susednoj Hrvatskoj. Dvehiljaditih građani Vojvodine su platili za frustracije srpskih nacionalista zbog izgubljenog Kosova. Šta je sledeće?

Ujutru sam izašao da kupim hleb. Najbliža pekara na početku Vršačke bila je potpuno demolirana. Ljudi su prolazili mimo i sa strahom gledali u pravcu pekare koja je više ličila na neki ljušturu, nego na radnju. Niko nije kupovao proizvode. Jedan njihov radnik iz vitrina je sakupljao razbijeno staklo. Ispred radnje na stolici stajala je tepsija i na njoj nekoliko upravo sveže pečenih mirišljavih vekni hleba. Prišao sam prodavačici i tražio jednu. Drhtavim rukama i uplašenim glasom rekla je: „Hvala vam, vi ste danas prvi”.

Tu scenu nikad neću zaboraviti, kao ni mnoge sa nasilnih protesta po gradu prethodnog dana. Tog 18. marta 2004. (tačno pre 14 godina) izveštavao sam o nemilim događajima i posmatrao kako tinejdžeri na ulicama Novog Sada i Trgu slobode piju alkohol i uzvikuju parole: “Udri, zakolji da Šiptar ne postoji!”, “Prodali ste Srbiju!”… Policija je stajala sa strane i nije reagovala. Bili su to mahom srednjoškolci koji su išli od škole do škole i pozivali na prekid nastave, navodno isprovocirani zbog nasilja nad Srbima koje se na Kosovu odigralo svega nekoliko dana ranije.

Zvanični bilans višednevnih demonstracija u Novom Sadu bio je 33 demolirana objekta, najviše pekara, prodavnica i poslovnih lokala za koje su demonstranti smatrali da su im vlasnici Albanci. Iako su demonstrirale razne nacionalističke grupacije, utisak je ostavila omladina. Porazbijani su bili prozori na objektu Islamske verske zajednice, a u jednom naletu demonstranti su krenuli prema Adicama gde živi veliki broj nesrpskih izbeglica sa Kosova. Neredi su tada izbili u Beogradu i Nišu, gde su zapaljene džamije.

Posle tih užasnih događaja Novi Sad za mene više nije bio bezbedan grad. Svi smo znali za Hrtkovce i Sremsku Kamenicu, ali smo mislili da se to negde, nekom tamo nekad dešavalo. Da se neće ponoviti i da će neko, nekog i negde u Hagu za te međunacionalne zločine strogo kazniti.

Ali nije.

Lider radikala Vojislav Šešelj u Hagu je (nepravosnažno) oslobođen svih optužbi za zločine u Vojvodini, Hrvatskoj i Bosni.

Dečja desničarska revolucija i reketaši

Svi smo bili srednjoškolci i znamo kakav je to uzrast. Mislite da je moguće da učenici u naletu nacionalnih strasti stvarno mogu sami da se organizuju na takav „podvig“: obilazak škola, prekid nastave i nasilno razbijanje radnji za koje znaju da njihovi vlasnici nisu Srbi? Bez spoljnog odobravanja, podstreka, pa čak i podrške?

Deset dana nakon dečje nacionalističke revolucije, tadašnji „Građanski list“ pisao je da je među srednjoškolcima bilo i nekoliko desetina starijih osoba koje su obezbeđivali proteste, a koje su odranije bile poznati policiji po debelim dosijeima.

Dosetljivim novosadskim kriminalcima je odmah palo na pamet da se iskoristi situacija sa Kosovom, pa su vlasnicima nekoliko porazbijanih ugostiteljskih objekata „ponudili svoje usluge zaštite“, naravno – uz odgovarajuću naknadu.

Izvori iz policije smatrali su da reketaši pokušavaju i da nateraju vlasnike tih objekata da im ispod cene prodaju lokale. U novinama su bili čak objavljeni i brojevi telefona SUP-a na koje građani mogu da prijave pokušaj reketiranja…

Na stranu PR priče iz policije, lako je biti general posle bitke.

Da li je bilo ozbiljnih javnih osuda za divljanje uglavnom tinejdžera u Novom Sadu? Da li je podneo ostavku ili je smenjen neki pokrajinski sekretar, šef policije ili direktor škole? Da li je bila adekvatna reakcija roditelja na to gde im se deca nalaze, međuostalom i maloletna, koju su poslali u školu? Da li je tim povodom bilo glasnog obraćanja vlasti i osude nasilja putem medija?

Nije.

Zato je i usledio drugi, veoma sličan, ponovljeni talas nasilja u Vojvodini.

Kristalna repriza

Fudbalska utakmica između Srbije i Albanije, koja je igrana za prvenstvo Evrope 14. oktobra 2014. godine na stadionu Partizana u Beogradu, prekinuta je zbog drona koji je iznad terena nosio zastavu za koju su mediji pisali da je na njoj iscrtana mapa „Velike Albanije“.

Na prvi pogled bezazlena provokacija sa igračkom izazvala je buru reakcija najviših srpskih zvaničnika – Nikolića, Vučića, Dačića i Stefanovića – sa šovinističkim porukama i izjavama usmerenim protiv Albanaca.

Jedna od polupanih novosadskih pekara

Tada je premijer Vučić rekao da je namera sa dronom bila da „Albanci zgaze srpski ponos“, da se „ponizi srpski narod i izazove dugoročna nestabilnost u Srbiji”. Bivši predsednik Nikolić izjavio je da su „Albanci želeli nemire“, da prete terorizmom i da je zastava bila „promocija velike Albanije“…

Nakon tih izjava od 16. do 23. oktobra 2014. uništavane su ugostiteljske radnje – pekare, ćevabdžinice, poslastičarnice za koje su nasilnici takođe smatrali da su im vlasnici Albanci. Prema zvaničnim podacima napadnuto je 23 objekta, najviše u Novom Sadu, Somboru, Bečeju, Vršcu, Staroj Pazovi i drugim mestima Vojvodine. Na džamiju u Subotici bačen je molotovljev koktel.

Policija je privela 11 lica, od kojih je šest bilo maloletno. Vojvođanski istraživačko-analitički centar VOICE je u martu 2016. godine objavio detaljnu analizu prema kojoj je zbog paljenja i razbijanja pekara u Vojvodini u nadležnim tužilaštvima formirano pet predmeta, a njihov ishod bio je samo jedna izrečena vaspitna mera.

Kada su se po drugi put desile „vojvođanske kristalne noći“, Srbija je tada već dve i po godine bila kandidat za Evropsku uniju.

Građanska Vojvodina je organizovala antifašistički skup, nazivajući pojave svojim pravim imenom. Međutim, predstavnici EU i zapadnih diplomatskih predstavništava na sve to nisu reagovali i stvorili su uslove za nastanak političkog režima u Srbiji koji danas još moderno nazivaju stabilokratijom. To su kvazidemokratski režimi u jugoistočnoj Evropi kod kojih države Zapada zatvaraju oči na gaženje ljudskih prava i demokratskih vrednosti za koje se iste te zapadne države i same zalažu.

Oko 1.500 građana Novog Sada i drugih gradova, kao i aktivista nevladinih organizacija, učestvovalo je na velikom antifašističkom skupu u Novom Sadu 23. oktobra 2014. kojeg je organizovala Građanska Vojvodine u zna protesta zbog napada na objekte građana albanske nacionalnosti

#OnoKad zbog stabilnosti, mira i spoljnopolitičke lojalnosti – podržavaš svoje omiljene autokrate, kakav je i Vučić.

Ovaj drugi talas razbijanja ugostiteljskih radnji bio je sasvim jasan signal za sve domaće privrednike u Vojvodini i Srbiji koji nisu poreklom iz titularne nacije u kom pravcu treba da „usmeravaju“ svoj biznis.

Ali čisto sumnjam da će svoje vitrine, ne samo u poslovima sa pekarama već i u bilo kojim drugim, rado pred kamenice izlagati privrednici iz zapadnih država, barem dok se do kraja ne procesuira i razjasni ko je 2008. godine posle mitinga „Kosovo je Srbija“ u Beogradu zapalio i kamenovao ambasade SAD i Nemačke i najvažnije – ko nije sprečio da se to dogodi. Za devet godina procesa Viši sud je četvoricu optuženih za napade na ambasadu SAD osudio na četiri godine uslovo i trojicu oslobodio. Tada su napadnuta i diplomatsko-konzularna predstavništva Velike Britanije, Belgije, Kanade, Hrvatske, BiH i Turske.

Ko tebe hlebom, ti njega…

U ravnici i žitnici kao što je Vojvodina pekara ima jaku intimnu simboliku. Zna se šta znači reći za nekog da je dobar kao hleb. A šta znači ako se nekom ko ga pravi razbije verštet?

Osim reketaša, ekstremističkih organizacija, nacionalističkih stranaka i „otuđenih delova sistema“, kome još odgovara da se gazi imovina ljudi čije proizvode svako jutro na stolu delimo sa najbližima?

Ne bi trebalo prebacivati loptu na decu, naelektrisane punoglavce. Mnogi od njih protestuju, kako kažu, zato što su njihove babe i dede protestovale 60-tih, roditelji 90-tih, a oni ni ne znaju šta su tačno tamo tražili. Mada, izrečene vaspitne mere zeleno su svetlo za nova vandalska dela koja su već unapred amnestirana…

Perfidno, nema šta.

Zato je odgovornost pre svega na sistemu, društvu i starateljima koji su već više puta potcenili ozbiljnost situacije. Najviše zabrinjava činjenica iz prakse da je region ponovo proizveo veoma napetu društvenu atmosferu iz koje zbog bilo kakvog bezazlenog događaja može da bukne nasilje po etničkoj, verskoj ili rasnoj osnovi.

Od zapaljivih reči kosovskih medija ili govora mržnje najviših srpskih političara do molotovljevih koktela – samo je jedan korak.

Devedesetih su na udaru bili katolici, uglavnom Hrvati, Mađari i Rusini, a vlasti su tolerisale i podgrevale takvo nasilje kao frustraciju zbog izgubljenih ratova u susednoj Hrvatskoj. Dvehiljaditih građani Vojvodine su platili za frustracije nacionalista zbog izgubljenog Kosova.

I nisu u pitanju bila samo ta dva talasa nasilja razbijanja pekara…

Sećamo li se svega toga? Ili nam je lakše da sve smestimo u zaborav i verujemo u mit da je multikulturalna Vojvodina bogatstvo različitosti, a da ljudi odavde odlaze samo zbog egzistencijalnih i ekonomskih razloga. Uostalom, kao i svugde u ovom delu Evrope…

Ako se „kristalne noći“ ponavljaju zbog dronova, šta sve u budućnosti može da postane povod za nove etničke progone: razbijene table sa ćirilicom u Vukovaru, ugroženi srpski radnici u Slovačkoj, sećanja na srušene mostove na Dunavu, stradali četnici u Donbasu, trajno smešteni azilanti, nehigijenska naselja ili bilo koja tabloidna vest koja nam „pogazi ponos“ i nacionalna osećanja…

Ko će u tako nestabilnim i nepredvidivim uslovima staviti ime i prezime, a koje nije srpsko, na svoju radnju ili svoj stan? Ja sam lično takvu tablicu sa ulaznih vrata skinuo tačno pre četrnaest godina.

(Autonomija / na naslovnoj fotografiji spaljena pekara u Somboru)

Podelite ovu stranicu!