BORIS VARGA: Srbija (ni)je Rusija

21 jan 2019

"Srbija učestvuje u hibridnom ratu Moskve protiv Zapada, ali na ruskoj strani"

Kad se nakon posete ruskog predsednika Vladimira Vladimiroviča sve sleglo, red je da se rezimira koji su najjači utisci sa tog sad već nesumnjivo događaja godine.

Dominirale su bizarnosti iz tabloida i sa usijanih društvenih mreža, poput onih da je Putinova poseta bila lekovita za Beograđane do one o novinaru Kurira koji nakon rukovanja sa ruskim predsednikom ne pere ruku.

Međutim, kao nekog ko duže vreme prati odnose među bivšim komunističkim državama i neokolonijlanu politiku Rusije, pažnju mi je privukao jedan transparent koji u medijima možda nije imao nekog većeg odjeka, osim među autonomašima.

Dodvoravanje Putinu

Radi se o baneru na ruskom „Srbija nije Rusija“ koji su u zajedničkoj akciji iznad autoputa okačili aktivisti Lige socijaldemokrata Vojvodine i Vojvođanske partije, a koji je na putu sa aerodroma „Nikola Tesla“ u prestonicu trebao da primeti pre svega ruski predsednik Putin.
Taj transparent podsetio me je na jednu sličnu situaciju vezanu za Ukrajinu. Bivši ukrajinski predsednik Leondi Kučma je 2003, godinu dana pre „Narandžaste revolucije“, objavio knjigu pod naslovom „Ukrajina nije Rusija“.

Naravno da ni Srbija, ni Ukrajina nisu Rusija, ali sam način kako se o toj tezi raspravlja otvara dodatna pitanja. Pre svega to potvrđuje da je za deceniju od kako je Kosovo proglasilo nezavisnost Srbija svoj odnos sa Rusijom transformisala u potpuno podanički.

Infantilno pismo lidera Dveri Boška Obradovića Vladimiru Putinu koji mu kao njegov razočarani obožavalac tobože otvara oči da će biti iskorišten od strane podlog Vučića a njegova poseta zloupotrebljena govori o bizarnoj realnosti da nije teško zamisliti da je na opozicionom memorijalnom mitingu dan pre dolaska ruskog predsednika i sledeći dan na „kontramitingu“ ispred hrama Svetog Save bio jedan broj istih ljudi – tvrdih nacionalista rusofila.

U neformalnim razgovorima sa pojedinim srpskim istoričarima, kroz šalu se može čuti da je Tito 1948. u stvari „prevario Srbiju“. I to je ključni zaokret te zemlje prema Zapadu.

U poslednje tri decenije više koraka je učinjeno u suprotnom pravcu. Poseban je utisak odluka apelacionog suda da ukine i uslovne kazne četvorici osumnjičenih za napad i paljenje Ambasade SAD nakon mitinga „Kosovo je Srbija“ u februaru 2008, a koja u javnost dolazi dan uoči posete Putina u Beograd.

Odluka je doneta zbog nedostatka dokaza, neposredni izvršioci su oslobođeni svih optužbi, a nije utvrđeno ko su nalogodavci, ni ko je u državi odgovoran zašto diplomatska predstavništva tada nisu bila zaštićena.

Vlast je ovom presudom nesumnjivo poslala ne samo poruku svoje slabosti, već je to pre svega dodvoravanje Putinu i avans amnestiji huliganima za buduća slična krivična dela.

Na međunarodnom planu to je poruka da Srbija učestvuje u hibridnom ratu Moskve protiv Zapada, ali na ruskoj strani i upozoravajuća poruka da Srbija nije spremna da poštuje univerzalna diplomatska pravila civilizovanog sveta.

Terapija za nečistu savest

Ovaj put poseta ruskog predsednika nije bila samo zanos Putinom kao velikim vođom i Rusijom kao vojnom super silom koja će da brani Kosovo. Skoro sakralna i bizarna opčinjenost jednim realno za našu zemlju nepoznatim liderom iz još više nepoznate daleke „bratske“ zemlje govori o tome u koliko se teškom stanju nalazi srpsko društvo, izmoreno i neurotično nakon tri decenije neuspešne tranzicije i u stalnoj hipokriziji.

Najverovatnije nijedan od onih koji su se izlečili Putinovom posetom ili nisu prali ruke od njegovog dodira neće sutra učiti ruski jezik, ni otputovati da dobrovoljno živi u Rusiji, niti će zbog egzistencijalnih problema pečalbariti u Moskvi.

Zato se Putin i nebeska Rusija pojavlju kao galvanizatori kolektivne terapije. Oni nisu tu samo da iscele rane, opravdaju i naprave reviziju sveže istorije onoga što se ovde oseća kao nepravda koju je zli Zapad i tribunal u Hagu naneo kolektivnom nacionalističkom biću, već i da očiste nečistu savest i speru ljagu sa srpskog naroda ne shvatajući da je zločin isključivo individualne prirode.

Sa druge strane upravo je negiranje, minimalizovanje, prebacivanje krivice, pa i nezainteresovanost za devastiranje Vukovara, Sarajeva i genocid u Srebrenici neka vrsta pasivnog saučesništva u tim zločinima.

Mržnja i spremnost na novo nasilje su krajnosti te frustracije, kojom vlasti perfidno manipulišu.

Stvaranje dilema EU ili Rusija samo će još više produbiti agoniju. Rusija jeste i ostaće geografski i politički nedostižna, ali distanca sa EU koja je neposredno na granicama Srbije postaje sve veća, a neprijateljstvo prema Zapadu i NATO državama – sve izraženije.

I to je kao onaj strašan i nepodnošljiv unutrašnji osećaj kada sebe terate da iz isključivo lukretivnih materijalnih interesa ceo svoj život provedete u bračnoj zajednici sa osobom koju ne samo da ne volite, već koju u dubini duše i prezirete.

(Autonomija)

Ovaj tekst su finansirali građani u okviru crowdfunding kampanje Spasimo Autonomiju!

Podelite ovu stranicu!