BORIS VARGA: Srbija i NATO – 20 godina posle

Niko se na proruskoj, anti-NATO politici nije integrisao u EU

23. mar 2019

Jelisejski sporazum između Francuske i Nemačke iz 1963. godine smatra se ključnim modelom u prevazilaženju tereta ratova iz prošlosti među članicama Evropske unije. Tada su Šarl de Gol i Konrad Adenauer doprineli da dve nacije, nekadašnji vekovni „smrtni neprijatelji“, postanu glavni motor razvoja EZ. Mnogi analitičari taj sporazum vide kao primer za narode i države Zapadnog Balkana.

Međutim, možda bi taj francusko-nemački model mogao postati uzor za prevazilaženje posledica krvavih ratova devedesetih, recimo između Hrvatske i Srbije, i utabati stazu pomirenja za ceo region da kod pojedinih politika na Zapadnom Balkanu ne postoji skoro otvoreno neprijateljstvo prema organizacijama koje su u osnovi savezništva država Evropske unije, a to je pre svega NATO

Ništa bez suočavanja sa prošlošću

U slučaju Francuske i Nemačke, Jelisejski sporazum potpisan je dve decenije nakon Drugog svetskog rata. Od početka vazdušnih udara NATO protiv SR Jugoslavije prošlo je tačno 20 godina, ali prevazilaženje hostilizma nije ni na horizontu. Iako je Srbija formalno deo programa Alijanse Partnerstvo za mir i sporazuma IPAP, podrška integracije Srbije u NATO trenutno je na najnižem nivou oko 10 odsto, a poslednjih godina rapidno se povećava procenat onih koji se članstvu izričito protive. I to ne čudi. Ne samo što naprednjačka vlast ratne zločince iz perioda devedesetih tretira kao nacionalne heroje, već se, recimo,  „iskustvo“ generala Lazarevića na Kosovu za vreme bombardovanja za Vojnu akademiju smatra veoma dragocenim.

Srbija pre svega mora da raščisti zašto se dogodila NATO intervencija, a to ne može dok se u Srbiji društvo ne bude suočilo sa odgovornošću i istinom iz ratova devedesetih

Situacija je daleko od stišavanja strasti ako se ima u vidu da veliki broj srpskih medija, posebno (pro)državnih, svakog 24. marta o godišnjici početka bombardovanja izveštava tipski i jednostrano prenoseći zvanične stavove državnog vrha: da se odigrala skoro ničim izazvana zločinačka agresija i da je Srbija herojski branila svoju slobodu. A Vučić smatra da je to „najbrutalnija agresija u istoriji ljudske civilizacije“.

Kao da je najveća vojna sila najrazvijenijih demokratskih država na svetu iz čista mira napala jednu mirnu i uzornu državu koja tokom devedesetih nije imala ama baš ništa sa devastiranjem i uništavanjem najbližih suseda. Skoro ni reči o tome zbog čega je pokrenuta NATO vojna akcija, ni jedna reč o stotinama hiljada raseljenih i sa Kosova proteranih Albanaca.

Srbija pre svega mora da raščisti zašto se dogodila NATO intervencija, a to ne može dok se u Srbiji društvo ne bude suočilo sa odgovornošću i istinom iz ratova devedesetih i ne prizna zločine koje su u regionu pojedinci počinili u ime srpskog naroda. I tu se vraćamo na francusko-nemačku priču koja ukazuje na to da se integracija Srbije u EU ne može završiti a da se ne reši problem suočavanja sa prošlošću i pomirenja u regionu. Predsednik jedne demokratske države ne sme za svaku poteškoću i problem u Srbiji da krivi Hrvate i Albance kao što to radi Vučić.

Aktivna antinato propaganda

Ne treba zaboraviti da Srbija nije bila vekovni neprijatelj NATO-u, a SFR Jugoslavija skoro da je bila pridružena članica Alijanse i nalazila se jedno vreme pod njenim bezbednosnim kišobranom zbog moguće sovjetske agresije. Sada se sve preokrenulo za 180 stepeni. Srbiji je deklarativno glavni spoljnopolitički prioritet – integracija u EU. Međutim, iako članstvo u NATO-u za bivše komunističke države nije eksplicitan uslov članstva u EU, nijedna od njih nije ušla u Uniju a da pre toga nije prošla bezbednosno-političku transformaciju upravo kroz Severnoatlantski savez.

Štaviše, u uslovima pronalaženja novog identiteta Evropske unije, proširenje ne samo da nije u njenim prioritetima već se ono odlaže bez obzira na sve lepe želje iz Strategije o integraciji država Zapadnog Balkana u EU do 2025. godine. U uslovima ruske političke ekspanzije na Balkan, članstvo u NATO-u je svojevrsna supstitucija za potpunu evroatlantsku integraciju, što su odmah shvatile Crna Gora i Makedonija.

Srbija je ta koja je od ukrajinske krize i skoro obnove Hladnog rata u Evropi odlučila da balansira i sedi na dve stolice – i Brisel i Moskva. Ona se naoružava ruskim polovnim naoružanjem, državotvorni tabloidi prizivaju rat u kome će „Kosovo uz pomoć Rusije biti oslobođeno i ponovo naše“, a Srbija je posmatrač u Organizaciji dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), koju predvodi Moskva i koja je pandan NATO-u na istoku.

Možda ulazak u NATO neće biti preduslov Srbiji za članstvo u EU, ali je činjenica da se niko na proruskoj politici nije integrisao u Uniju i sigurno to neće moći na aktivnoj anti-NATO propagandi

Građani Srbije su često nesvesni činjenice da je vojna neutralnost, koja je proglašena Rezolucijom o Kosovu krajem 2007. godine, u stvari direktno uvođenje na mala vrata ruske vizije nove bezbednosne arhitekture Evrope koju Moskva veoma agresivno nameće bivšim socijalističkim republikama koje nisu finalizovale evroatlantske integracije (Srbija, BiH, Makedonija, Moldavija, Ukrajina, Gruzija).

I ne samo da Srbija nije lojalan partner EU jer uvek kad može trči u ruski zagrljaj, već kako bi se dodvorila Rusiji ona aktivno vodi antinato politiku. Za vreme svog prošlogodišnjeg boravka u Rusiji, predsednik Vučić je komentarišući referendum u Makedoniji kritikovao zapadne države da tu zemlju guraju u NATO.

Možda ulazak u NATO neće biti preduslov Srbiji za članstvo u EU, ali je činjenica da se niko na proruskoj politici nije integrisao u Uniju i sigurno to neće moći na aktivnoj anti-NATO propagandi.  

Ruski trojanski konj

U srpskom društvu tema odnosa sa NATO-om ili izaziva agresivno odbijanje, ili je potpuni tabu. Čak i oni koji su liberalno, prozapadno i skoro bezuslovno proevropski orijentisani uglavnom će vam reći da je to nepravedna agresija koja uopšte nije bila neophodna. Intervencija NATO protiv SR Jugoslavije bila je daleko od takve kakvu je Alijansa u javnosti želi prikazati – moderno, sofisticirano ratovanje, sa minimalnim civilnim žrtvama i maksimum učinkom razaranja ciljane vojne infrastrukture.

Porušene mostove Novosađani nikad neće zaboraviti NATO-u. U tom ratu stradalo je više hiljada ljudi, više od dve hiljade civila. I to je tako kad jedna daleko jača i dobro naoružana vojna sila upotrebi ratnu mašineriju protiv daleko slabije. To najbolje znaju građani Hrvatske, BiH i Kosova koji su bili sa druge strane topovskih cevi srpskih snaga bezbednosti.

Na žalost, najverovatnije da za civilne žrtve NATO bombardovanja niko i nikad neće odgovarati. Posledicama bombardovanja ne treba da se bave razne Laketićeve komisije, već kompetentne institucije. Izostaje i izvinjenje Alijanse i onih zapadnih država gde su donošene odluke o vojnim ciljevima. Jer su vazdušni udari NATO protiv Srbije bili pokrenuti da slome glavnog siledžiju na Balkanu – bivšu JNA i šovinistički državni vrh Srbije koji se kukavički krio iza slavnog imena „Jugoslavija“.

Makron i Merkelova su početkom ove godine potpisali novi Ahenski sporazum koji će zameniti Jelisejski, i koji će još više osnažiti partnerstvo Francuske i Nemačke. Pojedini u tome vide spas za EU koja je u višegodišnjoj krizi, drugi – francusko-nemačku dominaciju u EU. Jedno je sigurno, bivši vekovni smrtni naprijatelji još više su se zbližili.

Srbija kao kandidat u EU takođe želi više da se integriše u EU i kroz pregovaračka poglavlja pokušava da ispuni sve tehničke uslove koje od nje traži Brisel. Međutim, ta štreberska birokratija može biti uzaludna ukoliko se ne razreši osnovna dilema, a to je – da li Srbija zaista želi da bude deo zapadnog sveta i članica EU? Ukoliko je to tako ona pre svega treba da prestane da tretira NATO kao svog neprijatelja, da vodi kampanju protiv njega i treba da prestane da se već sad ponaša kao ruski trojanski konj u zoni interesa EU.

(Autonomija; foto: Beta)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Raspust
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga