BORIS VARGA: Kakav nam antifašizam treba

29 nov 2018

Kako antifašizam približiti novim generacijama?

Upitajte sebe i svoje bliske: Da li je moderno i „seksi“ biti antifašista? Ko su danas aktivni pobornici antifašizma i da li taj pokret u našem društvu može imati široku podršku i popularnost?

Sva ta pitanja skoro da su retorička: u Novom Sadu i Vojvodini aktivne su uglavnom manje grupice jugonostalgičara i autonomaša, dok među mladima popularnost najviše imaju crveno-crni naelektrisani antifa-klinci sa maramama i kapuljačama, spremni na trenutni odgovor protestom ili šaranjem sprejevima po muralima haških optuženika i glorifikovanih četnika.

Međutim, ukoliko desnica i dalje bude upotrebljavala batinaše i prebijala opoziciju i njihove lidere, kao što je to bilo u slučaju Borka Stefanovića uoči tribine u Kruševcu, skoro da je neminovno da će se levica radikalizovati i na suprotnu stranu ubrzo će poleteti molotovljevi kokteli.

Da li nam takav antifašizam treba? Ne, ali to je neminovni odgovor na sve prisutniji teror…

Maglovita vizija

Treba razumeti omladinu. Oni koji su rođeni nakon pada Vukovara danas imaju 27 godina i to su skoro zreli ljudi. Oni nisu odrastali u antifašističkom duhu i tekovinama Narodno-oslobodilačke borbe. To su generacije koje su se formirale u atmosferi postjugoslovenskih ratova, nemaštini i nacionalizmu. Pod intenzivnom propagandom stalnog revizionizma istorije, lažne viktimizacije i u mitskom šovinističkom samouverenju.

Ako su generacije nakon raspada SFRJ verovale u revoluciju i mirno izvojevale pobedu u Protestnoj šetnji 1996/97 i Petooktobarskoj revoluciji, očigledno da nove generacije u tome ne vide smisao: napuštaju državu ili se mire sa dominantnim naprednjačkim modelom zajednice.

Za njih je antifašizam veoma maglovit pojam, anahron i bez vidljive vizije njegove primene u budućoj paradigmi društveno-političkih odnosa u Srbiji.

Međutim, fenomen modernog fašizma više ne prepoznaju ni generacije koje su odrastale u vremenu socijalizma. Da sam rođen devedesetih i sam bih spakovao kofere i otišao u inostranstvo, ili vezao prepoznatljivu crveno-crnu anarhističku maramu.

Nemam iluziju da sećanje na žrtve Narodno-oslobodilačke borbe treba da bude nešto „in“ i privlačno mrežocentričnim Z-generacijama.

Ali takođe nisam ni u zabludi da će nešto što je „anti“ postati popularno kod mladih, bez nekih spoljnih promena u formi, dizajnu, ali i u strukturi. U antifašističkom pokretu koji bi trebao da bude temelj i nulta polazna tačka našeg vrednosnog sistema, upravo to „nešto“ nedostaje – nadogradnja koja će biti prihvatljiva za šire slojeve društva.

Antifašizam i autonomaštvo

Kako antifašizam napraviti privlačnijim? – pitanje je pre svega za organizatore savremenog antifašističkog pokreta u Vojvodini i Srbiji, ali i u regionu.

Evo nekoliko ideja, ocena i mogućih smernica o tome kakav nam antifašizam treba da ne bismo morali da prolazimo kroz gorka iskustva prve polovine XX veka:

Antifašizam 2.0: Obnovljeno gradivo iz istorije antifašizma i jugoslovenskog partizanskog pokreta. Predstavljanje publikacija, kratkih moderno dizajniranih video klipova i portala o ključnim ličnostima i događajima iz Drugog svetskog rata što je već počela da realizuje Vojvođanska antifašistička koalicija („Heroine i heroji antifašizma“).

Široka antifašistička i građanska koalicija: Stvaranje široke koalicije nevladinih organizacija i neformalnih pokreta s ciljem zajedničkog delovanja i organizovanja akcija na više nivoa. Radi se o horizontalnom umrežavanju liberalnih, levičarskih, građanskih i univerzalnih humanističkih ideja koje su indikativno uvek prve na udaru ur-fašizma. Pre svega su to organizacije za zaštitu ljudskih prava, slobode govora i genderne ravnopravnosti, organizacije za zaštitu prava manjina (posebno LGBT, vizualnih i verskih), antiratnih i pacifičkih pokreta, za zaštitu prirode, životne sredine i zdravlja, očuvanje javnog prostora, društveno angažovanih kreativaca i subverzivne umetnosti, slobode na internetu, pa sve do podrške sindikalnog delovanja. U mnogim segmentima takve inicijative već postoje poput Koalicije nevladinih organizacija Građanska Vojvodina, ali je veoma važno da to udruživanje bude adekvatno zastupljeno i na lokalnom nivou – u okružnim, opštinskim centrima i ruralnim sredinama.

Mapiranje ovdašnjeg fašizma: Antifašistička koalicija već je počela sa fantastičnim projektima čiji su rezultati već vidljivi. Neophodno je tačno znati šta su aktivnosti istorijskog revizionizma, gde je na delu rehabilitacija fašizma i nacizma iz Drugog svetskog rata, a šta su posledice sadašnjeg neofašističkog delovanja. Mapiranje fašizma bi trebalo da uključi i analizu pokušaja negiranja antifašizma, kao što je to bilo u slučaju promena imena grada Zrenjanina.

Postkonfliktne nacionalističke elite opstaju u simbiozi i prekogranično se međusobno, putem medija, pothranjuju

Antifašizam & autonomaštvo: Antifašizam je temelj AVNOJ-evske autonomije Vojvodine. Stoga bi zahtev za većom autonomijom trebao da ide pod ruku sa antifašističkom borbom. Građanski koncept vojvođanske autonomije je trenutno purgerska urbana ideja u Novom Sadu i još u nekim vojvođanskim gradovima, stoga je svest i ideju o važnosti autonomije Vojvodine neophodno proširiti već na pomenuti lokalni nivo. U praksi bi trebalo da se od političkih subjekata – stranaka, pokreta i koalicija – koje učestvuju na pokrajinskim i republičkim izborima i koje su spremne podržati veći stepen autonomije Vojvodine tražiti u predizbornim platformama i programima da će podržati obnovu autonomije Vojvodine, a u slučaju dolaska na vlast da će realizovati predizborni program i sprovesti ga u delo.

ORA 2.0: Nekada su to bile Omladinske radne akcije, danas jednostavno rečeno – rad na terenu sa mladima. U gradu koji je proizveo Exit festival postoji veliki potencijal negovanja univerzalnih vrednosti i spremnost jednog značajnog dela mladih na akciju. Ali mladost i savremenost ne implicira nužno na liberalnu orijentaciju, stoga je rad sa srednjoškolcima i studentima od ključne važnosti. Paradoks duha našeg vremena je konzervativnost i hermetičnost kao dominantni kulturni obrazac. Stoga je neophodno organizovanje mreže srodnih i povezanih organizacija, debata, tribina, konferencija, koncerata i volonterskih akcija.

Temeljna promena društvenih vrednosti

Poslednjih meseci nezavisni mediji, nevladin sektor i korisnici društvenih mreža sve više upozoravaju na rapidnu fašizaciju srpskog društva. Ni u regionu situacija nije ništa bolja, posebno u Hrvatskoj i BiH. Postkonfliktne nacionalističke elite opstaju u simbiozi i prekogranično se međusobno, putem medija, pothranjuju.

U Srbiji je nakon petooktobarskih promena došlo do ideološke krize partijskog sistema; nestala je podela na „njihove“ i „naše“, „Milošević – diktatura“, „Đinđić – demokratija“. Ne postoji podela stranaka po političkim programima, a njihovo mesto u spektru može se odrediti samo na osnovu retorike i delovanja.

Međutim, po prvi put na ovim prostorima jasno je kontrastiran odnos prema tekovini jugoslovenskog antifašizma. Tome je u velikoj meri doprinela globalna kriza demokratije i evropski uspon radikalne desnice. Često se odlazi i u drugu krajnost pa se fašizmom naziva i ono što on to nije. U Srbiji žrtvama fašizma pokušavaju da se predstave i oni koji ga najviše proizvode.

Tolerišu se (svesno) i pojedini njegovi očigledni emiteri, pa je tako iz čisto makijavelističkih razloga za opozicinu koaliciju Savez sa Srbiju prihvatljiva saradnja sa pokretom Dveri.

Iako je fašizam, kako bi Umberto Eko rekao, sinkretičan i pojam veoma rastegljive prirode (zato je mimikrični fašizam a ne totalitarni nacizam uzet kao pretnja savremenom društvu), bez sumnje da neke stvari ostaju „večite“, poput – kulta tradicije, tretiranja neslaganja kao izdaje, opsesije zaverom, opsednutost kultom heroizma i permanentnim ratovanjem… A to je upravo ono što svakodnevno emituju mediji bliski vlasti.

Glavno je pitanje – koliko se kasni sa odgovorom i da li je antifašizam danas u potpunoj defanzivi?

U državi je na delu uspostavljanje linije kontinuiteta: revitalizovana je Pašićeva politika, Mihailović je rehabilitovan, Šešelj pomaže, a simboli velikosrpskog projekta iz devedesetih se pažljivo vraćaju u društveno-politički život Srbije.

Zato ne treba ponavljati greške i stvarati široki front samo zato da bi se „srušio“ Milošević ili Vučić, već da bi se temeljno menjalo društvene vrednosti. Možda će za početak biti dovoljna samo jedna želja – da fašista više nema. Iza levičari i antifašista uglavnom ne stoji veliki kapital, vojna industrija ili privredni monopoli. Možda je i entuzijazam već dovoljno istrošen, a egzistencijalni strah kao hladan vetar poljem brije.

Ay Carmela!

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!