BORIS VARGA: Da li je Srbija blizu ukrajinskog scenarija?

Srednjeevropsku autokratiju Zapad će u Srbiji tolerisati, ali još jednog Putina – ne

10. jan 2019

Razočarani korupcijom, bahatošću tajkuna i nesprovedenim reformama ukrajinski birači su na izborima 2010. godine kaznili „narandžaste revolucionare“, Juliju Timošenko i Viktora Juščenka, i glasali za Viktora Janukoviča i njegovu prorusku partiju.

Samo tri godine kasnije u Kijevu su buknuli novi masovni protesti protiv kriminalne oligarhije koji su doveli do još jedne ukrajinske revolucije, zbog koje je predsednik Janukovič morao da pobegne iz države. Na pitanje da li se u Ukrajini problemi rešavaju na ulici, ukrajinski analitičari najčešće odgovaraju – kriminalna i korumpirana vlast ne može drugačije da se smeni.

Siguran put u novu revoluciju

Tu činjenicu polako počinju da razumeju i u Srbiji, ali se o tome još uvek tiho govori. Svi su mislili da je „5. oktobar“ – svojevrsna verzija „kraja srpske istorije“. A nije.

Od decembra prošle godine traje nova faza protesta protiv SNS-a i Aleksandra Vučića, koji buknu povremeno od njihovog dolaska na vlast. Okidač protesta „1 od 5 miliona“ bilo je prebijanje jednog od opozicionih lidera Borka Stefanovića. U toku je faza bukvalnog prebrojavanja snaga podrške koju vlast i opozcija mere po broju ljudi izašlih, odnosno dovezenih na proteste.

Sudeći po prošlogodišnjim izborima za nacionalne savete nacionalnih manjina i lokalnim izborima, posebno u Lučanima i još nekoliko opština, vlast je u fazi primene raznih bezočnih zloupotreba na izborima i po svemu sudeći – spremna je da ih po svaku cenu „dobije“.

Vučić je izjavio da neće ispuniti nijedan zahtev građanskog društva i opozicije, koliko god da ih je izašlo na ulice da protestuje i ma koliko dugo protesti trajali. Odatle i slogan novih protesta.

Potpuno je sigurno da će se Vučić toga i pridržavati. Međutim, nešto drugo je zamka za njega i njegove bivše radikale, a to su pokradeni izbori. Dalje nameštanje izbora i nasilje prema neistomišljenicima je siguran put u novu revoluciju u Srbiji.

Srbija i Ukrajina: paralele

U tranzicionoj politici između Srbije i Ukrajine skoro da ne postoji mnogo sličnosti, osim dve ključne: u obe države povremeno dolazi na vlast garnitura koja nije spremna da izgubi na izborima i obe države imaju ogroman protestni potencijal u građanskom društvu.

Na to uvek računaju zapadne države kad podržavaju stabilokrate, licemerno se nadajući da će njihove brlje da počisti ulica.

Kao i u Ukrajini nakon „Narandžaste revolucije“ i u Srbiji su se 2012. na vlast vratile političke snage od pre „5. oktobra“ i njihovi koalicioni partneri. Još tada, DOS nije tačno znao šta je za njega predstavljao datum kad je pao Slobodan Milošević, dok su njihovi protivnici i poražene snage veoma ažurno radili na tome da se srpska „izborna revolucija“ iskompromituje, satanizuje i predstavi isključivo kao mešanje Zapada i stranih tajnih službi u „domaće stvari“. Na kraju skoro da su u revoluciju počeli da sumnjaju i oni koji su u nju uložili više godina svog života i goli entuzijazam.

I glavno – mnogi su zaboravili šta je bio osnovni legat „5. oktobra“: fer izbori, slobodni mediji i sloboda okupljanja. Sve ovo u Srbiji danas faktički ne postoji.

Upravo zato dan-danas u Srbiji niko ne veruje da su u Kijevu 2014. građani sami smenili banditski režim, bez liderstva opozicionih političkih partija. Ukrajinski opozicionari bili su samo ti koji su formalno tiho i inferiorno postigli sporazum sa Janukovičem u posredovanju Nemačke, Francuske i Poljske. I to samo onaj koji su im lideri građanskih protesta aminovali.

Zato se u srpskim medijima teoretiše da bez faktora jake opozicije „ulica“ i građanski protesti ne mogu uticati na temeljne političke promene u zemlji. To je nedostatak samopouzdanja, koji sa takvom opozcijom ni ne može da postoji.

A vladajuća stranka – u trenutku krize će se pretvoriti u novo jato preletača. Ali, to je već druga tema. Dok je vlast nesmenjiva na demokratskim izborima, Ukrajina i Srbija će svakih nekoliko godina imati neku novu uličnu revoluciju.

Baršunsto i krvavo

Osnovna karateristika čak i najkilavije minimalne demokratije je smenjivost vlasti na izborima. Naprednjačka koalicija već sad pokazuje da joj je stalo do pobede u svakoj mesnoj zajednici, po svaku cenu i da nije spremna da ispoštuje to osnovno načelo – fer i slobodne demokratske izbore.

Možda Srbija nije blizu ukrajinskog scenarija, ali sve više činjenica govori u prilog tome da će on jednog dana postati skoro neizbežan.

Uopšte sad nije važno da li će to biti neki drugi, ili treći ponovoljeni izborni krug poznati iz prakse u Ukrajini (2004), ili politička kriza oko raspisivanja fer i kredibilnih izbora kao u Makedoniji (2016). Ono što je sigurno – bilo koja politička kriza takve vrste ne može se rešiti bez međunarodnog posredovanja.

Uostalom, u Srbiji je ta praksa takođe dobro poznata iz protestne šetnje 1996/97, koja po atmosferi i masovnosti veoma podseća na proteste ove zime…

Pred Vučićem su dve staze: vladati kao Orban i Kačinski, ili kao Putin. Srednjeevropsku autokratiju Zapad će tolerisati u Srbiji, ali još jednog Putina – ne.

Nije malo onih u Srbiji koji prerano sanjaju rasplet poput onog kako Janukovič leti prema Rostov na Donu, ili Gruevski kako kroz region putuje ka Budimpešti. Ipak ne treba zaboraviti da je pozitivna strana „Petooktobarske“ i „Narandžaste revolucije“ izostanak nasilja, ali i to da je poslednji ukrajinski Majdan imao krvavi rasplet.

(Autonomija)

Ovaj tekst su finansirali građani u okviru crowdfunding kampanje Spasimo Autonomiju!

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Dobro došli!
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga