BORIS KRŠEV: Kome će država prodati zemlju?

24 Dec 2015

Danas možda ne moramo čekati novi rat da bismo ponovo delili zemlju onima koji je obrađuju – možda će biti dovoljna samo evikcija.

Uprkos sve učestalijim protestima poljoprivrednika, kao i sve žešćim političkim raspravama, kako (za sada) stvari stoje izgleda da će nam novi Zakon o poljoprivrednom zemljištu doneti prvu agrarnu reformu i kolonizaciju u Vojvodini u XXI veku. Novina je u tome, što se ova „reforma“ dijametralno razlikuje od prethodne dve koje smo imali u XX veku, iako se i ovde država pojavljuje kao arbitar i trgovac. Doduše, sada se ona ne ponaša kao Robin Hud – da od nekog oduzme, da bi drugom (pro)dala, nego kao stvarni vlasnik određenog kvantuma (oko 400.000 ha) obradivog zemljišta koje mora otuđiti. Premda paradoksalno zvuči da „država prodaje zemlju“, ali živimo u epohi neoliberalizma – koja zahteva otvorenost tržišta, slobodnu konkurenciju, totalnu privatizaciju i promenu svojinskih odnosa. U prilog tome, država se već obavezala prilikom potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (2008), da će od 1. septembra 2017. omogućiti prodaju poljoprivrednog zemljišta i strancima – državljanima EU, pod istim uslovima kao i domaćim kupcima (?).

Tako će, kao i u prethodnim slučajevima, i ova „reforma“ dovesti do promene vlasničke strukture zemljišta i posedovnih odnosa na selu, ali u obrnutom smeru – umesto usitnjenog poseda – ponovo se na scenu vraća veleposed, a umesto domaćih kolonista dolaze nam strani vlasnici. Neko bi rekao da je u pitanju istorijski „déjà vu“ – točak istorije koji se neprekidno vrti u krug. Slažem se, ali zašto ne pokušamo da taj točak malo pomerimo, da makar ne ide istim putem?

Za pravo svojine se kaže da je neprikosnoveno i apsolutno, iako postoje izuzeci koji ga mogu ograničiti zbog opšteg interesa, poput „prava preče kupovine“ – gde u slučaju prodaje državnog zemljišta, prednost imaju lica koja su vlasnici susednih parcela ili registrovana poljoprivredna gazdinstva. Otuda se hipotetički postavlja pitanje – zar nema naš poljoprivrednik pravo preče kupovine u odnosu na sve ostale, pa i domaće tajkune koji su na volšeban način kupili na hiljade i hiljade hektara po sramno bagatelnim cenama da bi ih ubrzo prodavali dodajući „samo“ dve, a ponekad i tri nule na kraju. Zemljoradničke zadruge i njihovo zemljište prodate su onima, koji se kao i kupci brojnih privatizovanih fabrika – nikada nisu nameravali baviti proizvodnjom.

Ono što je ova država već prodala i što prodaje danas, omogućila joj je parola „Zemlja seljacima, a fabrike radnicima“, iza koje su sledile konfiskacije, nacionalizacije, eksproprijacije i etatizacije nečije imovine. Da nije te parole, možda bi istorija poslednjih sedamdeset godina imala sasvim drugi tok. Na žalost, industrijskih radnika odavno nema, a ostalo je malo i pravih seljaka – vrednih, radnih i upornih poljoprivrednika, koji pokušavaju da opstanu na tržištu, iako im ništa ne ide na ruku… a trebalo bi.

U prvom redu pozvana je država da zaštiti interese svojih građana – pa i seljaka, iako je ovaj društveni sloj odavno prepušten sam sebi. Na drugoj strani, postavlja se pitanje da li postoji neko drugi – osim njih, koji su u stanju da budu primer da se od poljoprivrede može živeti i da treba ostati na selu. Odgovor je – nema. Pa kako ih onda zaštititi i pomoći im da opstanu na sve nemilosrdnijem tržištu, odnosno da li država ima institucije za tu namenu. Plašim se da je i tu odgovor – nema.

Razvojni fondovi su usled nesavesnog poslovanja postali samo „nemi posmatrači“, a ne aktivni učesnici, dok je ono malo preostalih domaćih banaka potpuno neinventivno na ove probleme. A trebalo bi svi zajedničkim snagama da se udruže i omoguće stvarnom poljoprivredniku (ne novokomponovanom) povoljne kredite za kupovinu zemljišta, jer on sigurno neće biti u stanju da ravnopravno konkuriše stranom kupcu – kako stoji u zakonu.

A kako i da mu konkuriše, kad su u startu neravnopravni – ako se zna da se cena jednog
hektara u zemljama EU kreće od 25.000 do 100.000 €, kao i da neto godišnji prihod po istom iznosi između 10-15%, a negde čak i 20% od njegove tržišne vrednosti. Osim toga, ni jedna država ne traži povraćaj subvencija koje je dala svom poljoprivredniku – ne zato što mu veruje, nego zato što postoji sistem koji ne dozvoljava zloupotrebu. Zato holandski ratar može da isplati investiciju kupovine jednog hektara za 5-10 godina, dok je našem poljoprivredniku za to potrebno 15-20 godina, iako je cena zemlje kod nas deset puta manja nego u Holandiji.

Razlog zbog čega sam odlučio da se po ovom pitanju obratim javnosti, leži u činjenici da je nešto slično već bilo viđeno na ovim prostorima. Naime, „germanofilska“ politika vlade Milana Stojadinovića, omogućila je 1938. godine da zemlju u tadašnjoj Dunavskoj banovini, mogu kupovati i nemački državljani. Kako je ovim činom, smatralo se, bio ugrožen nacionalni interes, odnosno da bi „nacionalni kordon na severu zemlje bio probijen penetracijom neslovenskog življa i njegovog kapitala“, banska uprava – na čelu sa banom Svetislavom Rajićem, pokreće inicijativu preko Štedionice Dunavske banovine i drugih državnih banaka, da obezbedi sredstva koja bi se dala u vidu dugoročnih povoljnih kredita domaćem poljoprivredniku za kupovinu državne zemlje. Međutim, njegova inicijativa nije imala šireg društvenog odjeka, tako da je zemlja prodata strancima – iako je ubrzo usledio pad vlade Milana Stojadinovića.

Na kraju, možda bi se strani veleposed i održao, da nije usledio Drugi svetski rat i revolucija koja ga je pratila. A kada se rat završio – zahvaljujući paroli „Zemlja seljacima, a fabrike radnicima“, sva imovina koju su posedovali nemački državljani je nacionalizovana i vraćena u posed države, koja ju je na kraju delila „agrarnim interesentima“. Koincidencija ili ne, ukupan iznos konfiskovane zemlje upravo je iznosio 400.000 ha, koji su danas predmet prodaje.

Na sreću, danas možda ne moramo čekati novi rat da bismo ponovo delili zemlju onima koji je obrađuju – možda će biti dovoljna samo evikcija.

(Autonomija)