BORIS DEŽULOVIĆ: Ljudi se moraju navići na slobodu govora

24 Jun 2012

Odavno sam shvatio kako nije stvar u tome da nekoga tvrdoglavim pisanjem i vikanjem, provociranjem, pa čak i šokiranjem, uveriš da si u pravu, i da mu valja promeniti mišljenje

Nakon što se lane oko 400 učesnika prvog „Split prajda” našlo na udaru desetak hiljada huligana, koji su ih uz pogrdne urlike tipa „ubij pedera” gađali kamenjem, flašama, topovskim udarima i suzavcem i pri tome povredili desetak osoba, ove je godine dalmatinska parada ponosa, održana pre dve sedmice, završena bez ikakvih izgreda. Možda i stoga što je u povorci bio dobar deo Vlade Hrvatske: prvi čovek policije Ranko Ostojić, šefica diplomatije Vesna Pusić, te ministri veterana Predrag Matić Fred, uprave Arsen Bauk i graditeljstva Ivan Vrdoljak.

Slično je bilo i prošle sedmice u Zagrebu, kada je centrom grada bez problema prodefilovalo gotovo četiri hiljade pripadnika El-Dži-Bi-Ti zajednice i onih koji ih podržavaju, a među kojima je ponovo bilo i predstavnika vlasti. Da li je to pokazatelj da država, ako iskreno hoće, može da pokaže kako su ljudska prava jača od svakojakog huliganstva, pitali smo hrvatskog novinara i publicistu Borisa Dežulovića?

– Država uvek može što hoće – objašnjava gost „Dnevnika”. – Pitanje je, jasno, što država hoće. Najbolje je objasniti upravo na primjeru „Gej prajda”: u najkraćem, naime, država je policijski kordon između manjine i većine. Taj policijski kordon može tolerisati većini da umlati manjinu, ili može štititi manjinu. A valja znati da ljudska prava, baš poput, recimo, kulture ili nauke, nisu stvar demokratije: tu se većinu ne pita, već joj se mora objasniti. Da se većinu pitaju te stvari, još bismo sedeli na grani i živo raspravljali o tome ima li onaj kreten s budalastom idejom o kretanju na nogama pravo sići sa stabla i hodati po zemlji.

Kao drugi primer Dežulović je naveo pravo glasa za žene.

– Na Novom Zelandu, recimo, za tu stvar nisu pitali većinu, već je o ženskim pravima odlučivala prosvećena država, pa su žene dobile pravo glasa pre stotinu dvadeset godina. U demokratskoj Švajcarskoj, s druge strane, o ženskim pravima se odlučivalo demokratski, na referendumu, pa im je muška većina pravo glasa dopustila skoro stotinu godina posle Novog Zelanda, a u kantonu Apencel Inerhodentek tek, verovali ili ne, 1991. godine! Treba to imati na umu kad aplaudiramo demokratskoj Švajcarskoj koja je svoje građane na referendumu pitala mogu li muslimani tamo graditi džamije s minaretima.

Organizatori „Zagreb prajda” dodelili su vam priznanje Homofrend 2012. Da li ste svojim kolumnama uspeli da bar delimično razbijete mentalnu blokadu, koja je očigledno postojala kod dela građana kada je u pitanju Povorka ponosa, ili je, nažalost, na ovim prostorima iluzorno očekivati da će pisana reč ikog dozvati pameti?
– Odavno sam shvatio kako nije stvar u tome da nekoga tvrdoglavim pisanjem i vikanjem, provociranjem, pa čak i šokiranjem, uveriš da si u pravu, i da mu valja promeniti mišljenje. Reč je, naime, o tome da ga navikneš na činjenicu da postoje ljudi koji drugačije misle, da se navikne živeti s tim. Kad se pre dvadeset godina pojavila čuvena naslovnica „Ferala” s golim Tuđmanom i Miloševićem u krevetu, nije ona nikoga naterala da revidira svoje stavove o Domovinskom ratu: ona je samo ljude pripremila na slobodu govora, na teško razumljivu činjenicu kako ima ljudi kojima se ne sviđa šta rade Tuđman i Milošević, i kako oni imaju pravo to naglas reći. Koju godinu kasnije goli Tuđman na naslovnici „Ferala” više nije bio šok. Drugačija mišljenja i o najosetljivijim stvarima većine više nisu bila tako šokantna. Ista je stvar i sa homofobima, a dokaz je zagrebački „Prajd”, koji je danas, desetak godina nakon horora na prvoj paradi, normalna svečanost različitosti. Niko s druge strane policijskog kordona nije postao peder, kako su to verovali homofobi: samo su se navikli da pederi postoje.

Za razliku od vas, političari se užasavaju toga da uđu u konflikt s Crkvom čak i kada se iz aviona vidi da su ti “nedodirljivi popovski moraliteti” u krivu – poput bacanja anateme na učesnike parade ponosa dok u vlastitim redovima kriju pedofile. Radi li se o apstraktnoj brizi za to šta će reći biračko telo ili se naprosto dvoličnosti privlače?
– Reč je o divnom prožimanju: religija je, zapravo, poslednja preživela politička ideologija, ono što danas nedostaje politici, dok politika ima izvršnu moć, ono što Crkvi nedostaje već vekovima. Nama sad sledi klasična reformacija, čeka se Martin Luter. U Danskoj se od nekidan homoseksualci mogu venčati u crkvi, a podsećam da je to crkva koja tumači posve iste dogme o bezgrešnom začeću i Isusovu uskrsnuću kao i Vatikan ili SPC. I u koji će onda raj ljudi što su venčani u Danskoj, a u koji će pakao srpski homoseksualci?

Odmah posle drugog kruga predsedničkih izbora u Srbiji i glasanja za novo vođstvo HDZ-a, napisao si da se tog 20. maja „rastvorio na Balkanu vremenski portal”, te da su se i Hrvatska i Srbija „doslovno preko noći teleportirale u tamne, vlažne devedesete”. Da li se šta za proteklih mesec dana promenilo u toj oceni, na bolje ili, možda, još gore?
– Dobro, u Hrvatskoj su devedesete „na čekanju“, i još imamo vremena na sledećim izborima odlučiti o svom kalendaru. Sve što su HDZ-ovci rekli i napravili u međuvremenu samo je, jasno, učvrstilo njihovu poziciju u romatičnoj, slavnoj 1989. godini. U Srbiji su, pak, nove devedesete upravo počele. Nikolić je počeo kako se i očekivalo, u par dana posvađao se sa svima u regiji, i sad će biti jako zanimljivo gledati kako guta knedle i nosi zavrnutu ruku u gipsu.

Očekuješ li da će ta mržnja malih razlika, koja je i dalje prisutna među naciintelektualacima i u delu srpske o hrvatske raje, sada dobiti novu dimenziju? Ili je prošlo već dovoljno vremena da šahovnica ili tri prsta ipak ne dovode do akutnog izliva nasilja u mozak?
– Odavno sam se prestao nadati da će to ikad završiti. Rastko Močnik je u pravu kad kaže da nije reč o tome ima li fašizma ili nema, već koliko ga ima. Valja nam živeti s fašizmom i držati ga pod kontrolom, na onoliko postotaka koliko mogu rešiti policija i psihijatrija.

Šta našim društvima – mislim na region u celini – nedostaje pa da konačno izađu iz matrice primitivizma i licemerja, u kojoj su očigledno zarobljene? Da li će biti dovoljno tek ogrtanje onim plavim plaštom sa zvezdicama?
– Odgovoriću rečima jednog manje poznatog splitskog mudraca: pre nego se povuče voda, treba četkom očistiti školjku. Primetili ste, naime, zanimljiv fenomen: ne postoji čovek koji se nakon sranja nije osvrnuo i bacio pogled u vc-školjku. Šta nas to tera da se suočimo sa vlastitim sranjima? I zašto, uopšte, povlačimo vodu? Razmislite o tome. Rekao bi onaj splitski mudrac: ko se nije suočio sa svojim sranjem i odlučno povukao vodu, ostatak svoje istorije, jasno, jede govna.

Reč je o poštenju

Žaoke vaših kolumni ne biraju “po rodu, broju i političkoj pripadnosti”, već njima bez pardona branite stav. Nažalost, ukupno uzev, novinarima ovde itekako nedostaje hrabrosti – zbog čega je to tako: lošeg materijalnog stanja, svesti da talasanjem ništa neće promeniti, realne brige za vlastitu bezbednost ili su naprosto promašili profesiju?
– U većini su, jasno, promašili profesiju, ili barem ono što pamtimo kao novinarsku profesiju. U novinarstvu nema hrabrosti, to je budalaština. Novinarstva ili ima, ili nema. To što novinarstvo, kad ga ima, implicira ono što kolokvijalno nazivamo građanskom, pa čak i ljudskom hrabrošću, jest zamena teza: za poštenje – a o poštenju je ovde reč – hrabrosti treba i u svakodnevnom životu. Sve ostalo jednostavno nije novinarstvo. Zovite to kako hoćete, ali to novinarstva nije videlo. Novinarima, da skratim, ovde ne nedostaje hrabrosti – hrabrost je i reskirati batine od telohranitelja Seke Aleksić – nego poštenja. A obično, ljudsko poštenje danas je tek relikt smešne, naivne prošlosti, telesna mana, invaliditet i težak životni hendikep.

Najbolji prijatelji

Dežulović nije otišao na Zagreb prajd, ali je učesnicima poslao sebi svojstvenu epistolu u kojoj se zahvalio na priznanju Homofrend 2012: „Želim vam duboko i iskreno zahvaliti na naslovu Homofrenda godine. Pederi su, opće je poznata stvar, najbolji prijatelji, i nije mala stvar biti pederov najbolji frend. Rado bih stoga bio s vama danas, ali ja sam, nažalost, deklarirani heteroseksualac, i zajedno s tri polugola, dlakava i oznojena muškarca ovog trenutka na kauču čekam današnje utakmice Europskog prvenstva u nogometu. Nadam se da je vaša zajednica dovoljno sazrela, i da ste dovoljno tolerantni i strejt-frendli da razumijete naše potrebe”, napisao je Dežulović, dodajući na kraju i poruku „svim hrvatskim homofobima i homoparanoicima”: Ne okrećite leđa pederima!

(Miroslav Stajić, Dnevnik)

Podelite ovu stranicu!