BORIS DEŽULOVIĆ: Dejtonski nesporazum

20 Jan 2016

Srbija je garant Dejtonskog sporazuma i mira u BiH tačno onoliko koliko će ona devetorica beogradskih bilmeza – osuđenih pre neki mesec zbog paljenja američke ambasade na višemesečne kazne zatvora, uslovno na tri godine – sledeće tri godine biti garanti protivpožarne bezbednosti američke ambasade u Beogradu

Republika Srbija poštuje Bosnu i Hercegovinu i želi da ima najbliže moguće odnose sa BiH. Srbija nijednog sekunda neće da ugrozi teritorijalni integritet BiH: da je to htela, i da to hoće, mogla je i može da učini. I u ovakvom stanju u svetu, ko zna na šta bi to ispalo. Ne pada nam na pamet da to radimo, da to hoćemo i da to želimo – rekao je srpski premijer Aleksandar Vučić u intervjuu za Radio Slobodna Evropa, objašnjavajući zašto je rešio da svojim prisustvom na svečanoj akademiji u Banjaluci, povodom takozvane krsne slave i Dana Republike Srpske, overi legitimitet praznika koji je osporio sam Ustavni sud Bosne i Hercegovine, pa zaključio: ‘Dakle, mi smo garant Dejtonskog sporazuma, ali i svojom politikom čuvari integriteta Bosne i Hercegovine, i integriteta Republike Srpske unutar Bosne i Hercegovine.’

Upisao se tako i Aleksandar Vučić na dugačku listu srpskih i hrvatskih baraba što se sad već punih dvadeset godina – sve pozivajući se na opevani Dejtonski sporazum – mešaju u unutrašnje stvari Bosne i Hercegovine kao amonijumov nitrat u dinamit, pa kao opunomoćeni garanti mira u regionu prete novim, kako ono beše, ‘oružanim bitkama’.

Već i sam zvanični najavljivač ‘oružanih bitaka’ i potpisnik Dejtonskog sporazuma Slobodan Milošević rado je i često predstavljao sebe i Srbiju kao garante Dejtonskog mira, i samo je još Franjo Tuđman radije i češće kao jamce Dejtona predstavljao sebe i Hrvatsku. Isto su kasnije ponavljali i srpski predsednik Boris Tadić – kao onomad, kad je u vreme Butmirskih pregovora pretio da ‘rešenja koja nisu u saglasnosti sa zvaničnim institucijama Republike Srpske i voljom srpskog naroda nisu prihvatljiva ni za Srbiju, kao garanta Dejtonskog sporazuma’ – a isto je ponavljao i Stipe Mesić, kao kad je ono Milorad Dodik prvi put pomenuo referendum o odcepljenju, a hrvatski predsednik glasno zapretio: ‘Hrvatska je jamac Dejtonskog sporazuma, i kad bi ga Dodik referendumom srušio, Republika Srpska odmah bi morala nestati: zato bih vojno prekinuo posavski koridor!’

Mantru o Srbiji i Hrvatskoj kao garantima Dejtonskog mira ponavljali su posle i Tomislav Nikolić, podsećajući u Banjaluci da je ‘Srbija garant Dejtonskog sporazuma, što podrazumeva i očuvanje Republike Srpske’, i njegova koleginica Kolinda Grabar-Kitarović, najavljujući na Federalnoj televiziji da će ‘Hrvatska kao potpisnica Dejtonskog sporazuma inicirati njegovu nadogradnju kako bi se ostvarila hrvatska jednakopravnost u Bosni i Hercegovini’: nema, ukratko, srpskog ili hrvatskog predsednika i premijera, ni desnog ni levog, ni nacionalističkog ni socijaldemokratskog, ni muškog ni ženskog, koji nije u ovih dvadeset pet godina iskoristio ‘džoker zovi’, pa pozivajući se na potpis u onom fasciklu iz vojne baze Rajt-Paterson opravdavao ne samo svoje pravo, već štaviše – kako jednom reče onaj mladi banac Raspudić – ‘dužnost da se miješa u unutarnje stvari Bosne i Hercegovine’.

U konjokradice i secikese iz udruženja garanata Dejtonskog mira upisao se tako i srpski premijer Aleksandar Vučić, pa – pridržavajući Dodiku kurac dok ovaj po odluci Ustavnog suda BiH piša kao po lanjskom snegu – rastumačio, eto, kako je Srbija kao garant Dejtonskog sporazuma ‘čuvar integriteta Republike Srpske unutar Bosne i Hercegovine’.

Rekao bi čovek, ovako kad sluša Vučića – i pre njega Mesića, Tadića, Nikolića ili Kolindu – da su taj sporazum pre dvadeset godina potpisali u stvari Bil Klinton, Viktor Černomirdin, Helmut Kol, Džon Mejdžor i Žak Širak, i to pod snažnim diplomatskim pritiskom Srbije i Hrvatske. Zavrnuo Sloba ruku Černomirdinu, uhvatio Franjo Klintona u kravatu, pa ih zatvorili u vojnu bazu kraj Dejtona i ostavili na lebu i vodi dok ne potpišu. A Srbija i Hrvatska garantuju, eto, svojim divovskim međunarodnim ugledom i uticajem – pa i oružanom silom ako bude trebalo – da Amerikanci, Rusi i Evropska unija nikad više neće da zajebavaju Srbe i Hrvate u Bosni i Hercegovini: tako otprilike izgleda Dejtonski sporazum u interpretaciji srpskih grobara i hrvatskih grabara.

Zato sam, ne budi lenj, pročitao ceo tekst Opšteg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini – kako glasi puno krsno ime Dejtonskog sporazuma – sve njegove anekse i paragrafe uzduž i popreko po sedam puta, i nigde, mamu mu jebem, nisam pronašao ni slova o tome da bi Srbija kao potpisnica bila garant ikakvog položaja Srba u Bosni i Hercegovini: u svih stotinu i pedeset gusto kucanih stranica ni jednog jedinog slova nema o tome da bi Srbija imala ikakvo pravo, a kamoli obavezu da Republici Srpskoj, kako ono, ‘čuva integritet’!

Biće da je to zato što mir u Bosni i Hercegovini – suprotno raširenom verovanju – nisu na lebu i vodi, zavrnutih ruku i pod pritiskom Miloševića i Tuđmana, potpisali Klinton i Černomirdin, nego su na lebu i vodi i zavrnutih ruku bile Srbije i Hrvatska. Biće da je to zato što Srbija, kao i Hrvatska, nije Dejtonski sporazum potpisala kao garant mira u regionu, nego je mir u regionu preuzela kao obavezu, potpisujući Dejtonski sporazum. Biće, eto, da je to ipak samo zato što je Srbija – kao i Hrvatska – papire u vojnoj bazi Rajt-Paterson kraj Dejtona potpisala po kazni, takoreći kao kapitulaciju, garantujući svojim potpisom da neće više da ratuje, niti da sponzoriše rat u Bosni i Hercegovini.

Reč je o upravo spektakularnoj zameni teza, tako uspešno zamenjenih da već punih dvadeset godina niko u Hrvatskoj i Srbiji ne primećuje da je legitimacija garanata Dejtonskog jevtin falsifikat s pijace na Batajničkom putu. Ako bi Vučiću i Nikoliću tako bilo lakše da je razumeju, to bi bilo otprilike kao da mađarski premijer Viktor Orban izjavi kako je ‘Mađarska kao garant Trijanonskog sporazuma iz 1920. čuvar integriteta Republike Srbije, i integriteta Vojvodine unutar Srbije’. Nije, primetili ste, zabeleženo da se nemački kancelar Konrad Adenauer posle Drugog svetskog rata kurčio kao garant mira u Poljskoj i ‘čuvar integriteta’ sudetskih Nemaca u Čehoslovačkoj.

Srbija je, u najkraćemu, garant Dejtonskog sporazuma i mira u BiH tačno onoliko koliko će ona devetorica beogradskih bilmeza – osuđenih pre neki mesec zbog paljenja američke ambasade na višemesečne kazne zatvora, uslovno na tri godine – sledeće tri godine biti garanti protivpožarne bezbednosti američke ambasade u Beogradu.

Ili, kako to lepo piše u članku 2. Sporazuma o parafiranju Opšteg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, ‘potpisivanje Sporazuma i njegovih aneksa’, citiram, ‘izražava pristajanje strana, i entiteta koje predstavljaju, da budu vezane tim sporazumima’. Ponavljam, ‘vezane’. Srbija je dakle vrlo bukvalno ‘pristala da bude vezana’ tim potpisom, i njime garantuje samo to da se neće odvezati i krenuti, štajaznam, da piša – ili pridržava drugome kurac dok piša – po ustavnom poretku Bosne i Hercegovine.

Ništa više, ništa manje, ništa drugo.

Na potpuno isti način kao danas, uostalom, Srbija se garantom mira u BiH i čuvarom integriteta Srpske predstavljala i pre dvadeset i četiri godine, pridržavajući ruke koje su 9. januara 1992. u Holidej Inu proglašavale Republiku Srpsku Bosnu i Hercegovinu. Nema, proverite, među Vučićevim rečima o Bosni nijedne koju ne bi potpisao i Slobodan Milošević – jednako on u zimu 1991/92 ‘poštuje BiH’ i jednako ‘nijednog sekunda neće da ugrozi njen teritorijalni integritet’, jednako je tada ‘svojom politikom čuvar integriteta Bosne i Hercegovine i Republike Srpske unutar nje’: štaviše, nema nijedne Vučićeve reči koju on u to vreme nije i izgovorio.

Znamo kako je sve na kraju završilo. Dejtonski sporazum gotovo četiri godine kasnije napisan je upravo zbog toga što je Srbija i tada ‘htela i mogla da ugrozi teritorijalni integritet BiH’, ali je, eto, Bosni garantovala mir, a bosanskohercegovačkim Srbima integritet.

Reč je, kako vidimo, o sitnom mirovnom nesporazumu, pa je negde i vreme da premijeru Vučiću i predsedniku Nikoliću neko konačno objasni kako se Srbija Dejtonskim mirom zapravo obavezala da nikada više – ‘nijednog sekunda’ – neće da garantuje mir u Bosni i integritet Republike Srpske.

(Novosti)