BOJAN KRIVOKAPIĆ: Umetnost radi akcije

28 Oct 2011

Mediji su ignorisali Četvrti lezbejski festival "Umetnost radi akcije", koji je polovinom oktobra održan u Novom Sadu, ali on je ipak uspeo da napravi iskorak u jedan drugačiji i u svakom slučaju: bolji svet

?etvrti Lezbejski aktivisti?ki festival Umetnost radi akcije, u organizaciji Novosadske lezbejske organizacije, održan je 14. i 15. oktobra 2011. godine u Novom Sadu, u Art klinici i Omladinskom centru CK13. I baš kao što se ovo radi može ?itati (bar) na dva na?ina, i zna?i i nameru i radnju, jer nije jednozna?no, tako ni ovaj tekst ne treba ?itati samo u jednom klju?u. Namera je ovog teksta da kroz osvrt na nekolike fragmente sa i oko Festivala Umetnost radi akcije, usmeri fokus na ponovno pre/ispitivanje pitanja i fenomena, pre svega, društvene realnosti koja konstantno i permanentno isklju?uje i tla?i sve koji su drugi i druga?iji od dominantnog vladaju?eg modela, alternative koje svojim postojanjem i delovanjem tiho, ali kontinuirano, dekonstruišu diskursnu matricu u kojoj se vrtimo i koju, na ovaj ili onaj na?in: perpetuiramo.
Naime, u trenutku kada definisanje društveno-politi?ke situacije u Srbiji, stanja koje traje, izmi?e svim drugim odre?enjima osim: bujaju?e nacionalisti?kim i klerofašisti?kim, homofobi?nim i ksenofobi?nim – jedan ovakav festival skre?e pažnju, on opominje, ali u isto vreme nudi i alternative. Mogu?e je kreirati prostor za preispitivanje, promišljanje; mogu?e je, paralelno uz dominantne obrasce mišljenja i delovanja, predstaviti i živeti i onaj obrazac koji: uklju?uje. Uklju?ivanje – princip koji je uveliko isklju?en, jedan od osnovnih feministi?kih principa, u ovih je dva dana u mikrokosmosu, (bar) na dve lokacije u Novom Sadu – živeo.
Umetnost radi akcije uklju?ila je umetnice i aktivistkinje iz Hrvatske, Ma?arske, Novog Zelanda, Srbije… uklju?ila je posetioce i posetiteljke, one koji su prepoznali da treba da naprave taj korak, korak dalje na koji se retki usu?uju. U atmosferi zastrašivanja i neizvesnosti, svako malo je zapravo mnogo, možda ne dovoljno, ali svakako: dragoceno. Ideja ovogodišnjeg izdanja festivala bila je da se, više nego ranijih godina, okrene/usmeri ka gradu: grad – jezi?ka odrednica koja se, u ovom slu?aju, ne odnosi na gradske strukture, ?inovnike i politi?ke partije, ve? na gra?anke i gra?ane… na one koji prepoznaju poziv – da se uklju?e.

* * *

A sve je po?elo sredinom avgusta kada me je Jelena pitala da li bih prihvatio da budem saradnik Festivala. To je sredinom oktobra, traje dva dana. Program je odli?an. Ti bi pratio programe i napisao osvrt. Posla?u ti linkove umetnica, zaintrigira?e te.
Odmah sam prihvatio.
A prihvatio sam zato što je svaka vrsta podrške naporima da položaj LGBT populacije, položaj Ljudi, onih koji su skrajnuti na sam rub margine, bude bolji – dragocena. I nije potrebno uložiti dodatni napor kako bi se to shvatilo. Stvar je jasna: dokle god je ijedna osoba ugrožena – ugroženo je i društvo u celini. Ne treba bogzna kakva pamet da bi se to razumelo.

* * *

Dan prvi: Aktivisti?ka kuhinja Omladinskog centra CK13.
Ulaze?i u dvorište prime?ujem mnoštvo nepoznatih osoba.
Ose?a se pulsiranje festivalske atmosfere. Ose?a se zagrevanje. Goš?e i u?esnice, još uvek se ne zna ko je ko, ko nastupa, a ko je publika, u ritmu tradicionalne jermenske muzike, smenjuju se u Klubu CK13. Puni i prazni tanjiri. Veganski obrok iz najve?eg lonca. I tegla za priloge. Princip je da ostavi ko koliko može, a ko ne može – ne mora. Ostavi?e neki drugi put. Niko nikom ne broji kašike. Hrane ima dovoljno za sve.
Za malim crvenim stolovima razgovara se o najrazli?itijim temama. I onim aktivisti?kim, i onim umetni?kim. ?uju se jezici: srpski, ma?arski, hrvatski, engleski, ?eški… ?uje se žamor i smeh.
Stidljivo prilazim loncu i sipam još. Shvatam da se nisam oslobodio ose?aja da me neko nadzire. Negde u dubini plašim se kazne. Od najranijeg detinjstva nas u?e šta je red. Pri?i po još jednu porciju smatralo se, u najmanjem, nepristojnim. No, sveprisutno nadziranje i kažnjavanje iz ovog su ambijenta – isklju?eni.
Sa nama je i inspektor. Još uvek ne znam ko je, ne mogu da ga prepoznam. Inspektor u civilu, za dva ?e dana postati temom mnogih razgovora, ?ovekom od poštovanja, možda ?ak i divljenja, u svakom slu?aju: iznena?uju?i i nezaobilazan detalj ovogodišnjeg festivala.
Ne ose?am tenziju, strah. Organizatorke su mi rekle da postoji rizik od incidenta, to svakako. Me?utim, u?estali napadi na Omladinski centar CK13 u poslednjih nekoliko meseci, sve brojniji grafiti mržnje i pozivanja na nasilje svuda po gradu, javni diskurs koji te signale, taj jezik – ne prepoznaje (a zapravo razume vrlo dobro), pokazatelji su stanja latentne opresije koja sve ?eš?e doživljava svoju eskalaciju.

* * *

Helena Jane?i?, umetnica iz Osijeka, pokušala je da kroz strip preispita pitanje postmoderne rekonstrukcije, ili kako stvoriti bezobrazno zgodnu lezbo heroinu. Na otvaranju izložbe, u Art klinici, ona je istakla da se u svojim radovima bavi temama iz svakodnevnog života lezbejki, temama iz svog svakodnevnog života. Umetnica koja živi i stvara u Hrvatskoj, jedno je vreme boravila u Sjedinjenim Ameri?kim Državama. To joj je iskustvo, kako navodi, bilo dragoceno za sagledavanje konteksta u kojima umetnica, uz to lezbejka, stvara. Pred publikom u Art klinici, Helena Jane?i? isti?e da njeni radovi govore sami za sebe i sami o sebi. Navela je da ne želi da pojašnjava svoju umetnost. Na kraju je, uz smeh, dodala da je sre?na što su ona i njeni radovi uopšte tu, jer je stanje na grani?nom prelazu izme?u Srbije i Hrvatske bilo takvo da zamalo da je ne puste, a neki su radovi i ostali: na granici. Pokupi?e ih u povratku, nada se.

* * *

— devojka u ljubi?astom prsluku svojim malim mobilnim telefonim snima sve. beleži prisutne. ne govori —

* * *

Nakon otvaranja izložbe, iz Art klinike idemo prema CK13. Film The Secret Years, rediteljke Marie Takacs iz Budimpešte, govori o životima lezbejki u Ma?arskoj i povla?i paralelu kroz godine komunizma, njegovog pada i faze nakon toga. Životne pri?e žena lezbejki markiraju pitanja koja se odnose na prihvatanje, prepoznavanje, skrivanje, bezbednost, te u kona?nici – pitanje ostvarenja i ispunjenja života dostojnog ?oveka. U diskusiji koja je usledila nakon filma i koju je moderirala aktivistkinja Jelena An?elovski, otvorena su pitanja koja se odnose na zna?aj snimanja i prikazivanja ovakvih filmova (samo) unutar zajednice, na iskustvo bivanja i poziciju lezbejke rediteljke, ali i na položaj lezbejki za vreme komunizma i sada, u stanju EU. U diskusiji je, osim Marie Takacs, u?estvovala i Dorottya Redai, iz Festivala lezbejskih identiteta LIFT, tako?e iz Budimpešte. Ona se osvrnula na lezbejsku aktivisti?ku scenu u zemlji iz koje dolazi, na napore i poteško?e sa kojima se lezbejske aktivistkinje u okviru svog rada sre?u, kao i na koncept i ovogodišnje izdanje Festivala LIFT. Nakon nekoliko pitanja iz publike, glede povla?enja paralela izme?u ma?arskih i jugoslovenskih pri?a, te odnosa države prema zlo?inima iz prošlosti, sa naglaskom na zlo?ine po?injene nad lezbejkama i gejevima, usledilo je pitanje inspektora u civilu. On se predstavio i zamolio za više detalja u vezi sa merama i mehanizmima uspostavljanja zaštite LGBT populacije u Ma?arskoj. Rekao je da bi mu te informacije, kao inspektoru, ali i kao ?oveku, pomogle u daljem radu, jer želi da u?ini sve što je u njegovoj mo?i kako bi se stanje promenilo nabolje. Publiku je njegov gest, u najmanjem, iznenadio. Nekima je ulio nadu da ?e se stvari, jednog dana, zaista – promeniti.
Nakon gotovo punih dva sata, ve? uveliko posle pono?i, diskusija je formalno zaklju?ena, ali je publika i atmosfera razgovora koji polako prelazi u žurku – nastavila da se razvija, a sve u ritmu festivala.

* * *

Dan drugi: Aktivisti?ka kuhinja Omladinskog centra CK13.
Društvo ve? uveliko homogenizovano, ali dolaze i nove. Hrana, muzika i polazak prema Art klinici, na otvaranje izložbe Prizori iz života Ze?ice Jensen.
Ze?ica Jensen je mala, stane u šaku. Ali je njena pri?a velika, prekookeanska, transkontinentalna. Proputovala je gotovo ceo svet, gostovala u galerijama, muzejima, teatrima, izlozima, terasama i raznim o?ekivanim i neo?ekivanim mestima, obi?nim i neobi?nim. U kutku Art klinike, na zidu su njene fotografije, sa strane ide projekcija filma o njoj, a u sredini je mali drveni sto sa mnoštvom njenih autograma i njom samom – Ze?ica Jensen stigla je i u Novi Sad!
S obzirom da ne voli da govori o sebi i da nije navalentna, uz to je i plišana igra?ka, u ime Ze?ice Jensen govori Helen Varley Jamieson, umetnica s Novog Zelanda. Ona pojašnjava koncept izložbe, govori o njenom istorijatu i planovima i poziva sve koji ho?e da se upoznaju i druže sa Ze?icom Jensen – da je prona?u na facebooku. Ze?ica Jensen je otvorena, radoznala i dobronamerna. Nemojte se stideti da joj pri?ete. I obavezno uzmite karton?i? sa njenim ze?jim autogramom.
U festivalskoj brošuri, uz najavu ove izložbe, stoji i odlomak iz manifesta umetnice: “Umetnost je transformativna, a sada nam je više nego ikada potrebna transformacija – na li?nom i društvenom nivou. Ja sam umetnica-nomatkinja iz 21. veka, inspirisana ljudima koje sre?em i mestima do kojih stižem, kreiram umetni?ke radove koji slave i propituju savremeni trenutak. Privla?e me osobe koje umeju da na?u radost uprkos teškim vremenima, ljubav uprkos razli?itosti i mir uprkos konfliktu, zato što nam takvi ljudi nude viziju za budu?nost u ovom složenom svetu. Istraživanje mi je pokazalo da su ve?ina ovih ljudi umetnici i umetnice, u ovoj ili onoj oblasti, ?esto pozorišni umetnici/ce, i zato je tu prostor u koji sam odlu?ila da uperim svoje objektive…”
Publika, sa?injena od osoba bliskih i manje bliskih umetnosti i aktivizmu, razli?itih generacijskih kodova i pogleda na svet, u nekoj neobi?noj atmosferi prilazi izložbi, otvara se Ze?ici Jensen, upoznaje se sa njom i nakon toga zajedno otvaraju neku novu i neprepri?ljivu dimenziju.
— devojka u ljubi?astom prsluku svojim malim mobilnim telefonim snima sve. beleži prisutne. ne govori —
Pred polazak u CK13, devojka u ljubi?astom prsluku, posetiteljka, ona što svojim malim mobilnim telefonom snima sve, beleži prisutne i ne govori – progovara. Prilazi grupi momaka i devojaka i iznosi svoj stav, da je sve to u redu, da ona sve prihvata i poštuje, ali bi savetovala devojkama da možda pokušaju s muškarcima. I kre?e toliko puta ponovljena pri?a: šta je prirodno, šta nije prirodno, šta je normalno, šta nije normalno… Prisutni/e je slušaju i ne ulaze u rasprave. Devojka u ljubi?astom prsluku je samouverena. Sigurna je, ima stav. Usled nedostatka volje za sukobima me?u prisutnima, vidno izrevoltirana, ona izlazi iz Art klinike. Sa svojim malim mobilnim telefonom i prisutnima koje/i su: zabeležene/i.

* * *

Dvorište CK13 se puni, muzika se utišava. Uskoro po?inje online performans MAKE – SHIFT, umetnica Helen Varley Jamieson i Paule Crutchlow. Ovaj performans se odigrava u dve obi?ne dnevne sobe, jednoj u Londonu, drugoj u Novom Sadu. On nastaje pred i sa publikom u CK13 i online publikom širom sveta. Umetnice koriste audio-vizuelnu komunikaciju, chat i sredstva performansa. Tema oko koje se doga?a performans je ekološka, pitanje otpada, ambalaže, recikliranja. Nakon stidljivog po?etka, prisutne/e polako prilaze tastaturi i po?inje chat. Diskusija se lagano razvija. Neki ostaju na svojim mestima, ne žele?i da se uklju?e. Forma performansa im je svakako zanimljiva, tema manje-više. U diskusiji koja je usledila nakon performansa, a u kojoj su, uz Helen Varley Jamieson i Biljanu Stankovi? Lori u?estvovale/i i prisutne/e, najviše se razgovaralo baš o odabiru teme u odnosu na kontekst u kojem se performans realizuje. Iako su teme iz oblasti ekologije neminovne i nezaobilazne, stekao se utisak da je publici, onoj okupljenoj u CK13 tema ipak bila daleka. Društveno-politi?ki kontekst u kojem se festival doga?a, još uvek je u raljama nekih drugih tema i problema, pre svega pitanja diskriminacije i nasilja nad LGBT populacijom, ali i ostalim skrajnutim grupama: osobama sa invaliditetom, ženama, Romima…, pitanju suo?avanja sa prošloš?u, ratnim i post-ratnim pitanjima, odbranom pred nacionalizmima, klerikalizacijama i inima. No svakako, ovakav performans može biti svojevrsno osveženje i podstrek za neke nove uvide i za izmeštanje iz svakodnevnog konteksta.
Diskusija se zatvara, kre?e muzika i druženje. Biljana Stankovi? Lori proglašava da je ?etvrto izdanje Festivala Umetnost radi akcije – završeno.

* * *

Ali time aktivisti?ki i umetni?ki rad na skretanju pažnje na težak položaj LGBT populacije u Vojvodini i Srbiji – nije i ne sme biti završen. Sti?e se utisak da u nekim sferama i segmentima još uvek nije ni zapo?et. Iako nije bio pretenciozan, ovaj festival je napravio mnogo. Kao jedini lezbejski festival u ovom trenutku u Srbiji, ali i u celom postjugoslovenskom regionu, Umetnost radi akcije je pokušala da kroz umetnost ukaže na to šta zna?i, odn. kako je pripadati nekoj manjinskoj zajednici, u ovom slu?aju lezbejskoj. Umetnost radi akcije je ukazala na razli?ite vidove diskriminacije od strane države, ali, što je ipak najdragocenije: prikazala je šta se dešava u trenutku kad se ljudi spoje, kad se izme?u njih uspostavi dijalog.
U okolnostima kada su mediji skoro sasvim ignorisali najave u vezi sa ovim festivalom, kada na nekim mestima nije bilo mogu?e ni oka?iti plakat, dakle, u atmosferi koja se kre?e izme?u ignorisanja i pretnji, Umetnost radi akcije uspela je da, u skladu sa svojom dobronamernom politikom, politikom Novosadske lezbejske organizacije, napravi iskorak u rizik, ali u isto vreme iskorak u jedan druga?iji i u svakom slu?aju: bolji svet.

p.s. Nekoliko dana nakon festivala, devojka u ljubi?astom prsluku došla je u prostorije Omladinskog centra CK13 i verbalno napala prisutne. Rekla im je da su svi oni strani pla?enici, da ona vrlo dobro zna šta i za koga rade i ko ih za to pla?a. Rekla je da im ne?e pomo?i ni ovi ni oni, pa ni policija. Iako možda deluje banalno i benigno, njen je slu?aj/nastup: simptomati?an. I nije nimalo bezazlen. Postavlja se pitanje ko i dokle može da preti, etiketira, pravi kategorije ovih i onih,
i da li zaista baš niko ne?e mo?i i ne?e hteti: da pomogne?

Bojan Krivokapi?, aktivista u kulturi i pisac. Više godina bio aktivan u Kamernom pozorištu muzike OGLEDALO, u projektima umetni?ke edukacije. Bio ?lan užeg tima Me?unarodnog festivala Aktuelne muzike INTERZONE. Završio Komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Kratkom prozom i poezijom zastupljen u više zbornika i antologija u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Austriji. Trenutno je na magistarskom programu Studije roda na Centru za interdisciplinarne postdiplomske studije Univerziteta u Sarajevu. Živi u Sarajevu.

Podelite ovu stranicu!