BOJAN KOSTREŠ: Dodik je nepristojno i grubo izdao Srbiju

14 Oct 2016

Od referenduma u drugoj državi napravio je unutrašnje pitanje Srbije

Zamjenik predsjednika Lige socijaldemokrata Vojvodine objašnjava zašto je lider njegove stranke Nenad Čanak izjavu predsjednika Tomislava Nikolića da referendum u RS-u “ne bi smeo da doživi sudbinu nekoliko referenduma održanih u različitim srpskim zemljama” nazvao ratnohuškačkom i da li je prijedlog Lige da se građani Vojvodine na referendumu izjasne o tome prihvataju li “sramotnu odluku” Ustavnog suda Srbije o ukidanju Statuta Vojvodine dokaz da su Nenad Čanak i njegovi ligaši, kako to tvrdi beogradska kontrolisana štampa, nepopravljivi – separatisti.

“Optužbe o tome da su Liga socijaldemokrata Vojvodine (LSV) i njen predsednik Nenad Čanak separatisti, zapravo su stari medijski trik, poznat još iz vremena Slobodana Miloševića, kojim se naša stranka pokušava disciplinovati svaki put kada glasno ukaže na opasnost novog buđenja velikosrpske hegemonističke politike”, kaže Bojan Kostreš. “Čim je Nenad Čanak postavio pitanje odakle Tomislavu Nikoliću pravo da komentariše odluke Ustavnog suda susedne suverene države, odnosno odakle mu pravo da podržava ili ne podržava protivustavan referendum proveden na delu teritorije Bosne i Hercegovine, a da istovremeno ignoriše činjenicu da se slične ili identične stvari događaju u zemlji čiji je predsednik, e, onda to postaje povod da se LSV i Čanak ponovo optuže za pokušaj otcepljenja ‘severne srpske pokrajine’ i za cepanje Srbije.”

DANI: Šta ignoriše predsjednik Nikolić?

KOSTREŠ: Tomislav Nikolić nije komentarisao odluku Ustavnog suda Srbije, kojom je poništen Statut Autonomne pokrajine Vojvodina i kojom je onemogućeno da Novi Sad postane naš glavni grad. Ako se predsednik Srbije nije mešao u odluke Ustavnog suda zemlje na čijem je čelu, za šta se, inače, Liga socijaldemokrata Vojvodine principijelno zalaže, odakle mu onda pravo da javno komentariše odluke suda susedne zemlje koje su obavezujuće? Drugim rečima, ako je legalne odluke najviših pravosudnih institucija jedne suverene države moguće rušiti na referendumima organizovanim na dijelu državne teritorije, onda LSV predlaže da se slična praksa uvede i u Srbiji, odnosno u Vojvodini. Upravo su zbog tih pitanja kontrolisani mediji u Srbiji, posebno Politika i Večernje novosti, nanovo otvorile temu takozvanog separatizma LSV. Novosti su, doduše, bile i malo kreativnije, pa je na naslovnoj strani njihovih novina tog dana pisalo: Čanak i Tači hoće da pocepaju Srbiju.

DANI: LSV je nazvao ratnohuškačkom retorikom podsjećanje predsjednika Nikolića na sudbinu referenduma u “različitim srpskim zemljama”. Nakon krvavih ratova devedesetih, predsjedniku Srbije izgleda nije dosta: kao da se još nije odrekao granice Karlovac – Karlobag – Ogulin – Virovitica?

KOSTREŠ: Ne samo Nikolić; ovde se, nažalost, mnogi nisu odrekli velikosrpske hegemonističke politike. To se može videti i kroz naknadne interpretacije nedavne prošlosti, posebno kroz “nova tumačenja” famoznog Memoranduma SANU, objavljenog pre ravno tri decenije (septembar 1996.). Taj dokument bio je ideološka potka Miloševićevih ratova devedesetih. U tom smislu, jasno je da ovde nije reč o neopreznoj izjavi predsednika Tomislava Nikolića, već o direktnoj nameri istih političkih i intelektualnih krugova da u javnost vrate ideju o “srpskim zemljama”, to jest o velikoj Srbiji, koja je u crno zavila mnoge ljude i dovela do krvavog raspada SFRJ.

DANI: O Memorandumu SANU uporno se govori kao o “nedovršenom, neautorizovanom” dokumentu. Odgovarajući na takve ocjene, srpski istoričar Milivoj Bešlin rekao je da je Memorandum SANU itekako autorizovan, i to – krvlju. Jeste li saglasni sa ovom ocjenom?

KOSTREŠ: Naravno. Uostalom, Jugoslavija se i razbila upravo po šavovima nacrtanim u SANU. Pričama o Memorandumu kao o nedovršenom dokumentu, o skici, o tome da je on ukraden i neautorizovan, želi se zabašuriti istina o odgovornosti srpske politike za sve ono što se događalo devedesetih. Kao jedan od izvođača radova tog projekta, Slobodan Milošević je umro u zatvoru, dok je većina njegovih saradnika pred Tribunalom u Haagu pravosnažno optužena za najgore ratne zločine. Umesto da se suoče sa posledicama takve politike, velikosrpski krugovi danas od svega pokušavaju da operu ruke, što je nedopustivo.

DANI: Da, ali nisu danas samo u Haagu izvođači ratnih radova i sljedbenici ideologije koju su sredinom osamdesetih zagovarali pojedini akademici SANU; mnogi od njih su trenutno i na vlasti, zar ne?

KOSTREŠ: Imate pravo. Liga socijaldemokrata Vojvodine je, verujući da to ima smisla, od 5. oktobra 2000. u tri navrata tražila da se u Srbiji izvrši lustracija. Nenad Čanak je prvi put takav zahtev postavio na sednici Predsedništva DOS-a, odmah nakon petooktobarske smene Slobodana Miloševića, čemu se oštro suprotstavio Vojislav Koštunica, tek izabrani predsednik SR Jugoslavije. Možda su još dvojica ili trojica lidera DOS-a, političkog saveza koji je bio okupio čak osamnaest stranaka, tu Čankovu ideju podržala.

Nakon ubistva premijera Zorana Đinđića marta 2003., u Srbiji je donet Zakon o lustraciji, koji, zbog opstrukcije Vojislava Koštunice, u to vreme predsednika Vlade Srbije, nikada nije proveden. Liga je i 2010. ponovila zahtev da taj zakon stupi na snagu, čemu se suprotstavila Demokratska stranka Borisa Tadića, sa kojom smo u to vreme bili u koaliciji, a sve pod izgovorom da to ne bi bilo dobro, budući da se “upravo radi” na pomirenju sa socijalistima Ivice Dačića. Sva tri puta smo, dakle, ostajali usamljeni u zahtevu da se izvrši lustracija. I vi me onda pitate kako su u Srbiji danas na vlasti oni koji su devedesetih bili izvođači radova ili kandidati za izvođače radova definisanih Memorandumom SANU. Za takvo stanje, nema sumnje, najveću odgovornost snose DOS, Demokratska stranka Srbije i Demokratska stranka, jer nisu bili spremni da se suoče sa ratnom prošlošću Srbije devedesetih.
Po mom sudu, to je i danas najveći problem srpskog društva.

DANI: Da se tada postupilo po zahtjevu Nenada Čanka, da su, dakle, neki ljudi lustrirani, zar ne bi, pored Vojislava Šešelja i Tomislava Nikolića, i Aleksandar Vučić morao biti lustriran? Pitam zbog toga što prema njemu, za razliku od spomenute dvojice, Vaša stranka danas ima prilično benevolentan stav.

KOSTREŠ: Ko bi sve došao pod udar Zakona o lustraciji, možemo samo da pretpostavljamo. Verovatno bi jedan od lustriranih mogao biti i sadašnji premijer Srbije Aleksandar Vučić, koji je u to vreme bio visoki funkcioner Šešeljevih radikala.

Sa druge strane, ako već govorimo o odnosu Lige spram premijera Vučića, moram da kažem da mi svoju politiku postavljamo van uobičajnih koordinata…

DANI: O čemu govorite?

KOSTREŠ: Govorim o tome da se celokupna politička scena Srbije danas svodi na dve poruke koje se mogu čuti na stadionima širom Srbije: jedna je Vučiću, pederu, a druga – volimo te, Vučiću.

DANI: I, vi ste bliži…

KOSTREŠ: LSV se uvek opredeljivao ne personalno, već u skladu sa politikom koja je u tom momentu dobra i prihvatljiva za Srbiju. Dakle, kada Aleksandar Vučić potpiše i odluči da provode Briselski sporazum, Liga će to podržati; kada premijer i njegovi partijski prijatelji uništavaju Vojvodinu i njenu autonomiju, oni istog momenta postaju naši najveći politički protivnici. Kada je Vučić otišao u Srebrenicu da se pokloni nevino stradalim žrtvama, to je LSV morao da pozdravi; ali, da je, kao što nije, podržao referendum u delu BiH, mi bismo Vučića žestoko napali i kritikovali. Hoću da kažem da LSV ne želi da ulazi u stereotipe, niti da odluke donosi na osnovu emocija. Umesto toga, stvari procenjujemo sa stanovišta političke racionalnosti i svrsishodnosti.

DANI: Kakva je to pozicija, budući da je srpsko društvo zaista podijeljeno po navijačkom šavu koji ste sami definisali?

KOSTREŠ: To je veoma teška pozicija, što smo iskusili na proteklim pokrajinskim izborima, kada smo izgubili ozbiljan broj birača; onih koji su, umesto da glasaju za nas, ostali kod svojih kuća. Ako se ozbiljno bavite politikom, ponekad morate podržati ideje koje su važne, bez obzira na to koliko onaj koji ih provodi bio nepopularan među vašim biračkim telom. Daću vam primer: Liberalni savez Crne Gore Slavka Perovića je početkom devedesetih godina prošloga veka bio simbol za sve ono što je čast i čojstvo Crne Gore – bili su protiv rata, zalagali se za mirno rešenje jugoslovenske krize, za građansku Crnu Goru… Međutim, Slavko Perović je, samo zato što je devedesetih bio protiv Mila Đukanovića, 1996. napravio neoprostivu grešku, pokazavši spremnost da uđe u savez sa promiloševićevski nastrojenim Momirom Bulatovićem. I nekoliko godina kasnije je povukao sličan potez, ušavši u koaliciju sa velikosrpskim strankama u Crnoj Gori, čija se ideologija zasniva na četništvu. I, šta je epilog? Umesto da 2006., zajedno sa Milom Đukanovićem, ponese barjak nezavisnosti Crne Gore, što bi bila istorijska pravda, LSCG je nestao sa crnogorske političke scene.

Kada je 2012., mimo očekivanja, Aleksandar Vučić odlučio da vodi proevropsku politiku, bez obzira na sve mane i zamerke, Liga socijaldemokrata Vojvodine sebi nije mogla da dozvoli da se, samo da bi kontrirala Vučiću, odjednom preobrati u prorusku stranku. Iako smo, kao što znate, u prošlosti sa Vučićem politički ratovali. Dakle, kad god Aleksandar Vučić svojom politikom dođe na pozicije Lige, imaće našu podršku, bez obzira na to koliko ga naši birači (ne) voleli. A verujte mi da ga ne vole.

DANI: Kada kažete da premijer Vučić vodi proevropsku politiku, na šta tačno mislite? Pretpostavljam da proevropska politika isključuje kontrolu medija, satanizaciju i kriminalizaciju svih političkih protivnika, gušenje slobode govora, kriminalno rušenje u Savamali, otimanje imovine, kidnapovanje poslanika i odbornika… Beogradska Politika je u nedjelju prekinula saradnju sa karikaturistom Dušanom Petričićem zbog toga što je suviše često crtao premijera Vučića. Je li to ta proevropska politika?

KOSTREŠ: Naravno da nije. Govorim o delovima Vučićeve politike koja je proevropska. Kao svaki desničar, Vučić, naime, dosta efikasno provodi zadatke koji su definisani od EU. Pogledajte pohvale koje Srbija dobija za učešće u rešavanju migrantske krize, recimo. To su stvari koje Bruxelles ceni. Politika koju Vučić provodi u Srbiji nije takva, što Liga dosledno kritikuje.

DANI: Kritikuje?

KOSTREŠ: Tako je. I to je, ponavljam, veoma teška politička pozicija. Bilo bi nam neuporedivo lakše kada bismo, kao što smo svojevremeno nosili barjak na kojem je pisalo Dole Milošević, sada nosili onaj na kojem bi pisalo – dole Vučić. Budući da smo se opredelili za drugačiji, svakako teži politički put, to nas je, kažem, na poslednjim izborima dosta koštalo.

DANI: Rekli ste da Liga socijaldemokrata Vojvodine ne može i neće da vodi prorusku politiku. Ko hoće?

KOSTREŠ: Mislim da trenutno ne postoji jasna linija razgraničenja između ta dva politička pola, zato što neke partije, naročito velike kakva je Srpska napredna stranka, uporno odbijaju da jasno kažu šta hoće. Verovatno na taj način pokušavaju da zahvate što veći deo i proevropskog i proruskog biračkog tela. Sa druge strane, ako u odgovoru na vaše pitanje stvari do kraja personalizujemo, onda bismo, veoma uslovno, mogli reći da je Vučić bliži Zapadu, dok su Tomislav Nikolić i Vojislav Šešelj, kao i lideri nekih manjih desničarskih partija, bliži Moskvi.

DANI: Gdje je Ivica Dačić?

KOSTREŠ: Kao i uvek, Dačić je tamo gde treba. Šefu socijalista ne predstavlja problem da bude u vlasti i sa radikalima, i sa demokratama, i sa naprednjacima. Pretpostavljam da mu isto tako ne bi bilo problem da se jednako iskreno opredeli i za Bruxelles i za Moskvu. Razume se, u zavisnosti od trenutnog interesa.

DANI: Je li i odnos spram referenduma o Danu RS-a potvrdio tu, kako rekoste, uslovnu podjelu na prozapadnu i prorusku političku struju u Srbiji?

KOSTREŠ: Mislim da jeste. Ipak, kada je reč o poslednjem izjašnjavanju u RS-u, tu moramo uočiti nekoliko važnih nivoa. Prvo, Milorad Dodik je na veoma grub i nepristojan način izdao Srbiju.

DANI: Kako?

KOSTREŠ: Sećate se, recimo, da je pre onog razgovora u Beogradu sa srpskim državnim vrhom Dodik izjavio da oko referenduma zapravo i nema razgovora i da je ta odluka već doneta? Da, ali zašto je onda uopšte dolazio u Beograd? Bio je to veoma ružan i bahat gest prema Srbiji, koja veoma često i veoma nekritički podržava RS. Pored toga, Dodik je na neki način unutrašnji sukob iz BiH preneo u Srbiju. Drugim rečima, od referenduma u drugoj državi napravio je unutrašnje pitanje Srbije. O čemu su, bez obzira na to šta o tome privatno mislili, vlasti u Beogradu javno saopštile svoj stav. U tom smislu, izjava Tomislava Nikolića, kojom smo započeli ovaj razgovor, postaje još licemernija: predsednik Srbije je, naime, krenuo od toga da referendum ne podržava, a završio otvorenom podrškom Dodiku i pričom o “srpskim zemljama”.

Najzad, insistiranjem na održavanju referenduma Milorad Dodik je povukao veoma lukav potez – naravno, u svoju korist – ne vodeći pritom računa o tome da na taj način vezuje ruke pre svega Aleksandru Vučiću, koji se izjasnio protiv referenduma, ali i poručio da neće učiniti ništa da to izjašnjavanje spreči. Zahvaljujući Dodiku, Vučić je tako sebe doveo u situaciju da se istovremeno zameri i svom biračkom telu u Srbiji i međunarodnoj zajednici.

DANI: Komentarišući Dodikov referendum, Nenad Čanak je upozorio da su referendumska izjašnjavanja u BiH obično bili uvod u rat. Plašite li se novih sukoba na Balkanu?

KOSTREŠ: Verujem da je stanovnicima svih bivših jugoslovenskih republika kristalno jasno koliko je zlo rat i da on ne sme da se ponovi. Ipak, čovek mora biti oprezan: mora se reagovati čim određene političke aktivnosti kakve su referendumi dovedu do toga da se razmišlja o mogućnost novih sukoba na Balkanu.

DANI: Šta je sa vašim, vojvođanskim referendumom, o kojem je govorio Nenad Čanak? Ministar Ivica Dačić kaže da “nema ništa ni od Čankovog ni od Tačijevog referenduma”?

KOSTREŠ: Prvo, niko ozbiljan ni u Vojvodini ni u Srbiji ne misli da će Liga socijaldemokrata Vojvodine referendum raspisati tokom intervjua ili na nekakvoj konferenciji za štampu. Ako odlučimo da napravimo sličan potez, on će sasvim sigurno biti povučen institucionalno. Sa druge strane, srbijanski nacionalisti, kao što vidimo, nastavljaju da se ponašaju po principu “drž’te lopova”. Jer, ako se ta mantra ne ponavlja, onda automatski prestaje potreba i za onim koji to viče. Ako već Srbija ide u pravcu evropskih integracija, koje, pored ostalog, podrazumevaju i stabilnost u regionu, Vučiću svakako ne ide u prilog da se svađa okolo i da na taj način dobija etiketu destabilizirajućeg faktora na Balkanu. Ako, dakle, isključimo taj spoljni faktor destabilizacije, ko nam preostaje? Takozvani unutrašnji neprijatelji, sa kojima se moramo obračunati. Jedan od tih neprijatelja svakako je Nenad Čanak, i to ne samo kao ideološka suprotnost aktuelnoj vlasti već i veoma nezgodan svedok za sve njih. Naime, kada jednoga dana Srbija bude ulazila u EU, neko kao Čanak mogao bi da postavi pitanje – dobro, zašto su nam bili potrebni svi ti ratovi, svi zločini i razaranja devedesetih. Ko nas je u to uveo, ko je za to odgovoran? Pošto je upravo u glavama onih ljudi koji ponavljaju “drž’te lopova” Kosovo i dalje “južna srpska pokrajina”, onda me i ne čudi poređenje “zlog” Čanka sa “zlim” Hašimom Tačijem, od kojih će Srbiju, srećom, odbraniti uvek budni Ivica Dačić.

DANI: O kakvom tačno “Čankovom referendumu” govori ministar Dačić?

KOSTREŠ: Na to pitanje vam ne mogu odgovoriti, s obzirom na to da Liga socijaldemokrata Vojvodine nema jasnu ideju o raspisivanju referenduma u Vojvodini. Iako nas već decenijama za to optužuju. Kada budemo imali neku ideju o tome, izaći ćemo pred javnost i reći šta hoćemo. Do tada, budući da je referendum jedna od stvari koja veoma glasno odzvanja u ušima građana Srbije, jer je uglavnom percipiraju kao uvod u nešto što se zvaničnoj srpskoj politici nije sviđalo, ta tema će ostati zgodna poluga za zastrašivanje građana tobožnjim “separatizmom” Lige socijaldemokrata Vojvodine i Nenada Čanka.

DANI: Ako već, kao što tvrdite, politika premijera Vučića ne želi da bude destabilizujuća po Balkan, imate li ideju ko danas ima takvu ambiciju?

KOSTREŠ: Rusija svakako ima potrebu da zadrži ili da pojača uticaj u raznim delovima sveta, naročito na Balkanu. Sa druge strane, izuzev poslednjih nekoliko godina tokom kojih je Vladimir Putin Rusiji želeo da vrati “staru slavu”, još od raspada SSSR, Moskva objektivno nikada nije imala ozbiljnijeg uticaja na važne svetske događaje. Ipak, ostaje pitanje na koji način će Putin nastojati da zadrži svoj uticaj na Balkanu. Mislim da će takva ambicija pre svaga biti usmerena ka Crnoj Gori, u smislu pokušaja da se po svaku cenu spreči ulazak te bivše jugoslovenske države u NATO. Osim Crne Gore, ta moć će biti demonstrirana u Srbiji, Makedoniji i Bosni i Hercegovini.

DANI: Kako?

KOSTREŠ: To se radi preko određenih političkih partija i struktura u tim državama. Već sam kazao da Rusi nemaju kapacitet da na svetskom nivou diktiraju uslove, ali zato mogu da prave probleme. A pravljenje problema deo je političke igre. Uostalom, pogledajte situaciju u Siriji. U tom smislu, Putin će sasvim sigurno nastaviti sa destabilizacijom Balkana, i to pre svega preko svoje ključne poluge na koju danas računa: Milorada Dodika i RS. Istovremeno, nadam se da će izbori u Crnoj Gori, koji će biti odžani 16. ovoga meseca, jednom za svagda Rusima podići rampu, što bi bilo od ogromnog značaja i za sve ostale države Balkana..

(Tamara Nikčević, Dani)

Podelite ovu stranicu!