BOBAN STOJANOVIĆ: Zašto sam napustio Srbiju

12 Dec 2016

Gej aktivista prvi put govori o tome zašto je tražio azil

Najteža odluka koju sam do sada doneo bila je da napustim Srbiju. Uvek sam se pitao u kom trenutku ljudi donesu takvu odluku. Da li se o njima dugo promišlja?

Moja je došla nenadano, dok sam čitao knjigu na plaži. Odluka je, zapravo, bila odgovor na pitanje koje jedna junakinja knjige postavlja sestri: Gde se vraćaš za nekoliko dana? Sebe sam isto pitao.

U Srbiji ne postoji više ništa što bih mogao da stavim ispred života. Sve što mi je važno, sve za šta bih se žrtvovao je pored mene. Moj partner, naša četiri kofera i mačka. Sa porodicom već godinama nemam kontakt. Nemam više snage da nekolicinu prijatelja umaram pričama o nefunkcionalnosti državnih institucija u pogledu poštovanja ljudskih prava. Ova potonja rečenica zvuči dosadno, zar ne? To nije dobar znak za nekoga ko želi da menja društvo. O svakodnevnom drhtanju i izradi dnevne mape kretanja koja zavisi od rasporeda utakmica, uličnih protesta i verskih praznika, da i ne govorim. Ne mogu više ni o meditaciji, jogi, samopoštovanju, vorteksu, jer takvim temama obično prethodi razmena vesti pokupljenih tokom dana: od skandaloznih naslova u tabloidima do životnih priča ljudi koji su u stanje surovosti dovedeni isključivo nepostojanjem sistema. Umoran sam i od pokušaja da nađem svetlu tačku u potpunom mraku. Nemam više snage da se borim jer je moja borba odavno zloupotrebljena u propagandne svrhe vladajuće elite. Možda bi “vladajuće horde” zvučalo bliže istini, svejedno. Nisam više tamo. Došao sam do nivoa kada jedino što mogu da kažem jeste – ne znam. Ne znam više ništa. Umara me čak i letimični pogled na bezbroj skica demokratije koje nikada nisu prerasle u crteže vredne uramljivanja. Umorilo me prilagođavanje na ništa i nemogućnost da se diše čist vazduh. Umorilo me cik-cak hodanje po Savamali jer su trotoari zaposednuti zastavama Beograda na vodi. Umorio me premijer. Umorio me Informer. Umorilo me šljašteće jutro na televiziji i nastup folklornih grupa između priče o raku materice i vesti o sudaru u kome je stradalo troje ljudi. Postao sam jahač smisla u besmislu cilja, kako je pisala Olja Ivanjicki. I tako. Kao što ovaj tekst nema previše smisla i izgleda nabacano, takav je bio odgovor na pitanje: A gde se vraćaš?

Tamo, u Srbiji, nemam više gde. Ovde, 8.000 kilometra od Beograda, gledam u veverice koje skaču u dvorištu kuće u kojoj trenutno živim. Ovde sam pre nekoliko dana naišao na spomenik podignut ženama koje su se izborile da termin “osobe” u Ustavu Kanade obuhvata i osobe ženskog pola. Ovde ima skupih, baš skupih radnji, ali i onih u kojima se stvari kupuju za nekoliko dolara. Ovde svuda kažu – hvala. Ovde su mi rekli da prilikom izlaska iz autobusa vozaču, pod obavezno, kažem hvala. Ovde, Adam i ja volimo da se šetamo, držimo za ruke, gledamo u kuće i razmišljamo kakvu bismo voleli da kupimo. Da li ćemo se ovde venčati – još nismo odlučili. Kao ni to da li ćemo ovde usvojiti decu. Svejedno. Ovde je lepo jer mislim o nečemu lepom. Ponekad na drvo u zadnjem dvorištu sleti svraka. Ali, ovde se iza nje nalazi beskrajno plavo nebo, pa i ona deluje manje strašna.

(Danas)

Podelite ovu stranicu!