BEŠLIN / ŠEHIĆ: Da li se rehabilitacijom Mihailovića rehabilituje ideja o Velikoj Srbiji

31 May 2015

"Rehabilitacijom Draže Mihailovića se rehabilituje jedna ideologija s namerom da se ona oslobodi stigme kolaboracije i zločina koji si počinjeni u Drugom svetskom ratu"

U novom Mostu RSE razgovaralo se o tome kako ?e se rehabilitacija Draže Mihailovi?a odraziti na odnose u regionu, posebno na odnose Srba i Bošnjaka. Sagovornici su bili: Zijad Šehi?, profesor na Odsjeku za historiju Filozofskog fakulteta u Sarajevu, i Milivoj Bešlin istori?ar iz Novog Sada.

Bilo je re?i o izjavi Olivera Anti?a, savetnika predsednika Srbije, da je rehabilitacija Draže Mihailovi?a osnov za pomirenje u regionu, da li se tom rehabilitacijom rehabilituju i svi oni koji su devedesetih godina u ?etni?kim uniformama ?inili zlo?ine u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, da li rehabilitacija ?etnika otvara mogu?nost rehabilitacije i drugih kvislinga u regionu, kako ?e rehabilitacija Mihailovi?a uticati na srpsko-bosnja?ki dijalog koji je najavio premijer Vu?i?, kao i o tome da li je nakon rehabilitacije Draže Mihailovi?a pomirenje u regionu dalje nego ikad.

Omer Karabeg: Nakon što je saopštena sudska odluka o rehabilitaciji Draže Mihailovi?a Oliver Anti?, savetnik predsednika Srbije, izjavio je da je ta rehabilitacija osnov za pomirenje u regionu jer se, kako je on rekao, pod Dražinim zastavama borilo 10.000 Hrvata, 8.000 Muslimana i 6.000 Slovenaca. Kako gledate na tu izjavu?

Milivoj Bešlin: Projekt rehabilitacije ?etni?kog pokreta i njihovog komandanta Mihailovi?a zapo?eo je još devedesetih, a posebno je dobio na intenzitetu posle 2000. godine. Sve vreme je bio vo?en kao državni projekt. U kontekstu tog državom sponzorisanog revizionizma trebalo bi tuma?iti i angažman Nikoli?evog savetnika Anti?a, kao i drugih protagonista rehabilitacije zlo?ina protiv ?ove?nosti, kolaboracije i izdaje zemlje, za šta je Mihailovi? i optužen.

Oni su se služili i služe se neverovatnim neistinima i istorijskim falsifikatima. Izjava koju ste citirali ne zaslužuje bilo kakav ozbiljan komentar. Jer, istorija je nauka koja ima svoje metode. Svaka interpretacija u istoriografiji mora biti utemeljena na relevantnim izvorima. Ovo poigravanje sa elementarnom istorijskom istinom je zaista nezabeleženo. Bojim se da ti neki savetnici u stvari pišu istoriju beš?aš?a današnjice.

Zijad Šehi?: ?injenica jeste da je u ?etni?kim redovima bio mali broj Hrvata i Bošnjaka. To niko ne osporava, ali ne u onoj mjeri kako se to nastoji predstaviti. Ova rehabilitacija nije nikakva osnova za pomirenje, ve? za stvaranje novih sukoba. Taj proces traje tridesetak godina i i sada je doživio svoj vrhunac.

Cilj tog procesa je homogenizacija nacije. Da je taj cilj bio ostvaren, rata devedesetih nikada ne bi ni bilo. Ja ovo doživljavam, ne samo kao rehabilitaciju Draže Mihailovi?a, nego kao rehabilitaciju jedne ideologije koja nije ostvarila ono što je zacrtala, pa se zbog te frustracije i doga?aju ovakve stvari.

Omer Karabeg: Gospodine Bešlin, vi ste nedavno rekli da se oružani sukob devedesetih godina nije mnogo razlikovao od onoga što su ?etnici hteli tokom Drugog svetskog rata. I u jednom i u drugom slu?aju radilo se o etni?kom ?iš?enju teritorija.

Milivoj Bešlin: U rat, za koji se Miloševi?eva Srbija spremala krajem osamdesetih, nije se moglo u?i sa vrednostima nadnacionalnog, antifašisti?kog i partizanskog pokreta, koji je bio utemeljen na principima nacionalne ravnopravnosti i samoopredeljenja naroda, nego sa idejama i vrednostima poraženog kvislinštva iz Drugog svetskog rata. Upravo su ideje ?etništva bile kompatibilne sa idejama i ciljevima rata devedesetih.

Rat devedesetih, ?iji je cilj bio stvaranje etni?ki ?iste države metodama zlo?ina i etni?kog ?iš?enja, nije se zna?ajnije razlikovao od rata koji su ?etnici vodili ?etrdesetih godina. Zbog toga je pitanje antifašizma, ne samo problem odnosa prema Drugom svetskom ratu i Jugoslaviji, nego i pitanje odnosa prema ratu devedesetih godina.

?etništvo se rehabilituje, ne radi nekakve istorijske istine, ve? prevashodno radi toga da bi ta ideologija nastavila da živi i bila rastere?ena istorijske odgovornosti i stigme zbog po?injenih zlo?ina i kolaboracije sa fašistima.

U instrukciji svojim komandantima Mihailovi? piše: “Stvoriti Veliku Srbiju, ?iš?enjem državne teritorije od svih narodnih manjina i nenacionalnih elemenata, ?iš?enjem Sandžaka od muslimanskog življa i Bosne od muslimanskog i hrvatskog življa”. Kada se ovo pro?ita teško je ne preopoznati kontinuitet te ideologije sa ideologijom u ime koje je vo?en rat devedesetih. O tome svedo?i ?itav niz dokumenata ?etni?kog pokreta i njihovo sprovo?enje na terenu .

Zijad Šehi?: Ideja stvaranja Velike Srbije razra?ena je u spisu “Homogena Srbija” Stevana Moljevi?a, banjalu?kog advokata i ?lana najužeg rukovodstva ?etni?kog pokreta. Taj program je kasnije dopunjen programom ?etni?kog pokreta Draže Mihailovi?a u kome pored ostalog piše: “Ome?iti de facto srpske zemlje i u?initi da u njima ostane samo srpski živalj, posebno imati u vidu brzo i radikalno ?iš?enje gradova i njihovo popunjavanje svježim srpskim elementom, izraditi plan za ?iš?enje ili pomjeranje seoskog stanovništva sa ciljem homogenosti državne zajednice, u srpskoj zajednici kao naro?it težak problem uzeti pitanje muslimana i po mogu?nosti riješiti ga u ovoj fazi”.

Ako ovo uporedimo sa programom, koji je usvojen 12. maja 1992. godine na 16. sjednici Skupštine srpskog naroda u Banjaluci, o?igledna je podudarnost ova dva plana. Progam usvojen u Banjaluci imao je šest ta?aka. Prva ta?ka bila je državno razdvajanje od druge dvije zajednice, druga – povezivanje svih srpskih oblasti u jednu cjelinu, tre?a – uspostavljanje koridora dolinom Drine i brisanje granica izme?u Srbije i Crne Gore, ?etvrta – uspostavljanje granice na Uni i Neretvi, peta – podjela Sarajeva na srpski i muslimanski dio i šesta – izlaz na Jadran. Kada je ovo pro?itano na skupštini u Banjaluci javio se za rije? Ratko Mladi? i rekao: “Ljudi, ovo je genocid”. Kasnije ?e se pokazati da ?e upravo on izvršiti taj genocid i dati mu svoj pe?at.

Omer Karabeg: Da li je rehabilitacija Draže Mihailovi?a na neki na?in i rehabilitacija svih onih koji su u ?etni?kim uniformama devedesetih godina vršili zlo?ine po Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj?

Milivoj Bešlin: Apsolutno jeste. Tu nema sumnje. Nisu ti ljudi slu?ajno sebe nazivali ?etnicima. Oni su time na simboli?kom, ali i realnom nivou želeli da uspostave idejni kontinuitet sa svojim ideološkim prethodnicima iz Drugog svetskog rata. Zanimljivo je da se u ratovima devedesetih na semanti?kom nivou pojavljuju gotovo sve frakcije iz Drugog svetskog rata, samo partizana nije bilo. Niko nije uzeo partizansko ime, jer niko nije nastupao sa nadnacionalne platforme. To je jedan od razloga zbog ?ega je mir u Bosni i Hercegovini i dalje nesiguran i fragilan, jer nacionalne elite još uvijek nisu odustale od te nacionalisti?ke retorike i nacionalnih omraza.

Zijad Šehi?: Kao što sam ve? rekao u prvom planu je rehabilitacija ideologije. Draža Mihailovi? je samo dobar povod za to. Po?elo je sa Memorandumom Srpske akademije nauka i umjetnosti 1986. i od tada se stalno radi na homogenizaciji nacije. Aprila 1994. godine, u jeku rata, u Beogradu se održava Drugi kongres srpskih intelektualaca na kome se govori o ujedinjavanju srpskih zemalja i o tome da treba ostvariti jedinstvo – bez obzira na politi?ke opcije. U ime te ideologije mnogi su išli u Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku da se bore i pri tome ?inili mnogobrojne zlo?ine.

Omer Karabeg: Da li ?e rehabilitacija Draže Mihailovi?a još više produbiti sporove u Bosni i Hercegovini oko uloge ?etnika?

Milivoj Bešlin: Naravno da ?e produbiti te sporove ako imamo u vidu istorijske ?injenice koje govore o odgovornosti – ne samo ?etni?kog pokreta kao celine, nego i Mihailovi?a li?no – za zlo?ine koji su u Bosni i Hercegovini po?injeni nad bošnja?kim stanovništvom. Postoje Mihailovi?eve depeše koje je on 2. januara 1943. godine šalje svojim komandantama.

U depeši komandantu Ba?evi?u Mihailovi? govori o projektu za ?iš?enje, kako on kaže, Turaka u oblasti ?ajni?a. Sli?na je i depeša koja je upu?ena ?uriši?u. Bio sam u Vojnoistorijskom arhivu u Beogradu i video sam tu gra?u. Ima mnogo dokumenata koji govore o tome kakve su posledice na terenu imale depeše i naredbe Draže Mihailovi?a.

Postoje depeše u kojima ga njegovi komandanti izveštavaju o tome šta su uradili. Recimo, nakon pokolja 10. januara 1943. u okolini Bijelog Polja Pavle ?uruši? ga izveštava da je akcija na desnoj obali Lima u srezu bjelopoljskom bila izvedena po ta?no utvr?enom planu i da su kao rezultat te akcije potpuno uništena 33 muslimanska sela koja poimenice nabraja. Onda kaže da je me?u žrtvama oko 400 muslimanskih boraca i oko 1.000 žena i dece.

U jednoj depeši se pominje da je februara 1943. godine ubijeno više hiljada žitelja opština Pljevlje, Priboj, Fo?a i ?ajni?e. U izveštajima se pominje cifra od 9.200 muslimana, od ?ega 1.200 muškaraca i oko 8.000 žena, dece i staraca.

Prema posleratnim popisima samo u jednom takvom naletu stradalo je oko 3.000 civilnih žrtava. Istori?ari poput Antona Mileti?a i Vladimira Dedijera su o tome napisali vrlo ozbiljne knjige. Kada to imate u vidu, onda je jasno da rehabilitacija Draže Mihailovi?a samo može da izazove dalje sukobe i nepoverenje izme?u naroda u Bosni i Hercegovini.

Zijad Šehi?: Ne mislim da ?e ova rehabilitacija izazvati neke velike sukobe u Bosni i Hercegovini. Ono ?ega se plašim je da ?e vrlo brzo zavladati šutnja o tome, a da ?e se i dalje provoditi ta ista politika.

Omer Karabeg: Da li rehabilitacija Draže Mihailovi?a otvara mogu?nost rehabilitacije drugih zlo?inaca u regionu?

Milivoj Bešlin: Kada je re? o Srbiji, ve?ina kvislinga je ve? rehabilitovana – ?ak i u udžbenicima istorije. Neki od njih, poput Ljoti?a i Nedi?a, nisu pravosnažno osu?eni, pa se ne može izvršiti njihova sudska rehabilitacija, ali ona je fakti?ki ve? izvršena s obzirom da ih neki politi?ki uticajni istori?ari više ne nazivaju kvislinzima nego nacionalnim snagama. Me?utim, ima i onih, kao što je knez Pavle, koji su sudski rehabilitovani iako uopšte nisu bili osu?eni. Tako nešto mogu?e je samo u našem ispolitizovanom pravosu?u.

Što se ti?e regiona, mislim da ?e se i u drugim državama pojaviti sli?ni zahtevi. Uostalom i u samoj Srbiji, u Sandžaku, postoji ideja da se rehabilituje A?if-efendija. Svako ima svoje kvislinge i, naravno, ako to krene iz Srbije, onda ?e i ostali na?i svoje kvislinške pretke koje ?e želeti da proglase nacionalnim snagama i borcima za nacionalnu stvar.

Zijad Šehi?: Možda postoje takva mišljenja i takvi planovi i u drugim državama regiona, ali ne vjerujem da ?e do toga do?i. Ne vjeruejem, na primjer, da bi Crna Gora mogla rehabilitirati Pavla ?uriši?a, mada neki to pominju. Postoje neki nagovještaji da bi se mogla zatražiti i rehabilitacija Ante Paveli?a, ali ni u to ne vjerujem. Europske i atlantske integracije su u Hrvatskoj u prvom planu, a i odnos snaga to ne bi dozvolio – tako da mislim da su male šanse da se to dogodi.

Omer Karabeg: Premijer Srbije Aleksandar Vu?i? izjavio je krajem aprila da je spreman da razgovara sa svim Bošnjacima – kako sa onima u Sarajevu, tako i sa onima u Novom Pazaru – da bi se otvorio pravi dijalog i da ne bi bilo sukoba u budu?nosti. Me?utim, nakon toga usledila je rehabilitacija Draže Mihajlovi?a.

Milivoj Bešlin: Ja zaista ne želim da sumnjam u dobru volju premijera kada je re? o otvaranju ozbiljnog dijaloga izme?u Srba i Bošnjaka, on je poslao i neke dobre poruke prilikom posete Sarajevu. Ja ne bih rekao da je vlada Srbije podsticala proces rehabilitacije, za razliku od kabineta predsednika Nikoli?a.

Naposletku, dva uticajna ministra su dosta oštrim re?ima osudili rehabilitaciju Draže Mihailovi?a – ministar spoljnih i ministar unutrašnjih poslova. S druge strane, treba se setiti da je proces rehabilitacije vrlo intenzivno podsticala bivša vlast, u kojoj su dominatnu ulogu imali Demokratska stranka i predsednik Tadi?. Uostalom, Demokratska stranka, dok je bila na vlasti, nikada se nije ogradila od revizije istorije. Ona je i sada, povodom ove rehabilitacije, dala jedno nemušto saopštenje.

Omer Karabeg: Gospodine Šehi?u, da li ?e se rehabilitacija Draže Mihailovi?a odraziti na najavljeni dijalog izme?u Srba i Bošnjaka, o kome govori Aleksandar Vu?i??

Zijad Šehi?: To ?e na izvjestan na?in imati posljedica. Posmatraju?i politi?ku scenu Srbije može se re?i da se tu igra predstava sa podijeljenim ulogama, ali se uvijek ide ka jednom cilju. Zbog toga sam ja pesimista. Recimo, zašto Srbija nije obilježila Dan pobjede nad fašizmom? Nikoli? jeste otišao na paradu u Moskvu, ali Srbija nije obilježila taj dan.

Milivoj Bešlin: Ja, na žalost, moram da dodam da je Srbija jedina zemlja na postjugoslovenskom prostoru koja ne obeležava nijedan dan koji podse?a na antifašisti?ku borbu. Sve ostale zemlje, od Slovenije do Makedonije, imaju nekakav datum kojim se obeležava antifašisti?ka borba u Drugom svetskom ratu. Samo Srbija nema i mislim da je to vrlo ozbiljan problem.

Omer Karabeg: Jedan od ciljeva rehabilitacije je da se u Srbiji pomire ?etnici i partizani. I Vu?i? i ostali funkcioneri govore da je dosta bilo podela. Ali, paradoksalno, to unutrašnje pomirenje u Srbiji još više udaljava pomirenje u regionu, jer u regionu niko ne može da prihvati da su ?etnici bili antifašisti.

Milivoj Bešlin: Naravno. Ne može se vrštiti nikakvo nacionalno pomirenje na platformi poraženog kvislinštva iz Drugog svetskog rata. Naposletku, šta zna?i nacionalno pomirenje? Kakvo je to pomirenje? Taj koncept je za mene kao istori?ara vrlo sporan. Prvi ga je izneo ljoti?evski, dakle, fašisti?ki pisac Stanislav Krakov, koji je bio šef propagande Ljoti?evog pokreta Zbor. On je u emigraciji, u istorijskom romanu koji je apologija Milanu Nedi?u, prvi izneo tu tezu o potrebi nacionalnog pomirenja me?u Srbima. Pokazalo se, me?utim, da se to pomirenje ne može ostvariti bez rehabilitacije sveukupnog kvislinštva, pa su se onda kvislinzi pretvorili u nacionalne snage. Uslov za nacionalno pomirenje, ?iji je cilj nacionalna homogenizacija, je radikalna revizija istorije.

Taj pokušaj srpskog nacionalnog pomirenja na anti-antifašisti?koj osnovi, što bi rekao profesor Todor Kulji?, nije se mnogo razlikovao od sli?nih pokušaja nacionalisti?kih ideologija u Hrvatskoj devedesetih godina, u vreme Tu?mana. Ina?e, nacionalno pomirenje zajedni?kim sahranjivanjem poginulih fašista i antifašista, kao pokušaj normalizacije fašizma, zamisao je španskog diktatora Franka. On je to pokušao da ostvari izgradnjom memorijalnog kompleksa “Dolina palih” na obroncima Gvadarame.

Zijad Šehi?: Homogenizacija nacije je cilj iz kojeg je proizašlo sve ostalo. Taj proces, koji je svoju kulminaciju doživio 1991. godine, krenuo je odmah nakon Titove smrti 1981. godine. Kad NIN 1983. piše da je to godina proloma historije – to je u stvari najava budu?ih dešavanja. Upravo tada je u Srbiji krenulo propitivanje prošlosti. Nakon toga je uslijedilo donošenje Memoranduma SANU, zatim ukidanje autonomije Kosova i Vojvodine i smjena vlasti u Crnoj Gori, govor Miloševi?a na Gazimestanu, da bi se nakon toga pristupilo realizaciji završnog ?ina tog procesa – stvaranju jedne države za sve Srbe. To je bio politi?ki cilj, dugo je trebalo da se on iskristališe i da se po?ne sa njegovom realizacijom, a posljedice smo vidjeli.

Omer Karabeg: Da li rehabilitacija Draže ima na neki na?in veze sa oživljavanjem ideje o Velikoj Srbiji?

Milivoj Bešlin: Naravno. Rehabilitacijom Draže Mihailovi?a se rehabilituje jedna ideologija s namerom da se ona oslobodi stigme kolaboracije i zlo?ina koji si po?injeni u Drugom svetskom ratu.

Omer Karabeg: Može li se onda re?i da je ta rehabilitacija veliki ustupak srpskom nacionalizmu?

Milivoj Bešlin: Apsolutno. Tu nema nikakvog spora. Možda jedan od najozbiljnijih.

Zijad Šehi?: Nacionalizam se time hrani. Ako se krene tim putem, nakon dvadeset godina ?emo se ponovo pitati gdje smo bili i zašto smo izgubili tolike godine života.

Omer Karabeg: ?ini se da je nakon ove rehabilitacije izlišno pri?ati o potrebi suo?avanja sa prošloš?u.

Milivoj Bešlin: Nema suo?avanja sa prošloš?u dok se ne suo?imo, pre svega, sa vlastitom odgovornoš?u. Nema suo?avanja u situaciji kada u Srbiji i vlast i opozicija – dakle i protagonisti 1990. i 2000. – kažu: “Grešili smo, ali smo se popravili i idemo dalje”. Moraju da kažu gde su grešili. Da biste bili uverljivi, da bi vam ljudi poverovali da ste se popravili i da sada mislite druga?ije, morate da kažete gde ste grešili i da time pokažete da ste svesni svoje, pre svega, moralne, ali i politi?ke odgovornosti.

Nije Vili Brant u Varšavskom getu rekao: “Pogrešili smo i idemo dalje”, on je sa punom sveš?u o strahoti tog zlo?ina rekao: “Mi to više ne?emo po?initi”. Time je pokazao da je svestan onoga što je po?injeno i da je prihvatio odgovornost. Bez toga nema suo?avanja sa prošloš?u. Ja to u našem društvu, na žalost, ne vidim.

Omer Karabeg: I na kraju, može li se re?i da je nakon rehabilitacije Draže Mihailovi?a pomirenje u regionu dalje nego ikad.

Zijad Šehi?: To je sigurno. Ako je postojalo imalo povjerenja, ako se insistiralo na saradnji i zajedništvu, mislim da je ovo korak koji ?e pokrenuti negativni trend, jer ovo zna?i reviziju historije. Mene, me?utim, raduje da ima histori?ara kojima je stalo do struke i koji ne prihvataju da budu u službi politike.

Milivoj Bešlin: Ja ne mislim da smo ni bliže ni dalje od pomirenja, jer nekih pozitivnih procesa u regionu ni pre nije bilo. Ovo je samo korak u negativnom pravcu. Ja mislim da ?e se posledice ove rehabilitacije u dugoro?nom smislu najviše osetiti u samoj Srbiji, koja je sada dalje od elementarnih istina o tako kardinalnim stvarima kao što su antifašizam i Drugi svetski rat.

Kao istori?ar moram da kažem da ?e najteže posledice biti po samu istorijsku nauku – po kriti?ku istoriografiju. Ve? ?etvrt veka istorijski revizionizam devastira same osnove kriti?ke istoriografije, što je vrlo zabrinjavaju?e, jer kada u društvu prevlada mitska iracionalnost onda se stvaraju pretpostavke da se i najzlokobnije stranice istorije dvadesetog veka ponove.

(Omer Karabeg, Slobodna Evropa)

Podelite ovu stranicu!