Beskućnici – čija su oni zapravo briga?

21 Dec 2015

Prihvatilišta i nada da život ipak ima smisla

„Ne znam gde se mama udala, mislim u Kupinovo. Bio sam mali kada sam došao u Veternik. Posle su rekli da ću živeti u Domu u Jabuci i više nisam mogao da se vratim u Veternik… Sad na Futoškoj pijaci pomažem kad nekom nešto treba… Kad je jako hladno, danju dođem u sklonište, tu je toplo i dobijem čaj… Spavam u jednom dvorištu, tamo je pekara, ne mogu da vam kažem gde…“, priča stanovnik  Novog Sada, jedan od nas, četrdesetpetogodišnji Đorđe Majstorović, beskućnik.

Đorđe je kao dete sa smetnjama u razvoju o kome roditelji nisu hteli da se brinu, smešten u Dom za decu u Veterniku. Kada je napunio 27 godina, premešten je u ustanovu za odrasle u Jabuci. Odatle je pobegao. Kući. U Veternik. Tamo su mu rekli da ne pripada više toj ustanovi, domu za koji je mislio da je njegova kuća, jer je sad već odrastao. Tako je ostao na ulici.

Telefoni za hitne slučajeve

Ako neko primeti sugrađanina, beskućnika na ulici kome treba pomoć, tokom dana može da javi na broj telefona dnevne prihvatne stanice 021 444 936, ekipa dnevnog boravka će zbrinuti čoveka. Noću za pomoć treba pozvati službu Hitne pomoći na broj telefona 194 .

– Đole nije mogao da prihvati premeštaj, takve osobe ne mogu da prihvate velike promene, da se prilagode. O njemu se sada „brine“ ulica i pokušavamo i mi – kaže socijalna radnica Ana Vujanić, žena u koju Đorđe Majstorović i mnogi drugi štićenici Prihvatne stanice i Dnevnog boravka za beskućnike u Novom Sadu gledaju kao u Boga. Ne samo zato što je njen posao i dužnost da ovim osobama pomogne da opstanu i što dostojanstvenije odžive ovaj život, i što ona to svakodnevno i bezrezervno radi, već zbog toga što osećaju da ova mlada žena u njima gleda i vidi ljude.

Međutim, za razliku od onoga što za Đorđa pokušavaju da učine Ana i njene kolege u Novom Sadu, njegovu grku sudbinu, od kada je odrastao, ne samo da obeležavaju nebriga, strašan i neshvatljiv nemar i odsustvo svake vrste empatije, već i odbijanje socijalne službe u Rumi da za ovog čoveka učini čak ni ono i onoliko koliko zakon u ovoj zemlji propisuje.

– Neverovatno da je takav čovek ostavljen da živi na ulici. Nekako smo uspeli da od Centra za socijalni rad u Rumi izdejstvujemo za njega socijalnu pomoć – 6.000 dinara, koliko mesečno pripada osobama sposobnim za rad! (Leti, tri meseca se ne dobija ništa. Pauza.) Apsurdno je i nedopustivo da Đorđe, iako ima sva dokumenta i lekarske nalaze, (još iz ustanove kojoj je pripadao dok je bio dete, gde je opisana vrsta i težina njegove bolesti) ne može da dospe do Komisije za utvrđivanje radne sposobnosti! Ne znam i ne mogu da shvatim zašto. Umesto da ga pošalju na Komisiju i urade ono što im je u ovakvim slučajevima dužnost, socijalna radnica redovno i uredno ide umesto Đorđa na Tržište rada i prijavljuje ga kao radno sposobnu osobu! Tako on dobija socijalnu pomoć kao radno sposoban čovek, iako bi trebalo da bude lišen radne sposobnosti i da se, zbog njegove bolesti, neko brine o njegovim interesima i pravima! Ali to je, očito vrlo skup postupak, i neko je samovoljno odlučio da takav postupak „ne pripada“ takvim ljudima kakav je Đorđe. Beskućnicima. Pisala sam, ne jednom, dopise rumskoj socijalnoj službi, molila da odrade svoj posao, ali ništa nije vredelo. Izgubio je i ličnu kartu i jedva smo, posle mnogo natezanja, uspeli da izdejstvujemo da mu izdaju novu. Valjda će je uskoro dobiti. Ima zaostalog novca od socijalne pomoći koji ne može da podigne bez ličnog dokumenta. Da sve bude još strašnije, kako je Đorđe prijavljen u Rumi, on u Novom Sadu ne može da prespava u noćnom prihvatilištu za beskućnike, niti da se hrani u Narodnoj kuhinji – priča Ana.

Dnevni boravak i prenoćište

Dnevni boravak za beskućnike otvoren je radnim danima od 7 do 19 sati, a vikendom od 7 do 18 sati, nalazi se na Bulevaru kralja Petra I, broj 28 C.
Od 19 do 7 sati ujutro otvoren je noćni boravak – za žene, ima mesta za njih 7, je u Temerinskoj 6, a prenočište za muškarce, gde ima mesta za 28 njih, je u Zmaj Ognjena Vuka 13.

Požrtvovana ekipa (dva socijalna radnika i četiri negovateljice) iz novosadskog dnevnog prihvatilišta za beskućnike pokušava da pomogne i tridesetogodišnjem Jovanu Đorđeviću. On je 1999. godine iz Uroševca došao sa braćom, sestrama i majkom. Život je, valjda, tako hteo da Jovan danas ostane sam, odvojen od porodice – neki od njegovih su u hraniteljskim porodicama, za neke ne zna gde su, a majka je, Jovan tvrdi nevina, u zatvoru. Braća su krala, priča Jovan, za druge ljude, za mafiju, nije ih majka slala u prosjačenje. A osuđena je na četiri godine zatvora. On je od 2008. na ulici i niko o njemu nije preuzeo brigu. Centar za socijalni rad u Bečeju, gradu u kome je jedno vreme boravio, proglasio se nenadležnim za Jovana, jer je raseljeno lice sa Kosova i prijava boravka mu je istekla. Sada je u toku, preko službi novosadskog Centar za socijalni rad, prijava njegovog boravka i izrada lične karte i zdravstvene knjižice. Procedura za dobijanje socijalne pomoći je u toku. Nakon toga će moći da se hrani u Narodnoj kuhinji. Potpisnica ovih redova bila je svedok koliko je Jovan zahvalan Ani, koja se, dok je nastajao ovaj tekst, upravo spremala da ga vodi u Dom zdravlja da obave proceduru izbora lekara, jer Jovanu mentalne smetnje ne dozvljavaju da to obavi sam.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Ana Vujanić i Jovan Đorđević

– Ja ovde u prihvatilištu volim Danila i Anu poštujem jako, ona je dobra, trčala je za mnom… ja sam se zapalio i nisam mogao da idem kod lekara jer nisam imao zdravstvenu knjižicu. Jedva sam preživeo… Policajci su me tukli… Primili su me da spavam u noćnom prihvatilištu, ali ja ne mogu da budem u kontejneru. Smrzavam se na ulici. Čekam da mi daju socijalnu pomoć, Ana mi pomaže. Ja nisam lopov, ja bih voleo da imam svoju kuću i da sebi kupim što mi treba. Za večeru u kontejneru dobijemo konzervu i hleb, ali jako tanak, to nije dosta ni za kera da se najede i to je suvo, a ako budem dobio pomoć, kuvaću… Neki ljudi mi daju da pijem i onda mi se smeju, a ja sam bolestan, nisam lud – priča je Jovanova.

Siniša

Siniša Krstić: Okrilje i podrška

Pedesetogodišnji elektrotehničar iz Novog Sada Siniša Krstić na lečenju je u bolnici u Novom Kneževcu, a dane provodi u dnevnom boravku za beskućnike dok, kakao kaže, sređuje neke papire. Zatekli smo za za stolom, pisao je.

– Pišem dnevnik od kada sam u bolnici, već osam meseci. Lečim se od alkoholizma i dobro mi ide. Čitam, pišem. Mnogo sam bolje. Predaću zahtev za socijalnu pomoć. Radno sam nesposoban. Nisam imao nikad stalan posao, radio sam kod privatnika. Nemam porodicu. Potrebna mi je pomoć ovakvih ustanova. Ovde nalazim okrilje i podršku – priča je Sinišina.

Potrebni obuća i odeća

Na adresu dnevnog boravka u Kralja Petra I 28 c može se doneti obuća i odeća za ljude bez doma, koja je uvek potrebna i dobro došla, jer se, kako ljudi žive na ulici, ona često nakon duže upotrebe mora baciti. Mole se oni koji žele da pomognu da to bude prikladno za način života koji vode ovi ljudi – potrebna im je odeća u kojoj mogu da borave na hladnoći, vetru, kiši i snegu.
Kada bi neka firma mogla da daruje nepromočive cipele, kišne kabanice i zimske jakne, bio bi to humani gest od velike vrednosti.

U novosadskom dnevnom boravku za beskućnike ove zime ima mesta da odjednom u jedinoj prostoriji kojom raspolažu boravi oko 20 ljudi. Tog dana, do popodne, po čaj i sendvič, koliko im sleduje dnevno, došlo ih je tridesetpetoro. Grad plaća sendvič i čaj. Ima obećanja da će im jednom nedeljno jedan donator obezbediti ručak. Nesrećnim ljudima bez krova nad glavom na raspolaganju u dnevnom boravku je samo jedan toalet i samo jedno kupatilo s jednim malim bojlerom. Kupaju se svaki četvrti dan. Onda se, kad imaju u šta, i presvuku, u čisto i suvo. Dnevni zaklon od zime i surovosti ulice ovde zatraži trudesetak muškaraca i tri, četiri žene. Nakon toga, ko ima pravo, ide u prenoćište, odvojeno za muškarce i žene. Dve žene koje su do sada bile u prenošištu su u zatvoru, jedna zato što je prosila, a jedna je prebačena u prihvatilište za strance kod Požarevca.

Donirajte hranu!

Beskućnici tokom dana dobijaju po jedan sendvič, kao i konzervu i komad hleba za večeru u prenoćištu. To,  naravno, nije dovoljno-novosadski beskućnici su najčešće gladni.
Mole se pojedinci i firme koji mogu da pomognu da doniraju hranu za beskućnike. To, na žalost, ne može da bude hrana spremljena kod kuće, već konzervirana hrana, pecivo, voće i svaka druga hrana koja ima potvrdu u ispravnosti.
Jedna novosadska pekara je tri godine u dnevni boravak za beskućnike slala pecivo koje ostane neprodato od prethodne noći, ali, nažalost, nije više u mogućnosti. Ovu humanu tradiciju nastavila je jedna druga privatna pekara, ali u nešto manjoj količini.

– Kada bi bilo više razumevanja za život ovih ljudi, jer verujem da mogućnosti ima, i kada bismo imali prikladniji prostor mogli bismo za naše štićenike da organizujemo individualni i grupni rad, neku vrstu radne terapije. Jako je važno da postoji neko ispunjeno vreme, da taj njihov dan ima nekog smisla, da to ne bude samo lutanje po ulici – iznosi Ana Vujanić. – Jedno vreme smo uspevali makar da improvizujemo nekakave radionice, ljudi su se tome jako radovali. Videli su u tome neki svoj lični uspeh i razvoj, to im je davalo nadu da život ima smisla. Ima, razume se, pogotovo među ovim ljudima, potrebe i za ličnim razgovorima, ali ni to nemamo gde. Kad je lepo vreme izađemo na ulicu, ima u blizini jedna betonska klupa… Kada bi beskućnici bili nečija istinska briga i kada bismo imali samo malo bolje uslove za rad. Uvek ima nade da se ljudi izvuku iz nevolje. Svedok sam da neki uspeju i nađu drugi put, spas i počnu drugačiji život. Samo kada bismo se njima iskreno bavili. Rezultati ne bi izostali kada bismo mogli da osnujemo neku vrstu socijalne kooperative, da oni mogu da rade u skladu sa svojim mogućnostima, da im obezbedimo zaštitničke uslove rada. Mislim da bi ovde za nas dobar posao bila reciklaža tekstila. U okruženju ima primera za to, Italijani su to dobro razvili. U takve poslove nisu uključeni samo beskućnici, već i drugi ljudi koji su socijalni slučajevi. Stekli bi radne navike, socijalizovali bi se, psihički osnažili, zarađivali sopstvenim rukama, osećali se vrednim i korisnim … – priča je Anina.

Branislava Opranović (Autonomija)