Beskonačne varijacije ili izrecivo o neizrecivom

27 Apr 2016

Na Međunarodnom sarajevskom sajmu knjiga predstavljena je zbirka eseja Radomira Konstantinovića Duh umetnosti koju su priredili Milica Konstantinović i Milorad Belančić

Početkom devedesetih, ne bez upečatljive doze ekstaze i metafizičkog nemira Delez i Gatari su pisali da umetnost, nauka i filozofija iscrtavaju planove po haosu tražeći u isti mah i da rastrgnemo taj svod i da zaronimo u taj haos, a da je filozof onaj koji iz tog i takvog haosa donosi „varijacije koje su i dalje beskonačne“…

Duh umetnosti (University press, Sarajevo 2016.) Radomira Konstantinovića koji se kao zbirka/kolekcija eseja prvi put u ovom obliku daje čitaocu, mozaički je niz sačinjen od pojmovnih varijacija, semantičkih i estetskih na temu jedne od svakako najuzbudljivijih filozofskih kategorija iz Konstantinovićevog opusa – kategorije Tvoraštva i principa Tvoračke subjektivnosti.

U Napomeni priređivača nalazimo podatak da su eseji objavljeni u Duhu umetnosti emitovani na Trećem programu Radio Beograda i štampani u novinama i časopisima u različitim vremenskim koordinatama – šezdesetih, sedamdesetih ali i dvehiljaditih. Naslovi priređenih eseja kao da bi i sami mogli biti autonomna značenjska a neretko i poetska jezgra – Kome je umetnost namenjena?, Obračun sa sobom, Ahasver danas, Ko je Barbarogenije?, Tigrovi od porcelana, Božanstvo masovnog i antiumetnost, Neko treba da nosi đubre, Smisao za vatru, Biti nepomiren sa svetom

Dinamična struktura fluktuirajućih formulacija čitaocu upućenih u formi konstantinovićevski zavodljivih i zagonetnih izazova označava po sebi otvorenu, pokretljivu, paradoksalnu, nikad sasvim dokučivu i uvek antitetičku i u svojoj suštini antinomičnu oblast – teritoriju, ili bolje, oblasti i teritorije Duha umetnosti. Poput nesigurnog, ali ushićenog Putnika, unutar prostora ovog duha navigirani smo bez namere o navigaciji i pokretani bez jedinstvene autorske intencije za pokretom čitaoca, jer, naprosto, ovaj uzbzdljivi filozofski metež se za ljubav paradoksa i suptilnih metafizičkih igrarija rodio tek nakon smrti pisca, dakle izvan mogućnosti njegove svesne namere.

Negde između Aeroplana od hartije i diskursa o konzumerizmu i indiferentnom žvakanju stvarnosti čitamo da neuzbuđeni i ravnodušni prema svetu, ušančeni u bedemima pseudoznanja, postajemo nepodešeni za umetnost i tvoraštvo, da ne stanuje u duhu umetnosti onaj u kojem Don Kihotovi pokliči „izazivaju sprdnju“ dok ga Faustov plač „tera na zevanje“. Jer, a ovo je već izrečeno u formu jedinstvenog Konstantinovićevog izazova nekom budućem čitaocu: „Čovek ne može da igra i peva za čoveka koji spava“. I ne može da tvori i da se igra u autističnoj samoći koja je uvek samoća bez odgovora i bez razrešenja, ne, kako piše „pred telefonskim aparatom, pred tanjirom na svom stolu: on može da peva jedino pred čovekom, i za čoveka pred budnim, usplahirenim, radoznalim čovekom čiji ljudski nemir pokreće, oduvek, samo slutnja o našem neznanju“. I to je, poput esencije sakrivene prašinom na nekoj sasvim dostupnoj a običnom i nenadahnutom posmatraču ipak nevidljivoj polici veštog Majstora, sva tajna i sva agonija duha umetnosti. Nemoguće je, dakle, biti ravnodušan i biti u duhu tvoraštva, nemoguće je biti u duhu afektivne banalnosti i biti u duhu umetnosti, ne može se u isti mah biti ideolog Barbarogenija i autentično tvoračka ličnost jer nema tvoraštva bez rušenja dela u samom sebi, baš kao što ga nema ni u otvrdnulim i okamenjenim, pseudoumetničkim tvorevinama palanačkog duha.

Upravo je duh palanke kao duh lišen transformacije humorom i transcedencijom, kao duh ništavila i jalove ozbiljnosti lišene svakog pokreta, duh svih minulih i budućih Barbarogenija, zapravo duh negacije duha umetnosti kao negacije stvaranja i kao apoteoze nasilja i razaranja usled mržnje na svest i mržnje na svet: „Gde nema jeze od ništavila“, piše Konstantinović ranih sedamdesetih, „izmicanja tla pod nogama, nema apsolutnog“ pa nema ni umetnosti. Ali zato ima poetike „krvi i tla“, ima Barbarogenija kao zlog demijurga koji tvori svet palanke.

Konstantinović ga prepoznaje i kao onog koji „ne zna za strah“, koji je „samočuvaran“ i sebe svestan. Kao onog koji je uvek oprezan, koji je mračan i ne igra se, kao onog koji „poriče svet“ jer čuva sebe, utvrđen u sebi samom kao monolit: „Ono što se razara“, piše Konstantinović, „ostaje neki svet izvan njega, neki svet napolju, ‘neka Evropa’ ili neki drugi narod, ili neki drugi sistem“. Kao antiartistički, pa tako i antipoetski duh, Barbarogenije je uvek i duh nasilja i destrukcije. Linija barbarogenijstva u kulturi koja je podstiče i neguje je uvek linija protiv-tvoračka ili kako to imenuje Konstantinović „linija tečevine“, „svojte“, „samo-ljubavi i mržnje na druge“… linija ideologije, u osnovi anti-jezčke, ideologije čiji jezik može biti i „patetika i retorika i stihovanje parola“, ali nikada – pesnički jezik.

Barbarogenije je sinonim „varvarskog straha od tuđinskog mora“, ali i od kulture koja je po sebi šansa za razmeru, interakciju, šansa „da to more prodre u naše selo“… On je tu, upozorio je Konstantinović, najmračniji genije srpske kulture, on je tu „to je sve što sam ovoga puta hteo da kažem“…

Da li je onda pred najezdom Barbarogenija svih vrsta, sve brojnijom i sve neumoljivijom hordom, svitom u službi banalnosti i zla, umetniku dovoljno i moguće da poput Antigone izgovori bespogovorno i kategorično Ne svetu? Umetnikovo ne je jedno drugačije, paradoksalno Ne u ime duha tvoraštva jer „neko ipak treba da nosi đubre“ – neko mora da ponese i Kreontov usud. „Antigona“, govori Konstantinović, „više nije ono što je bila“, ne postoji kategorično Ne svetu, u svetu tvoraštva i u duhu umetnosti. Taj duh je uvek i taj svet i njegova negacija, onako kako sve što postaje jeste kretanje i jeste nezaustavljivi antitetički vrtlog. „Danas je, a danas je ovde piščeva odrednica za 1961. godinu, nemoguće pisati, nemoguće stvarati drugačije no u Kreontovom prisustvu“, jer ako umetnost, ako poezija nikada nije bila u takvom iskušenju, onda je to zbog toga što ni ljudskost nikada nije bila podvrgnuta takvom iskušenju kakvo je sa sobom nosio dvadeseti vek.

Danas pesnik, piše Konstantinović šezdeset i prve, „mora da čuje Kreontovu opomenu da neko treba da nosi đubre, ali za njega đubre mora da ostane ono što jedino može i sme da bude: velika, užasna inspiracija gneva i pobune, nadahnuće koje pamti Antigonu, koja nam pomaže da makar i ovako paradoksalno i tragično održimo neku vezu s njom“. Otud, nakon iskustva i u iskustvu nasilja, zla i zločina, kao najvećeg iskušenja i savremene teorije i savremenosti i stvarnosti, ustati protiv sveta znači uvek i ustati protiv sopstva. Sposobnost za ovu samonegaciju je poput „sposobnosti za vatru“, a smisao poezije bi moga biti upravo smisao za ovaj plamen, ili, po Konstantinoviću: „Pisati kao goreti i goreti kao pisati. Tek tu negde gde pada moja izuzetnost kao moja izuzetost iz sveta, počinje moja ljudskost, jer tu tek počinje ono što je čini ljudskošću, moja sposobnost za pobunu“. Ova sposobnost za pobunu u plamenu okamenjenog i okamenjenih identiteta, najčešće „ubilačkih identiteta“ kakvim ih je video Amin Maluf, imanenentna je duhu umetnosti i duhu tvoraštva.

Nakon imaginarnih dijaloga sa Dišanom, Emilom Verharenom, Otom Bihaljijem, Rusoom i Bodlerom, Bretonom, Endijem Vorholom i Žanom Anujem, Ničeom i Židom, Hegelom i Poom, Rembrantom i Kantom, Sartrom i Beketom, Huan Miroom, Dadom Đurićem i Mićom Popovićem, nakon uzbudljivih pojmovnih mnoštvenosti , uvek filozofski ekstatičnih,( jer u osnovi antinomičnih i beskonačnih varijacija), u vrtu simulakrumu u Vrsaru, usred, kako sam Konstantinović vidi i oseća, „blata Kalenića pijace“, u „strašnoj epohi 1991-1995“ sreli su se stari prijatelji – Slikar i Pisac – Radomir Konstantinović i Edo Murtić. Ovde, u eseju posvećenom grafikama Viva la muerte, linorezima što pokazuju lobanje i kosture „odlikovanih mrtvaca“, „poprskanih krvlju“, pisao je Konstantinović o očajavanju koje zaustavlja vreme, očajavanju koje je samo ne-vreme, o strašnom majstoru Očajanju koji osuđuje na gestualnost, na ne-govor, na urlik… O kojem je, kako podseća dvehiljadite, pokušao nešto da kaže u Sarajevu, juna 1997. godine : „A gde bih, pisao je, govorio o očajanju ako ne u Sarajevu… Spasite me od očajanja i spašćete me od ljudskosti“…

A gde bismo, uprkos i ipak, govorili i o pobedi nad očajanjem, o vitalističkom trijumfu nad zlom i entropijom, o snazi imaginacije koja je kadra da preoblikuje prostor i vreme, da dokine i poništi banalnost i ništavilo… Gde, ako ne baš u Sarajevu, dok okruženi ljudima koje je voleo i kojima je verovao, mislimo, pišemo i govorimo o piscu koji nikada nije posumnjao u neprikosnoveni i beskrajni, nedokučivi duh igre kao duh umetnosti. Jednom, u jednom drugom gradu, možda i negde u samoj blizini Sene, Konstantinović je pitao: „Šta će nam svet ako u njemu više ne može da se igra? Ima li, među pametnima, još onih koji veruju da svet drži nešto drugo a ne naša sposobnost za igru?“… Želimo da verujemo da je moguće…

Aleksandra Đurić Bosnić

(Tekst je izgovoren tokom sarajevske promocije Duha umetnosti.)