Beskonačne varijacije ili izrecivo o neizrecivom

27 Apr 2016

Na Međunarodnom sarajevskom sajmu knjiga predstavljena je zbirka eseja Radomira Konstantinovića Duh umetnosti koju su priredili Milica Konstantinović i Milorad Belančić

Po?etkom devedesetih, ne bez upe?atljive doze ekstaze i metafizi?kog nemira Delez i Gatari su pisali da umetnost, nauka i filozofija iscrtavaju planove po haosu traže?i u isti mah i da rastrgnemo taj svod i da zaronimo u taj haos, a da je filozof onaj koji iz tog i takvog haosa donosi „varijacije koje su i dalje beskona?ne“…

Duh umetnosti (University press, Sarajevo 2016.) Radomira Konstantinovi?a koji se kao zbirka/kolekcija eseja prvi put u ovom obliku daje ?itaocu, mozai?ki je niz sa?injen od pojmovnih varijacija, semanti?kih i estetskih na temu jedne od svakako najuzbudljivijih filozofskih kategorija iz Konstantinovi?evog opusa – kategorije Tvoraštva i principa Tvora?ke subjektivnosti.

U Napomeni prire?iva?a nalazimo podatak da su eseji objavljeni u Duhu umetnosti emitovani na Tre?em programu Radio Beograda i štampani u novinama i ?asopisima u razli?itim vremenskim koordinatama – šezdesetih, sedamdesetih ali i dvehiljaditih. Naslovi prire?enih eseja kao da bi i sami mogli biti autonomna zna?enjska a neretko i poetska jezgra – Kome je umetnost namenjena?, Obra?un sa sobom, Ahasver danas, Ko je Barbarogenije?, Tigrovi od porcelana, Božanstvo masovnog i antiumetnost, Neko treba da nosi ?ubre, Smisao za vatru, Biti nepomiren sa svetom

Dinami?na struktura fluktuiraju?ih formulacija ?itaocu upu?enih u formi konstantinovi?evski zavodljivih i zagonetnih izazova ozna?ava po sebi otvorenu, pokretljivu, paradoksalnu, nikad sasvim doku?ivu i uvek antiteti?ku i u svojoj suštini antinomi?nu oblast – teritoriju, ili bolje, oblasti i teritorije Duha umetnosti. Poput nesigurnog, ali ushi?enog Putnika, unutar prostora ovog duha navigirani smo bez namere o navigaciji i pokretani bez jedinstvene autorske intencije za pokretom ?itaoca, jer, naprosto, ovaj uzbzdljivi filozofski metež se za ljubav paradoksa i suptilnih metafizi?kih igrarija rodio tek nakon smrti pisca, dakle izvan mogu?nosti njegove svesne namere.

Negde izme?u Aeroplana od hartije i diskursa o konzumerizmu i indiferentnom žvakanju stvarnosti ?itamo da neuzbu?eni i ravnodušni prema svetu, ušan?eni u bedemima pseudoznanja, postajemo nepodešeni za umetnost i tvoraštvo, da ne stanuje u duhu umetnosti onaj u kojem Don Kihotovi pokli?i „izazivaju sprdnju“ dok ga Faustov pla? „tera na zevanje“. Jer, a ovo je ve? izre?eno u formu jedinstvenog Konstantinovi?evog izazova nekom budu?em ?itaocu: „?ovek ne može da igra i peva za ?oveka koji spava“. I ne može da tvori i da se igra u autisti?noj samo?i koja je uvek samo?a bez odgovora i bez razrešenja, ne, kako piše „pred telefonskim aparatom, pred tanjirom na svom stolu: on može da peva jedino pred ?ovekom, i za ?oveka pred budnim, usplahirenim, radoznalim ?ovekom ?iji ljudski nemir pokre?e, oduvek, samo slutnja o našem neznanju“. I to je, poput esencije sakrivene prašinom na nekoj sasvim dostupnoj a obi?nom i nenadahnutom posmatra?u ipak nevidljivoj polici veštog Majstora, sva tajna i sva agonija duha umetnosti. Nemogu?e je, dakle, biti ravnodušan i biti u duhu tvoraštva, nemogu?e je biti u duhu afektivne banalnosti i biti u duhu umetnosti, ne može se u isti mah biti ideolog Barbarogenija i autenti?no tvora?ka li?nost jer nema tvoraštva bez rušenja dela u samom sebi, baš kao što ga nema ni u otvrdnulim i okamenjenim, pseudoumetni?kim tvorevinama palana?kog duha.

Upravo je duh palanke kao duh lišen transformacije humorom i transcedencijom, kao duh ništavila i jalove ozbiljnosti lišene svakog pokreta, duh svih minulih i budu?ih Barbarogenija, zapravo duh negacije duha umetnosti kao negacije stvaranja i kao apoteoze nasilja i razaranja usled mržnje na svest i mržnje na svet: „Gde nema jeze od ništavila“, piše Konstantinovi? ranih sedamdesetih, „izmicanja tla pod nogama, nema apsolutnog“ pa nema ni umetnosti. Ali zato ima poetike „krvi i tla“, ima Barbarogenija kao zlog demijurga koji tvori svet palanke.

Konstantinovi? ga prepoznaje i kao onog koji „ne zna za strah“, koji je „samo?uvaran“ i sebe svestan. Kao onog koji je uvek oprezan, koji je mra?an i ne igra se, kao onog koji „pori?e svet“ jer ?uva sebe, utvr?en u sebi samom kao monolit: „Ono što se razara“, piše Konstantinovi?, „ostaje neki svet izvan njega, neki svet napolju, ‘neka Evropa’ ili neki drugi narod, ili neki drugi sistem“. Kao antiartisti?ki, pa tako i antipoetski duh, Barbarogenije je uvek i duh nasilja i destrukcije. Linija barbarogenijstva u kulturi koja je podsti?e i neguje je uvek linija protiv-tvora?ka ili kako to imenuje Konstantinovi? „linija te?evine“, „svojte“, „samo-ljubavi i mržnje na druge“… linija ideologije, u osnovi anti-jez?ke, ideologije ?iji jezik može biti i „patetika i retorika i stihovanje parola“, ali nikada – pesni?ki jezik.

Barbarogenije je sinonim „varvarskog straha od tu?inskog mora“, ali i od kulture koja je po sebi šansa za razmeru, interakciju, šansa „da to more prodre u naše selo“… On je tu, upozorio je Konstantinovi?, najmra?niji genije srpske kulture, on je tu „to je sve što sam ovoga puta hteo da kažem“…

Da li je onda pred najezdom Barbarogenija svih vrsta, sve brojnijom i sve neumoljivijom hordom, svitom u službi banalnosti i zla, umetniku dovoljno i mogu?e da poput Antigone izgovori bespogovorno i kategori?no Ne svetu? Umetnikovo ne je jedno druga?ije, paradoksalno Ne u ime duha tvoraštva jer „neko ipak treba da nosi ?ubre“ – neko mora da ponese i Kreontov usud. „Antigona“, govori Konstantinovi?, „više nije ono što je bila“, ne postoji kategori?no Ne svetu, u svetu tvoraštva i u duhu umetnosti. Taj duh je uvek i taj svet i njegova negacija, onako kako sve što postaje jeste kretanje i jeste nezaustavljivi antiteti?ki vrtlog. „Danas je, a danas je ovde piš?eva odrednica za 1961. godinu, nemogu?e pisati, nemogu?e stvarati druga?ije no u Kreontovom prisustvu“, jer ako umetnost, ako poezija nikada nije bila u takvom iskušenju, onda je to zbog toga što ni ljudskost nikada nije bila podvrgnuta takvom iskušenju kakvo je sa sobom nosio dvadeseti vek.

Danas pesnik, piše Konstantinovi? šezdeset i prve, „mora da ?uje Kreontovu opomenu da neko treba da nosi ?ubre, ali za njega ?ubre mora da ostane ono što jedino može i sme da bude: velika, užasna inspiracija gneva i pobune, nadahnu?e koje pamti Antigonu, koja nam pomaže da makar i ovako paradoksalno i tragi?no održimo neku vezu s njom“. Otud, nakon iskustva i u iskustvu nasilja, zla i zlo?ina, kao najve?eg iskušenja i savremene teorije i savremenosti i stvarnosti, ustati protiv sveta zna?i uvek i ustati protiv sopstva. Sposobnost za ovu samonegaciju je poput „sposobnosti za vatru“, a smisao poezije bi moga biti upravo smisao za ovaj plamen, ili, po Konstantinovi?u: „Pisati kao goreti i goreti kao pisati. Tek tu negde gde pada moja izuzetnost kao moja izuzetost iz sveta, po?inje moja ljudskost, jer tu tek po?inje ono što je ?ini ljudskoš?u, moja sposobnost za pobunu“. Ova sposobnost za pobunu u plamenu okamenjenog i okamenjenih identiteta, naj?eš?e „ubila?kih identiteta“ kakvim ih je video Amin Maluf, imanenentna je duhu umetnosti i duhu tvoraštva.

Nakon imaginarnih dijaloga sa Dišanom, Emilom Verharenom, Otom Bihaljijem, Rusoom i Bodlerom, Bretonom, Endijem Vorholom i Žanom Anujem, Ni?eom i Židom, Hegelom i Poom, Rembrantom i Kantom, Sartrom i Beketom, Huan Miroom, Dadom ?uri?em i Mi?om Popovi?em, nakon uzbudljivih pojmovnih mnoštvenosti , uvek filozofski ekstati?nih,( jer u osnovi antinomi?nih i beskona?nih varijacija), u vrtu simulakrumu u Vrsaru, usred, kako sam Konstantinovi? vidi i ose?a, „blata Kaleni?a pijace“, u „strašnoj epohi 1991-1995“ sreli su se stari prijatelji – Slikar i Pisac – Radomir Konstantinovi? i Edo Murti?. Ovde, u eseju posve?enom grafikama Viva la muerte, linorezima što pokazuju lobanje i kosture „odlikovanih mrtvaca“, „poprskanih krvlju“, pisao je Konstantinovi? o o?ajavanju koje zaustavlja vreme, o?ajavanju koje je samo ne-vreme, o strašnom majstoru O?ajanju koji osu?uje na gestualnost, na ne-govor, na urlik… O kojem je, kako podse?a dvehiljadite, pokušao nešto da kaže u Sarajevu, juna 1997. godine : „A gde bih, pisao je, govorio o o?ajanju ako ne u Sarajevu… Spasite me od o?ajanja i spaš?ete me od ljudskosti“…

A gde bismo, uprkos i ipak, govorili i o pobedi nad o?ajanjem, o vitalisti?kom trijumfu nad zlom i entropijom, o snazi imaginacije koja je kadra da preoblikuje prostor i vreme, da dokine i poništi banalnost i ništavilo… Gde, ako ne baš u Sarajevu, dok okruženi ljudima koje je voleo i kojima je verovao, mislimo, pišemo i govorimo o piscu koji nikada nije posumnjao u neprikosnoveni i beskrajni, nedoku?ivi duh igre kao duh umetnosti. Jednom, u jednom drugom gradu, možda i negde u samoj blizini Sene, Konstantinovi? je pitao: „Šta ?e nam svet ako u njemu više ne može da se igra? Ima li, me?u pametnima, još onih koji veruju da svet drži nešto drugo a ne naša sposobnost za igru?“… Želimo da verujemo da je mogu?e…

Aleksandra ?uri? Bosni?

(Tekst je izgovoren tokom sarajevske promocije Duha umetnosti.)

Podelite ovu stranicu!