Beograd i dalje krši ljudska prava Roma

11 Jul 2011

AI će nastaviti da lobira da EIB donese odluku o obustavi kredita. Ukoliko EU zaista želi da pošalje tako oštru poruku, biće to veoma zanimljivo”, kaže Džounz.

Šan Džounz, AI

Beograd i dalje krši ljudska prava Roma

Šan Džounz (Sian Jones), istraživačica u Amnesti internešnelu (Amnesty International –AI) , zadužena za Srbiju, Kosovo, Makedoniju, Albaniju i Crnu Goru, u intervjuu za portal Autonomija kaže da ta organizacija neće odustati od lobiranja da Evropska investiciona banka obustavi kredit Gradu Beogradu za renoviranje mosta Gazela, zbog toga što gradske vlasti i dalje krše ljudska prava Roma prilikom iseljavanja iz nelegalnih naselja. 

“Evropska investiciona banka (EIB) nije obustavila infrastrukturni kredit Beogradu za obnovu mosta Gazela, ali je saopštila da razmišlja o tome. AI će nastaviti da lobira da EIB donese odluku o obustavi kredita. Ali, to je politička odluka a ne poslovna, jer ta banka pripada EU. Ukoliko EU zaista želi da pošalje tako oštru poruku, biće to veoma zanimljivo”, kaže Džounz, koja je u Novom Sadu boravila u okviru kampanje Amnesti internešnela „Krov nad glavom je ljudsko pravo”, koja je predstavljena na ovogodišnjem Egzitu (Exit).

* Kakva je vaša generalna ocena o položaju Roma u Srbiji?

– Sudeći po našem iskustvu iz prethodne dve godine, na neki način videli smo značajan napredak u odnosu prema Romima u Srbiji. Od iseljavanja Roma iz nelegalnih naselja bez obezbeđivanja alternativnog smeštaja u Beogradu, došlo se dotle da im je izvestan smeštaj ipak obezbeđen. Ali, mislimo da taj smeštaj nije odgovarajući. Ova ideja sa smeštanjem Roma u kontejnere za stanovanje je došla iz Italije i kao ideja ona je dobra. Ali, videli smo nedavno da su Romi ispod Pančevačkog mosta iseljeni u kontejnere u kojima nema ničega pa ni nameštaja, a ni higijena nije na propisanom nivou, uključujući broj toaleta i način snabdevanja vodom. To je korak unazad u odnosu na ono što je ranije Grad Beograd obezbeđivao ovim ljudima. Dakle, i dalje je to princip „jedan korak napred – jedan korak nazad”. S druge strane, Vlada Srbije je preuzela određene međunarodne obaveze i ona mora da poruči i beogradskim vlastima da moraju da se pridržavaju tih normi. Uostalom, ukoliko domaće vlasti ne mogu da se izbore s tim problemom, onda treba pitati međunarodnu zajednicu kako može da pomogne. EU može finansijski pomoći, sigurna sam u to. Da, to će koštati mnogo novca, ali znamo da oni troše milione i milione na infrastrukturne projekte, na lepe puteve i tako dalje.

* Tu je i ozbiljan problem s kojim se suočavaju državljani Srbije koji bivaju vraćeni iz zemalja EU na osnovu Sporazuma o readmisiji, među kojima je takođe veliki broj Roma… 

– To je problem koji je veoma u porastu u Srbiji. Ljudi koji budu vraćeni iz zemalja EU nemaju gde da žive. Ne postoje nikakve informacije iz nadležnog Komesarijata za izbeglice niti iz policije koliko se ljudi zaista vratilo u procesu readmisije. Komesarijat, s druge stane, jednostavno nema dovoljno finansijskih sredstava da ljudima obezbedi sve što im je potrebno kada budu vraćeni. Dakle, postoji divan plan za readmisiju, ali ne postoje sredstva za njegovo sprovođenje. Stvar se dodatno komplikuje zbog takozvanih lažnih azilanata, što preti da dovede do ukidanja vizne liberalizacije. Logično je da ljudi žele da pobegnu odavde, jer nemaju od čega da žive i nemaju gde da žive. Ljudi nemaju kriminalne namere, ili barem većina njih nema. Oni samo pokušavaju da nađu neku vrstu života gde mogu da ostvare svoja osnovna ljudska prava. I u ovoj oblasti EU mora da pomogne Srbiji. Istu situaciju imamo i na Kosovu. Oni su veoma brzo potpisali da će sprovesti svaku pojedinačnu meru koja je preduslov za viznu liberalizaciju, iako nisu sačinili bilo kakav formalni plan za readmisiju.

* U svom poslu bavite se i problematikom suočavanja s prošlosti u ovom regionu. Šta je najveći problem u regionu, kada govorimo o odnosima prema ratnim zločinima i uopšte o suočavanju s prošlošću?

– Nedostatak političke volje. Baš kao što smo imali priliku da vidimo na primeru Hrvatske i njenog odbijanja da prihvati prvostepenu presudu Haškog tribunala protiv generala Gotovine. Problem u regionu je i pomanjkanje sredstava za rad sudova za ratne zločine. Poseban problem predstavlja i loša zaštita svedoka, naročito na Kosovu.   

* Dakle, nedostatak političke volje je zajednički za celi region?

– Ja mislim da jeste. Takođe, i međunarodna zajednica smatra da ako uhapsite velika imena, onda je problem rešen. A u stvari nije. Važno je privesti optuženike za ratne zločine pravdi, ali je važnije obezbediti pravdu za žrtve i reparacije za njih. Ovde u regionu je na žalost lakše dobiti penziju ako ste iz familije takozvanog ratnog heroja, nego ako ste iz familije žrtve. I tu diskriminaciju viđamo u celom regionu, bilo da ste iz familije nestale osobe, bilo da ste žrtva silovanja.  

* Šta mislite o Inicijativi za formiranje Regionalne komisije za žrtve (REKOM), koju su pokrenule nevladine organizacije iz regiona?

– To je zanimljiva inicijativa. Videli smo u Južnoj Africi kako je Komisija za istinu i pomirenje bila zaista veoma moćna i kako je funkcionisala. Ali, videli smo u nekim drugim zemljama i obrnute primere sličnih komisija, koje nisu uspele da nametnu autoritet i koje su podbacile. Takve komisija su dopuna, a ne zamena za pravosudni sistem. Važno je da ljudima stvorite prostor da ispričaju svoje priče, ali to nije dovoljno. Uostalom, u poslednjih 15 godina ljudi u regionu pričaju svoje priče, pričaju o svojim nestalima, ali kosti njihovih rođaka još uvek nisu nađene bez obzira na to. Ono u čemu REKOM može da doprinese jeste verovatno identifikovanje različitih ratnih zločina za koje do sada još niko nije odgovarao. To mogu biti korisne informacije, koje potom mogu da preuzmu sudovi i da se te sumnje istraže. Ali, u ovom momentu, mislim da je atmosfera takva da države neće pristati na REKOM.

* Možda je problem u tome što u vlastima u regionu još uvek sede neki ljudi koji su bili ideolozi ratnih zločina, a možda među njima ima čak i počinilaca zločina u redovima vojske, policije…?

– To je jedan od glavnih problema, definitivno. Na primer, jedan od osnovnih problema u istragama ratnih zločina u Srbiji je to što ih sprovodi policija pa se čak dešava da pojedini policajci opstruišu istrage. Tužioci treba da imaju sopstvene timove za sprovođenje istraga, ali u tom slučaju treba izdvojiti i više sredstava za njihov rad. Sud za ratne zločine u Beogradu je mali sud, ima malo tužilaca i malo istražitelja. Sam sud radi posao koji treba da radi, ali to ipak nije dovoljno.

* Haški tribunal je blizu završetka svoga mandata. Šta mislite o perspektivama stalnog Međunarodnog krivičnog suda (ICC) i o njegovoj budućnosti?

– ICC je eksperiment koji zavisi pre svega od toga da li će na nadležnosti tog suda pristati i SAD, što za sada nije slučaj. Proces uspostavljanja mehanizma međunarodne pravde će biti veoma dug i videćemo u narednih desetak godina kako će se odvijati. Uostalom, videli smo da je i Haškom tribunalu trebalo desetak godina da suštinski profunkcioniše. Pa čak i sada vidimo da se procesi mogu veoma odužiti i pred tim tribunalom. Ali, ideja međunarodne pravde veoma je važna i na njoj treba raditi.

* Još uvek se lome koplja oko toga ko ina koji način treba da istraži navode iz izveštaja Dika Martija koji je upućen Savetu Evrope i u kojem su iznesene sumnje da je bilo trgovine organima osoba koje se i danas vode kao nestale?

– Moguće je da imamo između 50 i 400 nestalih Srba i njihove porodice čekaju vesti o njihovoj sudbini. Skandal u ovom slučaju je masovna opstrukcija od strane kosovske vlade, počev od 2000. godine, i to u dosluhu sa UN i NATO. Informacije o tome šta se dešavalo su skrivane. A sećam se da su mi još 2000. govorili da su ti nestali ljudi zapravo završili u Albaniji. Postojala je odluka međunarodne zajednice da se ne istražuje nijedan član Oslobodilačke vojske Kosova, kako bi se navodno obezbedila stabilnost u regionu. I dokle smo stigli? Sada imamo situaciju da zaista neće biti dugoročne stabilnosti, jer je pitanje nestalih osoba sa obe strane veoma značajno pitanje. Zato je istraga o Martijevim navodima toliko važna. Ali, problem je u tome što Srbi neće imati poverenja u istragu, ukoliko bude sprovedena pod mandatom Euleksa. S druge strane, Albanci neće verovati istrazi koju bi eventualno mogao da pvede tužilac za ratne zločine u Beogradu. Sada postoje pokušaji da se istraga vodi pod mandatom UN-a, uz asistenciju EU. Ali, moramo da uzmemo u obzir ulogu koju igraju sve strane, a naročito SAD. Mislim da je krajnje vreme da se prestanu igrati te političke igre i da konačno pravda bude zadovoljena. Članovi porodica zaslužuju da znaju istinu.   

Dinko Gruhonjić

Podelite ovu stranicu!