BELA J. GARAI: Selektivno sećanje

28 Mar 2013

Još uvek smo robovi selektivne žalosti. Nastavlja se pranje mozgova kao da rat nije ni završen

Slušam izjave doma?ih politi?ara povodom 14-godišnjice NATO bombardovanja, i ?ekam, ?ekam da neko spomene i albanske žtrve. Ali, ni re?i o tome. Dobro, jasno mi je da svakog svoja muka najviše boli, to je prirodno. Ali, nakon 14 godina valjda je red da spomenemo i žrtve naših komšija.

Rat je bio užasan, bombardovanje je bilo strašno, se?amo se svi koji smo bili tu. Podrhtavanje zidova od raketnih udara, urlanje sirene, strah od slede?e bombe, lajanje protivavionskih topova, svetle?i projektili koji su šarali no?no nebo… Slika porušenih novosadskih mostova, ogroman krater pored stambenog bloka na Detelinari, kada samo pukim slu?ajem nije došlo do pogibije mnogih ljudi. Opšti strah, najezda izbeglica, nestašica hrane, redovi za benzin, nestanak struje, urnebesna ratna propaganda, izveštaji o pogibiji… I stalna sumnji?avost: da nisi možda na strani agresora?

I jedan ljudski život je ogromna tragedija, a kamoli hiljade! Koliko je poginulih u bombardovanju od strane NATO avijacije od pre 14 godina? Prema zvani?nim podacima, poginulo je 1.008 vojnika i policajaca, kao i dve hiljade civila. Još je strašnije što znamo da su izginuli u jednom nerazumnom i potpuno nepotrebnom ratu, izazvanom neodgovornom politikom rukovodstva zemlje.

O tome me?utim nema ni re?i pomena. Samo o nevinim žrtvama i “herojima koji su imali hrabrost da se suprotstave najsilnijoj armiji sveta NATO-paktu”. O šteti od trideset milijardi dolara, o porušenim mostovima i bolnicama…

Nismo ?uli ništa ni o tome šta je prethodilo svemu tome, šta je prouzrokavalo bombardovanje. Valjda smo ube?eni da je nare?enje za vazdušne napade izdao neki suludi NATO-general da bi granatama sa osiromašenim uranijumom pokušao da pokori jednu gordu balkansku naciju koja se hrabro borila za svoju istinu.

Nije ?udo što mrze NATO, ceo Zapad, što je sve manje pristalica ulaska u Evropsku uniju.

Ni re? se ne ?uje o odmazdama na Kosovu, o šest hiljada civilnih žrtava, o pola miliona proteranih. O masovnim grobnicama, o prabacivanju leševa civilnih žrtava no?u, hladnja?ama, da bi sakrili zlo?ine pred svetom. Ništa od svih tih užasa koji su izazvali NATO-intervenciju.

Izgleda da još nije došlo vreme za odmeravanje sopstvene odgovornosti, za odavanje po?asti svim žrtvama, bilo na kojoj strani da su poginuli. Još uvek smo robovi selektivne žalosti. Nastavlja se pranje mozgova kao da rat nije ni završen.

I ne treba se mnogo ?uditi zbog toga kada znamo da su ljudi iz ondašnje vlasti danas ponovo na vode?im pozicijama. Mnogi mladi ljudi verovatno nisu ni svesni kakve su uloge imali Ivica Da?i?, Aleksandar Vu?i? i Tomislav Nikoli? u mutnim vremenima devedesetih godina. Za svaku pohvalu je to da su danas na strani Evrope i evropskih integracije. I što su voljni da sednu za pregovara?ki sto sa predstavnicima kosovskih Albanaca, koje više ne nazivaju “šiptarskim banditima”. Nije ?udno što se nerado se?aju devedesetih, i što nisu spremni da se suo?e sa sopstvenim prošloš?u. Izgleda da za to još nije došlo vreme, kao ni za odavanje pošte albanskim žrtvama.

Možda imaju pred o?ima slede?e izbore. Uostalom, ko bi glasao za izdajnike sopstvenog naroda? Veoma su zauzeti jer izgleda pokušavaju spasiti što se spasiti moze posle fatalnih grešaka svojih i svojih nekadašnjih suludih vo?a?

Ni jednog me?u njima ne vidim koji bi mogao slediti uzvišeni primer jednog Vilija Branta. Nemca koji je kleknuo pred spomenikom žrtvama nema?kog Vermahta u Varšavi mada se sam nikad se nije borio na strani nacista.

Brant nije vagao da li ?e ga možda zbog toga proglasiti neprijateljem sopstvene nacije.

(Vajdaság MA)

Podelite ovu stranicu!