Beč Nojman: Srbija je postgenocidno društvo

17 Apr 2015

Tribina je organizovana nakon projekcije dokumentarnog filma “Nisu ćutali”

Sociološkinja Janja Beč Nojman (Neumann) ocenila je da je režim iz devedesetih godina prošlog veka u Srbiji bio “genocidni režim”.

“To je bio genocidni režim, koji je preko terora vladao i manipulisao ljudima preko straha, preko najdubljih strahova. Mi smo svi indirektne žrtve genocida upravo zbog tog straha koga se jako teško oslobađamo”, kazala je Beč Nojman na tribini u Novom Sadu.

Dodala je da su postgenocidna društva ona društva koja su imala iskustvo genocida i navela da Srbija ima to iskustvo, što dokazuje i pet pravosnažnih presuda Haškog tribunala.

“Društva koja su toliko promenjena terorom i vladavinom straha više nisu ona ista društva kakva su bila pre i mi više nismo oni isti ljudi”, kazala je Beč Nojman.

Književnik Laslo Vegel rekao je da je u devedesetim godinama upoznao mnogo sjajnih mladih ljudi, koji su bistro i konsekventno razmišljali.

“Ja sam mislio da mi imamo bogatstvo ljudi, ali posle 2000. godine oni više nisu bili prisutni u našoj javnosti. Neko ih je eliminisao, ne znam ni ko ni kako, ali oterali su ih. Udarno mesto u medijima i danas zauzimaju isti oni koji su i devedesetih bili na udarnim mestima”, ocenio je Vegel.

Nisu cutaliTribina je organizovana nakon projekcije dokumentarnog filma “Nisu ćutali”, koji govori o antiratnom pokretu u Vojvodini iz devedesetih godina prošlog veka.

Film je snimljen u okviru projekta “Živeti zajedno”, koji su realizovali Nezavisno društvo novinara Vojvodine i udruženje BH novinari, u koprodukciji sa Radiotelevizijom Vojvodine.

Projekat je podržala Evropska unija iz fonda “Jačanje medijskih sloboda u Srbiji”. Podršku projektu pružili su i Ministarstvo kulture i informisanja Srbije i nemački Forum ZFD.

Dedić: Ubijanje dece je zločin nad zločinima

Dokumentarni film o Dušanu Raduloviću i njegovoj ženi Tereziji koji su tokom rata spasli sigurne smrti nekoliko hrvatskih porodica večeras je imao svoju promociju u Prijedoru. Nakon emitovanja filma, diskusija između publike i autora i protagonista filma trajala je puna dva sata tokom koje je zaključeno da su ovakvi filmovi neophodni kako bi ljudi mogli da podele svoja iskustva iz rata i doprinesu rešavanju prošlosti.

Autoka filma Mirha Dedić rekla je da je bilo jako emotivno tokom snimanja filma jer je reč uglavnom o pogibiji dece, što je najveći zločin nad zločinima.

Psiholog Srđan Puhalo je rekao da je u publici večeras bilo malo mladih “jer političari i dalje teže da rat prikažu crno-belo, odnosno da je samo jedna država bila zločinac, a druga žrtva”.

“Političarima odgovara netrpeljivost među narodima jer tako održavaju strah prema drugom i drugačijem, Oni tako izbegavaju i odgovornost”, rekao je Puhalo.

Svi sagovornici su se složili da su ovakvi filmovi treba da se puštaju na javnim servisima u udarnim terminima i u školama, kako bi među mladima podstakli raspravu i dijalog, jer više nama vremena i treba rešavati prošlost da bi mogla da se gradi budućnost.

Posetioci su rekli da su imali želju da vide pozitivne primere iz rata i nakon projekcije prenesu svoja iskustva, jer trenutno nemaju drugu priliku za to.

Film “Komšije” deo je serijala “Živeti zajedno”, koji govori o pomirenju i obnovi međuetničkog poverenja u Srbiji i Bosni i Hercegovini.

Prvi put nakon 22 godine, Dragan Iveljić je na istom tavanu, odakle je kao devetogodišnjak gledao ubistva komšija, javno ispričao sve što je vidio tog kobnog dana u Rašljanima i Briševu.

To je, kaže, priča o zločinu, ali i prije svega o čoveku, Dušanu Raduloviću i njegovoj ženi Tereziji, na čijem je tavanu Dragan pronašao spas od sigurne smrti, zajedno sa tada petnaestogodišnjom sestrom i roditeljima. Osim njih, na tavanu kuće Dušana Radulovića tri dana krilo se još nekoliko hrvatskih porodica.

Film govori i o stradanju dece u Prijedoru, gde je tokom rata u BiH pred očima roditelja streljano 102 deteta, a najmlađe je imalo tek godinu dana.

Dokumentarni filmova iz serijala “Živeti zajedno” govore o pozitivnim pričama i građanskoj hrabrosti iz ratnog i poratnog perioda na području bivše Jugoslavije. Dokumentarci govore o ljudima, koji su se izdigli iznad mnoštva negativnih pojava, nasilja i ratnih zločina, koji su konkretnim delima pomogli onima “s druge strane”.

U prvom planu filmova su ljudi koji su ostali humani i u najtežim vremenima, istinski heroji koji vlastitim primerom i životom svedoče mogućnost susreta, a ne sukoba, kao i mogućnost jačanja poverenja i procesa pomirenja u regionalnim okvirima, bez relativiziranja ili ublažavanja odgovornosti za ono što se dogodilo.

Dokumentarni filmovi realizovani su u saradnji udruženja “BH novinari” i Nezavisnog društva novinara Vojvodine u koopropdukciji sa Radio-televizijom Vojvodine, a pod pokroviteljstvom EU medijskog fonda “Jačanje medijske slobode u Srbiji” i Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.

(Autonomija/RTV)