Barijere na ulicama, barijere u glavama

23 Dec 2015

Deca sa invaliditetom: da li je stvarna inkluzija moguća u razorenim društvima?

Prema podacima Zavoda za izgradnju grada u Novom Sadu, od skoro sto javnih dečjih igrališta svega je dvadesetak prilagođeno deci sa invaliditetom. Kako tvrde u ZIG-u, sva dečija igrališta koja je ovo javno preduzeće od 2006. godine postavilo i izgradilo, sertifikovana su, odnosno sve sprave su postavljene i izabrane u skladu sa evropskim standardima.

“Sprave koje se postavljaju prilagođene su deci za samostalno korišćenje, te je odabir bio vrlo oprezno i pažljivo biran. Vodi se računa da dečija igrališta sadrže rekvizite kao što su višefunkcionalne kompozicije sastavljene od više edukativno-zabavnih komponenti i za decu sa invaliditetom i smetnjama u razvoju. Trenutno, na 15 lokacija postavljeni su i rekviziti za decu sa invaliditetom. To su uglavnom atraktivne lokacije gde se sakuplja veliki broj dece, ali i predškolske ustanove koje ta deca pohađaju. Radove koje izvodimo, izvodimo po principima univerzalnog dizajna, odnosno pristupačnosti, što znači da sva deca, pa i deca sa invaliditetom mogu bez problema da ih koriste”, navode u pismenom odgovoru te institucije. Ipak, činjenica da nisu sva igrališta prilagođena, a ni ona koja jesu – nisu u svim segmentima zadovoljavajuća, ukazuje na težak položaj dece sa invaliditetom i u ovom segmentu života. Situacija nije bolja ni u drugim mestima u zemlji.

invalidi_4

Osobe sa invaliditetom: Izopšteni sa javnih površina, ali i iz institucija

Iako je Srbija načelno prihvatila model inkluzije koji podrazumeva stvaranje jednakih šansi za sve, u praksi to ne izgleda tako. Deca, osim parkova i dečjih igrališta, često su “izopštena” i iz javnih institucija, objašnjava predsednica Udruženja “Plava školja” iz Beograda Nadica Blažić, koja je majka troje dece.

“Javne površine u svim beogradskim opštinama nisu prilagođene deci sa invaliditetom. Mi smo još pre četiri godine obišli sa svojom grupom dece nekoliko parkova i organizovala bocanje – paraolimpijsku disciplinu. Okolina nije još spremna da nas prihvati: osim komunalne policije koja nas je opomenula da ne gazimo travu, niko nam se nije obratio. To je bio pilot projekat, nastavićemo ga. Moram i dodati to da roditelji nemaju podršku i ne žele da sa svojim detetom budu u parku jer je dete često usamljeno jer ne može da učestvuje ni u jednoj igri. Nema didaktičkih sprava od ekološkog materijala sa senzornim elementima koji bi našoj deci puno značili”, objašnjava ona i dodaje:

„Zapravo, park je na kraju liste naših problema. Problem je prilaz zgradi, širina vrata, neprilagođeno kupatilo, prepreke u gradu, visokpodni autobusi, osuda okoline, teška ekonomska situacija, samohrane majke koje ne mogu da ostvare svoja prava ili ne znaju kako ili nemaju nikoga ko bi bio uz dete dok potrebne papire sakupljaju… da se ne zaboravi nabavka pelena, lekova, kvalitetnije hrane, a o rehabilitaciji samo da sanjamo ako dijagnoza nije na spisku odobrenih…. E, pa sad posle svega navedenog, možda imamo snage, a i želje da razmišljamo o javnim površinama“, priča ova samohrana majka.

Inkluzivno obrazovanje – da ili ne?

„Srbija nije spremna da se prilagodi i da daje punu podršku deci sa invaliditetom“, smatra psiholog Nikola Samac. „Roditelji, deca i zaposleni u javnim institucijama kao što su škole i predškolske ustanove, gurnuti su u sistem inkluzije bez podrške. Roditelji ne mogu da se oslone na sistem jer on ne nudi pravu podršku. Vi imate razrede u kojima nastavnici nemaju stručnu podršku da pomognu deci sa invaliditetom kako bi bili u potpunosti uključeni u svaki vid nastave. Ovu situaciju samo dodatno komplikuje činjenica da ni objekti, pa samim tim ni dečja igrališta, dobrim delom nisu prilagođeni deci sa invaliditetom. Iako je igra ključna stvar u razvoju socijalne mreže dece. Deca koja nemaju smetnje, često ne razumeju, i to je sasvim normalno, zašto njihovi vršnjaci sa invaliditetom ne mogu da se uključe u igru. Samim tim, kao reakcija na to je da izbegavaju kontakte sa njima. Jednostavno stvari u tom uzrastu često funkcionišu na osnovu ‘ti meni, ja tebi‘, a kada okruženje nije prilagođeno, ta vrsta ‘razmene‘ ne funkcioniše. Ovo dodatno frustrira i decu sa invaliditetom, ali i roditelje, i to sa razlogom”, kategoričan je Samac.

Sa mišljenjem stručnjaka slaže se i naša sagovornica.

Plava skoljka

Skup Udruženja samohranih roditelja i porodica osoba sa invaliditetom “Plava školjka”

Inkluzija je nametnuta bez pripreme obe strane i većina zbog toga pati. Zarobiti dete u kolicima u školi umesto da je na fizikalnoj terapiji – inkluzija mu pogoršava fizičko, ali i psihičko stanje. Škole koje nemaju prilaz za osobe sa invaliditetom, pa se dete na rukama nosi do učionice – ne čini ga ravnopravnim sa vršnjacima već se često stidi svog stanja, a da ne pričamo o toaletu koji nema dovoljnu širinu ili tabli i kredi do koje dete ne može ni da dođe, a asistivna tehnologija je svetlosnom godinom udaljena. Vršnjačka podrška znači, ali vršnjačko nerazumevanje jako boli”, objašnjava Blažić.

Proces inkluzivnog obrazovanja započet je pre više od deset godina. Ova inicijativa je zapravo bila reakcija na ograničene mogućnosti za obrazovanje dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom. Do 2009. godine, skoro sva deca sa smetnjama u razvoju i invaliditetom upućivana su u škole za specijalno obrazovanje ili u ustanove socijalne zaštite bez mogućnosti ostvarivanja prava na obrazovanje, ili su jednostavno ostajala kod kuće. Deca sa smetnjama u razvoju su retko pohađala redovne škole i često su ih napuštale pre vremena, tvrde u beogradskoj kancelariji Dečjeg fonda Ujedinjenih nacija.

7-10 procenata svetske populacije ima neku vrstu invalidnost

Prema podacima Ekumenske humanitarne organizacije u Novom Sadu je registrovano približno 14.000 osoba sa invaliditetom, dok se u Srbiji procenjuje da ima oko 800.000 osoba sa invaliditetom. Procenjuje se da 7-10 % celokupne svetske populacije ima neku vrstu invalidnosti. Jedan od 10 Evropljana ima neku invalidnost fizičkog, senzornog, mentalnog ili psihičkog karaktera. Od tog broja, 50% njih su u produktivnom dobu.

Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja iz 2009. godine je značajno promenio stvari kada je inkluzija u pitanju. Ukinuta je kategorizacija dece i uslovljavanje upisa u školu procenom sposobnosti i veština deteta, što je bila dugogodišnja praksa u Srbiji i mnogim zemljama u našem regionu. Danas ta procena služi kao osnova za razvijanje individualnog obrazovnog plana i plana podrške detetu, sa ciljem da se olakša proces učenja i integrisanja svakog deteta u školsku zajednicu.

„Zakonom su predviđene i druge progresivne odredbe, kao što je aktivno uključivanje roditelja u odluku o školovanju deteta kroz davanje saglasnosti za svaki korak u radu inter-resorne komisije koje procenjuju potrebe za dodatnom podrškom detetu, školski timovi za podršku inkluziji, i sl. Mnogo je urađeno na jačanju nastavnog kadra koji je zaposlen u školama za inkluzivno obrazovanje, ali i dalje postoji potreba za jačanjem kompetencija zaposlenih u obrazovanju, kako kroz inicijalno obrazovanje budućeg nastavnog kadra, tako i kroz stručno usavršavanje, razmenu i promociju primera dobre prakse“, navodi stručnjakinja UNICEF-a za obrazovanje, Tanja Ranković.

Ona dodaje da “UNICEF shvata inkluzivno obrazovanje kao kvalitetno obrazovanje za svako dete. Pored spremnosti i obučenosti nastavnog kadra, podjednako je bitno i da svi roditelji uvide dobit od inkluzivnog obrazovanja.”

Predrasude, predrasude…

Istraživanje o položaju dece i žena u Srbiji iz 2014. godine, koje je UNICEF realizovao u saradnji sa Republičkim zavodom za statistiku na reprezentativnom uzorku domaćinstava pokazalo je da i dalje, značajan procenat građana smatra da je za decu sa smetnjama u razvoju i invaliditetom bolje da se obrazuju u specijalnim školama. To posebno važi za decu sa intelektualnim smetnjama u razvoju, za koju samo 32% ispitanika smatra da je bolje da se obrazuju u redovnoj školi, dok samo 46% smatra da obrazovanje dece sa intelektualnim smetnjama u redovnom sistemu nema negativnog uticaja na druge učenike.

Stavovi prema uključivanju dece sa fizičkim ili senzornim smetnjama u razvoju u redovno obrazovanje su nešto pozitivniji – 48% ispitanika smatra da je bolje da se obrazuju u redovnim školama, dok 62% smatra da uključivanje dece sa fizičkim ili senzornim smetanjama nema negativnog uticaja na drugu decu.

“Promocija primera dobre inkluzivne prakse, razmena iskustva između profesionalaca, ali i predstavljanje dobiti za svu decu od inkluzivnog obrazovanja, utiče na promenu stavova. Jedan od načina na koji UNICEF podržava ove aktivnosti, jeste podrška Vršnjačkoj mreži i podrške inkluzivnom obrazovanju, koju čine deca i mladi iz cele Srbije, kako ona koja imaju iskustva u podršci drugovima i drugaricama kojoj je potrebna dodatna podrška u obrazovanju, tako i oni kojima je ta podrška potrebna. Svojim iskustvom i pričama oni promovišu značaj ostvarivanja prava na adektvano obrazovanje za svako dete, ali i dobiti od inkluzivnog obrazovanja za svako dete”, objašnjava stručnjakinja za obrazovanje.

Ona ipak priznaje da sistem nije u celosti funkcionalan prvenstveno zbog manjka novca i neusklađenosti zakonskih propisa.

“S obzirom na to da inkluzija nije samo pitanje obrazovnog sistema, već i sistema socijalne zaštite i zdravstva, trebalo bi bolje uskladiti zakone iz ovih oblasti. Takođe, imajući u vidu nivo razvijenosti opština i trenutnu finansijsku situaciju, treba tražiti druge, dodatne načine i vidove finansiranja za različite tipove podrške za koje je predviđeno da se finansiraju sa lokalnog nivoa. Ovo je naročito važno za nerazvijene opštine. Što se obrazovanja tiče, verujemo da će i izmene i dopune zakona o osnovama sistema koje su u pripremi, biti još jedan korak u dobrom pravcu”, smatra Ranković iz beogradskog biroa UNICEF-a.

Dok se čeka podrška države

Problemi i izostanak podrške zajednice ipak nije obeshrabrila Nadicu Blažić. Ona je uspela da radom i podrškom svojoj deci dovede svoje devojčice na vrh Evrope i tako poslala poruku svima.

Svetske vicesampionke

Marina, Ana i Esma: Svetske vicešampionke u hip-hopu za mlade sa invaliditetom

“Ja sam najsrećnija majka, imam troje dece, samohrana sam i bez posla, kao podstanar bez prihoda, sa najmlađom ćerkom koja ima veoma ozbiljnu dijagnozu za koju nema nikakvu pomoć od države. Međutim, to ne znači da su naša prava na život i uspeh manja. Marina je srećna i uspešna devojka praktično na tronu sveta od 2012. godine, kada je postala vicešampion sveta u hip-hopu za mlade sa invaliditetom i niže uspehe sa svojom grupom. Obučile smo i njene drugarice, Anu koja ne vidi i Esmu koja ne čuje, te su ove godine u junu, zajedno, postale vicešampionke Evrope, a u oktobru – i sveta. Nisam čekala da me drugi prihvate već sam se za moje dete borila uprkos stavu lekara koji joj nisu dali ni nadu. Osnivanjem Plave školjke svakodnevno dajemo podršku deci širom Srbije, ali i majkama koje su na ivici snage”, priča ona.

Ova majka kaže da od svih javnih institucija i javnih prostora ipak najbitnije je boriti se protiv predrasuda.

Barijere su najveće u glavama ljudi, treba da se čuje glas i naše dece, a ne da nas posmatraju samo kao statistiku i materijal za istraživanje”, rekla je ona.

Norbert Šinković (Autonomija)

grb_vojvodinaTekst “Barijere na ulicama, barijere u glavama” nastao je u okviru projekta “Antidiskriminaciono novinarstvo”, koji je realizovan uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje. Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Nezavisno društvo novinara Vojvodine i redakcija “Autonomije”. Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju nužno stavove Pokrajinskog sekretarijata.

Podelite ovu stranicu!