Azem Vlasi: Stanje na severu odgovara samo kriminalcima

15 Oct 2011

Tadić ne sme da se odmetne iz svog SANU gnezda

– Čini se kao da su retorika i scenario po kojem se stvari odvijaju u Srbiji i na Kosovu veoma slični kao u prošlosti. Sve me to podseća na, na primer, “balvan revoluciju”, kada su ljudi isto ovako izašli i pravili nekakve barikade u Hrvatskoj, kaže u intervjuu za Autonomiju prištinski advokat Azem Vlasi, nekadašnji visoki socijalistički funkcioner i čovek koga je Miloševićev režim poslao u zatvor.

– Narod možeš da iskoristiš na brutalan način i za jednokratnu upotrebu. Možeš da ih povedeš na neki miting, da ih okupiš I da vičeš, „propovedaš”, i to je to. A šta će sada oni ljudi na barikadama na severu? Hoće li po kiši i hladnoći da i dalje “brane” Kosovo. To što se iz Beograda poručuje je sve jedna besmislica i oni vode “nepostojeću politiku”. Oni govore o tome kako će oni “odbraniti” Kosovo i kako hoće da “sačuvaju” Kosovo. To je apsurd, jer ti možeš da odbraniš i sačuvaš samo ono što imaš, a ne ono što već odavno nije tvoje, smatra Vlasi.

* Šta se u stvari dešava na severu Kosova? Mi ovde u Srbiji dobijamo vrlo selektivne informacije, što posebno nama mladima stvara teškoće da razumemo situaciju…

– Postaje sasvim jasno da su za događaje na severu zaslužne kriminalne strukture. Prelazi Brnjak i Jarinje su bili mesta na kojima je i sa jedne i sa druge strane stvorena “siva zona”, koja je odgovarala svima – i Srbima i Albancima. Ali jedno mora da ostane jasno – geoplitička karta je zapečaćena. Nema nazad. Zna se i u Srbiji, i na Kosovu, i u Evropi koje su granice i koji su zvanični granični prelazi. Bez obzira na to, svi ti tajkuni i biznismeni još uvek imaju veliku ulogu u političkom životu. Kada dođe vreme izbora oni finansiraju političke partije, njihove kampanje i kandidature. Situacija je ista u obe države, bez izuzetka. Posle zauzvrat traže deo kolača. Kada su kamioni stali na ovim prelazima, nemojte da mislite da se privrednici iz Srbije nisu hvatali za glavu zbog toga. Tržište Kosova je za njih veliko i dragoceno i tu cirkuliše roba u vrednostima koje se kreću i do 400 milona evra. Nikome u Srbiji nije u intersu da izgubi takvo tržište.

* Politika Srbije prema Kosovu izgrađena je još u prošlosti i utisak je da su odnosi Srbije i Kosova i dalje u znaku prošlosti?

– Milošević je bio dobar odabir Srbije u to vreme, krajem osamdesetih. On je bio balans između komunizma i takozvane nacionalističke opozicije. To nije bila samo Miloševićeva politika. To, u stvari, i nije bila njegova politika. Milošević je bio onaj koji je sprovodio politiku njenih kreatora. A kreatori politike su bili akademici SANU, koji su tada nazivani tom nacionalističkom opozicijom. On je samo bio dovoljno krut da pristane da je sprovede. Sećamo se jos uvek Memoranduma SANU. I danas neko piše memorandume, a Srbija ih pokušava slediti.

Kosovo se i u vreme davnih demonstracija, kada su uzvikivane parole “Kosovo republika” i kada su Srbi bili uplašeni i osećali se nelagodno, prema njima odnosilo vrlo pažljivo. Mene su tada osuđivali da samo gledam kako da zadovoljim Srbe. Ali i danas imam to stanovište, kao što sam imao i tada, da način na koji se jedna država ponaša prema manjinama i koliko čini da se oni u toj državi osećaju sigurno i dobro, pokazuje koliko je ta država jaka. Kosovo je ušlo u razdoblje pod Miloševićem kao autonomna pokrajina i konstitutivna jedinica SFRJ. Bilo mi je jasno da će Srbija pokušati da promeni položaj Kosova i Vojvodine. Desili su se Gazimestan i Jogurt-revolucija. Milošević je sprovodio politiku bez kompromisa, gazeći zakone, poredak i Ustav. I tada sam podigao glas. Rekao sam da nećemo tek tako da se prepustimo stihiji. Zbog toga sam završio u zatvoru i bio jedini visoki državni funkcioner koji je krivično gonjen za razbijanje, razjedinjavanje države i čija je optužnica govorila o smrtnoj kazni. U zatvoru sam završio ja, koji je branio ustavni poredak, a ne Milošević koji ga je kršio. Za SFRJ, Kosovo i Vojvodina su bili kompromis i pokušaj da se agresivna srpska politika “skine sa vrata ostalim republikama”. Naravno, bez uspeha. Svi su došli na red da osete odlučnost i nezaustavljivost ideje. U to vreme, SFRJ je trebala da bude reformisana, i Srbija je pokušala da iskoristi priliku. Takva politika ne samo da nije sačuvala Kosovo, nego ga je Milošević prosto odgurnuo u nezavisnost. Iz Srbije se čulo samo kukanje i govorilo o “jadnim i ugnjetavanim Srbima”, koje su maltretirali i činili im zlo na svakom koraku. Ovakva retorika se prepoznaje i danas. U mnogo čemu je Srbija promenila svoju politiku, ali politiku prema drugima je zadržala i ona je gotovo ista kao i kod prethodne vlasti. Iako je prošlo 11 godina od pada Miloševića, i dalje se govori o “golorukom narodu”.

* Da li to znači da su današnji političari učili politiku od Miloševića?

– Današnja politika Srbije je samo obučena u evropejsko odelo. Današnji “kreatori” politike su samo uzeli mlado “pile” iz svojih redova i nastavili sa svojim idejama na suptilniji način, jer za agresivnost više nema ni volje ni mesta. Boris Tadić je sin najbližeg saradnika “oca nacije” Dobrice Ćosića. On je sin Ljube Tadića. Neki odmah pitaju da li je to onaj glumac, a ja im odgovorim da nije i da je taj glumac bio čestit čovek.

Tadić ne sme da se odmetne iz svog gnezda jer će “dobiti po nosu”, a sa druge strane mu stalno nad glavom stoji Đinđićeva senka. Ako se ugleda na nju pratiće ga i osećaj mogućnosti da će ga snaći ista sudbina. Zato je politika Srbije uvek “kreni-stani”, “povuci-potegni”. Neki kažu da će Tadić uraditi više nego bilo koji drugi političar, ali nemam utisak čak ni da bi on to hteo. Evo i primera. Posle raspleta na Kosovu 1999. godine, još dok je Milošević bio na vlasti, neki ljudi iz opozicije su, verovatno Đinđić, smatrali da treba da se načini nekakav kontakt između Albanaca i Srba. Da se pokušaju makar malo približiti ova dva naroda posle svih užasa koji su se desili. I tada je, preko jednog zajedničkog prijatelja koga su u Beogradu zvali Ljuba “Šiptar”, ugovoreno da se sretnemo Boris Tadić i ja. Njega je poslao Đinđić.

Tadić i ja smo se sreli u motelu “Duga” kod Rožaja. Bio je to pokušaj da se zategnuti odnosi malo otkrave. Tada sam rekao Tadiću da poruči Zoranu Đinđiću da zajedno sa civilnim društvom i opozicijom pokrenemo pitanje nestalih lica na Kosovu. To je najbolnije pitanje koje se tiče obe strane. Svi su izgubili u sukobima i to je humanitarno pitanje. Rekao sam mu tada da poruči Đinđiću da napiše jedan članak i da ću ja lično organizovati da ga Koha Ditore objavi, iako je tada bilo još uvek nezamislivo da neki Srbin u albanskim novinama dobije prostora. Veton Suroi, vlasnik Koha Ditore, je pametan čovek i on bi sigurno pristao na ovaj potez, jer je razumevao situaciju na pravi način. Svakako je to bilo u interesu obe strane. Poručio sam Đinđiću da napiše članak u kojem se ograđuje od Miloševićeve politike prema Kosovu i Albancima i da je ta politika najviše koštala i uništila Srbiju, te da kroz taj članak provuče i izvinjenje. Nije opozicija bila kriva, ni Đinđić, i nisam tražio da oni preuzmu odgovornost za sve što se desilo. No, bilo je potrebno da neko poruči da se moramo okrenuti budućnosti i započeti nekako proces pomirenja. Obećao sam da će to biti objavljeno i samim tim veoma primećeno i cenjeno, ne samo na Kosovu već i u međunarodnoj zajednici.

To je bila tema razgovora između mene i Borisa Tadića toga dana. Od toga se nije desilo ništa. Kao da nismo ni razgovarali. Tada mi je bilo jasno i samo sam rekao ovom našem zajedničkom prijatelju da poruči i Đinđiću i Tadiću da prestanu da se sa mnom igraju. Tada sam zavrsio svoju misiju sa Srbijom i rešio da sam ovde pokrenem stvari. Pogotovo pitanje nestalih, jer je to veoma važno za obe strane, a ni oko toga nismo uspeli da se usaglasimo.

* Osvrćući se na temu žrtava koju ste pomenuli i na informaciju da ćete prihvatiti poziciju javnog zagovarača za osnivanje REKOM-a, da li mislite da je to rešenje za region i da će REKOM doneti normalizaciju odnosa?

– Ovo što Nataša Kandić radi je nešto sasvim drugo. Ona i Fond za humanitarno pravo su za Kosovo učinili jako puno. Evo, nedavno je u Prištini bila i promocija knjige kosovskih žrtava pod nazivom “Kosovska knjiga pamćenja 1998-2000.”, u čijem podnaslovu stoji kratko: “Da ljudi pamte ljude”. No, REKOM neće ponuditi rešenje za još uvek poremećene odnose na Balkanu, REKOM nije rešenje. To je projekat koji donosi kompletnu i konačnu evidenciju žrtava gde god da su se te žrtve desile.

REKOM gleda na sve žrtve bez rezerve i ne izjednačava ih ni po kom osnovu, iako je na početku bilo nekih sumnji koje su kasnije otklonjene. REKOM će raditi metodologijom koja će identifikovati žrtvu i reći da je ona na primer po nacionalnosti Albanac koji je stradao u svom selu za vreme bombardovanja i koji je ubijen u naletu srpskih vojnika. Takođe, REKOM će reći da je Marko Marković poginuo ili nestao u, na primer, julu 1999. godine, u onom zaokretu snaga koji se dešavao u to vreme. Ubijen je u svojoj kući u svom selu i tada znamo da ga nije niko drugi mogao ubiti nego Albanci. No, tako će se identifikovati i, hipotetički rečeno, Jovan Jovanović iz, na primer, Kragujevca, koji je u vreme sukoba i bombardovanja bio policijski ili vojni službenik. I tada znamo da nije to bio  neki čovek-civil koji je došao na Kosovo za vikend  da roštilja, nego da je došao da ubija Albance pa je dobio metak. REKOM je zamišljen kao pošteno utvrđivanje žrtava i okolnosti, koje će sprečiti manipulaciju.

Bilo bi jako važno da se ovim projektom utvrde brojke i da se njime stavi tačka na manipulacije. Tako će se umiriti i one porodice koje su ostale bez svojih članova. Sudovi su spori. Oni ne mogu da procesuiraju sve ljude. Sudovi zadovoljenje donose samo za veoma mali broj žrtava i njihovih porodica.

Maja Leđenac

Podelite ovu stranicu!