ATILA MARTON: Definisanje autonomije

27 Jan 2012

Ono što se naziva autonomijom Vojvodine nije ništa drugo do rezultat međupartijskih dogovaranja, neretko ucena na državnom i na pokrajinskom nivou. Zar se u ovo ne bi znali uklopiti "srpski naprednjaci" i njihovi eventualni koalicioni partneri?

Nedavni verbalni sukob Lige socijaldemokrata Vojvodine i Demokratske stranke, u koji se iz pozicije presuditelja, uklju?ila i Liberalno demokratska partija, ponovo je skrenuo pažnju javnosti na temu autonomije Vojvodine.

LSV i DS su se sporile oko toga ko je od njih više uradio za autonomiju (s tim da za Ligu sadašnji status Vojvodine ni izdaleka nije zadovoljavaju?i), a LDP smatra da temi treba pri?i na druga?iji na?in od dosadašnjeg, jer je ova sadašnja, zapravo “tužna i jeftinu imitacija autonomije”. Odgovor Lige na optužbe LDP-a je bio slede?i: predsednik LDP ?edomir Jovanovi? je dok je bio na vlasti ?inio sve suprotno od onog za šta se danas zalaže kada je u pitanju autonomija Vojvodine.

„Vojvo?ansko pitanje” se ?esto podgreva uo?i izbora. Ovog puta je to još izrazitije nego ranije, jer je – po nekim istraživanjima javnog mnenja – u porastu autonomaško raspoloženje. Pomenute stranke, a pre svega LSV i LDP, ra?unaju na glasa?ko telo sli?nog profila, pa je sasvim prirodno da se me?usobno bore za te glasove.

O porastu autonomaškog raspoloženja govori i to da je sadašnja vojvo?anska “autonomija” postala prihvatljiva i za “srpske naprednjake”. Naravno, najlakše bi bilo re?i da je to samo verbalna akrobatika radi izborne pobede, kao što je na primer i njihovo zalaganje za evropske intergacije, ali takva tvrdnja ne bi bila sasvim ta?na.

Naime, ono što se danas naziva vojvo?anskom autonomijom zapravo jeste u potpunosti prihvatljivo za svaku stranku koja bi mogla da u?e u pokrajinsku vladu. Možda ?ak ni Koštuni?ini sledbenici ne bi tražili poništenje Statuta (eventualno osim delova koji se odnose na zastavu i grb, kao i na kancelariju u Briselu) i Zakona o nadležnostima, a to ne bi uradili ni Nikoli?evi ljudi – uprkos tome što su obe politi?ke opcije svojevremeno agresivno napadale “separatisti?ke” zakone.

Zašto ovo tvrdim? Zato što bi se i oni izvrsno uklopili u ovu i ovakvu “autonomiju”.

Jer ova “autonomija”, bez obzira na preambulu Statuta, ne zna?i da Vojvodina – u zaštiti svojih civilizacijskih, kulturnih, politi?kih, ekonomskih i ostalih specifi?nosti, na autonoman na?in brani i razvija ove svoje karakteristike. Ne zna?i ni to da se na pokrajinskom nivou odlu?uje o svemu što je nepotrebno podi?i na nivo države. Ova “autonomija” zna?i da se u me?upartijskim sukobima i trgovini odlu?uje o tome ko ?e i koliko novca dobiti iz centralne kase.

Klju? od kase je kod vlade i parlamenta Srbije. Ako neka partija želi da dobije novac, ona se obra?a centralnoj vlasti (tj. predsedniku države ako nije kohabitaciona situacija, a ako jeste, onda predsedniku vlade) – ucenjiva?ki ili je mole?i.

Tu spada i pri?a o onih “?uvenih 7%”. Goran Ješi?, jedan od najuspešnijih politi?ara u Srbiji i istaknuti predstavnik autonomaškog/decentralisti?kog krila DS-a je nedavno u Novom Sadu na ovu temu rekao da su “dobili ono što su tražili, a tražili su najve?u glupost”, a to je tih Sedam Odsto. Ne samo da je apsurdno budžetske cifre stavljati u ustav (ali šta drugo o?ekivati od ustava me?upartijskom trgovinom sklepanog za nekoliko dana…), ve? je ?injenica da jedan deo ?uvenih 7% budžeta Srbije – što je, navodno mera i ostvarenje autonomije Vojvodine – provede samo sate ili dane na ra?unu pokrajine, jer se mora proslediti zaposlenima u državnom sektoru – npr. zdravstvu, školstvu – jedan deo odlazi na plate pokrajinske administracije, ali, naravno, pretekne i za tzv. kapitalne investicije, subvencije itd.

A pošto je sistem i na pokrajinskom nivou partorkratski, nema sumnje da se “kapitalne investicije” i projekti finansiraju velikim delom na partijskoj osnovi, a da se tako dele i subvencije.

Dakle, ono što se naziva autonomijom Vojvodine nije ništa drugo do rezultat me?upartijskih dogovaranja, neretko ucena na državnom i na pokrajinskom nivou.

Zar se u ovo ne bi znali uklopiti “srpski naprednjaci” i njihovi eventualni koalicioni partneri u slu?aju pobede na nivou Srbije i/ili Vojvodine?

Naravno da bi znali da se uklope. Ovoliko autonomije i ovakvu autonomiju bi i oni “dopustili”, jer bi od nje u slu?aju izborne pobede koristi imali upravo oni i njihovo “prijateljsko okruženje”.

A autonomija koje se zna?ajan deo Vojvo?ana rado se?a, tj. autonomija koja se razvijala od 1963. godine, a doživela svoj zenit od po?etka ’70-ih (i koja je pogubljena krajem 1988. i po?etkom 1989.) – ona je postojala u druga?ijem sistemu. Tada je vladala jedna partija i to se danas naziva komunizmom, a sada imamo višestruki jednopartijski sistem – a to se naziva demokratijom.

Nije naodmet napomenuti da tadašnja partija-država nije bila monolitna, niti homogena. Nije bila takva ni u pogledu odnosa prema Vojvodini. Oni koji o o sukobima unutar Partije do sada nisu mnogo znali, mogu da saznaju iz knjige autora Kon?ara i Boarova: “Stevan Doronjski – Odbrana autonomije” (Dnevnik objavljuje feljton).

Autonomija Vojvodine je postojala i cvetala u socijalizmu. U višepartijskom sistemu i kapitalizmu se nije dospelo ni blizu obima nadležnosti iz doba socijalizma. U višepartijskom sistemu i kapitalizmu još nije smišljen “model” vojvo?anske autonomije, osim ako se ne zadovoljimo ovim sadašnjim, ograni?enim centralisti?kim ustavom, usvojenim na “?udan” na?in, modelom koji je “proizvod” me?upartijskih trgovina. “Uspešnost” trenutnog “modela” ilustruje i to što je Vojvodina potonula ispod nivoa državnog proseka (naravno, ne zaboravimo tragi?ne posledice – u svakom smislu – Miloševi?eve ere).

Dakle, pre svega bi trebalo raš?istiti i pojasniti da li pod autonomijom Vojvodine podrazumevamo isklju?ivo raspodelu para, što u praksi zna?i me?upartijsku trgovinu, ili zaista postoji neki civilizacijski identitet (sa svim pripadaju?im politi?kim, ekonomskim itd. svojstvima) zarad kojeg je autonomija neophodna. Tek nakon toga dolazimo do “detalja”, to jest do pitanja kako demokratizovati – i na pokrajinskom nivou – višepartijsku partokratiju.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!