Aprilski protesti: kuda idu i šta nam donose

07 Apr 2017

Nemoguće je razumeti krađu izbora bez privatizacione krađe kao što je nemoguće razumeti socijalni bunt bez deindustrijalizacije, ukidanja radničkih prava i bilo kakvog drugog vida socijalne zaštite

Hronologija

U 18h 03. aprila širom Srbije počeli su da izbijaju masovni protesti. Spontano ili ne, oni su krenuli da se povezuju. 04. aprila, u medijima su se pojavili ovi zahtevi:

1. Smena članova RIK, zbog nepoštovanja odluka Ustavnog suda,
2. Smena članova saveta REM, zbog nereagovanja na više stotina prekršaja i prijava,
3. Razrešenje Maje Gojković, zbog blokade rada Narodne skupštine,
4. Smena glodura RTS i urednika informativnog programa RTS, zbog režimskog izveštavanja i neravnomerne zastupljenosti kandidata,
5. Smena v.d. glavnog i odgovornog urednika prvog programa RTV, i v.d. direktora programa,
6. Revizija – sređivanje biračkog spiska u cilju utvrđivanja tačnog broja birača i nakon toga uvođenje elektronskog glasanja uz jasnu zaštitu od manipulacije.

Nekoliko dana posle obustavlja se rad parlamenta dok se protesti ne završe. Protesti se nastavljaju.

Socijalni zahtevi

Ono što je, međutim, ostalo neispraćeno u medijima jeste stav studenata iz Studentskog pokreta Novi Sad koji je pokrenuo proteste. Pun tekst saopštenja glasi: „Mi podržavamo iznete zahteve i aktivno ćemo raditi na njima ali zbog ozbiljnosti trenutne situacije, a uoči protesta vojnog i policijskog sindikata te radnika Goše kao i svih drugih radnika i zaposlenih koje ovim putem pozivamo da nam se pridruže, Studentski pokret Novi Sad odlučio je da zaoštri zahteve: mi pre svega tražimo KOMPLETNU SMENU VLASTI i oslobađanje medija od partijske kontrole, obustavu sprovođenja mera štednji kroz plate i penzije te svako dalje ugrožavanje socio-ekonomskih uslova. Ovo zahtevamo jer problem ne vidimo samo u trenutnoj vlasti nego u celokupnom ekonomskom sistemu koji ova vlast podržava.“ U pitanju je obrt: od isključivo političkih kreće se ka prevashodno socijalnim zahtevima. Ovo su novosadski studenti više puta isticali kao jednu od osnovnih dimenzija protesta – njihovu socijalnu komponentu.

Ovo pogađa u žilu: demonstracije u Beogradu, Novom Sadu, Zrenjaninu, Nišu, Leskovcu, Požarevcu, Užicu, Šapcu, Kraljevu, Somboru, Kragujevcu, Kruševcu, Vranju i ostalim gradovima Srbije nisu spontano izbile samo zbog izbornih neregularnosti. Nasuprot opštem mišljenju, ovo nisu protesti za izbore. Dok se stranke utrkuju ko će podržati studente zbog malo političke moći; dok se organizuju kontraprotesti i infiltriraju provokatori; dok se govori o krađi i dok se govori o manipulaciji – poenta protesta nisu ni predsednički izbori niti oni parlamentarni. Kao što ovi prvi nisu uzrok tako ni ovi drugi neće biti rešenje. Jer, iako izbori jesu bili povod da se izađe na ulice, sam izlazak ima mnogo dublje razloge.

Novi Sad, prestonica štednje

Zato da bi se protesti razumeli, moramo pogledati zahteve, a da bi se zahtevi razumeli moramo sagledati kontekst. Oni nisu nastali po nekom receptu ili zaveri. Naprotiv, ako govorimo o protestima, oni su brojni i spontani; međutim, ako govorimo o zahtevima, oni su najmanje spontana stvar na svetu. Otkuda onda socijalni zahtevi studentskom pokretu, zahtevi koji naizgled sa studentima nemaju veze?

Najpre, današnji Novi Sad, tzv. „Srpska Atina“ i buduća prestonica kulture, izgrađena je na rđi novosadskih fabrika. Dinamika grada u pogledu nezaposlenosti mladih koji dolaze iz Vojvodine za Novi Sad i odlaze iz njega za Beograd i dalje, duguje svoje postojanje pre svega univerzitetskom kampusu kao centralnom delu „prestonice“. Deindustrijalizovana Vojvodina uslovljava protok mladih ka gradu i odatle dalje, a deindustrijalizovani Novi Sad, pogašeni pogoni Petra Drapšina, Neobusa, Novkabela i ostalih preduzeća, uslovljavaju prelazak na uslužne delatnosti. Jak IT sektor je delimično posledica toga. Uz uvođenje bolonje i rast školarina koje su nemoguće za otplatiti spram standarda, ista ekonomska „sudbina“ koja je zadesila druge sektora sada je zadesila i obrazovni sistem – mere štednje i ukidanje socijalne zaštite. U tom kontekstu je nastao Studentski pokret Novi Sad. U višedecenijskom odsustvu progresivnog studentskog pokreta, ovo je jedina organizacija koja dela na području Novog Sada u pogledu socijalnih dimenzija fakulteta.

Zbog toga ujedno ne treba da čudi što je masovni okidač za proteste bio politički. Jer, pretežno politički problemi – manjak demokratije, neregularnosti ,itd. – najvidljiviji su upravo onima koji su ostali izvan ralja deindustrijalizacije, a to su studenti i studentkinje koji su odrasli čekajući poslove svugde osim u pogonima vlastitog grada. Gledajući uopšteno, ostaci samoupravnih i privatizovanih preduzeća te njihova ekonomska propast, nisu im na horizontu – sve dok ih ne osvetle politički problemi. Jer, uzeti sami za sebe, ovi pretežno ekonomski problemi nam ne govore ništa – korupcija, propast privatizacije i socijalni problemi su se dešavali i ranije, previše puta. Ono što je novosadski studentski pokret uradio je javno otkrivanje pune dubine njihove pozadine: nemoguće je razumeti krađu izbora bez privatizacione krađe kao što je nemoguće razumeti socijalni bunt bez deindustrijalizacije, ukidanja radničkih prava i bilo kakvog drugog vida socijalne zaštite. Ono što se otkriva jeste pravo lice tržište rada, koje sada imamo na ulicama Novog Sada i šire.

Regionalni karakter

Kao što smo rekli, ovi protesti nisu izraz biračkog tela za ili protiv izbora, nego socijalnih nejednakosti koje im prethode i koje su ono što vuče ljude dalje. Oni se ne nikako završavaju na studentima (niti su ovo nekakvi studentski protesti). Pogledajmo sada druge gradove: „U jeku predsedničkih kampanja, radnice fabrike Fori tekstil (Kragujeac, prim. aut.) protestovale su zbog dvanaestočasovnog radnog vremena dva puta nedeljno kao i zbog neplaćanja prekovremenog i noćnog rada; radnik Fabrike šinskih vozila ’’Goša’’ iz Smederevske Palanke izvršio je samoubistvo na radnom mestu jer ’’nije primio najmanje 15 plata’’; Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije održala je 31. marta jednodnevni štrajk, gde je 400 škola stupilo u štrajk, od čega je u 153 škole bila potpuna obustava nastave. U tom kontekstu, ovi protesti predstavljaju akumulaciju nezadovoljstva taloženog duži vremenski period, i na taj način ne smeju da se zadrže isključivo protiv Vučića kao pojedinca.“, piše u svom tekstu Nikola Čupas.

Ovo uveliko zakasnelo prepoznavanje socijalnih problema (nešto što se decenijama aktivno sprečavalo od strane svih aktuelnih političkih aktera) nije izolovana stvar srpskog radnika i njegovog (stranog?) vlasnika, nego otkriva današnju dinamiku Evrope. Domaći protesti jesu jedan u nizu protesta koji se približavaju srcu Evrope (od Turske, Grčke, Makedonije, Bosne, Hrvatske i Slovenije). U istu ruku, mere štednje i zatezanje kaiša koje je napuklo Evropu u sprezi je sa domaćim događajima više nego što se misli. Jedna posledica ovoga je pretvaranje Balkana u zasebnu jedinicu i njegovo podređivanje zasebnom tržištu od 20 miliona ljudi. Dalje evrointegracije nisu moguće u ovom trenutku[1]; a formiranje balkanskog tržišta zahteva socijalni mir. Formula „stara Jugoslavija + Albanija“ koju Vučić izgovara usled protesta nije slučajnost: tržišna integracija zahteva socijalni mir koji je sada narušen. A način na koji će se on uspostavljati vidi se upravo u uzrocima koji su doveli do ovih protesta – nasilna pasivizacija populacije kroz sve veću birokratizaciju i partijsku regulaciju privrede u cilju tržišne integracije.

Neregularni izbori su deo toga: oni nisu ni greška ni slučajnost ni početak ni kraj problema u Srbiji, ali su politizovali do sada neviđeni deo stanovništva. Ono što se kroz studentske zahteve desilo jeste artikulisanje socijalnih problema koje im prethode i koji se neće rešiti izbornom demokratijom, čak i kada bi postojao onaj ko bi je sproveo. Upravo zato ih treba podržati – jer oni su uzroci koji će ostati nerešeni bez obzira na vanredne parlamentarne izbore koje ova vlast može raspisati.

Sutradan, u subotu 08. aprila, najavljen je štrajk Vojnog i policijskog sindikata u Beogradu, uz podršku novosadskih i beogradskih studenata upravo na temelju ovih zahteva.

A.M. (Foto: Beta/Dragan Gojić)

[1] Tokom 2014. Jean-Claude Juncker je najavio petogodišnju pauzu u evrointegracijama. Tada nastaje ideja tzv. „Berlinskog procesa“ koju Vučić parafrazira kada govori o balkanskom tržištu. Ovo je takođe u vezi sa političkom idejom Angele Merkel da prizna postojanje „Evrope sa dve brzine“. Više na sajtu Evropskog parlamenta: http://www.europarl.europa.eu/thinktank/en/document.html?reference=EPRS_BRI(2016)586602

Podelite ovu stranicu!