ANITA MITIĆ: Plašim se uzavrele krvi na Balkanu

08 Feb 2018

“Nacionalizam se širi regionom poput kancera i razara sva naša društva"

U poslednjem izvještaju o monitoringu unutrašnjeg dijaloga o Kosovu, koji je protekle nedjelje u Beogradu predstavio Forum za etničke odnose, saopšteno je da je u Srbiji uočen trend porasta šovinizma i etno nacionalizma, što, kako se navodi, ugrožava ideju inicijatora dijaloga o opštem društvenom konsenzusu. Autori izvještaja tvrde da posebno zabrinjava to što se prvi put nakon više godina u Srbiji pojavljuju zagovornici vojne opcije, odnosno oružanog sukoba kao mogućeg epiloga rješenja kosovskog problema. Doskorašnja direktorica Inicijative mladih za ljudska prava Srbije Anita Mitić za Avangardu kaže da je, nažalost, na svakom koraku lako naći dokaze za stavove navedene u izvještaju Fonda za etničke odnose.

“Poslednjih godina je u našem regionu naprosto sramota ne biti nacionalista”, kaže Anita Mitić. “Nacionalizam se širi regionom poput kancera i razara sva naša društva. Doduše, ako se nacionalizam tako dugo gaji i podstiče, onda ste na vreme morali da se zapitate do čega će to dovesti. Tačno je, političke elite regiona međusobno komuniciraju, sastaju se, razgovaraju, ali te poruke ne prate i građani naših zemalja”.

AVANGARDA: Zašto ih ne prate?

MITIĆ: Zato što su poruke koje političari šalju uvek dvostruke. Setite se srdačnog susreta predsednika Aleksandra Vučića i predsednice Kolinde Grabar Kitarović na mostu na Dunavu 2016, buketa cveća koje je Vučić uručio hrvatskoj predsednici, srdačnog rukovanja, obećanja, ohrabrenja… Balkanska postmoderna, šta da Vam kažem! I, šta se nakon toga dogodilo? Jesu li odnosi Srbije i Hrvatske bili bolji? Pa, nisu. Zašto? Zato što su su se Vučić i Grabar Kitarović vratili u Beograd i Zagreb i jedno o drugom nastavili da govore sve gore od goreg. Naprosto, naši političari nemaju nikakvu odgovornost za izgovorenu reč: sami doprinose širenju i podsticanju mržnje i ksenofobije, a onda se čude i pitaju otkud nacionalizam. Pa, vi ga hranite!

Na predstojećim lokalnim izborima u Beogradu prvi put će glasati ljudi rođeni 2000. godine, dakle, oni koji ne pamte devedesete, ratove, zločine, inflaciju, sankcije, demonstracije, Slobodana Miloševića, NATO intervenciju… Ko utiče na to da ti mladi ljudi postanu ksenofobični i neprijateljski raspoloženi prema susedima, prema manjinama?

AVANGARDA: Ko utiče?

MITIĆ: Na naslovnim stranama najčitanijih novina u Srbiji, u tabloidima bliskim vrhu vlasti, svakodnevno čitamo o napadima “Šiptara”, “Balija”, “ustaša”, Amerikanaca, na Srbiju. O programima Pinka i TV Happy da i ne govorim. Upravo taj govor mržnje imaju priliku da čitaju, slušaju i gledaju mladi ljudi u Srbiji, o čemu, očito, niko ne vodi računa.

Nije tajna da između Srba i Albanaca postoji veoma jasno izražena etnička distanca i pitanje je koliko dugo će morati da se radi na afirmativnim akcijama u smislu približavanja dva naroda. Nije dovoljno kurtoazno rukovanje Vučića i Edi Rame, mora da se radi na pomirenju i zbližavanju, i to svakako ne tako što ćete čoveku pravosnažno osuđenom za ratne zločine na Kosovu dati da predaje na Vojnoj akademiji u Beogradu.

AVANGARDA: Govorite o generalu Vladimiru Lazareviću?

MITIĆ: Naravno. Ljudi kažu – dobro, odležao je kaznu, on je slobodan čovek… Dozvolite, ali ne verujem da će takva osoba mladim ljudima na pravi način uspeti da objasni principe ratovanja ili ih naučiti šta je to vojnička čast.

Čini mi se da u Srbiji veliki problem predstavlja i to što odavno prisustvujemo procesu depolitizacije politike budući da unutar vlasti imate pokret čiji je jedini cilj “da završimo stvari”. Ko “završava stvari”? Menadžeri. Mislim da menadžerka, makar ona bila i vrhunska, ne može biti premijerka u državi kakva je Srbija.

AVANGARDA: Zašto ne može?

MITIĆ: Zato što mesto premijera zahteva političara, ili političarku, koji će razumeti šta su interesi, ne samo države, nego i društva i koji će se truditi da tom društvu nametnu jasno definisane civilizacijske vrednosti. Hajde, kažu nam, da izgradimo puteve, mostove, da napravimo infrastrukturu, da dovedemo što više investitora, da povežemo gradove i zemlje bivše Jugoslavije… Da, ali šta će nam mostovi, putevi na kojima nema ljudi? Možda zato da bi se, umesto ljudi, tim novim putevima brže kretali tenkovi.

AVANGARDA: Iako menadžerka, premijerka Srbije Ana Brnabić, ipak je javno osudila navijače Crvene zvezde koji su, reagujući na novog igrača Zvezde Alena Omića, tokom poslednje utakmice raširili transparent na kojem je pisalo “Hrvat, Šiptar, Balija nisu moja bratija”. Ostali su ćutali.

MITIĆ: Nisu svi ćutali. Pored premijerka Brnabić, skandalozno ponašanje navijača Crvene zvezde osudila je i Liberalno-demokratska partija (LDP) Čedomira Jovanovića. Žalosno je, dakle, da niko u ovoj zemlji ne sme da se oglasi, da osudi te sramne poruke koje su se čule u Beogradu.

Ćuti Vučić, ćuti ministar sporta koji je bivši vaterposlita, ćute opozicioni lideri… Očajna sam, to nije moj Beograd.

AVANGARDA: Zašto svi ćute? Plaše se navijača, te veoma moćne i organizovane grupe sklone nasilju, ili ćute zato što znaju da se upravo iz tih struktura regrutuju budući vojnici neke nove paravojne jedinice slične onima koje smo viđali devedesetih na ratištima širom bivše Jugoslavije, ali i na ulicama Beograda kada je trebalo tući ljude koji su demonstrirali protiv Slobodana Miloševića? Najzad, nije tajna da su upravo pripadnici tih grupa “dejstvovali” po novinarima i demonstrantima nakon prošlogodišnje inauguracije predsjednika Vučića.

MITIĆ: I jedno i drugo. Pritom, mislim da grupe o kojima govorimo nisu ničije biračko telo, iako gotovo svi danas rade za vladajuću Srpsku naprednu stranku. U vreme vlasti Borisa Tadića u Beogradu nije mogla biti održana Parada ponosa, jer su upravo te grupe pretile onima koji su pokušali da je organizuju. Kada smo, uprkos pretnjama, jednom izašli na Prajd, huligani su polupali centar Beograda. Kada je Parada ponosa prvi put održana bez većih incidenata? Pa, čim je vlast preuzeo Aleksandar Vučić i SNS, koji te grupe očito kontrolišu.

Iskreno, plašim se te uzavrele krvi na Blakanu. Pogledajte Srbsku čast u Banjaluci. Odakle tim ljudima uniforme, šta je to?! Ko su oni, ko ih kontoliše, ko njima upravlja? Da li su tu da nas zaplaše ili…? Šta će se dogodi kada jednoga dana Vučić ne bude bio u stanju da sve kontoliše, ili kada grupe poput ovih pomisle da su jači od države? Šta ćemo tada?

Nažalost, ovom zemljom dugo upravljaju paradržavne strukture, skriveni centri moći. Oni su ubili Zorana Đinđića, Ivana Stambolića, sada Olivera Ivanovića… Dok je bila na vlasti, Demokratskoj stranci mogli smo zameriti sve i svašta, ali je u njihovo vreme ipak održavan kakav-takav privid funkcionisanja institucija. Naprednjake to ne interesuje. Razorili su i uništili sve čega su se dohvatili i ovom će društvu biti neophodne decenije da to popravi.

AVANGARDA: Ako je proklamovana politika Vlade ulazak Srbije u EU…

MITIĆ: Ma, ta politika je potpuno šizofrena. Nije moguće ići u EU, a istovremeno uništavati, ili izvrgavati ruglu sve vrednosti na kojima počivaju Evropa i civilizovani svet. Problem Kosova koji Srbija uporno odbija da reši samo dodatno komplikuje situaciju i podgreva lošu atmosferu koja vlada u društvu.

AVANGARDA: Dušan Janjić kaže da, kada je riječ o Kosovu, zabrinjava “pojava glasova ratne, vojne opcije”.

MITIĆ: To je tačno. Donedavno se o novom ratu pričalo u četiri oka, u kafani kad se malo popije; danas se u javnom prostoru o ratu govori otvoreno, što je zabrinjavajuće. Videli ste da Miša Vacić, predsednik novoformirane ultradesničarske stranke koju su podržali pojedini Vučićevi naprednjaci, poslednjih nedelja na Twitter-u najavljuje da će za novi rat na Kosovu mobilisati našu decu. Pritom, Vacić je ludak kojeg vlast konroliše, ali je istovremeno i paradigma mnogo šireg problema: taj će čovek, naime, nekim mladim ljudima možda uspeti da proda priču o tome da je rat kul, da tako treba.

Pored toga, rat za Kosovo ne propagira samo Vacić i njemu slične marginalne pojave, nego i pojedini istaknuti intelektualci, akademici, javne ličnosti koje ignorišu to što problem Kosova, kao izvor najveće mržnje i podela u društvu, Srbiji ne dozvoljava da se pomeri, ne da joj da se makne s mesta.

Kada razgovaram sa građanima i pitam ih kako misle da Kosovo vrate pod okrilje Srbije, dobijam uglavnom tri odgovora: diplomatskim sredstvima, ratom, ili uz pomoć Rusije. Pritom, zanimljivo je da svi govore isključivo o teritoriji, niko ne pominje Albance koji tamo žive. Jer, evo, sve da Kosovo uspeju da nekako vrate u okrilje Srbije, šta bi radili sa dva miliona Albanaca? Da li bi te ljude Srbija prihvatila, šta bi se sa njima dogodilo? Da li bi Beograd organizovao novo etničko čišćenje na Kosovu? Nije bilo dosta zločina, je li?! Kako su to zamislili? Ideja je, dakle, da se počiste Albanci i da se uzme samo teritorija.

AVANGARDA: Znaju li ljudi u Srbiji sa kojima ste razgovarali da su snage Slobodana Miloševića već “čistile teren” na Kosovu, u BiH, u Hrvatskoj? Imaju li svijest o tome kakvi su sve zločini napravljeni devedesetih?

MITIĆ: Nemaju, što potvrđuju i poražavajući podaci koje je objavio Fond za humanitarno pravo. U Srbiji čak i stariji građani tvrde da nisu čuli za Srebrenicu. Uostalom, kako da znaju? Ko im o tome govori?

Sa druge strane, nama su u Inicijativu mladih za ljudska prava dolazili veoma mladi ljudi, klinci kojima je ta tema nepoznata. Znatiželjni su, interesuje ih, ali, kada ih upoznate sa nekim činjenicama, kada im date da pročitaju pojedina dokumenta, uglavnom ostaju zapanjeni i često u to čak i ne veruju. Ovde se o tome ćuti, ali se ne može ćutati doveka. Šta će se dogoditi ako, recimo, sutra svoje dete odvedete u Sarajevo, pa vas ono pita zašto zgrade izgledaju kako izgledaju? Detetu ne možete reći da ruševine i tragovi metaka koje vide na kućama ne postoje i da je to što gledaju fatamorgana. Da bi se to promenilo, neophodno je mobilisati celokupan državni i društveni aparat koji bi građanima pružio mogućnost da se suoče sa istinom i sa činjenicama. Znam, to je bolno, ali šta da radimo. Mislim da je u tom smislu neobično važnu ulogu odigrala Koalicija za REKOM.

AVANGARDA: Zašto?

MITIĆ: Evo, reći ću Vam! Inicijativa mladih za ljudska prava često je poslednjih godina iz Beograda dovodila grupe u Prištinu, gde smo razgovarali sa kolegama, razmenjivali iskustva. Uvek bismo svratili u Fond za humanitarno pravo koji je uradio Kosovsku knjigu pamćenja. Jednom je, sećam se, neka devojka rekla da joj je stric poginuo na Kosovu, ali da niko ne zna kako se to tačno dogodilo i gde. Onda je članica Koalicije za REKOM-a otišla u bazu, pronašla podatke, pokazala fotografiju… Iako je to bio veoma emotivan momenat, devojci i njenoj porodici je to što su čuli i videli donelo kakav-takav mir: konačno su saznali gde je njihov rođak stradao, kako… To je veoma važno.

Žarko Puhovski je jednom rekao da REKOM nije pomirenje; REKOM je institucionalni okvir koji će to pomirenje omogućiti. Verujem u tu ideju. Jer, regionalna saradnja u smislu posvećenosti suočavanja sa istinom o ratovima devedesetih, edukacija, evidencija žrtava, sve je to veoma značajno za fragilna društva nastala raspadom SFRJ. Ako Srbija za pedeset godina zaista želi da bude kao Nemačka, moraće da prihvati činjenice i podatke do kojih je došla Koalicija za REKOM, ili sam REKOM kad ga države osnuju.

AVANGARDA: Mislite da to ova Srbija želi?

MITIĆ: Bojim se da ne želi. Odnos Srbije prema ratovima devedesetih i prema zemljama regiona mogao bi da stane u priču o odlasku Aleksandra Vučića u Potočare 2015. Hoćete da Vam događaje poređam hronološki?

AVANGARDA: Poređajte.

MITIĆ: Pre odlaska u Srebrenicu, Vučić je najpre išao da se vidi sa premijerkom Angelom Merkel, što je veoma značajan podatak. Nakon toga je zabranio beogradsku komemoraciju žrtvama genocida u Srebrenici, koju smo organizovali mi iz Inicijative mladih za ljudska parava. Uprkos zabrani, uspeli smo nekako da održimo komemoraciju, tokom koje su nas Zavetnici i pristalice Vojislava Šešelja vređale, pretile nam, gađali nas flašama i kamenicama. E, onda je Vučič otišao u Potočare, gde su ga napali. U Beograd se vratio odmah, a onda nam saopštio kako je u Srebrenicu otišao “ponosan i uzdignute glave”. Izvinite, u Srebrenicu se ne ide ponosno i uzdignute glave. Naročito ako dolazite iz Beograda. U Potočare možete otići da kleknete, da molite za oproštaj. Naročito ako se zovete Aleksandar Vučić.

Za razliku od Vučića, ja u Srebrenicu odlazim očajna i tužna, i to toliko da mi srce stane od bola; uvek spuštene glave, iako sam, kada je genocid počinjen, imala samo pet godina. Nisam, dakle, za to mogla biti lično odgovorna. Ipak, moja slika u Potočarima nije paradigma odnosa Srbije prema regionu. Slika tog odnosa je Vučić, onako “ponosnan i uzdugnute glave”. U njegovom “pokazivanju pijeteta spram žrtve” nema, dakle, nikakve iskrenosti, nikakve suštine; samo poza i nova mogućnost da manipuliše ljudima, da ih nahrani mržnjom.

Uzgred, kao jedna od organizatorki srebreničke komemoracije u Beogradu, pored toga što sam dobila batine, što sam vređana i što me je sa tog platoa oterala policija, zaradila sam i prekršajnu prijavu.

AVANGARDA: Plašite li se ponekad?

MITIĆ: Plašim se do trenutka dok ne počne akcija. Jer, nije svejedno kada vidite sav taj zajapureni svet oko sebe, znate… Međutim, čim krene adrenalin, strah prođe. Pritom, svesni ste da se borite za pravu stvar.

Odavno sam, inače, shvatila da hrabrost nije odsustvo straha, nego uverenje da postoji nešto što je mnogo važnije. Time se rukovodim, trudeći se da uvek pomerim granicu.

AVANGARDA: Šta je važnije od straha?

MITIĆ: Važno je da moja deca jednoga dana ne moraju da prolaze kroz ovo kroz šta ja prolazim. Odrasla sam gledajući svoje roditelje kako idu na sve proteste protiv režima Slobodana Miloševića, kako im ubijaju nadu… Ceo život sam slušala tatu koji ponavlja – samo da ti živiš bolje. Moj otac nikada nije prestao da se kaje zbog toga što iz ove zemlje nismo otišli na vreme. Ne želim da moje dete kroz to prolazi. Zbog toga sam i počela da se bavim ljudskim pravima, verujući da, i pored svega, živim život kakav mislim da svako od nas zalužuje. Ne mogu da Vam opišem sreću koju osetim kada odem u Prištinu, u Sarajevo, u Zagreb; tu radost, druženje i razgovore sa normalnim ljudima sa kojima mogu da popijem kafu, pivo. To je divno. Znate li Vi šta sam sve za svojih dvadeset i sedam godina naučila, gde sam bila, koga sam sve upoznala?! Ne želim da mi to neko oduzme ili da drugi ljudi budu uskraćeni za mogućnost koju imam. Eto, to je meni veće od straha.

AVANGARDA: Zašto ste odlučili da uđete u politiku?

MITIĆ: To što radi Inicijativa mladih za ljudska prava u Srbiji veoma je važno. Međutim, sada sam osetila da mogu više: mladim ljudima, mladim ženama moram pokazati da nije sramota baviti se politikom i da se tom vrstom aktivnosti, koja nije puko menadžerisanje, društvu mogu vratili određene vrednosti. Ovi koji vode sve naše zemlje na tim su mestima zbog toga što mi tamo nismo.

AVANGARDA: Zašto baš Liberalno-demokratska partija?

MITIĆ: Svim strankama, pa i LDP-u, možete zameriti mnogo toga. Međutim, kada sam se donosila odluku o tome gde ću, shvatila sam da Čedomiru Jovanoviću nikada neću zaboraviti dosledan stav o genocidu u Srebrenici, odnos prema Kosovu, prema ratovima devedesetih, odnos prema zemljam regiona, bezuslovnu podršku EU… Pored toga, Čedomir je došao kod mene i ponudio mi sve: strukturu partije, sve njene dobre, ali i sve loše stvari.

AVANGARDA: Šta mislite o odnosu LDP-a prema predsjedniku Aleksandru Vučiću?

MITIĆ: Čedomir Jovanović jedini je političar u Srbiji koji je ostao dosledan borac za vrednosti za koje se i sama borim poslednjih petnaestak godina. A odnos prema Vučiću… Kao građanka Anita Mitić tužila sam Srpsku naprednu stranku zbog toga što su me nazvali fašistom; pored toga, od njih sam dobila batine. Ako zaista postoji neki tajni dogovor između LDP-a i SNS-a, zašto bi me Čedomir zvao da dođem kod njega u stranku? Prema tome, neće me niko sprečavati da glasno kažem šta mislim o Vučiću i njegovoj politici.

Poslednjih nekoliko nedelja razgovaram sa ljudima koji su nekada glasali za Čedomira i za LDP i znate kakav sam utisak stekla? Većina njih se prema LDP-u odnosi kao ona devojka koju je ostavio dečko, slomio joj srce i sada, šta god da on učini u budućnosti, uvek će biti – kreten. E, to je ta emocionalna reakcija na Čedu. Što je u krajnjem O.K. Jer ipak je najvažnije da ideja LDP-a opstane u društvu i u političkom životu Srbije.

(Tamara Nikčević, Avangarda)

Podelite ovu stranicu!